ЛУЧАНА КАСТЕЛИНА – ЈЕДНА ДАМА И ЊЕН ЖИВОТ НА БАРИКАДАМА

Разговарала Марина Муштовић

Сећам се радничких протеста из 60-их и 70-их година: још увек ме боли кичма од батина које сам у више наврата добила, а неколико пута сам чак била и ухапшена! Али, цео труд није био узалудан: италијански радници су се изборили за своја права и од свога рада су могли да живе достојанствено. Тога сам постала свесна тек када сам почетком 70-их посетила Америку и видела у каквим условима живе и раде амерички радници. Била сам пренеражена када сам сазнала да амерички радници раде и по 14 сати дневно, без права на боловање и годишњи одмор, и да сваког часа могу да добију отказ

У временима када је левица веровала да може да промени свет и када је својом огромном енергијом успевала да ангажује масе тако да оне, уместо пасивних проматрача, постану актери политике и да се на тај начин самостално изборе за своје боље сутра, у њеним редовима, поред оних сивих и смртно озбиљних партијских активиста, у Италији је било и неколико заиста необичних жена које не само што су успевале да унутрашњом снагом, ентузијазмом и идејама допринесу изградњи тог новог и бољег друштва већ и да својим женским атрибутима, којих се нису стиделе,  чак и своје политичке противнике – убеђене десничаре – преобрате у тврдокорне левичаре. Лучана Кастелина, позната италијанска новинарка, политичарка и књижевница, жива је легенда италијанске левице, једна од тих фаталних и посебних жена италијанске политике.

И сада је елегантна и лепа, а боре које је у 85 година узбудљивог и нимало баналног живота успела да стекне можда само још више истичу њен шарм. Али, оно што првенствено плени код Лучане јесте њена ведрина и спонтаност: „Молим те, немој само да ми персираш! Не волим да дајем интервјуе, али када пристанем, онда то значи да сам одабрала особу са којом желим пријатно и пријатељски да разговарам.“

Важила си за једну од најлепших жена на италијанској јавној сцени. Прича се да си сломила многа мушка срца и да су колеге, сваки пут када си говорила у парламенту, гледале у тебе као да су омађијани. И то не само левичари већ и окорели десничари. Не заборавимо да приче о твојој лепоти,  елеганцији  и женској фаталности датирају из времена процвата феминизма, који је женственост тада ставио на стуб срама. Шта данас мислиш о тим временима? 

У сваком случају, лепота у животу помаже. Боље је бити леп него ружан, зар не? Лепота пружа и извесну сигурност и лепи људи су углавном добронамерни и отворени. Ако још нису ни глупи, онда имају у рукама све карте да добро одиграју партију која се зове живот. Али, педесетих година владао је стереотип да је лепа и дотерана жена уједно и глупа и досадна жена. Било је то време рађања феминизма и процвата женске еманципације и са свих страна сам слушала да је куцнуо час да жене скину окове и да се потпуно изједначе са мушкарцима, у сваком погледу. Како сам се већ определила да будем левичар,  и ја сам се максимално трудила да будем „у тренду“ и да не будем „типично женско“. Уместо крпица и шминке, више су ме интересовале неке друге ствари: било је толико књига да се прочита, изложби и филмова да се погледа! Младићи су волели да буду у мом друштву, али су ме у шали звали „наш другар Лучанина“. Проводили смо сате и сате у разговорима, али су они уздисали за мојим можда мање паметним, али зато женственијим другарицама. У дневнику сам тада записала да сам очајна, да ми се нико не удвара и да се вероватно никада нећу удати. Хе-хе-хе! Са 18 година сам чак отишла и на радну акцију да самој себи докажем да као жена могу све што могу мушкарци: градила сам пругу Шамац – Сарајево, прала сам се леденом водом, по пакленој врућини теглила дрвена колица, која су за мене, онако крхку и нежну, била претешка и када су била празна. Чак сам добила и Ударничку значку! Тек касније сам схватила да је женска еманципација нешто сасвим друго. Односно да жене треба управо да инсистирају на својој различитости  у односу на мушкарце и да ту своју различитост доживљавају као предност и богатство, уместо што настоје да је сакрију као некакав хендикеп и узалудно се труде да буду мушкарци. Можда сам тада навукла и бес свих оних агресивних и ортодоксних феминисткиња, али мислим да сам била у праву. Успела сам да се професионално реализујем, па и да се реализујем као жена. Иначе, о својој лепоти никада нисам размишљала, то заиста није била моја опсесија. А још мање сам се бавила евиденцијом мушкараца који су, наводно, за мном уздисали. Али, оно што желим да нагласим: увек сам се трудила  и још увек се трудим да будем жена, и то у правом смислу речи. Дакле, волим да скувам леп ручак, волим да моја кућа буде угодан дом, волим да се лепо обучем и нашминкам и ни сада, са 85 година, није ми баш свеједно како изгледам.

