Одломци из Дневника – Сва та клизишта

Милован Данојлић

Урушавање тла је, крајем седамдесетих година, посебно болно доживео Танасије Младеновић (1913−2003) и посветио му стихотвореније „Триптихон“. Песма је сачињена од три главоболна и тешка сонета: животна тегоба је надвладала лепоту  израза. У клизиштима је Младеновић видео предзнак урушавања целе Србије

Чух, у телевизијском Дневнику, да се на самиту НАТО-пакта „причало о размештању оружаних снага у источној Европи“. Гадна работа и опасна игра, поготово у нашим данима. Него, утешно је док причају. Ствар ће постати озбиљна  кад заподену разговоре и пређу с речи на дела. То би могао бити увод  у полом планетарних размера; на удару би се нашла свака кућа и свако живо биће. Та могућност лебди над нашим главама још од августа 1945, кад се авет из Откривења по Јовану појавила изнад Хирошиме. Председник Обама недавно рече да је рат у Ираку поведен грешком његових претходника. Напад на Русију био би грешка над грешкама. Ваљда у њу неће упасти добитник Нобелове награде за мир…

Али нисам хтео о томе. У тој, високој геостратешкој проблематици пажњу ми је привукла једна језикословна ситница. Откад се, како и зашто изгубила разлика између глагола причати и говорити? Зашто, код говорних лица у Скупштини и на Телевизији, причање све чешће замењује говор? У семантичком одмеравању и надметању глагол причати је однео убедљиву победу над својим супарником говорити. Породица окупљена око именице говор све се више повлачи у мишју рупу, посрамљена због своје крутости, званичности и озбиљности. Причање се многима чини природније, простије и људскије. Хмм…

Говор је високо цивилизацијско достигнуће људске расе, а причање коришћење те способности за сваковрсне практичне потребе. Говорим, дакле, јесам у језику, одређујем се кроза њ, осмишљавам збивања. У говору и језику Исидора Секулић (1877−1958) је видела културну смотру народа. Говорим као пресудан чинилац постојања, а причам у настојању да се приближим суштини, да допуним и разрадим њен садржај, да забавим слушаоца, да му пренесем нешто од својих искустава и осећања. Причам с планом али и без плана, да забавим друштво,  да убијем време, да поверим оно што сам хтео, као и понешто што ми излети из уста.

Говорити значи, још, служити се одређеним језиком, примљеним од мајке, или накнадно наученим. Причати, као глагол-џокер, као универзални калауз, и ту нуди своје сасвим непримерене услуге: тако, опет на Телевизији, недавно чух да у Аустралији причају енглески! Дотична особа се затекла на шестом континенту и, по природи проницљива, уочила да по улицама, у кафанама и продавницама причају језиком Шекспира и Дикенса. Задиванили, крајем XVII века, и одонда, не могу да се зауставе.

[restrictedarea]

Глагол причати је извршио тихи терористички упад и у дипломатију. Дипломатски чиновници су, некад, у званичним сусретима говорили, разговарали, дискутовали,  размењивали мишљења, држали беседе, образлагали ставове, преговарали и уговарали, предочавали доказе, спорили се и зборили. Данас и они причају: то је у сваком случају лакше него повести озбиљан разговор, дијалогизирати, трагати за одрживим решењима.

С глаголом причати дешава се оно што Французи зову „поклизивање  значења“: брише се разлика између две речи посебне специфичне тежине. Код Вука, синоним за причати је приповиједати (erzählen, narro) док се говорити преводи са sprechen и loquor. Како се, онда, десило да причати толико ојача и угуши говор? Биће да је наш полуинтелигент потпао под неодољиву привлачност енглеског story. Реч је пала у средину пољуљане самосвести и духовне лености, и свет се повео за туђинским обрасцем. У Америци је сваки догађај обрађен у медијима story, па су, и код нас, сваку материју почели сводити на причу. На седници скупштинског одбора причало се о спровођењу фискалне политике, што значи да је вођена необавезна конверзација без циља и обавезујућих закључака. Присутни су, у опуштеној атмосфери, изнели нека запажања, без превелике бриге за стање у државном буџету.

Наше причалице не знају, или су заборавиле, да су синоними глагола причати ћаскати, благоглагољити, мрморити, ћеретати, чаврљати, красноречити, торокати, наклапати, нагваждати, млети, млатити празну сламу, лупетати, зуцкати, распредати надугачко и нашироко, брбљати, мрмљати… Једини синоним достојан уважавања је приповедати, али је неупотребљив на састанцима политичких званичника, пошто тражи знатну вештину у остваривању стилских учинака, упућује на искусног усменог или  писменог извођача. Такав је дар, некад, имао Вељко Петровић (1884−1958): било је уживање читати га, али и слушати.

Ето, како је наш племенити говор склизнуо у причу. За то није криво само незнање, него духовна запуштеност, културно подивљавање, површност, непромишљеност, леност и свесвеједност. Све то иде само од себе, као што је и напуштање ћирилице самородан, несвестан процес, урушавање линијом најмањег отпора, помодно повођење за „културнијим“ узором. Такав је дух епохе. И земаљска кора се заљуљала, појавила су се бројна клизишта, у околини Крупња, и у општини Љиг. Посебно је, рече водитељ Дневника, угрожено село Бранич. Телефонирах брату, у завичају, и он ми рече да се у селу Бранчићима одронио обронак неког брда. Поклизнула земља, а за њом и језик, и Бранчићи се преобратили у Бранич. То село сам, као ђак-пешак, од 1951. до 1953, током школске године свакодневно прелазио с краја на крај, знам му сваку окуку и сваку кућу, а сад му затиру име и семе… Срозавање је почело онога дана кад му је израђивач путних табли укинуо последње слово, преименовавши га у Бранчић. Никоме у Општини то не смета, па и сељаци почињу прихватати кусо име. У серији „Насеља и порекло становништва“, надгледаној од Цвијића, у два тома (Ракић, 1905, и Павловић, 1928) лепо стоји да се село зове Бранчићи, а сад га, из нечије брљивости, унаказише. И ником ништа. Ситница. Од часа кад ситнице изгубе важност, извесно је да се целокупно устројство почело срозавати, тонути према ништавилу и бесмислу. Ситнице су животворни лепак целине.

Сама реч клизиште је новијег порекла; нема је у шестотомном Матичином Речнику. Измицање тла испод ногу појавило се у годинама изградње најсавршенијег друштвеног поретка на свету. Геолошки поремећаји су пратили оне на онтолошком, социолошком и психолошком плану, или су им претходили. Урушавање тла је, крајем седамдесетих година, посебно болно доживео Танасије Младеновић (1913−2003) и посветио му стихотвореније „Триптихон“. Песма је сачињена од три главоболна и тешка сонета: животна тегоба је надвладала лепоту  израза. У клизиштима је Младеновић видео предзнак урушавања целе Србије. У духу сеоских нарикача, ожалио је нашу колективну судбину. Зачарана визијом срећне будућности, власт је изрекла оштру осуду стихова.

Предратни комуниста, борац од 1941, Танасије Младеновић је био изузетно честит и отворен човек. Имао је части и храбрости да укаже на издајство што су га српски комунисти починили према својој земљи, и чисте савести отишао на онај свет.

Поклизивање земаљских и језичких маса је светски процес. Уочио га је, почетком прошлог века, В. Б. Јејтс (1865−1939); у песми „Други долазак“ налазимо и ове стихове:

 

Ствари се размичу, средиште попушта,

Пуко безвлашће проваљује у свет,

 

што нас, у нашем кутку Старог света, не ослобађа дужности да се боримо за смисленост онога што говоримо и причамо. Какав је ко са речима, такав је и са стварима. И обрнуто.

[/restrictedarea]