LUČANA KASTELINA – JEDNA DAMA I NJEN ŽIVOT NA BARIKADAMA

Razgovarala Marina Muštović

Sećam se radničkih protesta iz 60-ih i 70-ih godina: još uvek me boli kičma od batina koje sam u više navrata dobila, a nekoliko puta sam čak bila i uhapšena! Ali, ceo trud nije bio uzaludan: italijanski radnici su se izborili za svoja prava i od svoga rada su mogli da žive dostojanstveno. Toga sam postala svesna tek kada sam početkom 70-ih posetila Ameriku i videla u kakvim uslovima žive i rade američki radnici. Bila sam preneražena kada sam saznala da američki radnici rade i po 14 sati dnevno, bez prava na bolovanje i godišnji odmor, i da svakog časa mogu da dobiju otkaz

U vremenima kada je levica verovala da može da promeni svet i kada je svojom ogromnom energijom uspevala da angažuje mase tako da one, umesto pasivnih promatrača, postanu akteri politike i da se na taj način samostalno izbore za svoje bolje sutra, u njenim redovima, pored onih sivih i smrtno ozbiljnih partijskih aktivista, u Italiji je bilo i nekoliko zaista neobičnih žena koje ne samo što su uspevale da unutrašnjom snagom, entuzijazmom i idejama doprinesu izgradnji tog novog i boljeg društva već i da svojim ženskim atributima, kojih se nisu stidele,  čak i svoje političke protivnike – ubeđene desničare – preobrate u tvrdokorne levičare. Lučana Kastelina, poznata italijanska novinarka, političarka i književnica, živa je legenda italijanske levice, jedna od tih fatalnih i posebnih žena italijanske politike.

I sada je elegantna i lepa, a bore koje je u 85 godina uzbudljivog i nimalo banalnog života uspela da stekne možda samo još više ističu njen šarm. Ali, ono što prvenstveno pleni kod Lučane jeste njena vedrina i spontanost: „Molim te, nemoj samo da mi persiraš! Ne volim da dajem intervjue, ali kada pristanem, onda to znači da sam odabrala osobu sa kojom želim prijatno i prijateljski da razgovaram.“

Važila si za jednu od najlepših žena na italijanskoj javnoj sceni. Priča se da si slomila mnoga muška srca i da su kolege, svaki put kada si govorila u parlamentu, gledale u tebe kao da su omađijani. I to ne samo levičari već i okoreli desničari. Ne zaboravimo da priče o tvojoj lepoti,  eleganciji  i ženskoj fatalnosti datiraju iz vremena procvata feminizma, koji je ženstvenost tada stavio na stub srama. Šta danas misliš o tim vremenima? 

