Деливери јунит – да или не?

Милорад Вучелић / главни уредник

У датим околностима под кровом Народне библиотеке Србије, о њеној годишњици учињен је велики уступак Србима. Слушало се оркестарско извођење музике Антонија Вивалдија, а моглo се лако десити да том приликом, и у датим условима, слушамо композиције Ива Јосиповића или Ватрослава Лисинског. У обзир ионако нису могли уопште да дођу Василије Мокрањац или Светислав Божић.

Тај уступак прошао је потпуно незапажено па су се сви острвили на председника Србије Томислава Николића због његове досетке да се, без обзира на истоветност скраћеница у називу две куће (НБС) у Народној банци Србије новац може девалвирати, док у Народној библиотеци све, а пре свега књиге, временом добија на вредности. Николић и заслужује критику, али не због ових речи већ зато што је превидео, или због пригодне учтивости заборавио, да су исти ови библиотекари под вођством директора те државне институције Сретена Угричића показали да се вредне књиге могу избацити на ђубриште и у контејнере, као што је урађено са завештаном краљевском библиотеком. На том послу нису радили и у тој бици нису учествовали само библиотекари него и регрути, додуше на цивилном служењу војног рока. Дакле нема, у праву је Николић, девалвације, али зато има уништавања књига. Занимљиво је што то готово никоме онда није сметало а поготово не актуелним председниковим критичарима и љубитељима Вивалдијеве музике. Напротив.

[restrictedarea]

У Београду се полако стишава помама за „Сиризом“ и недостојним својатањем њених идеја и циљева. Али, у ову беспризорну утакмицу сада се укључује нама узорити „бели Загреб град“. Тамо су, судећи по чланку у недељнику „Глобус“, данашње сиризовце препознали у усташама! Јер, „за разлику од данашњих ‚љевичара‘… усташе су имале какву-такву критичку анализу друштвених и политичких феномена против којих се устају и боре“. Наведене речи се налазе у тексту који носи карактеристичан наслов: „Павелићева Сириза“! Остаје, наравно, недоречено да ли и српско питање спада у ред друштвених и политичких феномена који су подвргнути „критичкој анализи“. Али окренимо се добросуседским односима и будућности која је већ почела. Будућност се мора препознати у актуелним догађајима. Када већ говоримо о аналогијама са Грчком, лако би се у присуствовању Бранимира Главаша, Томислава Мерчепа и Марка Перковића Томпсона, у улози угледних гостију, на свечаној инаугурацији нове хрватске председнице могло препознати светлуцање десно-нацистичке „Златне зоре“ чији утицај расте у домовини демократије. Али таква моћ препознавања по правилу увек изостаје.

Зато не изостају друга тобожња левичарска распознавања. Недавно је помодни и ин „ватрени љевичар“, хрватски филозоф Срећко Хорват у свом интервјуу најстаријем српском дневном листу устврдио следеће:

„Ако ХДЗ заиста дође на власт, мислим да ће се Хрватска претворити у неку врсту Србије. Када то кажем, мислим и на трећи елемент који ту недостаје, а то је Орбан. То је заправо нека врста режима који гаји дубококонзервативне вредности, бори се против свих врста мањина и све се више укида демократија …“

Србија се, судећи према овим речима, већ бори против свих мањина, па тако и мађарске националне мањине, и то по узору на свог савезника у тлачењу оних Мађара који живе на територији Србије, а које оличава председник Мађарске Виктор Орбан! Збогом памети и логико! Хрватска која до сада ништа није чинила против мањина а посебно Срба, то ће тек чинити када на њено чело дође ХДЗ. Наравно, ако те мањине уопште буде. Или ће она, та српска мањина, потпуно нестати и претворити се у неко лажно левичарско социјално-економско питање. Уосталом, по програмским речима нове хрватске председнице, у Хрватској и не живи нико други до Хрвати па тако Срби могу рачунати на неку мањинску заштиту само ако се декларишу као рецимо хомосексуалци или транссексуалци. Онда ће проблем њихове угрожености уочити и овај помодни наводни левичар. О свему томе ускоро ћемо писати опширније.

У Београду се одвија велика и мучна активност у именовању жуте владе у сенци. Остаци жутог картела се припремају да своје велико богатство кадрова који су готово уништили Србију сажму и концентришу у једну ефикасну групацију која ће понудити спас Србији.

Овај дуготрајни процес се одвија (опет) у сенци великог потреса и жестоке битке између бившег премијера Британије Тонија Блера и актуелне српске премијерке у сенци Зоране Михајловић. Спор је жесток а тема је од суштинског значаја за судбину Србије, њено такорећи бити ил‘ не бити! „Деливери јунит“ – да или не! Блер је, упућени кажу, за „деливери јунит“, а и сам Александар Вучић је тој идеји склон, али је наша министарка и премијерка у сенци, а по свом саморазумевању фатална, Зорана Михајловић против. Немамо разлога да сумњамо у поменуте информације зато што долазе из министарки доказано склоног таблоида. Тај туђински таблоид који излази у Србији зове се „Блиц“ и он није ништа друго до перфидни службени гласник евроатлантске воље, фабрика производње и умножавања пропагандних антисрпских стереотипа. Нема тога за чим они у испуњавању својих задатака неће посегнути и чему неће прибећи. А све синхронизовано радећи са Б 92 који до отужности лажно проглашава наш лист „таблоидним недељником“.

Наша будућност постаје све неизвеснија, и сва горућа питања нашег опстанка, од приступања НАТО-у преко енергетске безбедности и изградње инфраструктурних објеката до увођења санкција Русији и председавања ОЕБС-ом, бачена су у други или трећи план. Пред нама је питање свих питања – „деливери јунит“ Да или Не?

Наравно, истовремено, ради избегавања да останемо на Керијевој линији ватре, неопходно је Путину и Русији сулудо рећи „њет“ и ван сваке памети лажно га и гнусно оптужити да нам организује већ познати украјински сценарио који је Запад ефикасно применио у Украјини и који сада покушава да намести и самој Русији. Свега тога се можемо спасти само ако наставимо са прикривеним и нечујним придруживањем НАТО-у, о чијој паклености убедљиво и разложно пише Никола Врзић у тексту „Између два гаса“ у овом броју „Печата“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *