Почетна / Друштво / 6.000 $ по глави детета

6.000 $ по глави детета

Пише Мара Кнежевић Керн

Нестанак деце постао је планетарни проблем, али је мало познато да упоредо са порастом броја отмичара из криминалног миљеа расте број отмица под окриљем државе зарад „борбе против насиља у породици“.

КРАЂА ПОД ОКРИЉЕМ ДРЖАВЕ Некада су нас плашили „Циганима који краду децу“, а памтимо и случај примитивне нероткиње Шефке Хоџић из села Јусићи код Зворника, која је (уз помоћ пријатеља) убила комшиницу да би јој извадила дете из стомака. Отмицама су, временом, почели да се баве бели мантили, тајно и организовано, да би се „хармонизацијом“ закона са ЕУ и остатком „напредног“ света омогућила легална, институционализована отмица деце, уз помоћ социјалних радника.

Није тајна да милион деце годишње нестане у САД и ВБ, а црни рекорд држи Белгија. У бриселском атару је у периоду од 1991. до 1996. пријављен нестанак 1 300 деце. Ова деца су жртве криминалаца, али о легалним отмицама се код нас још увек не говори. У друштву „високе толеранције“ којем хрлимо, на удару државе се налазе најсиромашнији, пошто се сиромаштво све мање толерише. Док бескућнике у Америци смештају у ФЕМА кампове, чипују их и подвргавају медицинским експериментима, сиромашним породицама се одузимају деца – од колевке до пубертета, из руке у руку.

С обзиром да малолетничка делинквенција поприма размере епидемије, за коју још нису пронађене вакцине, проблем се решава уз помоћ социјалних радника обучених да нањуше жртве, да би их – уз полицијску пратњу – сместили у неки од домова за привремено збрињавање.

Захваљујући сведочењу „звиждача“ Кристи Вилс, бившег руководиоца ЦПС (Центaр за бригу о деци) јавност је сазнала детаље везане за методе државне крађе деце и да ЦПС за своје активности добија месечно 6.000 долара „по глави“. Уколико се дочепају детета са посебним потребама и урођеним инвалидитетом, зарадиће много више. У том случају, у подели плена, сем васпитача, наставника и социјалних радника, учествују и медицинске установе, финансиране од заинтересованих фармацеутских кућа уз подршку државних фондова.

[restrictedarea]

МЕДИЦИНСКО КИДНАПОВАЊЕ „Дејли експрес“ је у јануару скренуо пажњу јавности на хиљаде деце која су нестала из домова за привремено збрињавање у Енглеској и Велсу (узраста од седам година навише) а како држава нема прецизну евиденцију о броју одузете деце, цифра није коначна. Прошле године је, према доступним подацима, из принудног смештаја нестало 11 900 деце, а да притом ниједан од сабирних пунктова није добио негативан рејтинг. Родитељи су беспомоћни, јер због сиромаштва немају новца за адвокате, нити за обилазак деце намерно размештене далеко од родитељског дома. Тренутно се у енглеским хранитељским породицама налази 65 000 деце, а годишњи трошкови њиховог збрињавања износе 82 милиона фунти.

Деца из хранитељских породица најчешће постају делинквенти, што је инвентивним приватним предузетницима дало идеју да исисају профит из државних фондова изградњом приватних затвора. У овај бизнис укључене су школе, лобистичке групе, политичари и судови. Наставници, уз одређени „бонус“, типују жртве и пријављују их надлежним службама, а повод је најчешће безазлена туча у школском дворишту. Низом уходаних правних радњи малолетнике смештају у неки од приватних затвора, из којих се извуку само срећници, а многи након ослобађања због траума изврше самоубиство.

С обзиром да Полицијски одсек Чикага води и одржава ФЕМА камп, у њихов радни задатак спада и попуњавање кампа „клијентима“. Чикаго је 2010. имао 5.574 привођења и хапшења ученика из државних школа; од тога је 74 одсто црначке а 22,5 одсто латинопопулације. Они су подвргнути исцрпљујућем робовском раду на затворском имању, иако већина осуђених не представља никакву опасност по друштво, а њихово „асоцијално“ понашање би се могло упоредити са „делинквенцијом“ Тома Сојера и Хаклберија Фина.
Кристи Вилс описује атмосферу међу социјалним радницима након „улова“: „ЦПС агенти – после испоручивања деце одузете од родитеља – одлазе у бар да прославе победу; њихов циљ није заштита детета већ искључиво зарада.“ Вилсова је добила отказ у ЦПС Вирџиније, зато што није хтела да лаже у вези с неправедним отмицама.

У Америци је временом развијена још једна форма легалног отимања деце, такозвано „медицинско киднаповање“. На удару су новорођенчад и деца рођена с тешким инвалидитетом. Болнице добијају замашна средства за њихово „збрињавање“ и „лечење“ експерименталним методама, па свако дете одузето из окриља породице представља златни рудник. Ради се о сиромашним породицама и лекари убеђују родитеље да ће предавањем детета држави избећи лекарске трошкове и обезбедити ваљанију медицинску помоћ. Они који не наседну на ову причу постају мета службеника ЦПС, који их – уз помоћ ланца денунцијаната – будно прате. Уколико мајка направи и најмању грешку у корацима, социјалци праћени наоружаним полицијским одредом упадају у кућу и без икаквог објашњења отимају дете. Монструозни систем се не задовољава ситним пленом, па најчешће одузимају сву децу, размештајући их на разне стране – никад заједно. Родитељи су присиљени да беспомоћно чекају крај кафкијанског процеса на суду, где ће шачица плаћеника одлучити да ли су способни да се брину о сопственом потомству.

СИРОМАШТВО КАО ЗЛОЧИН Брачном пару Ишам из Аризоне социјална служба је одузела седморо деце, након смрти тешко оболелог трогодишњег детета. Дете је превремено рођено с крварењем у мозгу, што је оставило трајне последице, праћене хроничним тегобама. Родитељи су инсистирали да задрже дете, редовно га водили на лекарску контролу, вакцинисали и следили све директиве захтевних служби за иживљавање, сигурни да је њиховој кћери најпотребнија љубав и породична топлина. Њихова трогодишња девојчица Кло преминула је у августу 2014, што је био окидач за дуго припреману акцију: полиција је упала у кућу и одузела им сво седморо деце. Родитељи до данас нису добили објашњење због чега су им деца одузета, као ни резултат обдукције.

Кад је Малику Мичелу, рођеном 5. јула 2012, шест дана касније одстрањен део танког црева у Дечјој болници „Лури“ у Чикагу, медицински радници су почели да врше притисак на породицу да би им предала дете на „бригу“ – „ward of the state“. Породица је знала да, према федералним прописима, деца преузета на државно старање могу бити предата болници како би се над њима вршили медицински експерименти без обавезе добијања сагласности од стране родитеља. Док је осам месеци лежало у болници, слуге система су се организовале, дете је привремено одузето, а 12. марта 2015. на суду ће се одлучити о евентуалном трајном одузимању од родитеља. Уколико отмичари добију спор, дете ће се изгубити у експерименталним коридорима здравственог система, као и бројна деца с тешким болестима.

Слична судбина задесила је породицу Џастина Пелетијеа, у Бостонској дечјој болници, због родитељског захтева да у вези са – према њиховом мишљењу – незадовољавајућим медицинским третманом, затраже додатно мишљење на другом месту. Након овог случаја донесен је Џастинов закон, којим се захтева престанак извођења медицинских експеримената над децом одузетом од стране Социјалног центра за заштиту деце.

Случај мајке којој су новорођенче отели са груди још увек потреса америчке грађане. Одсек за заштиту породице и заједнице (ДФЦ) 2014. одузео је мајци бебу с образложењем да је неподобна да одгаја дете због дијагнозе „slow learner“ (успорено учење). Трејси има још шесторо деце, коју с мужем одгаја у скромним условима, уз пуно пажње и љубави. После одузимања бебе, наоружани легални киднапери отели су и њихово шесторо деце. Док је отац на коленима молио за милост, ставили су му лисице, а престрављену децу потрпали у комби. Трејсина деца су раздвојена и смештена у различите хранитељске породице на удаљеним локацијама, без икаквог објашњења и судске одлуке о одузимању старатељства.

Формално оправдање за овај злочин било је незадовољство социјалних радника „односом родитеља према вакцинама“, као и порађањем код куће. Трејси је пред порођај отишла у болницу, али су јој рекли да је још рано; кад се вратила кући, порођај је започео, па је уз мужевљеву асистенцију родила здраву бебу. Али Трејсин највећи грех – сиромаштво – већ је стављен на листу Била Гејтса, одлучног да на планети „остане само елита, техничка подршка и робови“. Сиромаштво ће у његовом Врлом новом свету бити искорењено.

Док полудела полицијска држава наставља необјављени рат против породице, у Србију се испод жита уводе закони „против насиља у породици“, који ће омогућити легализовану отмицу деце „у име закона“, а судећи према америчкој пракси, ове активности би у будућности могле бити препуштене приватном сектору.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *