Setva iluzija – žetva džihada

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Kako se afera o „Džonu Džihadisti“ odmotava, pojavljuju se novi fakti koji se direktno tiču bezbednosti zemlje, a pristižu i novi detalji o obimu, širini i dubini džihadističke mreže na Ostrvu

U Vajtholu je prošle sedmice letelo perje, posle objavljivanja namere premijera Dejvida Kamerona da kroz parlament progura meru kojom bi se silom zakona „propovednicima mržnje“ u britanskim školama i na univerzitetima „zapušila usta“ i ukinula svaka prilika da među studentima propagiraju džihadističku ideologiju.

Liberali u vladinoj koaliciji skočili su na noge i listom ustali protiv Kamerona, a pristali bi, jedino, da se zakonski sankcionišu oni koji „direktno pozivaju na terorizam“.

NESHVATLJIVA TOLERANCIJA Britanija je u neprilici, a „građanski rat“ u vladajućoj koaliciji konzervativaca i liberala buknuo je odmah posle otkrića da se iza monstruma koji je (kamufliran) pred kamerama odsecao glave britanskim i američkim aktivistima i „humanitarcima“ u Siriji i Iraku krije niko drugi nego njihov građanin, Muhamed Emvazi, alijas „Džihadista Džon“. Muhamed Emvazi je jedan od šest stotina do sada evidentiranih Britanaca islamske veroispovesti koji su skliznuli kroz prilično poroznu mrežu Skotland jarda i aktivno se priključili džihadistima Islamske države.

Od kako je nekoliko talaca kojima su sirijski i irački džihadisti poštedeli živote pomoglo u otkrivanju identiteta „krvnika iz Londona“, bivšeg studenta Univerziteta u Vestminsteru (gde je i radikalizovan) na Ostrvu se raširila cela panorama informacija o gotovo neshvatljivoj toleranciji vlasti prema delatnosti propovednika džihada na britanskim univerzitetima i školama.

U gotovo šokantnoj izjavi, Vins Kejbl, drugi čovek u hijerarhiji liberalnih demokrata, instruirao je prošle sedmice partijsko članstvo i rukovodstvo da i onim govornicima na tribinama britanskih škola i univerziteta koji ispoljavaju radikalna islamistička mišljenja, asinhrona sa britanskim demokratskim vrednostima, „mora da bude omogućena sloboda izražavanja“. Uz to je još dodao da „čak i oni koji zagovaraju kalifat treba da se javno čuju, jer je i to bolje nego da budu potisnuti u političko podzemlje“.

Ministarka unutrašnjih poslova Tereza Mej javila se odmah da pospe malo vode na vatru: „Ako kolege (u vladi) i na univerzitetima nisu još do kraja shvatile (šta je Kejbl hteo da kaže) svima mora da bude jasno da vlada nema nameru da kontroliše javnu debatu, ali radikalizacija mladih ljudi u visokim školama mora da bude zaustavljena.“ Istovremeno, sam Kameron najavljuje – odmah posle izbijanja afere sa „Džihadistom Džonom“ – da Vajthol razmišlja o projektu zakonskog akta po kojem bi šefovi obaveštajnih službi dobili nova, široka ovlašćenja za praćenje i kontrolisanje kretanja i aktivnosti domaćih džihadista. Ovo, svakako, ukoliko konzervativci dobiju sledeće parlamentarne izbore (maj) i, podrazumeva se, postignu rezultat koji bi ih oslobodio iritantne koalicije sa liberalima. Insajderi u vrhu Kameronove partije pustili su već u opticaj priču da će, pobede li konzervativci, nova vlada odmah uputiti u parlament predlog zakona o pojačanoj (po nekima „totalnoj“) kontroli interneta i socijalnih mreža. Taj prostor je, po oceni Skotland jarda i unutrašnje bezbednosne službe MI5, postao „slobodno igralište“ za komuniciranje, dogovaranje i planiranje akcija britanskih islamista.

[restrictedarea]

ATAK NA SUSPENDOVANU SLOBODU U proceduri se već našao (kao posledica otkrića bivšeg američkog obaveštajca Edvarda Snoudena) tekst takozvane „Povelje njuškanja“. Projekat je dobio punu podršku Ministarstva unutrašnjih poslova, a suština je da će sve internet firme biti zakonski obavezne da sve „interesantne“ imejl poruke i razmene na društvenim mrežama najpre proslede na uvid u kabinete šefova obaveštajnih službi i Skotland jarda.

Novi atak na već uveliko suspendovanu slobodu interneta, kojem se, uzgred, protive koalicioni liberali, usledio je posle serije pitanja u parlamentu i medijima: kako je i zašto MI5 omanuo u praćenju kretanja „Džihadiste Džona“ i kako mu je dozvolio da otputuje u Siriju iako je već bio obaveštajno zabeležen kao deo džihadističkog lanca u Britaniji?

