6.000 $ po glavi deteta

Piše Mara Knežević Kern

Nestanak dece postao je planetarni problem, ali je malo poznato da uporedo sa porastom broja otmičara iz kriminalnog miljea raste broj otmica pod okriljem države zarad „borbe protiv nasilja u porodici“.

KRAĐA POD OKRILJEM DRŽAVE Nekada su nas plašili „Ciganima koji kradu decu“, a pamtimo i slučaj primitivne nerotkinje Šefke Hodžić iz sela Jusići kod Zvornika, koja je (uz pomoć prijatelja) ubila komšinicu da bi joj izvadila dete iz stomaka. Otmicama su, vremenom, počeli da se bave beli mantili, tajno i organizovano, da bi se „harmonizacijom“ zakona sa EU i ostatkom „naprednog“ sveta omogućila legalna, institucionalizovana otmica dece, uz pomoć socijalnih radnika.

Nije tajna da milion dece godišnje nestane u SAD i VB, a crni rekord drži Belgija. U briselskom ataru je u periodu od 1991. do 1996. prijavljen nestanak 1 300 dece. Ova deca su žrtve kriminalaca, ali o legalnim otmicama se kod nas još uvek ne govori. U društvu „visoke tolerancije“ kojem hrlimo, na udaru države se nalaze najsiromašniji, pošto se siromaštvo sve manje toleriše. Dok beskućnike u Americi smeštaju u FEMA kampove, čipuju ih i podvrgavaju medicinskim eksperimentima, siromašnim porodicama se oduzimaju deca – od kolevke do puberteta, iz ruke u ruku.

S obzirom da maloletnička delinkvencija poprima razmere epidemije, za koju još nisu pronađene vakcine, problem se rešava uz pomoć socijalnih radnika obučenih da nanjuše žrtve, da bi ih – uz policijsku pratnju – smestili u neki od domova za privremeno zbrinjavanje.

Zahvaljujući svedočenju „zviždača“ Kristi Vils, bivšeg rukovodioca CPS (Centar za brigu o deci) javnost je saznala detalje vezane za metode državne krađe dece i da CPS za svoje aktivnosti dobija mesečno 6.000 dolara „po glavi“. Ukoliko se dočepaju deteta sa posebnim potrebama i urođenim invaliditetom, zaradiće mnogo više. U tom slučaju, u podeli plena, sem vaspitača, nastavnika i socijalnih radnika, učestvuju i medicinske ustanove, finansirane od zainteresovanih farmaceutskih kuća uz podršku državnih fondova.

[restrictedarea]

MEDICINSKO KIDNAPOVANJE „Dejli ekspres“ je u januaru skrenuo pažnju javnosti na hiljade dece koja su nestala iz domova za privremeno zbrinjavanje u Engleskoj i Velsu (uzrasta od sedam godina naviše) a kako država nema preciznu evidenciju o broju oduzete dece, cifra nije konačna. Prošle godine je, prema dostupnim podacima, iz prinudnog smeštaja nestalo 11 900 dece, a da pritom nijedan od sabirnih punktova nije dobio negativan rejting. Roditelji su bespomoćni, jer zbog siromaštva nemaju novca za advokate, niti za obilazak dece namerno razmeštene daleko od roditeljskog doma. Trenutno se u engleskim hraniteljskim porodicama nalazi 65 000 dece, a godišnji troškovi njihovog zbrinjavanja iznose 82 miliona funti.

Deca iz hraniteljskih porodica najčešće postaju delinkventi, što je inventivnim privatnim preduzetnicima dalo ideju da isisaju profit iz državnih fondova izgradnjom privatnih zatvora. U ovaj biznis uključene su škole, lobističke grupe, političari i sudovi. Nastavnici, uz određeni „bonus“, tipuju žrtve i prijavljuju ih nadležnim službama, a povod je najčešće bezazlena tuča u školskom dvorištu. Nizom uhodanih pravnih radnji maloletnike smeštaju u neki od privatnih zatvora, iz kojih se izvuku samo srećnici, a mnogi nakon oslobađanja zbog trauma izvrše samoubistvo.

S obzirom da Policijski odsek Čikaga vodi i održava FEMA kamp, u njihov radni zadatak spada i popunjavanje kampa „klijentima“. Čikago je 2010. imao 5.574 privođenja i hapšenja učenika iz državnih škola; od toga je 74 odsto crnačke a 22,5 odsto latinopopulacije. Oni su podvrgnuti iscrpljujućem robovskom radu na zatvorskom imanju, iako većina osuđenih ne predstavlja nikakvu opasnost po društvo, a njihovo „asocijalno“ ponašanje bi se moglo uporediti sa „delinkvencijom“ Toma Sojera i Haklberija Fina.
Kristi Vils opisuje atmosferu među socijalnim radnicima nakon „ulova“: „CPS agenti – posle isporučivanja dece oduzete od roditelja – odlaze u bar da proslave pobedu; njihov cilj nije zaštita deteta već isključivo zarada.“ Vilsova je dobila otkaz u CPS Virdžinije, zato što nije htela da laže u vezi s nepravednim otmicama.

