Дани словеначког суверенитета

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Чињеница да је Словенија чак 24 године од проглашења осамостаљења устоличила и трећи државни празник на исту тему доказује до које мере је национализам проткан кроз све поре словеначког друштва. То најбоље осећа најбројнија, а непризната национална мањина у Словенији – српска

Словеначки парламент је 10. марта усвојио обележавање новог празника на дан 25. октобра, као сећање на исти дан 1991. године када је из Словеније отеран последњи војник ЈА, како у Словенији већ четврт века крсте армију некадашње заједничке државе, одузимајући јој слово Н (народна) из скраћенице ЈНА, чиме се код куће учвршћује слика да се радило о „агресорској, српској“ војсци. Тако ЈНА и дан-данас назива део политике али и већина домаћих медија. За нови закон је гласало 70 посланика, док су свега четворица (из редова Удружене левице) била „против“. Нови празник је крштен као „Дан суверенитета“; уведен је ради подсећања на датум када је последњи војник ЈНА напустио Словенију, преко луке у Копру. Словеначки медији су вест о новом празнику пропратили сликом покуњених регрута ЈНА како се под паском словеначких територијалаца укрцавају на брод „Венус“. Камера фокусира заставу, тробојку, прострту преко палубе, на којој се виде четири оцила. Порука је јасна – 25. октобар није само дан велике словеначке победе над ЈНА, која је у Брозово време, према урбаним митовима, важила за једну од најреспектабилнијих армија у свету, него је то и пораз Срба, које домаћи политичари вазда прозивају као погубне за „словеначку самобитност“…

ИНФЛАЦИЈА ПРАЗНИКА Дан суверености, међутим, није једини празник те сорте у Словенији: ту је још и „Дан независности и јединства“, који се обележава 26. децембра у знак сећања на дан када су објављени резултати референдума о самосталности, одржаног 23. 12. 1990. године, као и „Дан државности“, којим се слави 25. јун јер је тог дана 1991. године службена Љубљана, свега шест месеци од резултата референдума, прогласила једнострано отцепљење од СФРЈ, чиме је покренула распад дотадашње заједничке државе. Увођењем новог државотворног празника, Словенија ће готово у сваком годишњем добу прослављати своје „оружјем извојевано“ отцепљење од омражене Југославије, коју у историјским уџбеницима представља као тлачитељку, творевину хегемона, а зна се који је народ био најбројнији у СФРЈ.

[restrictedarea]

Интересантно је да чак ни десници на челу са Јанезом Јаншом, склоној преувеличавању сопствене улоге у „осамосвајању“ Словеније, није падало на памет да уводи и трећи државни празник у славу осамостаљења, али јесте „центристичкој“ (ни левој, ни десној) влади премијера Мира Церара, који тим популистичким потезом скоро четврт века после „десетодневног рата“ из јуна 1991. године уводи нови разлог за национално ликовање, de facto уперено и против Срба и Србије. Нема сумње да Церарова власт овиме жели да се додвори јавном мњењу, нарочито откако јој из месеца у месец опада рејтинг у свим мерењима пулса бирача. Упркос очекивањима, изостало је, међутим, јаче одушевљење најновијим пропагандним потезом владе Мира Церара и његових коалиционих партнера. Анкете на улицама словеначких варошица нису детектовале блаженство у гласачком телу, нарочито јер је истог дана пропао предлог левице да се као државни празник врати 2. јануар, који је у доба Јаншине владавине постао радни дан.

Нема сумње да премијер Церар и оваквим потезом покушава да санира незадовољство бирача који оцењују да је издао предизборна обећања; узгред је, не марећи за колатералну штету, у будућност уградио перманентно ружење Срба сваког 25. октобра, пошто су и протеклих година сећања на догађаје који су се збили тог дана 1991. године обележавана свечарским академијама где су говорници евоцирали успомене на протеривање „србочетничке армије“, поражене и осрамоћене. Сајт словеначке државне телевизије, на који је окачена вест о новом празнику, открива да су поједини грађани ипак прозрели јефтин популистички потез Церарове владе. „Они (војници ЈНА – прим. аут.) су отишли, али и ми потом нисмо направили ништа паметно… да смо тада знали шта ће се десити са нашом државом, отишли би још многи други“, јавио се један од гледалаца државне телевизије. Други се сложио, речима: „Ја сам 1969. године положио заклетву држави која је знала да нахрани грађане свих народности, а данас, у слободи, више од половине је гладно или на граници егзистенције, таворећи у животу који није вредан људског бића. Као што је написао мој претходник под надимком ‚СамоРес‘, на том броду је уместо војника (ЈНА) требало да буду наши борци за осамостаљење који се данас шепуре по Бриселу, а Словенију су гурнули у провалију.“

Следи сијасет поздрава новом празнику, а из гомиле штрчи мњење анонимног коментатора да је 25. октобар 1991. уистину „дан када је Словенија почела да тоне, све ниже, до дна, до потпуне беде изазване од стране оних који су произвели клање на Балкану; а за то није крив Милошевић, овде у Словенији су за то криви црквени подрепници, заговарачи домобрана и они који су уништили рад сто хиљада руку поштених Словенаца које су наши самозвани ‚осамостаљивачи‘ ослободили од свега: од запослења до имовине, укравши нам државу и могућност достојанственог живота, па данас некажњено уживају у плодовима своје пљачке, коју правдају својим васколиким патриотизмом…“ Чињеница да је Словенија чак 24 године од проглашења осамостаљења устоличила и трећи државни празник на исту тему доказује до које мере је национализам проткан кроз све поре словеначког друштва.

СУКЦЕСИЈА ИЗ ЕВРОПСКЕ АГЕНДЕ А док је словеначки парламент изгласавао нови патриотски празник у циљу јачања таквих осећања у млађим генерацијама, европска комесарка за правосуђе Вера Јурова упрла је прстом на Словенију, коју раме уз раме са Бугарском и Румунијом истиче као пример државе где је независност судства значајно назадовала. Да иронија буде потпуна – то се догађа у време владавине Мира Церара, који је као доктор права, још уочи преузимања функције премијера, важио за једног од словеначких правних ауторитета.

Назадовање независности судства и опадање правне сигурности уопште огледа се и у чињеници да словеначка власт крши Споразум о сукцесији, по којем би бившим официрима ЈНА, онима који су породице засновали у Словенији и зато остали ту да живе, морала да исплати заостале пензије. Док гази људска права те категорије обесправљених грађана (међу којима има највише оних са српским држављанством или српских корена) и све то без иједног протеста од стране српских државних органа – службена Љубљана захтева од Србије да јој преда зграде амбасада и конзулата широм света које су некада биле југословенске. И не само да тражи него их и добија, што је потврдила вест из словеначког Министарства спољних послова лансирана уочи посете српског премијера Љубљани 20. фебруара 2015. године.

Занимљиво је да се током те посете Словенији председник српске владе Александар Вучић сложио са домаћином Цераром да нема отворених питања између две земље, као и да су односи све бољи. Изјаве два државника су врцале од излива пријатељства, упркос чињеници да је већ тада било познато да је управо посланик из редова владе Мира Церара парламенту предложио увођење новог празника који из прошлости призива авет ратнохушкачке пропаганде и изливе шовинизма према Србима. Што није занемарљиво, јер је најбројнија национална мањина у Словенији управо српска – али није призната и не ужива никаква права, напротив. И све то иако према последњем попису који је пребројавао припаднике мањина (2002. године, каснији пописи су то – укинули!) у Словенији живи око 40 хиљада Срба, што је скоро 20 пута више од признате италијанске мањине. У словеначким основним школама је још пре десетак година омогућено факултативно учење свих језика са подручја екс-ју, укључујући и албански. Изузев – српског. На страну проблем „избрисаних“, међу којима је већина Срба, тачније 60 одсто од 26 хиљада људи, уништених тајним актом који је словеначка влада усвојила 26. фебруара 1992. године. Српски званичници, међутим, због страха да би Словенија могла да „засмета Србији на путу ка ЕУ“, све те проблеме гурају „под тепих“, иако чак и њихови партнери из Љубљане признају да споро решавање тих питања штети и самој Словенији. Недавно је, на пример, чак и председник словеначког парламента Милан Брглез упозорио да младе генерације Словенаца муку муче због (не)разумевања српског језика и да би то требало исправити. Српска страна, међутим, радије не таласа и о свему томе ћути, уверена да тиме показује оданост „европској агенди“.

ФЕСТИВАЛ МРЖЊЕ Није чудо да се Срби и Србија у Словенији и дан-данас приказују у складу са стереотипима увреженим крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, укратко – негативно. Чак је и Мирко Илић, илустратор и дизајнер, приликом недавног предавања о „Симболима мржње“ на Фестивалу толеранције у љубљанском Мини театру, успео да допринесе продубљивању стереотипа, уместо да их разбија. Као пример нетолеранције навео је графите по Београду због којих је уметнички директор „Њујорк тајмса“ Стивен Хелер приликом посете Београду наводно помислио да је „дошао у фашистичку земљу“. Јасно да су љубљански медији ту Илићеву изјаву обасјали светлима рефлектора, као и самог Илића, који им је објаснио да је управо зато што последњих година примећује присуство неонацистичких симбола у државама некадашње Југославије, у циљу да се не заборави да су под тим симболима спровођени невероватни злочини уперени против човечанства – откупио и у фебруару у Љубљани уприличио изложбу збирке „Антимасонски плакати“, који су били начињени за антисемитску изложбу у Београду априла 1941. Илић је, према писању љубљанског „Дневника“, истакао како је управо Србија после те изложбе „постала прво јуденфрај (без Јевреја) подручје у тадашњем немачком Рајху“. Оно што је изостало у опширном интервјуу из којега се, како је срочен (и темпиран уочи Вучићеве посете) могло закључити да су Срби народ који је предводио и ефикасно спровео уништавање Јевреја, јесте чињеница да је тврдњу како је окупирани Београд постао „први јуденфрај“ град у Европи изрекао СС-групенфирер Харолд Турнер, који је спроводио погром Јевреја у граду. Дакле, то етничко чишћење није било диктирано од стране Срба. Али то је оно што се у Словенији данас нерадо чује.

На делу је ретуширање историје, део историографа се из петних жила упиње да рехабилитује не само квислинге из домаћих редова него и домобране, савезнике немачког Рајха, па су изложбе и опаске, попут Илићевих, које у изразито негативан контекст стављају не само Београд него целу Србију и српски народ – као дар с неба. Да за „добре Србе“ у Словенији нема места, открио је и долазак познатог глумца Љубише Самарџића у Љубљану, поводом српског државног празника. „Он није ни Србин, ни Словенац, он је Земљанин“, пренели су словеначки медији усхићену изјаву постаријег Самарџићевог колеге, глумца Михе Балоха (1928). Љубљански „Дневник“ је у најави интервјуа са Самарџићем забележио да је познати глумац „посетио Љубљану због празновања српског дана државности односно 15. фебруара 1804. када је почео такозвани први српски устанак“. Такозвани?!

Слични стереотипи и ниподаштавање свега српског протежу се у словеначком простору и на остале „Балканце“, па није необично ни када се појаве и у званичним публикацијама, штампаним државним парама. Тако је Уред владе за Словенце у дијаспори недавно штампао зборник расправа у којем Руди Мерљак, учесник панела а иначе службеник у владином Уреду за Словенце по свету, тврди следеће: „Практично ниједан Словенац нема храбрости да упозори на неправилности. Нарочито ако неправилност почини неки балкански досељеник. Њих се ми Словенци још посебно плашимо. А то није ни чудно, јер је код њих веома ретко, готово немогуће налетети на кајање, извињење или објашњење, али зато веома често на агресивну реакцију уз моменталну претњу.“ Није тешко протумачити поруку записа попут Мерљаковог, који су константа у словеначком јавном животу; према њима, Срби су нетолерантан народ који је међу првима доследно „очистио“ и Јевреје из свог главног града, а приде припадају Балканцима, који су ем агресивни, ем примитивни, плус неспособни да осете кајање… Чак ни српски најбољи глумци у Словенији не могу да буду Срби, они су Земљани. Само ако је нешто лоше, онда то може бити „српско“.

Зато увођење новог празника, Дана суверенитета, и то у тренутку када словеначка држава под притиском Брисела губи и последње остатке тог истог суверенитета – представља симптом у Европи новог, могло би се рећи мегатренда: док у земљи дивља пљачка библијских размера (о чему приватне ТВ станице свакодневно извештавају публику) власт би да контролише јавност реинкарнацијом патриотског заноса на тему „победе над непобедивом ЈНА“ и сопствене „херојске прошлости“. Уместо да све чини да зацели ратне ране, Церарова влада их поново отвара управо оваквим светковинама, које ће за вјеке вјекова, односно све док буду слављени догађаји попут овог од пре четврт века – погађати и потлачену српску мањину у Словенији. Уз небригу матице, јасно је да је та мањина од 40 хиљада душа осуђена на асимилацију. И то је Европска унија којој стреми Србија.

[/restrictedarea] payday loan быстрый займ новый уренгойзайм онлайн тюменьденьги займ чебоксары