Pre odlaska u Siriju, Emvazi (26) bio je aktivan član britanskog ogranka islamističke grupe u kojoj se još nalazio policiji već poznati ekstremista Fazul Abdurahman Muhamed, bivši rukovodilac afričkog ogranka Al Kaide. U obaveštajnoj evidenciji, Muhamed je bio identifikovan kao organizator samoubilačkog napada na nekoliko jevrejskih ciljeva u Britaniji, kao i na luksuzni hotel „Ric“ u centru Londona.

Izvor u Vajtholu, zadužen za kontraterorističku delatnost, poverava prošlonedeljnom „Sandej tajmsu“ da je Emvazi bio direktno vezan za izvesnog Usmana Alija, radikalnog islamskog propovednika, koji je, ujedno, bio organizator grupne molitve gde se molilo za dušu ubice britanskog vojnika Lija Rigbija. Redov Rigbi ubijen je nedavno, usred dana, u Griniču na jugoistoku Londona, samo zato što je bio pripadnik vojske „koja ubija nedužne muslimane po svetu“.

Prema „Sandej tajmsu“, britanske obaveštajne službe imaju u rukama dokaze da je Emvazi, zajedno sa jednim od Rigbijevih ubica, Majklom Adebajolom, bio jedno vreme aktivan član u redovima džihadista Al Šebaba u Somaliji.

Među žrtvama kojima je „Džihadista Džon“ odsecao glave u Siriji i Iraku, uvek kamufliran ali pred kamerama, bili su Britanci, humanitarni aktivisti Dejvid Hejnes i Alan Hening, kao i američki novinar Džejms Foli.

„Britanska vlada je trenutno koncentrisana na napor da uveri zemlju kako su njene obaveštajne službe sposobne da prate i presreću armiju domaćih militantnih islamista koji su okrenuli leđa britanskim vrednostima i očigledno odlučili da prave dar-mar na Zapadu“, piše nedeljni „Tajms“, ali dodaje i da su Britanci „ipak duboko zabrinuti“ pošto su domaći obaveštajni servisi imali u evidenciji Muhameda Emvazija pre nego što je otputovao u Siriju. Kejt Vaz, predsednik parlamentarnog Komiteta za unutrašnje poslove, verovatno je imao u rukama čvrste obaveštajne činjenice na osnovu kojih je izašao u javnost sa upozorenjem da „postoje indicije“ kako je jedan broj domaćih džihadista „već iskliznuo kroz mrežu“ i priključio se Islamskoj državi.

BRITANIJA KAO KOBANE Kako se afera o „Džonu Džihadisti“ odmotava, pojavljivanje novih fakata koji se direktno tiču bezbednosti zemlje počinje da biva prva nacionalna tema, a sa tim istovremeno pristižu i novi detalji o obimu, širini i dubini džihadističke mreže na Ostrvu. Nije reč samo o njihovoj aktivnosti među četiri i po miliona muslimana u Britaniji nego i šire, a naročito o penetraciji džihadističkih ideja u britanske univerzitete.

Početkom prošle sedmice i američka TV mreža „Foks njuz“ iznosi u jednoj analizi podatke, uostalom već javnu tajnu, da u Ujedinjenom Kraljevstvu postoje gradovi, kao što je, na primer, Birmingem, koji su „totalno muslimanski, sa četvrtima gde nemuslimani naprosto ne zalaze“.

Ekspert za terorizam, Stiv Emerson, ide i dalje pa u tom kontekstu imenuje i delove Londona gde „muslimanska verska policija napada i tuče svakoga ko nije obučen po muslimanskim verskim pravilima“ (o čemu je „Pečat“ već pisao).

Opis je, činjenično, malo prejak, ali nije predaleko od aktuelne dinamike stvari: pogotovo je interesantno i za debatu jedno stručno upozorenje da će Britanija uskoro da „postane kao Kobane“ (grad pod kontrolom Islamske države na severu Iraka). Protivnici ovakve prognoze upozoravaju, međutim, na podatak da su, po cenzusu iz 2011, muslimani u ovoj državi ipak i dalje „znatna manjina“ pa, prema tome, i nisu velika opasnost. Pored toga, u ukupnom broju stanovnika na Ostrvu, pet puta je više onih koji izjavljuju da su ateisti, da ne pripadaju nijednoj veri, pa ni islamu. Ali, to je trenutno stanje: oni što čak prognoziraju da će Britanija uskoro postati predominantno muslimanska zemlja ako se nastavi sa „koketerijom multikulturalizma“, koja je, uzgred, već krahirala u jednoj Nemačkoj, imaju njihovo iskustvo: pripadnici krajnje desnice, naročito UKIP Najdžela Faradža, uporno alarmiraju javnost da će sve više Britanaca prihvatati islam. Imaju i argument: prema poslednjim istraživanjima, više od pet hiljada građana prelazi godišnje u ovu veru. Prema istim istraživanjima, uticaj hrišćanstva na život prosečnog Britanca u stalnom je padu još od kraja Drugog svetskog rata. Tu prazninu, navodi se, revnosno ispunjava islam.

