Почетна / Свет / Јужна Америка у рукама жена

Јужна Америка у рукама жена

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Бразил, Аргентина, Чиле и Костарика имају жене на свом челу које управљају судбином више од половине становника на континенту. Њихов успон до функције председника државе није био лак, а често је подразумевао одрицања, прогоне и затворске казне

Јужна Америка има 27 држава и више од 350 милиона становника. Политички живот јужноамеричких земаља дуго је био нестабилан. Осим Мексика, војни преврати (углавном у организацији САД) били су „нормална“ појава. Више од 70 пучева изведено је после Другог светског рата, што је изазивало хаос, насиље, пљачку и корупцију. Све то је хранило и бескрајни ланац криминала (често повезан са наркотицима). Но, после дугих година борбе за промене, на политичкој сцени Јужне Америке појавили су се прави политичари, патриоте.

ТАМО ГДЕ ПОЧИВАЈУ ЖЕНСКА ПРАВА Велики допринос променама дале су и жене. Да је напредак велики, сведоче и њихове позиције. Наиме, на месту председника државе биле су Лидија Техада (Боливија, 1979−1980) Ерта Паскал-Трујо (Хаити, 1990−1991) Виолета Бариос де Чаморо (Никарагва, 1990−1997) Розалија Артеага (Еквадор, 1997.) Џенет Розенберг Јаган (Гвајана, 1997−1999) Миреја Москосо (Панама, 1999−2004) Мишел Башеле (Чиле, 2006, 2010, 2011. до данас) Кристина Фернандез де Киршнер (Аргентина, од 2007. до данас) Лаура Чинчиља (Костарика, од 2010. до данас) и Дилма Русеф (Бразил, од 2011. до данас).

Последњих година 70 милиона жена појавило се на тржишту рада у овом региону, при чему је удео женског рада за последње две деценије порастао за две трећине, што се објашњава високим нивоом образовања и променама у породици, а мисли се на све касније ступање у брак и све ређе рађање деце, ради еманципације и каријере, наводи Сри Мулјани Идравати за бразилски портал Folha.

Протеклих деценија земље Јужне Америке водиле су политику подршке школовања девојака, те је много више припадница нежнијег пола село у клупе у односу на мушкарце. Ова политика довела је до смањења сиромаштва за 30 одсто између 2000. и 2010. Поред тога, у новој деценији жене у Јужној Америци играју кључну улогу у омогућавању привредног раста, неопходног за искорењивање сиромаштва и формирање праведног поретка.

Тамошњи социолози тврде да уколико се жели начинити помак са средњег на високи ниво зарада треба се суочити са, пре свега високим степеном насиља и малолетничких трудноћа. Свака трећа жена у Латинској Америци осетила је на себи неки облик насиља од стране мужа или партнера. На пример, Бразил губи 1,2 одсто бруто националног дохотка због мале продуктивности, која је повезана са насиљем над женама. У Рио де Жанеиру међународне организације, у сарадњи са Уједињеним нацијама и бразилском владом, покренуле су пројекат побољшања градског превоза да би га учиниле безбедним за жене. Поред тога, ради се и на организовању одвојеног превоза уз пратњу посебних полицијских јединица, као и на изградњи одвојених аутобуских и такси станица, затим на отварању болница само за жене, тоалета за њих. Иако боље образоване, жене у Бразилу, Чилеу, Мексику или Перуу имају мању плату од мушкараца.

[restrictedarea]

Петар Ј. Павлович са Института за Латинску Америку из Москве истиче да се овај регион разликује од других по томе што је водећу улогу у развоју и интеграцији друштва имала држава. Три водеће земље Јужне Америке, Аргентина, Бразил и Мексико, ушле су у групу 20 (Г 20) и узеле учешће у формирању система глобалног управљања. Током последњих деценија, појавио се образац живота који се зове каудиљизам – доминација јаких личности, вођа и предводника у политици, који су изборили статус „државе у држави“. Интересантно је да се све већи број жена препознаје у овом опису. Често каудиљисти представљају, у веберовском смислу, харизматичне лидере (имају „пророчки“ дар, „магијске способности“ и експоненти су „оностраних“ сила). Зато жене Јужне Америке наду полажу у оне припаднице лепшег пола које се баве политиком, а  којих у парламентима има у просеку 26 одсто. Бразил, Аргентина, Чиле и Костарика имају жене на свом челу које управљају судбином више од половине становника на континенту. Њихов успон до функције председника државе није био лак, а често је водио преко затвора.

ЗАГОВОРНИЦА ГЕРИЛСКЕ БОРБЕ Бразил је највећа земља Латинске Америке, његова економија је осма у свету. Више од 190 милиона становника Бразила живи на територији која је, по величини, пета у свету. Већ други пут је за његовим кормилом жена − Дилма Вана Русеф, рођена 14. децембра 1947. године. По занимању је дипломирани економиста. Члан је Партије рада и као кандидат ове партије постала је 36. председник Бразила (од 1. јануара 2011). Родила се у породици бугарског емигранта Петра Русева. Отац јој је био члан Комунистичке партије Бугарске и из политичких разлога био је принуђен да емигрира из домовине 1929. године. Неко време је живео у Француској, где је променио презиме у Русеф (Rousseff).

Дилма Русеф се рано почела интересовати за политику и после војног пуча 1964. године, када је свргнут председник Жоао Гулар, пришла је омладинској организацији Социјалистичке партије Бразила, а потом радикалној фракцији „Тим за национално ослобођење“, која је заговарала оружану, герилску, градску борбу против војне диктатуре. Није узела директно учешће у борбеним дејствима иако је била у саставу такве групе. Године 1970. Русефова је ухапшена и мучена батинањем и електрошоковима. После затвора, одакле је изашла 1972. године, уписала је факултет на југу Бразила, где је робијао њен други муж, Карлос Араужо, такође члан оружаног подземља. Дилма је стекла диплому економисте, обновила занимање за политику и укључила се у Демократску радничку партију. Као кандидат ове партије, изабрана је за градоначелника Порто Алегреа. Године 1990. директор је недржавног Фонда економије и статистике, а радила је и у Министарству енергетике. Крајем деведесетих година прошлог века из Демократске радничке партије прешла је у радикалнију Партију рада.

После избора Лула да Силве за председника државе, постала је министар енергетике, а од половине 2005. године водила је његову администрацију. Године 2010. она је кандидат на изборима за председника Бразила (3. октобар 2010.) а Да Силва је подржао њену кандидатуру. У предизборној кампањи залагала се за аграрну и политичку реформу, затим за слободу вероисповедања, хомосексуалне грађанске бракове, за укидање смртне казне и легализацију тзв. лаких наркотика. У првом кругу гласања добила је 46,9 одсто гласова, а у другом кругу (31. октобра 2010.) противкандидат јој је био Жозе Сера из Социјалдемократске партије, али је она добила 56 одсто гласова и постала нови председник и прва жена на овој функцији у Бразилу. На следећим председничким изборима, 5. октобра 2014. године, победила је опет кандидата Социјалдемократске партије Аесија Невеша, добивши поверење 51,6 одсто бирача, чиме је обезбедила председничку функцију по други пут.

Године 2009. лечила се од рака лимфних жлезда и због терапије носила перику. Носилац је два ордена: Изабеле Католичке (Шпанија, 2012.) и „Стара планина“ (Бугарска 2011).

УХАПШЕНА ПО ПИНОЧЕоВОМ НАРЕЂЕЊУ Чиле је такође земља коју води жена. На изборима 15. јануара 2006. године победила је Вероника Мишел Башеле Херија, поставши пета жена председник државе у Јужној Америци (после Марије де Перон у Аргентини, Лидије Техаде у Боливији, Виолете де Чаморо у Никарагви и Миреје Москозо у Панами). Потом је формирала владу од 10 мушкараца и 10 жена. Женама је поверила, између осталог, министарства одбране, економије, планирања, здравља, културе и председничку администрацију.

Мишел Башеле родила се 29. септембра 1951. у Сантјагу. Била је председник Чилеа од 11. марта 2006. до 2010. и поново је, од 11. марта 2014. године, као кандидат Социјалистичке партије, тачније коалиције партија за демократију. Прва је жена председник Чилеа. По занимању је лекар − хирург и епидемиолог. Док је била млађа, проучавала је војну стратегију. Башелеова је током кампање обећавала да ће спровести реформу образовања, променити Пиночеов Устав и борити се са сиромаштвом.

Њен отац Алберт био је генерал, а мајка археолог-антрополог. Године 1962. заједно са породицом преселила се у САД, где је отац обављао дужност војног аташеа. Две године је похађала америчку средњу школу, а потом је школовање наставила у Чилеу завршивши женски Лицеј, где је била најбољи ђак (певала је у хору, бавила се спортом, глумом и наступала у музичкој групи). За време студија медицине активно је учествовала у друштвеном животу универзитета. После пуча, односно Пиночеовог доласка на власт, отац Веронике Мишел је ухапшен. У затвору је мучен и умро је од срчаног удара.

Она се 1970. године учланила у омладинску организацију Социјалистичке партије (Социјалистичка омладина) и са мајком преузела улогу курира илегалног руководства ове партије, која је покушавала да организује оружани отпор. После пола године, заједно са мајком ухапшена је по личном Пиночеовом наређењу и затворена у главну чилеанску тамницу, „Вилу Грималди“. Тамо је нестало на стотине Чилеанаца. У затвору су провеле отприлике годину дана, а на слободу су пуштене захваљујући старијем брату Алберту, који је ангажовао владу Аустралије да их ослободи, након чега су напустиле домовину и преселиле се у ову државу. Из Аустралије су прешле у Источну Немачку. У своју родну земљу се враћа 1979. године, а 1982. стиче диплому хирурга на чилеанском универзитету, где се учлањује у Социјалистичку партију. Првих година радила је у дечјој болници, а потом у низу организација невладиног сектора, помажући страдале од Пиночеовог режима. После обнове демократије у овој земљи 1990. године, радила је као консултант у Светској организацији здравља, а од 1994. до 1997. била је саветник заменика министра здравља. За време председниковања Рикарда Лагоса, од 2000. до 2006. године, Башелеова је била министар здравља, а 2002. прва жена министар одбране (пре тога је завршила Војну академију САД и Војну академију Чилеа). Она је прва жена у Латинској Америци именована на дужност министра одбране.

Године 2004. објавила је намеру да се кандидује за председника државе, као представник владајуће коалиције (од 1990. године). Током предизборне кампање истицала је социјална питања, обећавајући да ће извести реформу здравства и образовања, али и повећати пензије. По истеку другог мандата више није могла да се кандидује, па је 2010. преузела место директора у једном од сектора Уједињених нација (Комитет УН за питања жена). Управо овде је испословала Декларацију о заштити жена од насиља, коју су, потом, потписале 193 државе.

ШАРМАНТНА И НЕУРАВНОТЕЖЕНА Као свој главни задатак Башелеова је наводила борбу са сиромаштвом, и промене, посебно у образовању и обрачуну са корупцијом, те повећање пореза за транснационалне корпорације које раде у држави, што је углавном и испунила.

Мишел Башеле, поред матерњег шпанског, говори немачки, енглески, португалски, руски и француски језик. За конзервативно друштво Чилеа она представља особен тип политичког лидера. Године 2013. на председничким изборима у Чилеу победила је Евелин Матеи (Алијанса за Чиле) у другом кругу, добивши поверење 62,26 одсто гласача.

Аргентина није замислива без Кристине Елизабет Фернандез де Киршнер. Сарадници је описују као „снажну, образовану, великодушну и шармантну, али повремено врло емотивну и неуравнотежену жену. Веома је популарна код обичног народа. Године 2008. и 2009. часопис „Форбс“ ју је уврстио међу сто најутицајнијих жена на свету (13. и 11. место). Према британском листу „Тајм“, она је, по моћи, друга жена на планети. Кристина де Киршнер је рођена 19. фебруара 1953. године у Ла Плати и 55. је председник Аргентине, а друга жена на тој функцији. Председниковање је преузела, што је крајње необично, од свог мужа Нестора Киршнера.

Завршила је правни факултет и радила као адвокат. Године 1989. изабрана је у Скупштину провинције Санта Круз, а у периоду од 1995. до 2007. неколико пута је била посланик у Националном конгресу. На председничким изборима 2007. била је кандидат партије „Фронт за победу“. Има стабилну подршку у држави, али и у целој Јужној Америци. Иначе, Аргентина има више од 40 милиона становника и осма је по величини земља у свету.Политичка делатност Киршнерове, заправо, започета је познанством са будућим мужем, Нестором Киршнером, који је већ био активиста омладинских левичарских радикалних удружења. Званично, Кристина је отворила своју политичку каријеру као члан перонистичке Хустисиjалистичке партије средином 1970-их година, али се повукла из политике 1976. године. Поново се активирала осамдесетих година прошлог века, узевши учешће у предизборној кампањи свог мужа, који се кандидовао за место губернатора провинције Санта Круз. Била је посланик у Сенату Аргентине два пута. Нестор је победио на изборима за председника Аргентине 1997. године, и Кристина је остала активна у политичком животу државе, на следећим изборима била је председнички кандидат и однела победу.

Њен супруг се током свог мандата суочио са тешком финансијском кризом у земљи (2001−2002) због чега је нагло осиромашило становништво. Зато је водио политику повећања БНД (достигао је 232 милијарде долара годишње). Смањио је инфлацију за 1,3 одсто, а незапосленост на 8,5 одсто. Ипак, није се определио за други председнички рок, јер је био оптужен за корупцију. Тако је његова жена Кристина 19. јула 2007. године званично проглашена кандидатом за председника Аргентине од стране партије „Фронт за победу“. Иако „Фронт“ окупља више левичарских партија, она није идеолошки следбеник левице, већ доктрине хустисиjализма (праведног друштва „трећег пута“ између капитализма и социјализма).

НАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КОЈА ЈЕ САЧУВАЛА РАДНА МЕСТА Велику популарност у држави Киршнерова је стекла када је у новембру 2008. године одобрила Закон о национализацији приватних пензионих фондова. Ови фондови су располагали са 24 милијарде долара, а као резултат светске економске кризе нагло су почели да губе вредност, па су Аргентинци, а била је то бројна групација, могли остати без пензија.

Оценивши да је пропао експеримент са приватним пензионим фондовима,  председница је извела национализацију. Потом је донела пакет антикризних мера, усмерен, пре свега, на подршку пољопривреде и индустрије. Тако је добијено 3,9 милијарди долара, чиме су сачувана бројна радна места, на задовољство пољопривредника и радника. Године 2009. Кристина је национализовала фабрику авиона компаније „Локид Мартин“ при чему је она обештећена са 27 милиона долара, те је више хиљада радника сачувало своја радна места. Такође, иницирала је доношење новог закона о медијима који је регулисао аудио-визуелне услуге, као и интернет. Успешан рад донео јој је и други мандат, 14. августа 2011. године.

Костарика је позната као држава без политичког насиља, што је за Јужну Америку крајње необично. Нема војску, јер је укинута после грађанског рата. Председник је Лаура Чинчиља Миранда, рођена 28. марта 1959. Била је председник Костарике од 2010. до 2014, а потом је победила на изборима, и од 8. маја 2014. врши други мандат на тој функцији. Прва иницијатива нове председнице била је увођење три слободна дана недељно за жене, уместо два.

Прва је жена председник у историји Костарике и пета у Латинској Америци. Политичку каријеру започела је деведесетих година прошлог века, као консултант у различитим међународним правним организацијама, у вези са институционалним реформама, при чему се посебно бавила судством, али и сектором државне безбедности. Један од њених важнијих пројеката био је реформа полиције у државама Јужне Америке, а посебно у домовини. Написала је неколико монографија из области правних наука, безбедности и промена у полицији. Од 1994. до 1996. радила је као заменик министра безбедности, а од 1996. до 1998. била је министар.

Политички избори који су се одржавали током 2013. и 2014. године показали су да Јужна Америка развија леве политичке партије и идеје и држи се њих. Јаке конзервативне странке у Чилеу и Еквадору претрпеле су велики пораз. Само још у три државе овог региона опстају председници јавно конзервативног усмерења: у Панами, Парагвају и Хондурасу (све три су под јаком контролом САД) наводи портал poistine.org

Пошто се ради о председничким системима, јасно је да избор председника доноси и промене у политици јужноамеричких земаља, као и у методама управљања економијом. Управо је такав систем омогућио женама да победом на изборима мењају све што није добро, а оне то и раде.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *