Почетна / БРОЈ 359 / ЛУЧАНА КАСТЕЛИНА – ЈЕДНА ДАМА И ЊЕН ЖИВОТ НА БАРИКАДАМА

ЛУЧАНА КАСТЕЛИНА – ЈЕДНА ДАМА И ЊЕН ЖИВОТ НА БАРИКАДАМА

Разговарала Марина Муштовић
Сећам се радничких протеста из 60-их и 70-их година: још увек ме боли кичма од батина које сам у више наврата добила, а неколико пута сам чак била и ухапшена! Али, цео труд није био узалудан: италијански радници су се изборили за своја права и од свога рада су могли да живе достојанствено. Тога сам постала свесна тек када сам почетком 70-их посетила Америку и видела у каквим условима живе и раде амерички радници. Била сам пренеражена када сам сазнала да амерички радници раде и по 14 сати дневно, без права на боловање и годишњи одмор, и да сваког часа могу да добију отказ

У временима када је левица веровала да може да промени свет и када је својом огромном енергијом успевала да ангажује масе тако да оне, уместо пасивних проматрача, постану актери политике и да се на тај начин самостално изборе за своје боље сутра, у њеним редовима, поред оних сивих и смртно озбиљних партијских активиста, у Италији је било и неколико заиста необичних жена које не само што су успевале да унутрашњом снагом, ентузијазмом и идејама допринесу изградњи тог новог и бољег друштва већ и да својим женским атрибутима, којих се нису стиделе,  чак и своје политичке противнике – убеђене десничаре – преобрате у тврдокорне левичаре. Лучана Кастелина, позната италијанска новинарка, политичарка и књижевница, жива је легенда италијанске левице, једна од тих фаталних и посебних жена италијанске политике.

И сада је елегантна и лепа, а боре које је у 85 година узбудљивог и нимало баналног живота успела да стекне можда само још више истичу њен шарм. Али, оно што првенствено плени код Лучане јесте њена ведрина и спонтаност: „Молим те, немој само да ми персираш! Не волим да дајем интервјуе, али када пристанем, онда то значи да сам одабрала особу са којом желим пријатно и пријатељски да разговарам.“

Важила си за једну од најлепших жена на италијанској јавној сцени. Прича се да си сломила многа мушка срца и да су колеге, сваки пут када си говорила у парламенту, гледале у тебе као да су омађијани. И то не само левичари већ и окорели десничари. Не заборавимо да приче о твојој лепоти,  елеганцији  и женској фаталности датирају из времена процвата феминизма, који је женственост тада ставио на стуб срама. Шта данас мислиш о тим временима? 

У сваком случају, лепота у животу помаже. Боље је бити леп него ружан, зар не? Лепота пружа и извесну сигурност и лепи људи су углавном добронамерни и отворени. Ако још нису ни глупи, онда имају у рукама све карте да добро одиграју партију која се зове живот. Али, педесетих година владао је стереотип да је лепа и дотерана жена уједно и глупа и досадна жена. Било је то време рађања феминизма и процвата женске еманципације и са свих страна сам слушала да је куцнуо час да жене скину окове и да се потпуно изједначе са мушкарцима, у сваком погледу. Како сам се већ определила да будем левичар,  и ја сам се максимално трудила да будем „у тренду“ и да не будем „типично женско“. Уместо крпица и шминке, више су ме интересовале неке друге ствари: било је толико књига да се прочита, изложби и филмова да се погледа! Младићи су волели да буду у мом друштву, али су ме у шали звали „наш другар Лучанина“. Проводили смо сате и сате у разговорима, али су они уздисали за мојим можда мање паметним, али зато женственијим другарицама. У дневнику сам тада записала да сам очајна, да ми се нико не удвара и да се вероватно никада нећу удати. Хе-хе-хе! Са 18 година сам чак отишла и на радну акцију да самој себи докажем да као жена могу све што могу мушкарци: градила сам пругу Шамац – Сарајево, прала сам се леденом водом, по пакленој врућини теглила дрвена колица, која су за мене, онако крхку и нежну, била претешка и када су била празна. Чак сам добила и Ударничку значку! Тек касније сам схватила да је женска еманципација нешто сасвим друго. Односно да жене треба управо да инсистирају на својој различитости  у односу на мушкарце и да ту своју различитост доживљавају као предност и богатство, уместо што настоје да је сакрију као некакав хендикеп и узалудно се труде да буду мушкарци. Можда сам тада навукла и бес свих оних агресивних и ортодоксних феминисткиња, али мислим да сам била у праву. Успела сам да се професионално реализујем, па и да се реализујем као жена. Иначе, о својој лепоти никада нисам размишљала, то заиста није била моја опсесија. А још мање сам се бавила евиденцијом мушкараца који су, наводно, за мном уздисали. Али, оно што желим да нагласим: увек сам се трудила  и још увек се трудим да будем жена, и то у правом смислу речи. Дакле, волим да скувам леп ручак, волим да моја кућа буде угодан дом, волим да се лепо обучем и нашминкам и ни сада, са 85 година, није ми баш свеједно како изгледам.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Из биографије

Рођена у Риму 1929. Године 1947. учлањује се у Комунистичку партију Италије и учествује на Омладинском фестивалу у Прагу, одакле са Интернационалном бригадом одлази на радну акцију: изградњу Омладинске пруге Шамац – Сарајево. За изузетно залагање и пожртвованост у раду проглашена је за ударника. Због неслагања са партијским врхом, који је подржавао совјетску интервенцију у Чехословачкој, 1969. избачена је из КПИ. Група дисидената на челу са Кастелином исте године оснива часопис „Манифест“ (Il Manifesto) и приступа ПДПУ (Партија пролетерског јединства за комунизам). 1984, на молбу Енрика Берлингуера, враћа се у КПИ, где остаје све до 1991, односно до трансформације италијанских комуниста у Партију демократске левице, која се одриче комунистичког наслеђа, али и симбола – српа и чекића. Кастелина тада оснива нову партију: Комунистичку обнову (Rifondazione comunista). Била је посланик у италијанском парламенту у четири мандата и шеф посланичке групе Пролетерске демократије. У четири мандата посланик је у ЕУ парламенту. Од 1994. до 1997. била је европски комесар за културу и информисање,  а од 1997. до 1998. председница Комисије за спољне економске односе ЕУ. Од 1998. до 2003. председница је Агенције за промоцију италијанског филма у свету, а данас је почасна председница организације за промоцију европског филма „Cineuropa“. Лучана Кастелина завршила је правни факултет и течно говори и пише на немачком, француском, енглеском, шпанском и руском језику. Аутор  је осам  књига: Амерички мит – Шта то има у Америци (1973) Породица и друштво (1974) Стремљења политичких покрета (1993) Педесет година Европе – једно антиреторичко тумачење (2007) Eurollywood (2008) Откривање света (2011) Сибериjана (2012) и Чувај се моје глади (2014). Објавила је на стотине текстова и студија из области међународне политике, културе и екологије, од којих је већина публикована и у иностранству. У јануару 2015. била је један од десет предложених кандидата на изборима за председника Италије и у финалном гласању у парламенту трећепласирана. Из брака са Алфредом Рајхлином, бившим високим функционером КПИ, има кћерку Лукрецију и сина Пјетра.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *