Dani slovenačkog suvereniteta

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Činjenica da je Slovenija čak 24 godine od proglašenja osamostaljenja ustoličila i treći državni praznik na istu temu dokazuje do koje mere je nacionalizam protkan kroz sve pore slovenačkog društva. To najbolje oseća najbrojnija, a nepriznata nacionalna manjina u Sloveniji – srpska

Slovenački parlament je 10. marta usvojio obeležavanje novog praznika na dan 25. oktobra, kao sećanje na isti dan 1991. godine kada je iz Slovenije oteran poslednji vojnik JA, kako u Sloveniji već četvrt veka krste armiju nekadašnje zajedničke države, oduzimajući joj slovo N (narodna) iz skraćenice JNA, čime se kod kuće učvršćuje slika da se radilo o „agresorskoj, srpskoj“ vojsci. Tako JNA i dan-danas naziva deo politike ali i većina domaćih medija. Za novi zakon je glasalo 70 poslanika, dok su svega četvorica (iz redova Udružene levice) bila „protiv“. Novi praznik je kršten kao „Dan suvereniteta“; uveden je radi podsećanja na datum kada je poslednji vojnik JNA napustio Sloveniju, preko luke u Kopru. Slovenački mediji su vest o novom prazniku propratili slikom pokunjenih regruta JNA kako se pod paskom slovenačkih teritorijalaca ukrcavaju na brod „Venus“. Kamera fokusira zastavu, trobojku, prostrtu preko palube, na kojoj se vide četiri ocila. Poruka je jasna – 25. oktobar nije samo dan velike slovenačke pobede nad JNA, koja je u Brozovo vreme, prema urbanim mitovima, važila za jednu od najrespektabilnijih armija u svetu, nego je to i poraz Srba, koje domaći političari vazda prozivaju kao pogubne za „slovenačku samobitnost“…

INFLACIJA PRAZNIKA Dan suverenosti, međutim, nije jedini praznik te sorte u Sloveniji: tu je još i „Dan nezavisnosti i jedinstva“, koji se obeležava 26. decembra u znak sećanja na dan kada su objavljeni rezultati referenduma o samostalnosti, održanog 23. 12. 1990. godine, kao i „Dan državnosti“, kojim se slavi 25. jun jer je tog dana 1991. godine službena Ljubljana, svega šest meseci od rezultata referenduma, proglasila jednostrano otcepljenje od SFRJ, čime je pokrenula raspad dotadašnje zajedničke države. Uvođenjem novog državotvornog praznika, Slovenija će gotovo u svakom godišnjem dobu proslavljati svoje „oružjem izvojevano“ otcepljenje od omražene Jugoslavije, koju u istorijskim udžbenicima predstavlja kao tlačiteljku, tvorevinu hegemona, a zna se koji je narod bio najbrojniji u SFRJ.

[restrictedarea]

Interesantno je da čak ni desnici na čelu sa Janezom Janšom, sklonoj preuveličavanju sopstvene uloge u „osamosvajanju“ Slovenije, nije padalo na pamet da uvodi i treći državni praznik u slavu osamostaljenja, ali jeste „centrističkoj“ (ni levoj, ni desnoj) vladi premijera Mira Cerara, koji tim populističkim potezom skoro četvrt veka posle „desetodnevnog rata“ iz juna 1991. godine uvodi novi razlog za nacionalno likovanje, de facto upereno i protiv Srba i Srbije. Nema sumnje da Cerarova vlast ovime želi da se dodvori javnom mnjenju, naročito otkako joj iz meseca u mesec opada rejting u svim merenjima pulsa birača. Uprkos očekivanjima, izostalo je, međutim, jače oduševljenje najnovijim propagandnim potezom vlade Mira Cerara i njegovih koalicionih partnera. Ankete na ulicama slovenačkih varošica nisu detektovale blaženstvo u glasačkom telu, naročito jer je istog dana propao predlog levice da se kao državni praznik vrati 2. januar, koji je u doba Janšine vladavine postao radni dan.

Nema sumnje da premijer Cerar i ovakvim potezom pokušava da sanira nezadovoljstvo birača koji ocenjuju da je izdao predizborna obećanja; uzgred je, ne mareći za kolateralnu štetu, u budućnost ugradio permanentno ruženje Srba svakog 25. oktobra, pošto su i proteklih godina sećanja na događaje koji su se zbili tog dana 1991. godine obeležavana svečarskim akademijama gde su govornici evocirali uspomene na proterivanje „srbočetničke armije“, poražene i osramoćene. Sajt slovenačke državne televizije, na koji je okačena vest o novom prazniku, otkriva da su pojedini građani ipak prozreli jeftin populistički potez Cerarove vlade. „Oni (vojnici JNA – prim. aut.) su otišli, ali i mi potom nismo napravili ništa pametno… da smo tada znali šta će se desiti sa našom državom, otišli bi još mnogi drugi“, javio se jedan od gledalaca državne televizije. Drugi se složio, rečima: „Ja sam 1969. godine položio zakletvu državi koja je znala da nahrani građane svih narodnosti, a danas, u slobodi, više od polovine je gladno ili na granici egzistencije, tavoreći u životu koji nije vredan ljudskog bića. Kao što je napisao moj prethodnik pod nadimkom ‚SamoRes‘, na tom brodu je umesto vojnika (JNA) trebalo da budu naši borci za osamostaljenje koji se danas šepure po Briselu, a Sloveniju su gurnuli u provaliju.“

Sledi sijaset pozdrava novom prazniku, a iz gomile štrči mnjenje anonimnog komentatora da je 25. oktobar 1991. uistinu „dan kada je Slovenija počela da tone, sve niže, do dna, do potpune bede izazvane od strane onih koji su proizveli klanje na Balkanu; a za to nije kriv Milošević, ovde u Sloveniji su za to krivi crkveni podrepnici, zagovarači domobrana i oni koji su uništili rad sto hiljada ruku poštenih Slovenaca koje su naši samozvani ‚osamostaljivači‘ oslobodili od svega: od zaposlenja do imovine, ukravši nam državu i mogućnost dostojanstvenog života, pa danas nekažnjeno uživaju u plodovima svoje pljačke, koju pravdaju svojim vaskolikim patriotizmom…“ Činjenica da je Slovenija čak 24 godine od proglašenja osamostaljenja ustoličila i treći državni praznik na istu temu dokazuje do koje mere je nacionalizam protkan kroz sve pore slovenačkog društva.

SUKCESIJA IZ EVROPSKE AGENDE A dok je slovenački parlament izglasavao novi patriotski praznik u cilju jačanja takvih osećanja u mlađim generacijama, evropska komesarka za pravosuđe Vera Jurova uprla je prstom na Sloveniju, koju rame uz rame sa Bugarskom i Rumunijom ističe kao primer države gde je nezavisnost sudstva značajno nazadovala. Da ironija bude potpuna – to se događa u vreme vladavine Mira Cerara, koji je kao doktor prava, još uoči preuzimanja funkcije premijera, važio za jednog od slovenačkih pravnih autoriteta.

Nazadovanje nezavisnosti sudstva i opadanje pravne sigurnosti uopšte ogleda se i u činjenici da slovenačka vlast krši Sporazum o sukcesiji, po kojem bi bivšim oficirima JNA, onima koji su porodice zasnovali u Sloveniji i zato ostali tu da žive, morala da isplati zaostale penzije. Dok gazi ljudska prava te kategorije obespravljenih građana (među kojima ima najviše onih sa srpskim državljanstvom ili srpskih korena) i sve to bez ijednog protesta od strane srpskih državnih organa – službena Ljubljana zahteva od Srbije da joj preda zgrade ambasada i konzulata širom sveta koje su nekada bile jugoslovenske. I ne samo da traži nego ih i dobija, što je potvrdila vest iz slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova lansirana uoči posete srpskog premijera Ljubljani 20. februara 2015. godine.

Zanimljivo je da se tokom te posete Sloveniji predsednik srpske vlade Aleksandar Vučić složio sa domaćinom Cerarom da nema otvorenih pitanja između dve zemlje, kao i da su odnosi sve bolji. Izjave dva državnika su vrcale od izliva prijateljstva, uprkos činjenici da je već tada bilo poznato da je upravo poslanik iz redova vlade Mira Cerara parlamentu predložio uvođenje novog praznika koji iz prošlosti priziva avet ratnohuškačke propagande i izlive šovinizma prema Srbima. Što nije zanemarljivo, jer je najbrojnija nacionalna manjina u Sloveniji upravo srpska – ali nije priznata i ne uživa nikakva prava, naprotiv. I sve to iako prema poslednjem popisu koji je prebrojavao pripadnike manjina (2002. godine, kasniji popisi su to – ukinuli!) u Sloveniji živi oko 40 hiljada Srba, što je skoro 20 puta više od priznate italijanske manjine. U slovenačkim osnovnim školama je još pre desetak godina omogućeno fakultativno učenje svih jezika sa područja eks-ju, uključujući i albanski. Izuzev – srpskog. Na stranu problem „izbrisanih“, među kojima je većina Srba, tačnije 60 odsto od 26 hiljada ljudi, uništenih tajnim aktom koji je slovenačka vlada usvojila 26. februara 1992. godine. Srpski zvaničnici, međutim, zbog straha da bi Slovenija mogla da „zasmeta Srbiji na putu ka EU“, sve te probleme guraju „pod tepih“, iako čak i njihovi partneri iz Ljubljane priznaju da sporo rešavanje tih pitanja šteti i samoj Sloveniji. Nedavno je, na primer, čak i predsednik slovenačkog parlamenta Milan Brglez upozorio da mlade generacije Slovenaca muku muče zbog (ne)razumevanja srpskog jezika i da bi to trebalo ispraviti. Srpska strana, međutim, radije ne talasa i o svemu tome ćuti, uverena da time pokazuje odanost „evropskoj agendi“.

FESTIVAL MRŽNJE Nije čudo da se Srbi i Srbija u Sloveniji i dan-danas prikazuju u skladu sa stereotipima uvreženim krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, ukratko – negativno. Čak je i Mirko Ilić, ilustrator i dizajner, prilikom nedavnog predavanja o „Simbolima mržnje“ na Festivalu tolerancije u ljubljanskom Mini teatru, uspeo da doprinese produbljivanju stereotipa, umesto da ih razbija. Kao primer netolerancije naveo je grafite po Beogradu zbog kojih je umetnički direktor „Njujork tajmsa“ Stiven Heler prilikom posete Beogradu navodno pomislio da je „došao u fašističku zemlju“. Jasno da su ljubljanski mediji tu Ilićevu izjavu obasjali svetlima reflektora, kao i samog Ilića, koji im je objasnio da je upravo zato što poslednjih godina primećuje prisustvo neonacističkih simbola u državama nekadašnje Jugoslavije, u cilju da se ne zaboravi da su pod tim simbolima sprovođeni neverovatni zločini upereni protiv čovečanstva – otkupio i u februaru u Ljubljani upriličio izložbu zbirke „Antimasonski plakati“, koji su bili načinjeni za antisemitsku izložbu u Beogradu aprila 1941. Ilić je, prema pisanju ljubljanskog „Dnevnika“, istakao kako je upravo Srbija posle te izložbe „postala prvo judenfraj (bez Jevreja) područje u tadašnjem nemačkom Rajhu“. Ono što je izostalo u opširnom intervjuu iz kojega se, kako je sročen (i tempiran uoči Vučićeve posete) moglo zaključiti da su Srbi narod koji je predvodio i efikasno sproveo uništavanje Jevreja, jeste činjenica da je tvrdnju kako je okupirani Beograd postao „prvi judenfraj“ grad u Evropi izrekao SS-grupenfirer Harold Turner, koji je sprovodio pogrom Jevreja u gradu. Dakle, to etničko čišćenje nije bilo diktirano od strane Srba. Ali to je ono što se u Sloveniji danas nerado čuje.

Na delu je retuširanje istorije, deo istoriografa se iz petnih žila upinje da rehabilituje ne samo kvislinge iz domaćih redova nego i domobrane, saveznike nemačkog Rajha, pa su izložbe i opaske, poput Ilićevih, koje u izrazito negativan kontekst stavljaju ne samo Beograd nego celu Srbiju i srpski narod – kao dar s neba. Da za „dobre Srbe“ u Sloveniji nema mesta, otkrio je i dolazak poznatog glumca Ljubiše Samardžića u Ljubljanu, povodom srpskog državnog praznika. „On nije ni Srbin, ni Slovenac, on je Zemljanin“, preneli su slovenački mediji ushićenu izjavu postarijeg Samardžićevog kolege, glumca Mihe Baloha (1928). Ljubljanski „Dnevnik“ je u najavi intervjua sa Samardžićem zabeležio da je poznati glumac „posetio Ljubljanu zbog praznovanja srpskog dana državnosti odnosno 15. februara 1804. kada je počeo takozvani prvi srpski ustanak“. Takozvani?!

Slični stereotipi i nipodaštavanje svega srpskog protežu se u slovenačkom prostoru i na ostale „Balkance“, pa nije neobično ni kada se pojave i u zvaničnim publikacijama, štampanim državnim parama. Tako je Ured vlade za Slovence u dijaspori nedavno štampao zbornik rasprava u kojem Rudi Merljak, učesnik panela a inače službenik u vladinom Uredu za Slovence po svetu, tvrdi sledeće: „Praktično nijedan Slovenac nema hrabrosti da upozori na nepravilnosti. Naročito ako nepravilnost počini neki balkanski doseljenik. Njih se mi Slovenci još posebno plašimo. A to nije ni čudno, jer je kod njih veoma retko, gotovo nemoguće naleteti na kajanje, izvinjenje ili objašnjenje, ali zato veoma često na agresivnu reakciju uz momentalnu pretnju.“ Nije teško protumačiti poruku zapisa poput Merljakovog, koji su konstanta u slovenačkom javnom životu; prema njima, Srbi su netolerantan narod koji je među prvima dosledno „očistio“ i Jevreje iz svog glavnog grada, a pride pripadaju Balkancima, koji su em agresivni, em primitivni, plus nesposobni da osete kajanje… Čak ni srpski najbolji glumci u Sloveniji ne mogu da budu Srbi, oni su Zemljani. Samo ako je nešto loše, onda to može biti „srpsko“.

Zato uvođenje novog praznika, Dana suvereniteta, i to u trenutku kada slovenačka država pod pritiskom Brisela gubi i poslednje ostatke tog istog suvereniteta – predstavlja simptom u Evropi novog, moglo bi se reći megatrenda: dok u zemlji divlja pljačka biblijskih razmera (o čemu privatne TV stanice svakodnevno izveštavaju publiku) vlast bi da kontroliše javnost reinkarnacijom patriotskog zanosa na temu „pobede nad nepobedivom JNA“ i sopstvene „herojske prošlosti“. Umesto da sve čini da zaceli ratne rane, Cerarova vlada ih ponovo otvara upravo ovakvim svetkovinama, koje će za vjeke vjekova, odnosno sve dok budu slavljeni događaji poput ovog od pre četvrt veka – pogađati i potlačenu srpsku manjinu u Sloveniji. Uz nebrigu matice, jasno je da je ta manjina od 40 hiljada duša osuđena na asimilaciju. I to je Evropska unija kojoj stremi Srbija.

[/restrictedarea] payday loan bыstrый zaйm novый urengoйzaйm onlaйn tюmenьdenьgi zaйm čeboksarы