Odlomci iz Dnevnika – Sva ta klizišta

Milovan Danojlić

Urušavanje tla je, krajem sedamdesetih godina, posebno bolno doživeo Tanasije Mladenović (1913−2003) i posvetio mu stihotvorenije „Triptihon“. Pesma je sačinjena od tri glavobolna i teška soneta: životna tegoba je nadvladala lepotu  izraza. U klizištima je Mladenović video predznak urušavanja cele Srbije

Čuh, u televizijskom Dnevniku, da se na samitu NATO-pakta „pričalo o razmeštanju oružanih snaga u istočnoj Evropi“. Gadna rabota i opasna igra, pogotovo u našim danima. Nego, utešno je dok pričaju. Stvar će postati ozbiljna  kad zapodenu razgovore i pređu s reči na dela. To bi mogao biti uvod  u polom planetarnih razmera; na udaru bi se našla svaka kuća i svako živo biće. Ta mogućnost lebdi nad našim glavama još od avgusta 1945, kad se avet iz Otkrivenja po Jovanu pojavila iznad Hirošime. Predsednik Obama nedavno reče da je rat u Iraku poveden greškom njegovih prethodnika. Napad na Rusiju bio bi greška nad greškama. Valjda u nju neće upasti dobitnik Nobelove nagrade za mir…

Ali nisam hteo o tome. U toj, visokoj geostrateškoj problematici pažnju mi je privukla jedna jezikoslovna sitnica. Otkad se, kako i zašto izgubila razlika između glagola pričati i govoriti? Zašto, kod govornih lica u Skupštini i na Televiziji, pričanje sve češće zamenjuje govor? U semantičkom odmeravanju i nadmetanju glagol pričati je odneo ubedljivu pobedu nad svojim suparnikom govoriti. Porodica okupljena oko imenice govor sve se više povlači u mišju rupu, posramljena zbog svoje krutosti, zvaničnosti i ozbiljnosti. Pričanje se mnogima čini prirodnije, prostije i ljudskije. Hmm…

Govor je visoko civilizacijsko dostignuće ljudske rase, a pričanje korišćenje te sposobnosti za svakovrsne praktične potrebe. Govorim, dakle, jesam u jeziku, određujem se kroza nj, osmišljavam zbivanja. U govoru i jeziku Isidora Sekulić (1877−1958) je videla kulturnu smotru naroda. Govorim kao presudan činilac postojanja, a pričam u nastojanju da se približim suštini, da dopunim i razradim njen sadržaj, da zabavim slušaoca, da mu prenesem nešto od svojih iskustava i osećanja. Pričam s planom ali i bez plana, da zabavim društvo,  da ubijem vreme, da poverim ono što sam hteo, kao i ponešto što mi izleti iz usta.

Govoriti znači, još, služiti se određenim jezikom, primljenim od majke, ili naknadno naučenim. Pričati, kao glagol-džoker, kao univerzalni kalauz, i tu nudi svoje sasvim neprimerene usluge: tako, opet na Televiziji, nedavno čuh da u Australiji pričaju engleski! Dotična osoba se zatekla na šestom kontinentu i, po prirodi pronicljiva, uočila da po ulicama, u kafanama i prodavnicama pričaju jezikom Šekspira i Dikensa. Zadivanili, krajem XVII veka, i odonda, ne mogu da se zaustave.

[restrictedarea]

Glagol pričati je izvršio tihi teroristički upad i u diplomatiju. Diplomatski činovnici su, nekad, u zvaničnim susretima govorili, razgovarali, diskutovali,  razmenjivali mišljenja, držali besede, obrazlagali stavove, pregovarali i ugovarali, predočavali dokaze, sporili se i zborili. Danas i oni pričaju: to je u svakom slučaju lakše nego povesti ozbiljan razgovor, dijalogizirati, tragati za održivim rešenjima.

S glagolom pričati dešava se ono što Francuzi zovu „poklizivanje  značenja“: briše se razlika između dve reči posebne specifične težine. Kod Vuka, sinonim za pričati je pripovijedati (erzählen, narro) dok se govoriti prevodi sa sprechen i loquor. Kako se, onda, desilo da pričati toliko ojača i uguši govor? Biće da je naš poluinteligent potpao pod neodoljivu privlačnost engleskog story. Reč je pala u sredinu poljuljane samosvesti i duhovne lenosti, i svet se poveo za tuđinskim obrascem. U Americi je svaki događaj obrađen u medijima story, pa su, i kod nas, svaku materiju počeli svoditi na priču. Na sednici skupštinskog odbora pričalo se o sprovođenju fiskalne politike, što znači da je vođena neobavezna konverzacija bez cilja i obavezujućih zaključaka. Prisutni su, u opuštenoj atmosferi, izneli neka zapažanja, bez prevelike brige za stanje u državnom budžetu.

Naše pričalice ne znaju, ili su zaboravile, da su sinonimi glagola pričati ćaskati, blagoglagoljiti, mrmoriti, ćeretati, čavrljati, krasnorečiti, torokati, naklapati, nagvaždati, mleti, mlatiti praznu slamu, lupetati, zuckati, raspredati nadugačko i naširoko, brbljati, mrmljati… Jedini sinonim dostojan uvažavanja je pripovedati, ali je neupotrebljiv na sastancima političkih zvaničnika, pošto traži znatnu veštinu u ostvarivanju stilskih učinaka, upućuje na iskusnog usmenog ili  pismenog izvođača. Takav je dar, nekad, imao Veljko Petrović (1884−1958): bilo je uživanje čitati ga, ali i slušati.

Eto, kako je naš plemeniti govor skliznuo u priču. Za to nije krivo samo neznanje, nego duhovna zapuštenost, kulturno podivljavanje, površnost, nepromišljenost, lenost i svesvejednost. Sve to ide samo od sebe, kao što je i napuštanje ćirilice samorodan, nesvestan proces, urušavanje linijom najmanjeg otpora, pomodno povođenje za „kulturnijim“ uzorom. Takav je duh epohe. I zemaljska kora se zaljuljala, pojavila su se brojna klizišta, u okolini Krupnja, i u opštini Ljig. Posebno je, reče voditelj Dnevnika, ugroženo selo Branič. Telefonirah bratu, u zavičaju, i on mi reče da se u selu Brančićima odronio obronak nekog brda. Pokliznula zemlja, a za njom i jezik, i Brančići se preobratili u Branič. To selo sam, kao đak-pešak, od 1951. do 1953, tokom školske godine svakodnevno prelazio s kraja na kraj, znam mu svaku okuku i svaku kuću, a sad mu zatiru ime i seme… Srozavanje je počelo onoga dana kad mu je izrađivač putnih tabli ukinuo poslednje slovo, preimenovavši ga u Brančić. Nikome u Opštini to ne smeta, pa i seljaci počinju prihvatati kuso ime. U seriji „Naselja i poreklo stanovništva“, nadgledanoj od Cvijića, u dva toma (Rakić, 1905, i Pavlović, 1928) lepo stoji da se selo zove Brančići, a sad ga, iz nečije brljivosti, unakaziše. I nikom ništa. Sitnica. Od časa kad sitnice izgube važnost, izvesno je da se celokupno ustrojstvo počelo srozavati, tonuti prema ništavilu i besmislu. Sitnice su životvorni lepak celine.

Sama reč klizište je novijeg porekla; nema je u šestotomnom Matičinom Rečniku. Izmicanje tla ispod nogu pojavilo se u godinama izgradnje najsavršenijeg društvenog poretka na svetu. Geološki poremećaji su pratili one na ontološkom, sociološkom i psihološkom planu, ili su im prethodili. Urušavanje tla je, krajem sedamdesetih godina, posebno bolno doživeo Tanasije Mladenović (1913−2003) i posvetio mu stihotvorenije „Triptihon“. Pesma je sačinjena od tri glavobolna i teška soneta: životna tegoba je nadvladala lepotu  izraza. U klizištima je Mladenović video predznak urušavanja cele Srbije. U duhu seoskih narikača, ožalio je našu kolektivnu sudbinu. Začarana vizijom srećne budućnosti, vlast je izrekla oštru osudu stihova.

Predratni komunista, borac od 1941, Tanasije Mladenović je bio izuzetno čestit i otvoren čovek. Imao je časti i hrabrosti da ukaže na izdajstvo što su ga srpski komunisti počinili prema svojoj zemlji, i čiste savesti otišao na onaj svet.

Poklizivanje zemaljskih i jezičkih masa je svetski proces. Uočio ga je, početkom prošlog veka, V. B. Jejts (1865−1939); u pesmi „Drugi dolazak“ nalazimo i ove stihove:

 

Stvari se razmiču, središte popušta,

Puko bezvlašće provaljuje u svet,

 

što nas, u našem kutku Starog sveta, ne oslobađa dužnosti da se borimo za smislenost onoga što govorimo i pričamo. Kakav je ko sa rečima, takav je i sa stvarima. I obrnuto.

[/restrictedarea]