Почетна / БРОЈ 362 / Одломци из Дневника – Сва та клизишта

Одломци из Дневника – Сва та клизишта

Милован Данојлић

Урушавање тла је, крајем седамдесетих година, посебно болно доживео Танасије Младеновић (1913−2003) и посветио му стихотвореније „Триптихон“. Песма је сачињена од три главоболна и тешка сонета: животна тегоба је надвладала лепоту  израза. У клизиштима је Младеновић видео предзнак урушавања целе Србије

Чух, у телевизијском Дневнику, да се на самиту НАТО-пакта „причало о размештању оружаних снага у источној Европи“. Гадна работа и опасна игра, поготово у нашим данима. Него, утешно је док причају. Ствар ће постати озбиљна  кад заподену разговоре и пређу с речи на дела. То би могао бити увод  у полом планетарних размера; на удару би се нашла свака кућа и свако живо биће. Та могућност лебди над нашим главама још од августа 1945, кад се авет из Откривења по Јовану појавила изнад Хирошиме. Председник Обама недавно рече да је рат у Ираку поведен грешком његових претходника. Напад на Русију био би грешка над грешкама. Ваљда у њу неће упасти добитник Нобелове награде за мир…

Али нисам хтео о томе. У тој, високој геостратешкој проблематици пажњу ми је привукла једна језикословна ситница. Откад се, како и зашто изгубила разлика између глагола причати и говорити? Зашто, код говорних лица у Скупштини и на Телевизији, причање све чешће замењује говор? У семантичком одмеравању и надметању глагол причати је однео убедљиву победу над својим супарником говорити. Породица окупљена око именице говор све се више повлачи у мишју рупу, посрамљена због своје крутости, званичности и озбиљности. Причање се многима чини природније, простије и људскије. Хмм…

Говор је високо цивилизацијско достигнуће људске расе, а причање коришћење те способности за сваковрсне практичне потребе. Говорим, дакле, јесам у језику, одређујем се кроза њ, осмишљавам збивања. У говору и језику Исидора Секулић (1877−1958) је видела културну смотру народа. Говорим као пресудан чинилац постојања, а причам у настојању да се приближим суштини, да допуним и разрадим њен садржај, да забавим слушаоца, да му пренесем нешто од својих искустава и осећања. Причам с планом али и без плана, да забавим друштво,  да убијем време, да поверим оно што сам хтео, као и понешто што ми излети из уста.

Говорити значи, још, служити се одређеним језиком, примљеним од мајке, или накнадно наученим. Причати, као глагол-џокер, као универзални калауз, и ту нуди своје сасвим непримерене услуге: тако, опет на Телевизији, недавно чух да у Аустралији причају енглески! Дотична особа се затекла на шестом континенту и, по природи проницљива, уочила да по улицама, у кафанама и продавницама причају језиком Шекспира и Дикенса. Задиванили, крајем XVII века, и одонда, не могу да се зауставе.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *