CENZURA!

Milorad Vučelić / glavni urednik

Često se u našem političkom i javnom životu pa i na međunarodnim skupovima pod okriljem EU postavlja pitanje ima li cenzure u Srbiji.

Odgovori su i ovakvi i onakvi i daju se od prilike do prilike i uglavnom bez ikakvih opipljivih dokaza i naročitih argumenata. Pa, evo i našeg, činjenički veoma potkrepljenog odgovora – u Srbiji ima cenzure i ima crnih lista a posebno je to slučaj na Javnom servisu koji se još uvek zove i RTS. „Pečat“ izlazi preko sedam godina i nijedan njegov urednik ili novinar ni jedan jedini put nije bio pozvan da učestvuje u nekoj raspravi ili u debatnoj emisiji, ukoliko se već godinama ove emisije takvim – debatnim uopšte mogu nazvati (one su, naime, samo pokatkad više živahne i razigrane i golicave nego polemičke). To isto važi i za gotovo sve stalne saradnike našeg lista od kojih najveći broj ima impresivni autorski rad i veliki ugled. U tom odsustvu bilo kakve znatiželje inače veoma radoznalih urednika, urednica, a posebno voditeljki i voditelja ima nekog sistema. Reč je o gvozdenoj žutoj cenzorskoj doslednosti.

Nagrade „Pečat vremena“ koje se tradicionalno dodeljuju svakog 12. maja pred prepunom salom „Zvezdara teatra“ dobili su Milorad Ekmečić, Čedomir Popov, Vasilije Krestić, Slavenko Terzić, Milo Lompar, Milovan Danojlić, Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo i Ivan Negrišorac. Ni nagrade ni dobitnici ni sam događaj već pune četiri godine nisu zavredeli ni jedan jedini sekund pažnje tobožnjeg Javnog servisa iliti RTS-a. Ne treba uopšte sumnjati da će tako biti i ove – pete godine. Naravno da sve rečeno važi i za sve strane televizije koje svoje programe emituju na srpskim nacionalnim frekvencijama. A gotovo isto to se dešava i sa listovima koji su delom u državnom vlasništvu. Toliko o otvorenoj cenzuri i crnim listama.

Sve pomenuto je međutim i poznato i očekivano, a osnovni razlog je činjenica da se u Beogradu, kako bi to rekao i suštinski pronicljivo dokazao profesor Milo Lompar, favorizuje i sprovodi hrvatska ne samo kulturna nego i ukupna politika.

 

[restrictedarea]

Ilustracije (i dokaza) radi na toj istoj nacionalnoj frekvenciji na kojoj se emituje program Javnog servisa, na kojoj nikada nema mesta za gorepomenute autore, iz dana u dan a i jedne cele večeri od 9 pa do iza ponoći mogu se gledati emisije posvećene obožavanju i duhovnom poniranju u lik i delo Josipa Broza Tita. I u njegov odnos prema umetnosti i svetu uopšte. Prava pravcata srpska titonostalgija. A ima, kao što znamo, za čim da se tuguje. I to u isto vreme kada nova hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović iseljava iz svoje rezidencije na Tuškancu preostale predmete tog istog Broza. Da bismo pojasnili ovu gotovo svakodnevnu javnoservisnu tugovanku i jadikovku za „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“ navešćemo reči hrvatskog enciklopediste uvaženog, i takorekuć plemenitog Velimira Viskovića koji (u zagrebačkom „Globusu“ od 27. 3. 2015.) verodostojno citira precizne i tačne reči Franje Tuđmana o jedinom jugoslovenskom Maršalu:

„Nemojte potcjenjivati Tita, on je stari Kominternin učenik, a Kominterna nikad nije prihvaćala versajsku, unitarnu Jugoslaviju. Osim toga, on je uvijek bio brana prema velikosrpskim utjecajima. Nije nikad dopustio da te silnice u socijalističkoj Jugoslaviji prevladaju. On  je zaustavljao i tendencije minimiziranja hrvatskog doprinosa NOB-u, što je bio jedan velikosrpski koncept kako bi se Hrvate optužilo za grijeh ustaštva. Bio je i protiv napuhavanja brojki o jasenovačkim žrtvama, jer je to bio način kako da se Hrvate prisili na priznanje krivice i ispaštanje u zajedničkoj državi. Da nije bilo njegove antifašističke borbe, Jugoslavija bi bila obnovljena kao monarhija s jakim pročetničkim elementima, jer bi četnici i Izbjeglička vlada bili prihvaćeni kao dio Savezničke koalicije, a Hrvati bi bili potčinjeni kao nacistički kolaboracionisti! Osim toga, Tito je pripojio Rijeku i Istru Hrvatskoj! Oduprijevši se Staljinu, Tito je izrastao u državnika kojega je prihvatio cijeli svet, čije se mišljenje svuda uvažavalo. Uza sve, mislim da Tito, iako je bio na čelu Jugoslavije, nikada nije zaboravio da je Hrvat podrijetlom.“

Odista, ako išta zaslužuje najveće moguće divljenje i hvalu srpskih medija i javnosti, onda je to i ova ličnost i epohalni rezultati njegove vladavine i politike koju je vodio. Dodamo li tome i krvavi raspad Jugoslavije i sve posledice koje su nastale, Srbi odista imaju za čim da žale i čega da se sa pijetetom sećaju. I čiju politiku da i dalje sprovode, sveto sa Javnim servisom na čelu. Sve što dovodi opisane tekovine u pitanje podleže cenzuri  u našim medijima glavnog toka. Tako i samo tako ćemo „medijske slobode podići na EU nivo“, kako bi rekla zanosna Dunja Mijatović.

Čelnici srpskih medija, a posebno Javnog servisa, ostaju tvrdoglavo gluvi čak i na jasne stavove nekih hrvatskih istoričara poput Nikice Barića koji kaže da mu „nije jasno zašto i u Srbiji postoje neki skupovi i pozivanje na Tita, kad se Srbija sasvim solidno može pozvati na svoju tradiciju od srpskih ustanaka, Kneževina Srbija, Kraljevina Srbija, samostalna država, Prvi svjetski rat, pa čak i Kraljevina Jugoslavija. Srbija se čak lakše od Hrvatske može na svoju državnu tradiciju pozivati jer zaista ima jednu bolju državnu tradiciju od 19. i od početka 20. stoljeća…“

Ako se Brozova politika uzdiže i ponovo aktuelizuje za onu Kardeljevu se to ne može reći. To nam tek sledi. Njegov unuk Igor Šoltes nas upozorava da je još uvek rano za sagledavanje istorijske veličine i značaja dela njegovog dede. Izvesno je da će naši mediji bespogovorno poslušati ovo upozorenje jer ga je izgovorio čovek sa visokim autoritetom funkcije poslanika Evropskog parlamenta a da i ne govorimo o tome da se značaj i veličina Ustava Jugoslavije iz 1974. ne mogu dosegnuti. A time bi se konačno uvidela suština „krivice“ onoga ko ga je srušio i naroda u čije je ime to učinjeno što se na svaki mogući način pokušava prikriti.

Nešto suptilniji, ali u osnovi cenzorski postupak falsifikovanja može se zapaziti kod naših evrounijatskih čelnika, ne samo čelnika medija nego i drugih institucija srpske kulture. U tome, da citiram našim čitaocima već poznatog Zahara Prilepina, ima nečega očaravajućeg: „Skupili su na gomilu tuđa slova, ustrojili svoju azbuku, svoj moral, svoje postojanje. I sada ljudi zagledaju poznata slova, čitaj, pokušavaju da shvate – skoro sve isto kao kod Puškina, a smisao suprotan.“

Tu se još češće koristi provereni alibi metod gde se povremenom upotrebom imena ili objavljivanjem dela jednog ili dvojice velikih nacionalnih umetnika pokriva sistematski i dosledan rad protiv srpske nacionalne kulture u svim drugim emisijama ili na stranicama štampe.

Specifičan cenzorski postupak odvija se i na druge načine kada su mediji glavnog toka u pitanju. Reč je o gotovo potpunom odsustvu tretiranja centralnih državnih i nacionalnih pitanja. A onda kada se neka od ovih tema ipak nametne, kao što je to bio poslednji slučaj kada je jedino „Pečat“ u pet uzastopnih brojeva analitički pisao o sve kompletnijem i međunarodnim ugovorima potvrđenom uklapanju Srbije u NATO, počinje travestiranje ozbiljnog i odgovornog razgovora. Nepoznata i dotada sakrivana, a u „Pečatu“ obelodanjena tema odnosa Srbije sa jedinom svetskom oružanom organizovanom alijansom koja predstavlja centralno Zlo planete  zabašuruje se, poseže se za jeftinim literarizacijama u stilu navodnog prepričavanja čavrljanja sa komšijom Perom ili Žikom, oveštalim stereotipima o „kuvanoj žabi“, ili dosetkama o  tome ko je i gde ušao, da li NATO u Srbiju ili Srbija u NATO i tome slično. Nije ovde u pitanju nekritičnost prema srpskim vlastima i njenim predstavnicima već je reč o tome da se od naroda krije što je propagandnim i nevladinim štabovima milo i što bi oni od sveg srca želeli da se ostvari. Toj  družini je iz dana u dan „tesan Ustav Srbije“ ali im je sve šira kapija za ulazak u NATO. Tamo će konačno izaći iz teskobe i komotno se razbaškariti. Srbima se sugeriše da je moguće da međusobno zarate oko „Beograda na vodi“ ali da neće i ne smeju i ne mogu da to učine zbog pristupanja Trojnom, izvinite, NATO paktu. Kada smo već kod srpskog raskida sa Hitlerovim Trojnim paktom sve češće se sugeriše da 27. marta 1941. srpski narod nije imao nikakvu ulogu u suprotstavljanju fašizmu i nacizmu. Tobože, to je plaćeno sa „pola miliona funti“, i sve je to „otplaćeno“. Pa, ako je već tako, a naravno da nije, zašto se onda čudimo svemu što nam se dogodilo posle 5. oktobra 2000. godine, jer i to je plaćeno, samo mnogo skuplje. Primenjujući takvu nakaradnu logiku i besmislene analogije, sve što je u Srbiji upropašćeno i pljačkaškom privatizacijom uništeno samo je naplata računa za ono što je devedesetih godina uplaćivano na račune opozicionih prvaka i njihovih stranaka (sa jednim jedinim izuzetkom, a svi mu znate i ime i prezime). Ako narod u svojoj istoriji nije sledio ni sebe ni svoja načela slobode i pravde nego je uvek za nešto bio od tuđina plaćan, onda mu ostaje da danas pomirljivo kaže „Došao đavo po svoje“.

Neće biti da je tako. Ali upravo da bi se obeshrabrivao narod uporno mu se i iz dana u dan poručuje i preti, i to kroz usta bivšeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija koji kaže da je „Srbija mogla da bude kolateralna šteta“ ili da nam EU preti sankcijama zbog energetike i da će nam zbog nepoštovanja Haškog tribunala na Savetu bezbednosti biti izrečene sankcije te da ćemo onda za veto morati da molimo Ruse i Kineze što će nas onda odvesti u nove opasnosti… pa je u suštini najbolje da ovde dovedemo NATO trupe pa da na taj način napravimo od Srbije metu za ruske raketne sisteme i tako pokažemo kako se vodi briga o sopstvenoj deci!

Za citirane naslove, proizvedene vesti, i slične glasine, nema cenzure ni autocenzure. Nikakve tu stvari ne funkcionišu besprekorno. Ako se neki zvaničnik žestoko osporava, to je samo onako personalno i iza toga ne stoji nikakva želja i namera da se promeni politika i strategija države. Ostvarena je prava bezobalna sloboda. EU i njeni visoki, niži i najniži predstavnici mogu biti potpuno zadovoljni.

[/restrictedarea]