U svakom slučaju, lepota u životu pomaže. Bolje je biti lep nego ružan, zar ne? Lepota pruža i izvesnu sigurnost i lepi ljudi su uglavnom dobronamerni i otvoreni. Ako još nisu ni glupi, onda imaju u rukama sve karte da dobro odigraju partiju koja se zove život. Ali, pedesetih godina vladao je stereotip da je lepa i doterana žena ujedno i glupa i dosadna žena. Bilo je to vreme rađanja feminizma i procvata ženske emancipacije i sa svih strana sam slušala da je kucnuo čas da žene skinu okove i da se potpuno izjednače sa muškarcima, u svakom pogledu. Kako sam se već opredelila da budem levičar,  i ja sam se maksimalno trudila da budem „u trendu“ i da ne budem „tipično žensko“. Umesto krpica i šminke, više su me interesovale neke druge stvari: bilo je toliko knjiga da se pročita, izložbi i filmova da se pogleda! Mladići su voleli da budu u mom društvu, ali su me u šali zvali „naš drugar Lučanina“. Provodili smo sate i sate u razgovorima, ali su oni uzdisali za mojim možda manje pametnim, ali zato ženstvenijim drugaricama. U dnevniku sam tada zapisala da sam očajna, da mi se niko ne udvara i da se verovatno nikada neću udati. He-he-he! Sa 18 godina sam čak otišla i na radnu akciju da samoj sebi dokažem da kao žena mogu sve što mogu muškarci: gradila sam prugu Šamac – Sarajevo, prala sam se ledenom vodom, po paklenoj vrućini teglila drvena kolica, koja su za mene, onako krhku i nežnu, bila preteška i kada su bila prazna. Čak sam dobila i Udarničku značku! Tek kasnije sam shvatila da je ženska emancipacija nešto sasvim drugo. Odnosno da žene treba upravo da insistiraju na svojoj različitosti  u odnosu na muškarce i da tu svoju različitost doživljavaju kao prednost i bogatstvo, umesto što nastoje da je sakriju kao nekakav hendikep i uzaludno se trude da budu muškarci. Možda sam tada navukla i bes svih onih agresivnih i ortodoksnih feministkinja, ali mislim da sam bila u pravu. Uspela sam da se profesionalno realizujem, pa i da se realizujem kao žena. Inače, o svojoj lepoti nikada nisam razmišljala, to zaista nije bila moja opsesija. A još manje sam se bavila evidencijom muškaraca koji su, navodno, za mnom uzdisali. Ali, ono što želim da naglasim: uvek sam se trudila  i još uvek se trudim da budem žena, i to u pravom smislu reči. Dakle, volim da skuvam lep ručak, volim da moja kuća bude ugodan dom, volim da se lepo obučem i našminkam i ni sada, sa 85 godina, nije mi baš svejedno kako izgledam.

[restrictedarea]

Odrasla si u kući sa poslugom, u elitnom rezidencijalnom rimskom kvartu Parioli; leta i zime provodila si po luksuznim hotelima i vilama svoje porodice na Azurnoj obali, u Kortini d‘Ampeco i Veneciji. Bila si deo privilegovane i bogate elite. Malo čudno za nekoga ko je odlučio da ceo svoj život posveti komunizmu, odnosno borbi za jednakost i prava poniženih u uvređenih?

Kao dete bila sam privilegovana. Ali, podvlačim: kada i gde ćeš da se rodiš, ne zavisi od tebe. Možda sam u detinjstvu imala više sreće od ostalih, ali sve ono što se kasnije dešavalo bilo je isključivo stvar samo mog izbora. Da budem jasnija i direktnija: zavisi samo od tebe na koju stranu ćeš se svrstati kao i kojim će putem krenuti tvoj život. Osim toga, moja porodica nije bila tipična, malograđanska, buržujska porodica, sa strogim pravilima i unapred određenom budućnošću za potomke. Svi su, na neki način, bili nekonvencionalni i živeli su donekle ispred svog vremena. A za komunizam sam se opredelila kao osamnaestogodišnja devojka. Posle rata je vladao ogroman entuzijazam i želja da se izgradi novo, pravednije društvo i svi moji prijatelji iz dobrostojećih i uglednih porodica odmah su prigrlili tu plemenitu ideju. Osim toga, komunisti su bili inteligentniji, dosledniji, ozbiljniji i mnogo šarmantniji od dosadnih, zatucanih katolika i desničara. Svi vodeći umetnici tada su pristupili Komunističkoj partiji. Moja porodica je u početku mislila da se radi o nekom mom trenutnom hiru, ali su posle shvatili da se ne šalim. Čak sam uspela da ubedim i svoju baku da se sa 93 godine učlani u Komunističku partiju.

Prva tvoja saznanja o društvu i svetu odraslih vezana su za period fašizma. Kako si ga ti doživljavala, šta je za tebe značio fašizam?

Šta je stvarno bio fašizam, saznala sam tek kasnije, kada se rat završio. U početku, niko u Italiji nije ozbiljno shvatao opasnost koja nam preti. U našoj kući su se svakodnevno okupljali intelektualci i umetnici koji su bili zakleti antifašisti, ali ja tada ništa nisam razumela. Dok sam ja te 1936. godine bila izuzetno ponosna na svoju diplomu mladih fašista Balila, kao i na školski kačket sa fašističkim grbom, nikako mi nije bilo jasno zašto mi je majka branila da nosim taj kačket, zašto je bacila bedž na kojem je pisalo: „Ja mrzim Engleze“ i zašto svi u kući nisu delili moje oduševljenje kada bi se na radiju začuo Dučeov glas. Sećam se da se u kući stalno pričalo o  nekim ljudima koji se nalaze po zatvorima, u emigraciji ili u prinudnoj izolaciji, na dalekim sicilijanskim ostrvcima, koja tada nisu bila ono što su danas – pitoreskna šik mesta za letovanje – već prave tamnice gde se umiralo od gladi i žeđi. Osim toga, moja najbolja drugarica tada je bila Ana Marija Musolini, kćerka Benita Musolinija. Sećam se i prvog odlaska u Vilu Torloniju (Villa Torlonia, Musolinijeva rimska rezidencija, p. a.) kada sam prvi put shvatila da moja porodica nije kao sve ostale „poštene fašističke porodice“. Naime, Musolinijevo obezbeđenje kontrolisalo je svako dete pri ulasku u Vilu i kada je na mene došao red, bio mi je zabranjen ulaz jer se ustanovilo da moji roditelji nisu članovi Fašističke partije. Imala sam tada osam godina i sećam se da sam se rasplakala i da sam bila užasno besna na roditelje i sve te njihove prijatelje. Na kraju, Ana Marija je uspela da sredi stvar: na kapiji se pojavio lično Benito Musolini, koji me je pogladio po kosi i naredio obezbeđenju da me pusti. Ja sam ga zadivljeno gledala, za mene je to bilo ravno čudu: kao da sam videla neku mitsku ličnost koja se odjednom pojavila ispred mene.

Kakva je bila Ana Marija Musolini?  Da li ste nastavile da se družite i kasnije, kada si se ti opredelila za komunizam?

Bila je inteligentna i simpatična, ali svesna privilegije da je Dučeova kćerka; često je  bila svojeglava, a na momente čak i drska i ohola. Pogotovo prema profesorima, koji su sve njene ispade tolerisali jer se u fašističkoj Italiji tada niko nije usuđivao da protivreči nekome ko se prezivao Musolini. U školi smo svakodnevno slušali „Ratni bilten“: u zemlji je sve bilo idealno, naša pobeda je bila pitanje dana i  Italija  je trijumfovala na svim frontovima. Ana Marija je tu bajku redovno prekidala smehom i komentarima koje je verovatno čula od oca: „Kralj je obična budala!“, „Kakva pobeda! Tamo su nas pregazili kao miševe!“ Zahvaljujući njoj, shvatila sam šta znači dezinformisanje javnosti i medijska manipulacija, što mi je u novinarskom poslu kasnije i te kako pomoglo. Onda je došao i 25. juli 1943. (datum kada je uhapšen Musolini, p. a). Sećam se kao danas: Ana Marija i ja igrale smo tenis u vrtu Musolinijeve vile u Ričoneu (Riccione, ekskluzivno letovalište u blizini Riminija, p. a). Iznenada, pojavili su se policajci u civilu, prekinuli partiju, Ana Mariju strpali u automobil i odvezli u nepoznatom pravcu. Bila sam u šoku! Kada sam se vratila u hotel, saznala sam da je njen otac uhapšen u Rimu i zatvoren iz, navodno, bezbednosnih razloga. Moji roditelji i njihovo društvo tada su pevali i slavili „pad čoveka koji je Italiju poveo u ambis“. Ja sam bila zabrinuta, razmišljala sam o svojoj drugarici i nisam bila ni svesna da su se naši putevi tog dana definitivno razišli. Istina, srela sam je posle rata, u kući naše zajedničke prijateljice. Više nije bila toliko sigurna u sebe, ali je još uvek volela da provocira. Tada sam već bila „zaražena“ virusom komunizma i žestoko sam reagovala kada je ona drsko i ponosno izjavila: „Fašizam je bio sjajna stvar i propao je samo zato što je moj otac beskrajno verovao onom idiotu od kralja.“ To je bio i definitivni kraj našeg prijateljstva.