Drugi argument je veliki priraštaj u muslimanskim porodicama (islam zabranjuje kontracepciju). Po nekim predviđanjima iz ovog domena, ako se trend nastavi, muslimani bi u Britaniji mogli da postanu većina već do 2020! Da bi se to ostvarilo, ide odmah kontratvrdnja, bilo bi potrebno da svaka tamošnja nemuslimanka prestane da rađa, od sada pa do 2020. godine.

„KOKETIRANJE“ SE VRAĆA KUĆI Igra brojki ili ne, paranoja ili ne, tek „multinacionalna i multikulturalna koketerija“ britanskih vlada u poslednjih nekoliko decenija, a pod zastavom etničke otvorenosti i „političke korektnosti“ ili pak fetišističkog senzibiliteta prema „drugom mišljenju“ stigla je, izgleda, do Heraklovih stubova, a sejanje ove iluzije počinje uveliko da žanje džihad. Smrt vojnika Rigbija u Griniču i londonski džihadista sa odsečenom glavom Britanca u ruci, neprijatan su podsetnik da se „koketiranje vraća kući“ – da je počela žetva džihada posle setve iluzija.

Teško da bi drugde u Evropi moglo da se dogodi da, na primer, na tribinu jednog uglednog nacionalnog univerziteta bude pozvan da „prosvećuje“ studente jedan Enver al Avlaki, nekadašnji regionalni lider Al Kaide, koga su u Jemenu likvidirali američki dronovi.

Izvesni bivši student Univerziteta u Vestminsteru uhapšen je (2007) pošto mu je na londonskom aerodromu „Luton“ u prtljagu pronađen detaljan nacrt izrade rakete, zajedno sa obilnim džihadističkim propagandnim materijalom.

Predsednik Unije studenata u Britaniji identifikovan je (2011) kao rukovodeći član ekstremno radikalne džihadističke partije Hizb ul Tahrir (Partija oslobođenja).

Prošlog četvrtka, policija je u poslednjem trenutku sprečila nastup žestokog džihadiste i propovednika Hisama el Hadada na Londonskom univerzitetu, neposredno pošto je izbila afera sa „Džihadistom Džonom“, sa kojim je, tvrdi se, propovednik Hadad bio „partijski povezan“.

Rukovodstvo Univerziteta gde je šejk Hadad trebalo da propagira Islamsku državu, u ime koje je Britanac „Džihadista Džon“ odsekao glavu jednom sunarodniku, nije pokrenulo istragu o tome kako je on mogao, uopšte, da bude angažovan da na studentskoj tribini širi džihadizam, nego, naprotiv, da se otkrije ko je među studentima dostavio televiziji „Skaj njuz“ fotografiju i ime na osnovu kojih je „Džihadista Džon“ identifikovan!

Povrh svega, na Ostrvu neometano deluje i grupa „Kejdž“ (Kavez) koja agresivno širi protalibanske i pro-Al Kaida ideje i politiku.

„Kejdž“ se predstavlja kao organizacija posvećena borbi za „ljudska prava“. Njen rukovodilac, izvesni Asim Kurejši, kaže za „Džihadistu Džona“ da je bio „divan mladić“, ali da je postao džihadista i patološki ubica zato što ga je britanska policija „u stopu pratila i harangirala“. A, pratila ga je zato što je, kaže, odbio da bude „krtica“ MI5 među ostrvskim džihadistima. Sam Kurejši je, po pisanju „Sandej tajmsa“, u britanskim obaveštajnim knjigama zapisan kao „pristalica kamenovanja žena preljubnica do smrti i uspostavljanja kalifata ‚po šerijatskom načelu bi sejf‘ (sabljom)“ i povrh svega lično je bio u vezi sa Enverom al Avlakijem i pozivao ga da govori na sastancima „Kejdža“ u Londonu.

Muhamed Emvazi je rafinirani proizvod „koketerije“ sa dogmom „multikulture“ i „političke korektnosti“, koja je bolno paralisala svaku priliku za istinsku, demokratsku, političku i ideološku borbu sa onim što je toliko daleko od izvornog islama. Ova obmana sada ispostavlja svoj račun. Poslednje ispitivanje javnog mnjenja u Britaniji pokazuje da je samo nešto manje od trideset procenata tamošnjih muslimana spremno da osudi nedavni krvavi džihadistički udar na novinare pariskog nedeljnika „Šarli ebdo“. Većina pak anketiranih ne želi da se izjašnjava.

Rod Lidl, kolumnista „Tajmsa“: „Daleko od toga da je bio odbačen ili društveno marginalizovan Muhamed Emvazi – sa svojim fanatičnim, ubilačkim svetonazorom – bio je, u najboljem slučaju, tolerisan, a u najgorem podstican od nas samih da bude takav kakvim se pokazao. Imao je, faktički, naš prećutni pristanak i u tom pogledu, članovi grupe ‚Kejdž‘ su u pravu: mi smo uveliko krivci. Teška reč – u zemlji Magna karte i nekadašnjoj kolevci nepatvorene demokratije.“

[/restrictedarea]