Južna Amerika u rukama žena

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Brazil, Argentina, Čile i Kostarika imaju žene na svom čelu koje upravljaju sudbinom više od polovine stanovnika na kontinentu. Njihov uspon do funkcije predsednika države nije bio lak, a često je podrazumevao odricanja, progone i zatvorske kazne

Južna Amerika ima 27 država i više od 350 miliona stanovnika. Politički život južnoameričkih zemalja dugo je bio nestabilan. Osim Meksika, vojni prevrati (uglavnom u organizaciji SAD) bili su „normalna“ pojava. Više od 70 pučeva izvedeno je posle Drugog svetskog rata, što je izazivalo haos, nasilje, pljačku i korupciju. Sve to je hranilo i beskrajni lanac kriminala (često povezan sa narkoticima). No, posle dugih godina borbe za promene, na političkoj sceni Južne Amerike pojavili su se pravi političari, patriote.

TAMO GDE POČIVAJU ŽENSKA PRAVA Veliki doprinos promenama dale su i žene. Da je napredak veliki, svedoče i njihove pozicije. Naime, na mestu predsednika države bile su Lidija Tehada (Bolivija, 1979−1980) Erta Paskal-Trujo (Haiti, 1990−1991) Violeta Barios de Čamoro (Nikaragva, 1990−1997) Rozalija Arteaga (Ekvador, 1997.) Dženet Rozenberg Jagan (Gvajana, 1997−1999) Mireja Moskoso (Panama, 1999−2004) Mišel Bašele (Čile, 2006, 2010, 2011. do danas) Kristina Fernandez de Kiršner (Argentina, od 2007. do danas) Laura Činčilja (Kostarika, od 2010. do danas) i Dilma Rusef (Brazil, od 2011. do danas).

Poslednjih godina 70 miliona žena pojavilo se na tržištu rada u ovom regionu, pri čemu je udeo ženskog rada za poslednje dve decenije porastao za dve trećine, što se objašnjava visokim nivoom obrazovanja i promenama u porodici, a misli se na sve kasnije stupanje u brak i sve ređe rađanje dece, radi emancipacije i karijere, navodi Sri Muljani Idravati za brazilski portal Folha.

Proteklih decenija zemlje Južne Amerike vodile su politiku podrške školovanja devojaka, te je mnogo više pripadnica nežnijeg pola selo u klupe u odnosu na muškarce. Ova politika dovela je do smanjenja siromaštva za 30 odsto između 2000. i 2010. Pored toga, u novoj deceniji žene u Južnoj Americi igraju ključnu ulogu u omogućavanju privrednog rasta, neophodnog za iskorenjivanje siromaštva i formiranje pravednog poretka.

Tamošnji sociolozi tvrde da ukoliko se želi načiniti pomak sa srednjeg na visoki nivo zarada treba se suočiti sa, pre svega visokim stepenom nasilja i maloletničkih trudnoća. Svaka treća žena u Latinskoj Americi osetila je na sebi neki oblik nasilja od strane muža ili partnera. Na primer, Brazil gubi 1,2 odsto bruto nacionalnog dohotka zbog male produktivnosti, koja je povezana sa nasiljem nad ženama. U Rio de Žaneiru međunarodne organizacije, u saradnji sa Ujedinjenim nacijama i brazilskom vladom, pokrenule su projekat poboljšanja gradskog prevoza da bi ga učinile bezbednim za žene. Pored toga, radi se i na organizovanju odvojenog prevoza uz pratnju posebnih policijskih jedinica, kao i na izgradnji odvojenih autobuskih i taksi stanica, zatim na otvaranju bolnica samo za žene, toaleta za njih. Iako bolje obrazovane, žene u Brazilu, Čileu, Meksiku ili Peruu imaju manju platu od muškaraca.

[restrictedarea]

Petar J. Pavlovič sa Instituta za Latinsku Ameriku iz Moskve ističe da se ovaj region razlikuje od drugih po tome što je vodeću ulogu u razvoju i integraciji društva imala država. Tri vodeće zemlje Južne Amerike, Argentina, Brazil i Meksiko, ušle su u grupu 20 (G 20) i uzele učešće u formiranju sistema globalnog upravljanja. Tokom poslednjih decenija, pojavio se obrazac života koji se zove kaudiljizam – dominacija jakih ličnosti, vođa i predvodnika u politici, koji su izborili status „države u državi“. Interesantno je da se sve veći broj žena prepoznaje u ovom opisu. Često kaudiljisti predstavljaju, u veberovskom smislu, harizmatične lidere (imaju „proročki“ dar, „magijske sposobnosti“ i eksponenti su „onostranih“ sila). Zato žene Južne Amerike nadu polažu u one pripadnice lepšeg pola koje se bave politikom, a  kojih u parlamentima ima u proseku 26 odsto. Brazil, Argentina, Čile i Kostarika imaju žene na svom čelu koje upravljaju sudbinom više od polovine stanovnika na kontinentu. Njihov uspon do funkcije predsednika države nije bio lak, a često je vodio preko zatvora.

ZAGOVORNICA GERILSKE BORBE Brazil je najveća zemlja Latinske Amerike, njegova ekonomija je osma u svetu. Više od 190 miliona stanovnika Brazila živi na teritoriji koja je, po veličini, peta u svetu. Već drugi put je za njegovim kormilom žena − Dilma Vana Rusef, rođena 14. decembra 1947. godine. Po zanimanju je diplomirani ekonomista. Član je Partije rada i kao kandidat ove partije postala je 36. predsednik Brazila (od 1. januara 2011). Rodila se u porodici bugarskog emigranta Petra Ruseva. Otac joj je bio član Komunističke partije Bugarske i iz političkih razloga bio je prinuđen da emigrira iz domovine 1929. godine. Neko vreme je živeo u Francuskoj, gde je promenio prezime u Rusef (Rousseff).

Dilma Rusef se rano počela interesovati za politiku i posle vojnog puča 1964. godine, kada je svrgnut predsednik Žoao Gular, prišla je omladinskoj organizaciji Socijalističke partije Brazila, a potom radikalnoj frakciji „Tim za nacionalno oslobođenje“, koja je zagovarala oružanu, gerilsku, gradsku borbu protiv vojne diktature. Nije uzela direktno učešće u borbenim dejstvima iako je bila u sastavu takve grupe. Godine 1970. Rusefova je uhapšena i mučena batinanjem i elektrošokovima. Posle zatvora, odakle je izašla 1972. godine, upisala je fakultet na jugu Brazila, gde je robijao njen drugi muž, Karlos Araužo, takođe član oružanog podzemlja. Dilma je stekla diplomu ekonomiste, obnovila zanimanje za politiku i uključila se u Demokratsku radničku partiju. Kao kandidat ove partije, izabrana je za gradonačelnika Porto Alegrea. Godine 1990. direktor je nedržavnog Fonda ekonomije i statistike, a radila je i u Ministarstvu energetike. Krajem devedesetih godina prošlog veka iz Demokratske radničke partije prešla je u radikalniju Partiju rada.

Posle izbora Lula da Silve za predsednika države, postala je ministar energetike, a od polovine 2005. godine vodila je njegovu administraciju. Godine 2010. ona je kandidat na izborima za predsednika Brazila (3. oktobar 2010.) a Da Silva je podržao njenu kandidaturu. U predizbornoj kampanji zalagala se za agrarnu i političku reformu, zatim za slobodu veroispovedanja, homoseksualne građanske brakove, za ukidanje smrtne kazne i legalizaciju tzv. lakih narkotika. U prvom krugu glasanja dobila je 46,9 odsto glasova, a u drugom krugu (31. oktobra 2010.) protivkandidat joj je bio Žoze Sera iz Socijaldemokratske partije, ali je ona dobila 56 odsto glasova i postala novi predsednik i prva žena na ovoj funkciji u Brazilu. Na sledećim predsedničkim izborima, 5. oktobra 2014. godine, pobedila je opet kandidata Socijaldemokratske partije Aesija Neveša, dobivši poverenje 51,6 odsto birača, čime je obezbedila predsedničku funkciju po drugi put.

Godine 2009. lečila se od raka limfnih žlezda i zbog terapije nosila periku. Nosilac je dva ordena: Izabele Katoličke (Španija, 2012.) i „Stara planina“ (Bugarska 2011).

UHAPŠENA PO PINOČEoVOM NAREĐENJU Čile je takođe zemlja koju vodi žena. Na izborima 15. januara 2006. godine pobedila je Veronika Mišel Bašele Herija, postavši peta žena predsednik države u Južnoj Americi (posle Marije de Peron u Argentini, Lidije Tehade u Boliviji, Violete de Čamoro u Nikaragvi i Mireje Moskozo u Panami). Potom je formirala vladu od 10 muškaraca i 10 žena. Ženama je poverila, između ostalog, ministarstva odbrane, ekonomije, planiranja, zdravlja, kulture i predsedničku administraciju.

Mišel Bašele rodila se 29. septembra 1951. u Santjagu. Bila je predsednik Čilea od 11. marta 2006. do 2010. i ponovo je, od 11. marta 2014. godine, kao kandidat Socijalističke partije, tačnije koalicije partija za demokratiju. Prva je žena predsednik Čilea. Po zanimanju je lekar − hirurg i epidemiolog. Dok je bila mlađa, proučavala je vojnu strategiju. Bašeleova je tokom kampanje obećavala da će sprovesti reformu obrazovanja, promeniti Pinočeov Ustav i boriti se sa siromaštvom.

Njen otac Albert bio je general, a majka arheolog-antropolog. Godine 1962. zajedno sa porodicom preselila se u SAD, gde je otac obavljao dužnost vojnog atašea. Dve godine je pohađala američku srednju školu, a potom je školovanje nastavila u Čileu završivši ženski Licej, gde je bila najbolji đak (pevala je u horu, bavila se sportom, glumom i nastupala u muzičkoj grupi). Za vreme studija medicine aktivno je učestvovala u društvenom životu univerziteta. Posle puča, odnosno Pinočeovog dolaska na vlast, otac Veronike Mišel je uhapšen. U zatvoru je mučen i umro je od srčanog udara.

Ona se 1970. godine učlanila u omladinsku organizaciju Socijalističke partije (Socijalistička omladina) i sa majkom preuzela ulogu kurira ilegalnog rukovodstva ove partije, koja je pokušavala da organizuje oružani otpor. Posle pola godine, zajedno sa majkom uhapšena je po ličnom Pinočeovom naređenju i zatvorena u glavnu čileansku tamnicu, „Vilu Grimaldi“. Tamo je nestalo na stotine Čileanaca. U zatvoru su provele otprilike godinu dana, a na slobodu su puštene zahvaljujući starijem bratu Albertu, koji je angažovao vladu Australije da ih oslobodi, nakon čega su napustile domovinu i preselile se u ovu državu. Iz Australije su prešle u Istočnu Nemačku. U svoju rodnu zemlju se vraća 1979. godine, a 1982. stiče diplomu hirurga na čileanskom univerzitetu, gde se učlanjuje u Socijalističku partiju. Prvih godina radila je u dečjoj bolnici, a potom u nizu organizacija nevladinog sektora, pomažući stradale od Pinočeovog režima. Posle obnove demokratije u ovoj zemlji 1990. godine, radila je kao konsultant u Svetskoj organizaciji zdravlja, a od 1994. do 1997. bila je savetnik zamenika ministra zdravlja. Za vreme predsednikovanja Rikarda Lagosa, od 2000. do 2006. godine, Bašeleova je bila ministar zdravlja, a 2002. prva žena ministar odbrane (pre toga je završila Vojnu akademiju SAD i Vojnu akademiju Čilea). Ona je prva žena u Latinskoj Americi imenovana na dužnost ministra odbrane.

Godine 2004. objavila je nameru da se kandiduje za predsednika države, kao predstavnik vladajuće koalicije (od 1990. godine). Tokom predizborne kampanje isticala je socijalna pitanja, obećavajući da će izvesti reformu zdravstva i obrazovanja, ali i povećati penzije. Po isteku drugog mandata više nije mogla da se kandiduje, pa je 2010. preuzela mesto direktora u jednom od sektora Ujedinjenih nacija (Komitet UN za pitanja žena). Upravo ovde je isposlovala Deklaraciju o zaštiti žena od nasilja, koju su, potom, potpisale 193 države.

ŠARMANTNA I NEURAVNOTEŽENA Kao svoj glavni zadatak Bašeleova je navodila borbu sa siromaštvom, i promene, posebno u obrazovanju i obračunu sa korupcijom, te povećanje poreza za transnacionalne korporacije koje rade u državi, što je uglavnom i ispunila.

Mišel Bašele, pored maternjeg španskog, govori nemački, engleski, portugalski, ruski i francuski jezik. Za konzervativno društvo Čilea ona predstavlja osoben tip političkog lidera. Godine 2013. na predsedničkim izborima u Čileu pobedila je Evelin Matei (Alijansa za Čile) u drugom krugu, dobivši poverenje 62,26 odsto glasača.

Argentina nije zamisliva bez Kristine Elizabet Fernandez de Kiršner. Saradnici je opisuju kao „snažnu, obrazovanu, velikodušnu i šarmantnu, ali povremeno vrlo emotivnu i neuravnoteženu ženu. Veoma je popularna kod običnog naroda. Godine 2008. i 2009. časopis „Forbs“ ju je uvrstio među sto najuticajnijih žena na svetu (13. i 11. mesto). Prema britanskom listu „Tajm“, ona je, po moći, druga žena na planeti. Kristina de Kiršner je rođena 19. februara 1953. godine u La Plati i 55. je predsednik Argentine, a druga žena na toj funkciji. Predsednikovanje je preuzela, što je krajnje neobično, od svog muža Nestora Kiršnera.

Završila je pravni fakultet i radila kao advokat. Godine 1989. izabrana je u Skupštinu provincije Santa Kruz, a u periodu od 1995. do 2007. nekoliko puta je bila poslanik u Nacionalnom kongresu. Na predsedničkim izborima 2007. bila je kandidat partije „Front za pobedu“. Ima stabilnu podršku u državi, ali i u celoj Južnoj Americi. Inače, Argentina ima više od 40 miliona stanovnika i osma je po veličini zemlja u svetu.Politička delatnost Kiršnerove, zapravo, započeta je poznanstvom sa budućim mužem, Nestorom Kiršnerom, koji je već bio aktivista omladinskih levičarskih radikalnih udruženja. Zvanično, Kristina je otvorila svoju političku karijeru kao član peronističke Hustisijalističke partije sredinom 1970-ih godina, ali se povukla iz politike 1976. godine. Ponovo se aktivirala osamdesetih godina prošlog veka, uzevši učešće u predizbornoj kampanji svog muža, koji se kandidovao za mesto gubernatora provincije Santa Kruz. Bila je poslanik u Senatu Argentine dva puta. Nestor je pobedio na izborima za predsednika Argentine 1997. godine, i Kristina je ostala aktivna u političkom životu države, na sledećim izborima bila je predsednički kandidat i odnela pobedu.

Njen suprug se tokom svog mandata suočio sa teškom finansijskom krizom u zemlji (2001−2002) zbog čega je naglo osiromašilo stanovništvo. Zato je vodio politiku povećanja BND (dostigao je 232 milijarde dolara godišnje). Smanjio je inflaciju za 1,3 odsto, a nezaposlenost na 8,5 odsto. Ipak, nije se opredelio za drugi predsednički rok, jer je bio optužen za korupciju. Tako je njegova žena Kristina 19. jula 2007. godine zvanično proglašena kandidatom za predsednika Argentine od strane partije „Front za pobedu“. Iako „Front“ okuplja više levičarskih partija, ona nije ideološki sledbenik levice, već doktrine hustisijalizma (pravednog društva „trećeg puta“ između kapitalizma i socijalizma).

NACIONALIZACIJA KOJA JE SAČUVALA RADNA MESTA Veliku popularnost u državi Kiršnerova je stekla kada je u novembru 2008. godine odobrila Zakon o nacionalizaciji privatnih penzionih fondova. Ovi fondovi su raspolagali sa 24 milijarde dolara, a kao rezultat svetske ekonomske krize naglo su počeli da gube vrednost, pa su Argentinci, a bila je to brojna grupacija, mogli ostati bez penzija.

Ocenivši da je propao eksperiment sa privatnim penzionim fondovima,  predsednica je izvela nacionalizaciju. Potom je donela paket antikriznih mera, usmeren, pre svega, na podršku poljoprivrede i industrije. Tako je dobijeno 3,9 milijardi dolara, čime su sačuvana brojna radna mesta, na zadovoljstvo poljoprivrednika i radnika. Godine 2009. Kristina je nacionalizovala fabriku aviona kompanije „Lokid Martin“ pri čemu je ona obeštećena sa 27 miliona dolara, te je više hiljada radnika sačuvalo svoja radna mesta. Takođe, inicirala je donošenje novog zakona o medijima koji je regulisao audio-vizuelne usluge, kao i internet. Uspešan rad doneo joj je i drugi mandat, 14. avgusta 2011. godine.

Kostarika je poznata kao država bez političkog nasilja, što je za Južnu Ameriku krajnje neobično. Nema vojsku, jer je ukinuta posle građanskog rata. Predsednik je Laura Činčilja Miranda, rođena 28. marta 1959. Bila je predsednik Kostarike od 2010. do 2014, a potom je pobedila na izborima, i od 8. maja 2014. vrši drugi mandat na toj funkciji. Prva inicijativa nove predsednice bila je uvođenje tri slobodna dana nedeljno za žene, umesto dva.

Prva je žena predsednik u istoriji Kostarike i peta u Latinskoj Americi. Političku karijeru započela je devedesetih godina prošlog veka, kao konsultant u različitim međunarodnim pravnim organizacijama, u vezi sa institucionalnim reformama, pri čemu se posebno bavila sudstvom, ali i sektorom državne bezbednosti. Jedan od njenih važnijih projekata bio je reforma policije u državama Južne Amerike, a posebno u domovini. Napisala je nekoliko monografija iz oblasti pravnih nauka, bezbednosti i promena u policiji. Od 1994. do 1996. radila je kao zamenik ministra bezbednosti, a od 1996. do 1998. bila je ministar.

Politički izbori koji su se održavali tokom 2013. i 2014. godine pokazali su da Južna Amerika razvija leve političke partije i ideje i drži se njih. Jake konzervativne stranke u Čileu i Ekvadoru pretrpele su veliki poraz. Samo još u tri države ovog regiona opstaju predsednici javno konzervativnog usmerenja: u Panami, Paragvaju i Hondurasu (sve tri su pod jakom kontrolom SAD) navodi portal poistine.org

Pošto se radi o predsedničkim sistemima, jasno je da izbor predsednika donosi i promene u politici južnoameričkih zemalja, kao i u metodama upravljanja ekonomijom. Upravo je takav sistem omogućio ženama da pobedom na izborima menjaju sve što nije dobro, a one to i rade.

[/restrictedarea]