[restrictedarea]

Одрасла си у кући са послугом, у елитном резиденцијалном римском кварту Париоли; лета и зиме проводила си по луксузним хотелима и вилама своје породице на Азурној обали, у Кортини д‘Ампецо и Венецији. Била си део привилеговане и богате елите. Мало чудно за некога ко је одлучио да цео свој живот посвети комунизму, односно борби за једнакост и права понижених у увређених?

Као дете била сам привилегована. Али, подвлачим: када и где ћеш да се родиш, не зависи од тебе. Можда сам у детињству имала више среће од осталих, али све оно што се касније дешавало било је искључиво ствар само мог избора. Да будем јаснија и директнија: зависи само од тебе на коју страну ћеш се сврстати као и којим ће путем кренути твој живот. Осим тога, моја породица није била типична, малограђанска, буржујска породица, са строгим правилима и унапред одређеном будућношћу за потомке. Сви су, на неки начин, били неконвенционални и живели су донекле испред свог времена. А за комунизам сам се определила као осамнаестогодишња девојка. После рата је владао огроман ентузијазам и жеља да се изгради ново, праведније друштво и сви моји пријатељи из добростојећих и угледних породица одмах су пригрлили ту племениту идеју. Осим тога, комунисти су били интелигентнији, доследнији, озбиљнији и много шармантнији од досадних, затуцаних католика и десничара. Сви водећи уметници тада су приступили Комунистичкој партији. Моја породица је у почетку мислила да се ради о неком мом тренутном хиру, али су после схватили да се не шалим. Чак сам успела да убедим и своју баку да се са 93 године учлани у Комунистичку партију.

Прва твоја сазнања о друштву и свету одраслих везана су за период фашизма. Како си га ти доживљавала, шта је за тебе значио фашизам?

Шта је стварно био фашизам, сазнала сам тек касније, када се рат завршио. У почетку, нико у Италији није озбиљно схватао опасност која нам прети. У нашој кући су се свакодневно окупљали интелектуалци и уметници који су били заклети антифашисти, али ја тада ништа нисам разумела. Док сам ја те 1936. године била изузетно поносна на своју диплому младих фашиста Балила, као и на школски качкет са фашистичким грбом, никако ми није било јасно зашто ми је мајка бранила да носим тај качкет, зашто је бацила беџ на којем је писало: „Ја мрзим Енглезе“ и зашто сви у кући нису делили моје одушевљење када би се на радију зачуо Дучеов глас. Сећам се да се у кући стално причало о  неким људима који се налазе по затворима, у емиграцији или у принудној изолацији, на далеким сицилијанским острвцима, која тада нису била оно што су данас – питорескна шик места за летовање – већ праве тамнице где се умирало од глади и жеђи. Осим тога, моја најбоља другарица тада је била Ана Марија Мусолини, кћерка Бенита Мусолинија. Сећам се и првог одласка у Вилу Торлонију (Villa Torlonia, Мусолинијева римска резиденција, п. а.) када сам први пут схватила да моја породица није као све остале „поштене фашистичке породице“. Наиме, Мусолинијево обезбеђење контролисало је свако дете при уласку у Вилу и када је на мене дошао ред, био ми је забрањен улаз јер се установило да моји родитељи нису чланови Фашистичке партије. Имала сам тада осам година и сећам се да сам се расплакала и да сам била ужасно бесна на родитеље и све те њихове пријатеље. На крају, Ана Марија је успела да среди ствар: на капији се појавио лично Бенито Мусолини, који ме је погладио по коси и наредио обезбеђењу да ме пусти. Ја сам га задивљено гледала, за мене је то било равно чуду: као да сам видела неку митску личност која се одједном појавила испред мене.

Каква је била Ана Марија Мусолини?  Да ли сте наставиле да се дружите и касније, када си се ти определила за комунизам?

Била је интелигентна и симпатична, али свесна привилегије да је Дучеова кћерка; често је  била својеглава, а на моменте чак и дрска и охола. Поготово према професорима, који су све њене испаде толерисали јер се у фашистичкој Италији тада нико није усуђивао да противречи некоме ко се презивао Мусолини. У школи смо свакодневно слушали „Ратни билтен“: у земљи је све било идеално, наша победа је била питање дана и  Италија  је тријумфовала на свим фронтовима. Ана Марија је ту бајку редовно прекидала смехом и коментарима које је вероватно чула од оца: „Краљ је обична будала!“, „Каква победа! Тамо су нас прегазили као мишеве!“ Захваљујући њој, схватила сам шта значи дезинформисање јавности и медијска манипулација, што ми је у новинарском послу касније и те како помогло. Онда је дошао и 25. јули 1943. (датум када је ухапшен Мусолини, п. а). Сећам се као данас: Ана Марија и ја играле смо тенис у врту Мусолинијеве виле у Ричонеу (Riccione, ексклузивно летовалиште у близини Риминија, п. а). Изненада, појавили су се полицајци у цивилу, прекинули партију, Ана Марију стрпали у аутомобил и одвезли у непознатом правцу. Била сам у шоку! Када сам се вратила у хотел, сазнала сам да је њен отац ухапшен у Риму и затворен из, наводно, безбедносних разлога. Моји родитељи и њихово друштво тада су певали и славили „пад човека који је Италију повео у амбис“. Ја сам била забринута, размишљала сам о својој другарици и нисам била ни свесна да су се наши путеви тог дана дефинитивно разишли. Истина, срела сам је после рата, у кући наше заједничке пријатељице. Више није била толико сигурна у себе, али је још увек волела да провоцира. Тада сам већ била „заражена“ вирусом комунизма и жестоко сам реаговала када је она дрско и поносно изјавила: „Фашизам је био сјајна ствар и пропао је само зато што је мој отац бескрајно веровао оном идиоту од краља.“ То је био и дефинитивни крај нашег пријатељства.

Цео живот си посветила борби за бољи и праведнији свет, важиш за храбру, независну и бескомпромисну особу, која је остала доследна својим идеалима и идејама. Шта је за тебе значило бити левичар?

Никада нисам била један од оних салонских левичара који, уз чашу шампањца, воде бескрајне и стерилне разговоре о заслугама и пропустима једног Маркса, Лењина или Стаљина, од оних који су раднике видели само на филму. А таквих је било и, нажалост, још увек их има доста! Политика је за мене одувек била конкретна ствар и представљала је првенствено рад на терену, тако да сам провела силне године испред фабричких капија. Сећам се радничких протеста из 60-их и 70-их година: још увек ме боли кичма од батина које сам у више наврата добила, а неколико пута сам чак била и ухапшена! Али, цео труд није био узалудан: италијански радници су се изборили за своја права и од свога рада су могли да живе достојанствено. Тога сам постала свесна тек када сам почетком 70-их посетила Америку и видела у каквим условима живе и раде амерички радници. Амерички синдикати су се хвалили да је њихова велика победа то што се радницима већ ујутро саопшти да ће на послу морати да остану и целу ноћ. Да на време могу да обавесте девојке и супруге да се те вечери неће виђати. Била сам пренеражена када сам сазнала да амерички радници раде и по 14 сати дневно, без права на боловање и годишњи одмор, и да сваког часа могу да добију отказ. А тек када сам у Детроиту посетила једно радничко насеље и видела да живе у контејнерима и да је већина њих на лаким дрогама и хероину… Ужас! Све сам то описала у књизи „Амерички мит“ и у уводнику нагласила да ниједан италијански радник никада не би пристао да ради и живи као његов амерички колега.

Ипак, ситуација у Италији, али и у целој Европи, драстично се променила и европски идеал постаје управо тај „амерички модел“ који те је тада  ужаснуо?

Бојим се да је тако! Иако је Европа још увек много боље место за живот од Америке, ја сам бескрајно несрећна због свега што се дешава. Радничка класа је поново на коленима, влада општа несигурност, а људима је доста и политике и политичара. Неко је ипак крив за ову суморну ситуацију и још суморнију перспективу. Политика у коју сам веровала, а ту мислим на ону праву, лепу политику када је политичар био свестан да није само он битан већ да постоје и људи које представља, ето таква политика више не постоји. Под тим не подразумевам само кризу левице већ, генерално, кризу целокупне политике, али и потпуну кризу демократије. И политика и демократија постале су пасивне. Праве политичке партије, оне које су око себе окупљале масе и имале обавезу да према својој бази буду одговорне, нестале су. Економија је потпуно потиснула политику у други план, тако да је данас на глобалном нивоу на власти тржиште. Шта нам вреди што имамо парламент, када тамо седе људи који штите само властите интересе! Демократија се свела на периодично позивање бирача да бацањем листића у гласачке кутије само потврде нечије туђе одлуке. Све је изгубило смисао и постали смо нека врста Отоманског царства у којем се на локалном нивоу грађанима допушта да одлуче где ће се поставити нова фонтана на градском тргу, али када се ради о стратешким и животним питањима, онда искључиво одлучује „Империја“. А ви после слободно можете на Фејсбуку да кликнете на I like it или на I don‘t like it, мада никога стварно није брига шта ви мислите! Налазимо се на врло клизавом терену и ситуација постаје крајње опасна јер све више људи мисли – Шта ће ми та демократија?!  Скупа је и ничему не служи! Зашто да плаћам све те политичаре када од њих немам никакве користи. А то је сигуран пут у диктатуру!

Има ли шансе да се ситуација промени и да се стане на пут неолибералном дивљању, тако да грађани поново постану протагонисти, а да не буду само жртве политике?

Да би политика повратила своје достојанство, потребно је оно што ја називам организованом демократијом. А то значи да се створе структуре које ће управљати деловима друштва и да, као што је говорио Грамши, отпочне процес екстензије државе, односно смањивање растојања између власти и базе. Дакле, или ћемо од грађана поново створити протагонисте политичког живота или ћемо седети као у позоришту, посматрати спектакл из парламента и после гунђати, ћутати и трпети. Док нам не прекипи, а тада обично наступа хаос и бива касно за било какву политику. Иако нисам религиозна, волим да цитирам речи Свете Терезе: „Можда од нас ништа не зависи, али морамо да делујемо као да све зависи само и искључиво од нас.“

Била си европски комесар за културу и медије и после си објавила књигу са доста провокативним насловом: „Eurollywood“. Да ли то значи да из личног искуства закључујеш да Европска унија, уместо европске, развија и намеће америчку културу?

Тачно, и то из простог разлога што данас живимо у својеврсној диктатури монокултуре која нам се упорно намеће. А то је америчка култура и амерички начин живота. Када је стварана уједињена Европа у Оснивачком акту из 1957. године, ни на једном месту се не спомиње реч култура. Тек 1992. Европа се пробудила и унела неке ситне измене, али, по мени, већ је било касно јер је Америка већ успела да завлада и да наметне свој културни модел. Доказ за то је да европска култура данас уопште не постоји. Истина, још увек постоје националне културе, али и оне се све више утапају у амерички кич модел. Таква културна политика, односно небрига или намерно настојање да се затре наше заједничко европско наслеђе, довела је до тога да ми још увек немамо свој европски идентитет, а самим тим ни свесног европског грађанина. Јер, нажалост, оно што је данас заједничко свим Европљанима јесте „Мек Доналдс“, Мадона, Лејди Гага и остала тзв. музика, која се агресивно намеће као тренд, као и амерички филмови који су, част изузецима, углавном сумњивог квалитета. Док је у Америци 98 одсто филмова који се приказују искључиво америчке продукције, у Европи  је ситуација обрнута: захваљујући агресивној стратегији  „Мејџорса“,  99 одсто репертоара представљају управо амерички филмови. Нажалост, оно што данас повезује Европљане јесте управо америчка култура, а то за будућност Европе може да има несагледиве негативне последице. И онда је потпуно сувишно да се питамо зашто се она данас налази у кризи, и то не само свог идентитета већ и самог свог смисла. Својевремено, Франсоа Митеран је оптужио Холивуд за геноцид над европском културом, али његов апел тада нико од „европских колега“ није схватио озбиљно. Али, зато је један од оснивача уједињене Европе, Жан Моне, пред крај живота ипак признао: „Погрешили смо! Када бих сада поново могао да стварам Европу, уместо економије, почео бих од културе. Тако бисмо уместо уједињених банака  и корпорација данас имали уједињене грађане – Европљане.“

Прошло је тачно шездесет осам година од твог пријема у Комунистичку партију. Читав један живот на барикадама! Да ли си се икада покајала? Мислиш ли да комунистичка идеја данас још увек има неког смисла?

Апсолутно се никада нисам покајала! И нисам се променила и још увек сам она тврдоглава девојчица која верује да свет може да се промени набоље. Ако су људска права још увек слобода и једнакост, ми у капитализму можда можемо да будемо слободни, али никада и једнаки. Сама природа капитализма и механизам тржишта и профита засновани су на компетитивности, односно неједнакости: згази и уништи некога да би ти профитирао. Грађани имају право гласа и сви су једнаки пред законом, али шта то мени вреди? Јер, ако одем да протестујем у „Фијат“,  Серђо Маркионе може да ми каже: „Шта ти хоћеш? Ово је моја кућа и ја радим шта хоћу.“ А то што је модел социјализма пропао не значи да његова оригинална идеја није била добра. Идеја социјалне правде не треба да буде потпуно одбачена само зато што један модел није успео.

Али, ја се не предајем! Да нисам оптимиста, сигурно не бих у овим годинама и даље писала, агитовала и објашњавала људима да ипак може бити боље. Наслов моје нове књиге није случајно инспирисан стиховима палестинског песника Махмуда Дарвиша: „Чувај се, чувај се/ Чувај се моје глади/ Чувај се мога беса.“

[/restrictedarea]

Из биографије

Рођена у Риму 1929. Године 1947. учлањује се у Комунистичку партију Италије и учествује на Омладинском фестивалу у Прагу, одакле са Интернационалном бригадом одлази на радну акцију: изградњу Омладинске пруге Шамац – Сарајево. За изузетно залагање и пожртвованост у раду проглашена је за ударника. Због неслагања са партијским врхом, који је подржавао совјетску интервенцију у Чехословачкој, 1969. избачена је из КПИ. Група дисидената на челу са Кастелином исте године оснива часопис „Манифест“ (Il Manifesto) и приступа ПДПУ (Партија пролетерског јединства за комунизам). 1984, на молбу Енрика Берлингуера, враћа се у КПИ, где остаје све до 1991, односно до трансформације италијанских комуниста у Партију демократске левице, која се одриче комунистичког наслеђа, али и симбола – српа и чекића. Кастелина тада оснива нову партију: Комунистичку обнову (Rifondazione comunista). Била је посланик у италијанском парламенту у четири мандата и шеф посланичке групе Пролетерске демократије. У четири мандата посланик је у ЕУ парламенту. Од 1994. до 1997. била је европски комесар за културу и информисање,  а од 1997. до 1998. председница Комисије за спољне економске односе ЕУ. Од 1998. до 2003. председница је Агенције за промоцију италијанског филма у свету, а данас је почасна председница организације за промоцију европског филма „Cineuropa“. Лучана Кастелина завршила је правни факултет и течно говори и пише на немачком, француском, енглеском, шпанском и руском језику. Аутор  је осам  књига: Амерички мит – Шта то има у Америци (1973) Породица и друштво (1974) Стремљења политичких покрета (1993) Педесет година Европе – једно антиреторичко тумачење (2007) Eurollywood (2008) Откривање света (2011) Сибериjана (2012) и Чувај се моје глади (2014). Објавила је на стотине текстова и студија из области међународне политике, културе и екологије, од којих је већина публикована и у иностранству. У јануару 2015. била је један од десет предложених кандидата на изборима за председника Италије и у финалном гласању у парламенту трећепласирана. Из брака са Алфредом Рајхлином, бившим високим функционером КПИ, има кћерку Лукрецију и сина Пјетра.