U Americi je vremenom razvijena još jedna forma legalnog otimanja dece, takozvano „medicinsko kidnapovanje“. Na udaru su novorođenčad i deca rođena s teškim invaliditetom. Bolnice dobijaju zamašna sredstva za njihovo „zbrinjavanje“ i „lečenje“ eksperimentalnim metodama, pa svako dete oduzeto iz okrilja porodice predstavlja zlatni rudnik. Radi se o siromašnim porodicama i lekari ubeđuju roditelje da će predavanjem deteta državi izbeći lekarske troškove i obezbediti valjaniju medicinsku pomoć. Oni koji ne nasednu na ovu priču postaju meta službenika CPS, koji ih – uz pomoć lanca denuncijanata – budno prate. Ukoliko majka napravi i najmanju grešku u koracima, socijalci praćeni naoružanim policijskim odredom upadaju u kuću i bez ikakvog objašnjenja otimaju dete. Monstruozni sistem se ne zadovoljava sitnim plenom, pa najčešće oduzimaju svu decu, razmeštajući ih na razne strane – nikad zajedno. Roditelji su prisiljeni da bespomoćno čekaju kraj kafkijanskog procesa na sudu, gde će šačica plaćenika odlučiti da li su sposobni da se brinu o sopstvenom potomstvu.

SIROMAŠTVO KAO ZLOČIN Bračnom paru Išam iz Arizone socijalna služba je oduzela sedmoro dece, nakon smrti teško obolelog trogodišnjeg deteta. Dete je prevremeno rođeno s krvarenjem u mozgu, što je ostavilo trajne posledice, praćene hroničnim tegobama. Roditelji su insistirali da zadrže dete, redovno ga vodili na lekarsku kontrolu, vakcinisali i sledili sve direktive zahtevnih službi za iživljavanje, sigurni da je njihovoj kćeri najpotrebnija ljubav i porodična toplina. Njihova trogodišnja devojčica Klo preminula je u avgustu 2014, što je bio okidač za dugo pripremanu akciju: policija je upala u kuću i oduzela im svo sedmoro dece. Roditelji do danas nisu dobili objašnjenje zbog čega su im deca oduzeta, kao ni rezultat obdukcije.

Kad je Maliku Mičelu, rođenom 5. jula 2012, šest dana kasnije odstranjen deo tankog creva u Dečjoj bolnici „Luri“ u Čikagu, medicinski radnici su počeli da vrše pritisak na porodicu da bi im predala dete na „brigu“ – „ward of the state“. Porodica je znala da, prema federalnim propisima, deca preuzeta na državno staranje mogu biti predata bolnici kako bi se nad njima vršili medicinski eksperimenti bez obaveze dobijanja saglasnosti od strane roditelja. Dok je osam meseci ležalo u bolnici, sluge sistema su se organizovale, dete je privremeno oduzeto, a 12. marta 2015. na sudu će se odlučiti o eventualnom trajnom oduzimanju od roditelja. Ukoliko otmičari dobiju spor, dete će se izgubiti u eksperimentalnim koridorima zdravstvenog sistema, kao i brojna deca s teškim bolestima.

Slična sudbina zadesila je porodicu Džastina Peletijea, u Bostonskoj dečjoj bolnici, zbog roditeljskog zahteva da u vezi sa – prema njihovom mišljenju – nezadovoljavajućim medicinskim tretmanom, zatraže dodatno mišljenje na drugom mestu. Nakon ovog slučaja donesen je Džastinov zakon, kojim se zahteva prestanak izvođenja medicinskih eksperimenata nad decom oduzetom od strane Socijalnog centra za zaštitu dece.

Slučaj majke kojoj su novorođenče oteli sa grudi još uvek potresa američke građane. Odsek za zaštitu porodice i zajednice (DFC) 2014. oduzeo je majci bebu s obrazloženjem da je nepodobna da odgaja dete zbog dijagnoze „slow learner“ (usporeno učenje). Trejsi ima još šestoro dece, koju s mužem odgaja u skromnim uslovima, uz puno pažnje i ljubavi. Posle oduzimanja bebe, naoružani legalni kidnaperi oteli su i njihovo šestoro dece. Dok je otac na kolenima molio za milost, stavili su mu lisice, a prestravljenu decu potrpali u kombi. Trejsina deca su razdvojena i smeštena u različite hraniteljske porodice na udaljenim lokacijama, bez ikakvog objašnjenja i sudske odluke o oduzimanju starateljstva.

Formalno opravdanje za ovaj zločin bilo je nezadovoljstvo socijalnih radnika „odnosom roditelja prema vakcinama“, kao i porađanjem kod kuće. Trejsi je pred porođaj otišla u bolnicu, ali su joj rekli da je još rano; kad se vratila kući, porođaj je započeo, pa je uz muževljevu asistenciju rodila zdravu bebu. Ali Trejsin najveći greh – siromaštvo – već je stavljen na listu Bila Gejtsa, odlučnog da na planeti „ostane samo elita, tehnička podrška i robovi“. Siromaštvo će u njegovom Vrlom novom svetu biti iskorenjeno.

Dok poludela policijska država nastavlja neobjavljeni rat protiv porodice, u Srbiju se ispod žita uvode zakoni „protiv nasilja u porodici“, koji će omogućiti legalizovanu otmicu dece „u ime zakona“, a sudeći prema američkoj praksi, ove aktivnosti bi u budućnosti mogle biti prepuštene privatnom sektoru.

[/restrictedarea]