Сетва илузија – жетва џихада

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Како се афера о „Џону Џихадисти“ одмотава, појављују се нови факти који се директно тичу безбедности земље, а пристижу и нови детаљи о обиму, ширини и дубини џихадистичке мреже на Острву

У Вајтхолу је прошле седмице летело перје, после објављивања намере премијера Дејвида Камерона да кроз парламент прогура меру којом би се силом закона „проповедницима мржње“ у британским школама и на универзитетима „запушила уста“ и укинула свака прилика да међу студентима пропагирају џихадистичку идеологију.

Либерали у владиној коалицији скочили су на ноге и листом устали против Камерона, а пристали би, једино, да се законски санкционишу они који „директно позивају на тероризам“.

НЕСХВАТЉИВА ТОЛЕРАНЦИЈА Британија је у неприлици, а „грађански рат“ у владајућој коалицији конзервативаца и либерала букнуо је одмах после открића да се иза монструма који је (камуфлиран) пред камерама одсецао главе британским и америчким активистима и „хуманитарцима“ у Сирији и Ираку крије нико други него њихов грађанин, Мухамед Емвази, алијас „Џихадиста Џон“. Мухамед Емвази је један од шест стотина до сада евидентираних Британаца исламске вероисповести који су склизнули кроз прилично порозну мрежу Скотланд јарда и активно се прикључили џихадистима Исламске државе.

Од како је неколико талаца којима су сиријски и ирачки џихадисти поштедели животе помогло у откривању идентитета „крвника из Лондона“, бившег студента Универзитета у Вестминстеру (где је и радикализован) на Острву се раширила цела панорама информација о готово несхватљивој толеранцији власти према делатности проповедника џихада на британским универзитетима и школама.

У готово шокантној изјави, Винс Кејбл, други човек у хијерархији либералних демократа, инструирао је прошле седмице партијско чланство и руководство да и оним говорницима на трибинама британских школа и универзитета који испољавају радикална исламистичка мишљења, асинхрона са британским демократским вредностима, „мора да буде омогућена слобода изражавања“. Уз то је још додао да „чак и они који заговарају калифат треба да се јавно чују, јер је и то боље него да буду потиснути у политичко подземље“.

Министарка унутрашњих послова Тереза Меј јавила се одмах да поспе мало воде на ватру: „Ако колеге (у влади) и на универзитетима нису још до краја схватиле (шта је Кејбл хтео да каже) свима мора да буде јасно да влада нема намеру да контролише јавну дебату, али радикализација младих људи у високим школама мора да буде заустављена.“ Истовремено, сам Камерон најављује – одмах после избијања афере са „Џихадистом Џоном“ – да Вајтхол размишља о пројекту законског акта по којем би шефови обавештајних служби добили нова, широка овлашћења за праћење и контролисање кретања и активности домаћих џихадиста. Ово, свакако, уколико конзервативци добију следеће парламентарне изборе (мај) и, подразумева се, постигну резултат који би их ослободио иритантне коалиције са либералима. Инсајдери у врху Камеронове партије пустили су већ у оптицај причу да ће, победе ли конзервативци, нова влада одмах упутити у парламент предлог закона о појачаној (по некима „тоталној“) контроли интернета и социјалних мрежа. Тај простор је, по оцени Скотланд јарда и унутрашње безбедносне службе МИ5, постао „слободно игралиште“ за комуницирање, договарање и планирање акција британских исламиста.

[restrictedarea]

АТАК НА СУСПЕНДОВАНУ СЛОБОДУ У процедури се већ нашао (као последица открића бившег америчког обавештајца Едварда Сноудена) текст такозване „Повеље њушкања“. Пројекат је добио пуну подршку Министарства унутрашњих послова, а суштина је да ће све интернет фирме бити законски обавезне да све „интересантне“ имејл поруке и размене на друштвеним мрежама најпре проследе на увид у кабинете шефова обавештајних служби и Скотланд јарда.

Нови атак на већ увелико суспендовану слободу интернета, којем се, узгред, противе коалициони либерали, уследио је после серије питања у парламенту и медијима: како је и зашто МИ5 омануо у праћењу кретања „Џихадисте Џона“ и како му је дозволио да отпутује у Сирију иако је већ био обавештајно забележен као део џихадистичког ланца у Британији?

Пре одласка у Сирију, Емвази (26) био је активан члан британског огранка исламистичке групе у којој се још налазио полицији већ познати екстремиста Фазул Абдурахман Мухамед, бивши руководилац афричког огранка Ал Каиде. У обавештајној евиденцији, Мухамед је био идентификован као организатор самоубилачког напада на неколико јеврејских циљева у Британији, као и на луксузни хотел „Риц“ у центру Лондона.

Извор у Вајтхолу, задужен за контратерористичку делатност, поверава прошлонедељном „Сандеј тајмсу“ да је Емвази био директно везан за извесног Усмана Алија, радикалног исламског проповедника, који је, уједно, био организатор групне молитве где се молило за душу убице британског војника Лија Ригбија. Редов Ригби убијен је недавно, усред дана, у Гриничу на југоистоку Лондона, само зато што је био припадник војске „која убија недужне муслимане по свету“.

Према „Сандеј тајмсу“, британске обавештајне службе имају у рукама доказе да је Емвази, заједно са једним од Ригбијевих убица, Мајклом Адебајолом, био једно време активан члан у редовима џихадиста Ал Шебаба у Сомалији.

Међу жртвама којима је „Џихадиста Џон“ одсецао главе у Сирији и Ираку, увек камуфлиран али пред камерама, били су Британци, хуманитарни активисти Дејвид Хејнес и Алан Хенинг, као и амерички новинар Џејмс Фоли.

„Британска влада је тренутно концентрисана на напор да увери земљу како су њене обавештајне службе способне да прате и пресрећу армију домаћих милитантних исламиста који су окренули леђа британским вредностима и очигледно одлучили да праве дар-мар на Западу“, пише недељни „Тајмс“, али додаје и да су Британци „ипак дубоко забринути“ пошто су домаћи обавештајни сервиси имали у евиденцији Мухамеда Емвазија пре него што је отпутовао у Сирију. Кејт Ваз, председник парламентарног Комитета за унутрашње послове, вероватно је имао у рукама чврсте обавештајне чињенице на основу којих је изашао у јавност са упозорењем да „постоје индиције“ како је један број домаћих џихадиста „већ исклизнуо кроз мрежу“ и прикључио се Исламској држави.

БРИТАНИЈА КАО КОБАНЕ Како се афера о „Џону Џихадисти“ одмотава, појављивање нових факата који се директно тичу безбедности земље почиње да бива прва национална тема, а са тим истовремено пристижу и нови детаљи о обиму, ширини и дубини џихадистичке мреже на Острву. Није реч само о њиховој активности међу четири и по милиона муслимана у Британији него и шире, а нарочито о пенетрацији џихадистичких идеја у британске универзитете.

Почетком прошле седмице и америчка ТВ мрежа „Фокс њуз“ износи у једној анализи податке, уосталом већ јавну тајну, да у Уједињеном Краљевству постоје градови, као што је, на пример, Бирмингем, који су „тотално муслимански, са четвртима где немуслимани напросто не залазе“.

Експерт за тероризам, Стив Емерсон, иде и даље па у том контексту именује и делове Лондона где „муслиманска верска полиција напада и туче свакога ко није обучен по муслиманским верским правилима“ (о чему је „Печат“ већ писао).

Опис је, чињенично, мало прејак, али није предалеко од актуелне динамике ствари: поготово је интересантно и за дебату једно стручно упозорење да ће Британија ускоро да „постане као Кобане“ (град под контролом Исламске државе на северу Ирака). Противници овакве прогнозе упозоравају, међутим, на податак да су, по цензусу из 2011, муслимани у овој држави ипак и даље „знатна мањина“ па, према томе, и нису велика опасност. Поред тога, у укупном броју становника на Острву, пет пута је више оних који изјављују да су атеисти, да не припадају ниједној вери, па ни исламу. Али, то је тренутно стање: они што чак прогнозирају да ће Британија ускоро постати предоминантно муслиманска земља ако се настави са „кокетеријом мултикултурализма“, која је, узгред, већ крахирала у једној Немачкој, имају њихово искуство: припадници крајње деснице, нарочито УКИП Најџела Фараџа, упорно алармирају јавност да ће све више Британаца прихватати ислам. Имају и аргумент: према последњим истраживањима, више од пет хиљада грађана прелази годишње у ову веру. Према истим истраживањима, утицај хришћанства на живот просечног Британца у сталном је паду још од краја Другог светског рата. Ту празнину, наводи се, ревносно испуњава ислам.

Други аргумент је велики прираштај у муслиманским породицама (ислам забрањује контрацепцију). По неким предвиђањима из овог домена, ако се тренд настави, муслимани би у Британији могли да постану већина већ до 2020! Да би се то остварило, иде одмах контратврдња, било би потребно да свака тамошња немуслиманка престане да рађа, од сада па до 2020. године.

„КОКЕТИРАЊЕ“ СЕ ВРАЋА КУЋИ Игра бројки или не, параноја или не, тек „мултинационална и мултикултурална кокетерија“ британских влада у последњих неколико деценија, а под заставом етничке отворености и „политичке коректности“ или пак фетишистичког сензибилитета према „другом мишљењу“ стигла је, изгледа, до Хераклових стубова, а сејање ове илузије почиње увелико да жање џихад. Смрт војника Ригбија у Гриничу и лондонски џихадиста са одсеченом главом Британца у руци, непријатан су подсетник да се „кокетирање враћа кући“ – да је почела жетва џихада после сетве илузија.

Тешко да би другде у Европи могло да се догоди да, на пример, на трибину једног угледног националног универзитета буде позван да „просвећује“ студенте један Енвер ал Авлаки, некадашњи регионални лидер Ал Каиде, кога су у Јемену ликвидирали амерички дронови.

Извесни бивши студент Универзитета у Вестминстеру ухапшен је (2007) пошто му је на лондонском аеродрому „Лутон“ у пртљагу пронађен детаљан нацрт израде ракете, заједно са обилним џихадистичким пропагандним материјалом.

Председник Уније студената у Британији идентификован је (2011) као руководећи члан екстремно радикалне џихадистичке партије Хизб ул Тахрир (Партија ослобођења).

Прошлог четвртка, полиција је у последњем тренутку спречила наступ жестоког џихадисте и проповедника Хисама ел Хадада на Лондонском универзитету, непосредно пошто је избила афера са „Џихадистом Џоном“, са којим је, тврди се, проповедник Хадад био „партијски повезан“.

Руководство Универзитета где је шејк Хадад требало да пропагира Исламску државу, у име које је Британац „Џихадиста Џон“ одсекао главу једном сународнику, није покренуло истрагу о томе како је он могао, уопште, да буде ангажован да на студентској трибини шири џихадизам, него, напротив, да се открије ко је међу студентима доставио телевизији „Скај њуз“ фотографију и име на основу којих је „Џихадиста Џон“ идентификован!

Поврх свега, на Острву неометано делује и група „Кејџ“ (Кавез) која агресивно шири проталибанске и про-Ал Каида идеје и политику.

„Кејџ“ се представља као организација посвећена борби за „људска права“. Њен руководилац, извесни Асим Курејши, каже за „Џихадисту Џона“ да је био „диван младић“, али да је постао џихадиста и патолошки убица зато што га је британска полиција „у стопу пратила и харангирала“. А, пратила га је зато што је, каже, одбио да буде „кртица“ МИ5 међу острвским џихадистима. Сам Курејши је, по писању „Сандеј тајмса“, у британским обавештајним књигама записан као „присталица каменовања жена прељубница до смрти и успостављања калифата ‚по шеријатском начелу би сејф‘ (сабљом)“ и поврх свега лично је био у вези са Енвером ал Авлакијем и позивао га да говори на састанцима „Кејџа“ у Лондону.

Мухамед Емвази је рафинирани производ „кокетерије“ са догмом „мултикултуре“ и „политичке коректности“, која је болно паралисала сваку прилику за истинску, демократску, политичку и идеолошку борбу са оним што је толико далеко од изворног ислама. Ова обмана сада испоставља свој рачун. Последње испитивање јавног мњења у Британији показује да је само нешто мање од тридесет процената тамошњих муслимана спремно да осуди недавни крвави џихадистички удар на новинаре париског недељника „Шарли ебдо“. Већина пак анкетираних не жели да се изјашњава.

Род Лидл, колумниста „Тајмса“: „Далеко од тога да је био одбачен или друштвено маргинализован Мухамед Емвази – са својим фанатичним, убилачким светоназором – био је, у најбољем случају, толерисан, а у најгорем подстицан од нас самих да буде такав каквим се показао. Имао је, фактички, наш прећутни пристанак и у том погледу, чланови групе ‚Кејџ‘ су у праву: ми смо увелико кривци. Тешка реч – у земљи Магна карте и некадашњој колевци непатворене демократије.“

[/restrictedarea]