Ceo život si posvetila borbi za bolji i pravedniji svet, važiš za hrabru, nezavisnu i beskompromisnu osobu, koja je ostala dosledna svojim idealima i idejama. Šta je za tebe značilo biti levičar?

Nikada nisam bila jedan od onih salonskih levičara koji, uz čašu šampanjca, vode beskrajne i sterilne razgovore o zaslugama i propustima jednog Marksa, Lenjina ili Staljina, od onih koji su radnike videli samo na filmu. A takvih je bilo i, nažalost, još uvek ih ima dosta! Politika je za mene oduvek bila konkretna stvar i predstavljala je prvenstveno rad na terenu, tako da sam provela silne godine ispred fabričkih kapija. Sećam se radničkih protesta iz 60-ih i 70-ih godina: još uvek me boli kičma od batina koje sam u više navrata dobila, a nekoliko puta sam čak bila i uhapšena! Ali, ceo trud nije bio uzaludan: italijanski radnici su se izborili za svoja prava i od svoga rada su mogli da žive dostojanstveno. Toga sam postala svesna tek kada sam početkom 70-ih posetila Ameriku i videla u kakvim uslovima žive i rade američki radnici. Američki sindikati su se hvalili da je njihova velika pobeda to što se radnicima već ujutro saopšti da će na poslu morati da ostanu i celu noć. Da na vreme mogu da obaveste devojke i supruge da se te večeri neće viđati. Bila sam preneražena kada sam saznala da američki radnici rade i po 14 sati dnevno, bez prava na bolovanje i godišnji odmor, i da svakog časa mogu da dobiju otkaz. A tek kada sam u Detroitu posetila jedno radničko naselje i videla da žive u kontejnerima i da je većina njih na lakim drogama i heroinu… Užas! Sve sam to opisala u knjizi „Američki mit“ i u uvodniku naglasila da nijedan italijanski radnik nikada ne bi pristao da radi i živi kao njegov američki kolega.

Ipak, situacija u Italiji, ali i u celoj Evropi, drastično se promenila i evropski ideal postaje upravo taj „američki model“ koji te je tada  užasnuo?

Bojim se da je tako! Iako je Evropa još uvek mnogo bolje mesto za život od Amerike, ja sam beskrajno nesrećna zbog svega što se dešava. Radnička klasa je ponovo na kolenima, vlada opšta nesigurnost, a ljudima je dosta i politike i političara. Neko je ipak kriv za ovu sumornu situaciju i još sumorniju perspektivu. Politika u koju sam verovala, a tu mislim na onu pravu, lepu politiku kada je političar bio svestan da nije samo on bitan već da postoje i ljudi koje predstavlja, eto takva politika više ne postoji. Pod tim ne podrazumevam samo krizu levice već, generalno, krizu celokupne politike, ali i potpunu krizu demokratije. I politika i demokratija postale su pasivne. Prave političke partije, one koje su oko sebe okupljale mase i imale obavezu da prema svojoj bazi budu odgovorne, nestale su. Ekonomija je potpuno potisnula politiku u drugi plan, tako da je danas na globalnom nivou na vlasti tržište. Šta nam vredi što imamo parlament, kada tamo sede ljudi koji štite samo vlastite interese! Demokratija se svela na periodično pozivanje birača da bacanjem listića u glasačke kutije samo potvrde nečije tuđe odluke. Sve je izgubilo smisao i postali smo neka vrsta Otomanskog carstva u kojem se na lokalnom nivou građanima dopušta da odluče gde će se postaviti nova fontana na gradskom trgu, ali kada se radi o strateškim i životnim pitanjima, onda isključivo odlučuje „Imperija“. A vi posle slobodno možete na Fejsbuku da kliknete na I like it ili na I don‘t like it, mada nikoga stvarno nije briga šta vi mislite! Nalazimo se na vrlo klizavom terenu i situacija postaje krajnje opasna jer sve više ljudi misli – Šta će mi ta demokratija?!  Skupa je i ničemu ne služi! Zašto da plaćam sve te političare kada od njih nemam nikakve koristi. A to je siguran put u diktaturu!

Ima li šanse da se situacija promeni i da se stane na put neoliberalnom divljanju, tako da građani ponovo postanu protagonisti, a da ne budu samo žrtve politike?

Da bi politika povratila svoje dostojanstvo, potrebno je ono što ja nazivam organizovanom demokratijom. A to znači da se stvore strukture koje će upravljati delovima društva i da, kao što je govorio Gramši, otpočne proces ekstenzije države, odnosno smanjivanje rastojanja između vlasti i baze. Dakle, ili ćemo od građana ponovo stvoriti protagoniste političkog života ili ćemo sedeti kao u pozorištu, posmatrati spektakl iz parlamenta i posle gunđati, ćutati i trpeti. Dok nam ne prekipi, a tada obično nastupa haos i biva kasno za bilo kakvu politiku. Iako nisam religiozna, volim da citiram reči Svete Tereze: „Možda od nas ništa ne zavisi, ali moramo da delujemo kao da sve zavisi samo i isključivo od nas.“

Bila si evropski komesar za kulturu i medije i posle si objavila knjigu sa dosta provokativnim naslovom: „Eurollywood“. Da li to znači da iz ličnog iskustva zaključuješ da Evropska unija, umesto evropske, razvija i nameće američku kulturu?

Tačno, i to iz prostog razloga što danas živimo u svojevrsnoj diktaturi monokulture koja nam se uporno nameće. A to je američka kultura i američki način života. Kada je stvarana ujedinjena Evropa u Osnivačkom aktu iz 1957. godine, ni na jednom mestu se ne spominje reč kultura. Tek 1992. Evropa se probudila i unela neke sitne izmene, ali, po meni, već je bilo kasno jer je Amerika već uspela da zavlada i da nametne svoj kulturni model. Dokaz za to je da evropska kultura danas uopšte ne postoji. Istina, još uvek postoje nacionalne kulture, ali i one se sve više utapaju u američki kič model. Takva kulturna politika, odnosno nebriga ili namerno nastojanje da se zatre naše zajedničko evropsko nasleđe, dovela je do toga da mi još uvek nemamo svoj evropski identitet, a samim tim ni svesnog evropskog građanina. Jer, nažalost, ono što je danas zajedničko svim Evropljanima jeste „Mek Donalds“, Madona, Lejdi Gaga i ostala tzv. muzika, koja se agresivno nameće kao trend, kao i američki filmovi koji su, čast izuzecima, uglavnom sumnjivog kvaliteta. Dok je u Americi 98 odsto filmova koji se prikazuju isključivo američke produkcije, u Evropi  je situacija obrnuta: zahvaljujući agresivnoj strategiji  „Mejdžorsa“,  99 odsto repertoara predstavljaju upravo američki filmovi. Nažalost, ono što danas povezuje Evropljane jeste upravo američka kultura, a to za budućnost Evrope može da ima nesagledive negativne posledice. I onda je potpuno suvišno da se pitamo zašto se ona danas nalazi u krizi, i to ne samo svog identiteta već i samog svog smisla. Svojevremeno, Fransoa Miteran je optužio Holivud za genocid nad evropskom kulturom, ali njegov apel tada niko od „evropskih kolega“ nije shvatio ozbiljno. Ali, zato je jedan od osnivača ujedinjene Evrope, Žan Mone, pred kraj života ipak priznao: „Pogrešili smo! Kada bih sada ponovo mogao da stvaram Evropu, umesto ekonomije, počeo bih od kulture. Tako bismo umesto ujedinjenih banaka  i korporacija danas imali ujedinjene građane – Evropljane.“

Prošlo je tačno šezdeset osam godina od tvog prijema u Komunističku partiju. Čitav jedan život na barikadama! Da li si se ikada pokajala? Misliš li da komunistička ideja danas još uvek ima nekog smisla?

Apsolutno se nikada nisam pokajala! I nisam se promenila i još uvek sam ona tvrdoglava devojčica koja veruje da svet može da se promeni nabolje. Ako su ljudska prava još uvek sloboda i jednakost, mi u kapitalizmu možda možemo da budemo slobodni, ali nikada i jednaki. Sama priroda kapitalizma i mehanizam tržišta i profita zasnovani su na kompetitivnosti, odnosno nejednakosti: zgazi i uništi nekoga da bi ti profitirao. Građani imaju pravo glasa i svi su jednaki pred zakonom, ali šta to meni vredi? Jer, ako odem da protestujem u „Fijat“,  Serđo Markione može da mi kaže: „Šta ti hoćeš? Ovo je moja kuća i ja radim šta hoću.“ A to što je model socijalizma propao ne znači da njegova originalna ideja nije bila dobra. Ideja socijalne pravde ne treba da bude potpuno odbačena samo zato što jedan model nije uspeo.

Ali, ja se ne predajem! Da nisam optimista, sigurno ne bih u ovim godinama i dalje pisala, agitovala i objašnjavala ljudima da ipak može biti bolje. Naslov moje nove knjige nije slučajno inspirisan stihovima palestinskog pesnika Mahmuda Darviša: „Čuvaj se, čuvaj se/ Čuvaj se moje gladi/ Čuvaj se moga besa.“

[/restrictedarea]

Iz biografije

Rođena u Rimu 1929. Godine 1947. učlanjuje se u Komunističku partiju Italije i učestvuje na Omladinskom festivalu u Pragu, odakle sa Internacionalnom brigadom odlazi na radnu akciju: izgradnju Omladinske pruge Šamac – Sarajevo. Za izuzetno zalaganje i požrtvovanost u radu proglašena je za udarnika. Zbog neslaganja sa partijskim vrhom, koji je podržavao sovjetsku intervenciju u Čehoslovačkoj, 1969. izbačena je iz KPI. Grupa disidenata na čelu sa Kastelinom iste godine osniva časopis „Manifest“ (Il Manifesto) i pristupa PDPU (Partija proleterskog jedinstva za komunizam). 1984, na molbu Enrika Berlinguera, vraća se u KPI, gde ostaje sve do 1991, odnosno do transformacije italijanskih komunista u Partiju demokratske levice, koja se odriče komunističkog nasleđa, ali i simbola – srpa i čekića. Kastelina tada osniva novu partiju: Komunističku obnovu (Rifondazione comunista). Bila je poslanik u italijanskom parlamentu u četiri mandata i šef poslaničke grupe Proleterske demokratije. U četiri mandata poslanik je u EU parlamentu. Od 1994. do 1997. bila je evropski komesar za kulturu i informisanje,  a od 1997. do 1998. predsednica Komisije za spoljne ekonomske odnose EU. Od 1998. do 2003. predsednica je Agencije za promociju italijanskog filma u svetu, a danas je počasna predsednica organizacije za promociju evropskog filma „Cineuropa“. Lučana Kastelina završila je pravni fakultet i tečno govori i piše na nemačkom, francuskom, engleskom, španskom i ruskom jeziku. Autor  je osam  knjiga: Američki mit – Šta to ima u Americi (1973) Porodica i društvo (1974) Stremljenja političkih pokreta (1993) Pedeset godina Evrope – jedno antiretoričko tumačenje (2007) Eurollywood (2008) Otkrivanje sveta (2011) Siberijana (2012) i Čuvaj se moje gladi (2014). Objavila je na stotine tekstova i studija iz oblasti međunarodne politike, kulture i ekologije, od kojih je većina publikovana i u inostranstvu. U januaru 2015. bila je jedan od deset predloženih kandidata na izborima za predsednika Italije i u finalnom glasanju u parlamentu trećeplasirana. Iz braka sa Alfredom Rajhlinom, bivšim visokim funkcionerom KPI, ima kćerku Lukreciju i sina Pjetra.