Почетна / Друштво / Претња сенатора Марфија

Претња сенатора Марфија

Пише Никола Врзић

Зашто се у Вашингтону говори о сличности између Виктора Јануковича и Александра Вучића, и какве то везе има са кампањом против Војске Србије?

Можда и није сасвим без разлога, зато што се сам тога сетио, потпредседник Демократске странке Борислав Стефановић пре годину дана упозорио да би у Србији могао да се догоди украјински сценарио, онај украјински сценарио уличних протеста и насилне смене демократски изабране власти – каква год она била – која је уследила пошто се та изабрана влада, уместо евроатлантском Западу, окренула Русији. Можда се Борислав Стефановић сам није сетио да упозори на Украјину у Србији и због својих веза у америчкој амбасади које су документоване у „Викиликсовим“ депешама америчке дипломатије, и због веза које његова партија има на том и сличним местима па ће и у кампању за промене у Србији кренути из Европског парламента у Стразбуру, а и зато што је и у Вашингтону премијер Србије Александар Вучић почео јавно да се доводи у везу са бившим украјинским председником Виктором Јануковичем, и избором који је он направио па га је онда тај избор стајао положаја. А некако упоредо са оваквом новооткривеном сличношћу Србије и Украјине, у Србији се појачао изненадни хор оптужби против Војске Србије који је, одмах и са добрим разлогом, препознат као кампања и против Војске Србије, и против актуелних власти у Србији…

 

ГЛАС АМЕРИКЕ Елем, у Вашингтону је 26. јануара одржан први у овогодишњој серији трансатлантских разговора, у организацији Немачког Маршал фонда Сједињених Америчких Држава. Гост је био сенатор из Конектиката Кристофер Марфи, и говорио је о Западном Балкану и о Србији јер зна шта се овде дешава пошто је овде боравио једанпут, 15. октобра прошле године, када се поред осталих састао и са премијером Србије Вучићем. Али нећемо поклонити пажњу Марфију и ономе што је рекао у Вашингтону 26. јануара само зато што је једанпут био у Србији и зато што је упознао Вучића, већ зато што овај демократа из Конектиката припада табору неоконзервативних јастребова из обеју њихових партија који владају америчком спољном политиком – залаже се сада отворено и за слање убојитог оружја Украјини – и зато што се, иако релативно млад (има 41 годину) већ успео довољно високо на лествици америчког империјализма, тако да је, 8. јуна прошле године, био члан трочлане америчке делегације (са Џоном Мекејном и Роном Џонсоном) која је имала задатак да Бугаре убеди да себи одсеку здраву ногу и суспендују радове на изградњи гасовода „Јужни ток“. Своју одлуку да учини оно што му Американци траже је, подсећања ради, тадашњи бугарски премијер Пламен Орешарски обнародовао управо после састанка са тројицом америчких сенатора, а Марфи је овог јануара у Вашингтону, хвалећи се како је успешно прошле године извршио притисак на Бугаре да окрену леђа сопственом интересу и Русима, потврдио да је то урадио да би омео ширење руског утицаја на овом простору.

А то нас пак доводи и до онога што је Марфи имао да примети у вези са Србијом и њеним премијером. „САД нису нарочито добре када је реч о политици превенције, али сам након боравка на Балкану прошле јесени разговарао са свима у администрацији о ономе што се дешава у Србији и у Црној Гори када је реч о руској жељи да тамо повећа свој утицај“, рекао је Марфи, и тиме додатно посведочио о постојању америчког страха од руског продора на Балкан, који смо иначе детектовали и прошле године у тексту утицајног Дејмона Вилсона из америчког Атлантског савета, при чему су се и Марфи сада и Вилсон ономад – а обојица припадају истим, неоконзервативним круговима те њихове речи треба схватити и као одраз преовлађујућег мишљења у овим круговима који креирају званичну политику Вашингтона – заложили за појачавање америчког присуства, у виду притисака попут оног на Бугарску, на овим просторима. А потом је уследила и кључна Марфијева порука која, како је рекао, за циљ има „да пробуди моју земљу, не Србију“: „Мислим да има нешто интересантно у вези са оним што се дешава у Београду сада и што се догодило у Кијеву. Не кажем да је Вучић Јанукович, и да су та два места у потпуности иста, али ако не приђемо Србији и не ангажујемо се тамо на један нови начин и ако им не будемо слали снажне поруке као што је била она о ‚Јужном току‘, онда ће можда влада Србије бити пред избором ‚или сте са нама или сте са њима‘. Кад је Јанукович био пред тим избором, одлучио се за савезништво с Русијом… Ако не обратимо пажњу на овај регион (…) онда само дајемо разлоге Путину да своје руке пружи у њихове владе. Они траже помоћ и ако је не добију од својих савезника у Европи и САД…“

[restrictedarea]

Марфи ову реченицу није завршио, али је потпуно јасно шта је њоме рекао. Као што је јасно и да су, чим овако јавно изражавају своју сумњу у Вучићеву лојалност, поверење у његову лојалност или већ изгубили, или су на добром путу да то учине; сличних а уз то и јавних сумњичења, наиме, није било када је Вучић потписивао Бриселски споразум, напротив, али се у међувремену догодило његово одбијање да уведе санкције Русији, које већ само за себе представља забрињавајући знак његове нелојалности, али представља и могући простор за ширење руског насупрот евроатлантском утицају на овом простору, што Вашингтон и његови вазали са седиштем у Бриселу нипошто не желе. И баш зато, као што отворено говори сенатор Марфи али и споменути Дејмон Вилсон, Вашингтон мора да реагује и да покуша да спречи Александра Вучића да учини оно што је пре њега у Украјини учинио Виктор Јанукович. Ове Марфијеве речи, отуда, представљају рефлектор који у правом светлу обасјава оно што се тренутно дешава на српској јавној сцени, а што је почело нападима заштитника грађана Саше Јанковића на Војску Србије и Министарство одбране.

 

НАСТАВАК КАМПАЊЕ Прошле недеље, анализом Јанковићевих напада на ВС и МО и анализом његовог доласка на место тобожњег заштитника српских грађана, дошли смо до закључка да је реч о кампањи за коју се основано сумња да је инспирисана споља. Још се прошли број „Печата“, закључен минуле среде, није честито ни нашао на киосцима, а овај је наш закључак добио своју потврду.

Нападу на Војску Србије, наиме, већ у четвртак се придружује Фонд за хуманитарно право, изабравши за своју мету начелника Генералштаба Војске Србије Љубишу Диковића. Напад на Диковића, а преко Диковића, заправо, на Војску Србије, извршен је јавним представљањем, без видљивог повода баш сада, „Досијеа Рудница“. Да је реч о кампањи против наше војске, уверава нас већ и синхронизованост овог напада са нападима Саше Јанковића, а додатно нас у то уверава и чињеница да није реч о новим открићима, већ заправо о старим оптужбама ФХП-а (потврдио је то, уосталом, и сам ФХП) на рачун Љубише Диковића да је, као командант 37. моторизоване бригаде тадашње Војске Југославије, командно одговоран за злочине над албанским цивилима који су се у априлу и мају 1999. године догодили у зони његове одговорности. Ове оптужбе је на рачун Љубише Диковића пре тачно три године – пошто га је у децембру 2011. Борис Тадић поставио за начелника Генералштаба ВС – изрекла тадашња прва дама ФХП-а Наташа Кандић, после чега ју је Диковић и тужио за клевету али суд још није окончао тај поступак. Но оптужбе на Диковићев рачун није тада оповргао само прозвани Диковић већ је то, у јануару 2012, учинио и тадашњи министар одбране Драган Шутановац, назвавши их „потпуно лажним“: „Заиста непримерено, а у неким сегментима и на доста монструозан начин оптужује генерала Диковића… Морам да кажем да су, пре него што је генерал Диковић постављен на ту дужност, извршене све провере о његовом раду у прошлости, а у току јучерашњег дана и јутрос рано извршили смо провере и у односу на досије (ФХП-а) за који кажем да је потпуно лажан.“

А ако ни ово ничим изазвано рециклирање лажних оптужби – верујемо Шутановцу да су оптужбе лажне јер смо сасвим сигурни да он не би штитио неког српског злочинца – ако, дакле, ни ове лажне оптужбе без доказа нису довољан доказ да је реч о кампањи, да сви постанемо сасвим сигурни да јесте реч о организованој кампањи против српске војске а тиме и државе, побринули су се у данима који су уследили и портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчич, и функционер америчког Стејт департмента Томас Мелија, и председник Демократске странке Бојан Пајтић, и неколицина невладиних организација којима ћемо, с крајњим задовољством, нешто више пажње посветити сасвим ускоро.

Маја Коцијанчич, тако, стаје у заштиту Саше Јанковића, дајући тиме одговор на питање које смо поставили у прошлом броју „Печата“: ко штити заштитника? „Забринути смо због недавних тврдњи одређених кругова у Србији да заштитник грађана, обављајући своју дужност у складу са законом, угрожава националну безбедност“, саопштава Коцијанчич, уз латентну претњу да Брисел, који „од свих владиних институција очекује пуну сарадњу са независним регулаторним институцијама, укључујући и са омбудсманом“, наставља да „надзире ову област у складу са Поглављем 23 приступних преговора“, поглављем без којега иначе, како је то наведено у Преговарачком оквиру, нема напретка ни по другим преговарачким поглављима, што ће рећи да је Коцијанчичева практично припретила заустављањем српских евроинтеграција, што је несумњиво ужасно, јер, шта ли ће онда бити с Јадранком Јоксимовић, Тањом Мишчевић и Ксенијом Миленковић?

Томас Мелија, заменик помоћника америчког државног секретара, даје јавну подршку ФХП-у иако признаје да није читао његов извештај „али знамо да је ФХП широко поштована организација, са јако добром репутацијом у региону и свету“ и „надамо се да ће влада Србије схватити извештај врло озбиљно“, „на сличан начин бих указао и на оно што је недавно урадио БИРН“ („Колубара“, испумпавање воде, узрок претходног Вучићевог сукоба са ЕУ) и, преноси „Фонет“, „подсетио да је то наишло на критике и тврдње да није довољно патриотски“, а и „заштитник грађана Саша Јанковић је изградио репутацију квалификованог професионалца са добром екипом сарадника“…

Подршку нападу Саше Јанковића на Војску Србије изражава и вођа ДС-а Бојан Пајтић, доказујући притом да је то истовремено и напад на актуелну власт („Незапамћено је да омбудсман буде изложен таквој хајци каквој је данас изложен Саша Јанковић само зато што се усудио да изнесе своје мишљење и примени закон. То је пример како се власт у Србији брутално понаша према онима који износе ставове који се не допадају Александру Вучићу и СНС-у.“) а одлази потом и корак даље: „По тврдњама заштитника грађана Саше Јанковића, видимо да се ВБА бави опозиционим странкама, синдикалним лидерима, носиоцима правосудних функција. Па где то има? То има само у војним хунтама! Где ми то идемо?“

Истовремено, у хору, у заштиту заштитника грађана и Фонда за хуманитарно право, у одбрану њихових напада на војску и на државу стају, нимало изненађујуће, и све оне невладине организације због којих су све невладине организације дошле на зао глас. Кућа људских права и демократије, „коју чини више невладиних организација“ (преноси амерички Радио „Слободна Европа“, за који сенатор Кристофер Марти у Вашингтону сад тражи више државног, америчког новца како би успешније парирао „руској пропаганди“) „затражила је од Скупштине Србије да због рушења владавине права смени министре одбране Братислава Гашића, унутрашњих послова Небојшу Стефановића, правде Николу Селаковића и рада Александра Вулина јер ‚већ годинама континуирано нарушавају правни систем државе, руше владавину права, газе поделу власти и озбиљно угрожавају развој демократије‘. Као пример се, између осталог, наводи и случај са заштитником грађана који још увек тресе овдашњу јавност“; док коалиције НВО за приступ правди и против дискриминације (НУНС, Независно друштво новинара Војводине, Иницијатива младих за људска права…) истовремено траже да се „без одлагања покрене поступак за утврђивање одговорних за извршене ратне злочине о којима је ФХП изнео податке“.

Изненађујуће је пак што су се овом хору, који чине заштитник грађана што је на ту функцију дошао из ОЕБС-а а успут стекао везе у НАТО-у (као што смо писали у прошлом броју) Европска унија, невладине организације и Демократска странка, придружили и Демократска странка Србије, „Двери“ и лидер радикала Војислав Шешељ. Ако су актуелну власт, као што и треба, нападали када је била лојална страном интересу у Србији уместо интересу Србије, зашто је нападају и овом приликом, када је нападају они који су страном интересу увек лојалнији него српском, а који актуелну власт сада нападају баш зато што се појавила сумња да је недовољно лојална том страном интересу? Желе ли заиста ДСС и „Двери“ да буду у истом хору са Иницијативом младих за људска права, Соњом Бисерко, Динком Грухоњићем и Мајом Коцијанчич? Нешто у тој слици није како треба, требало би да поразмисле ко их саветује да се нађу у том хору, и са којом их мотивацијом то саветује.

ИНСПИРАТОРИ НЕСТАБИЛНОСТИ У сваком случају, на овај хор оптужби власт је одреаговала очекивано. Неки су поново пропустили прилику да се супротставе оптужбама (Зорана Михајловић и Јадранка Јоксимовић стоички нису пустиле ни гласа, што већ постаје симптоматично јер су истоветно поступиле и приликом недавног Вучићевог сукоба са ЕУ око БИРН-овог текста о испумпавању „Колубаре“) а други су се усудили да ствари назову правим именом. Александар Вучић оценио је, тако, да се „води кампања против Војске Србије“ те да „наравно, то има везе и са изазивањем нестабилности у Србији“ и процењује да је кампања против војске нарочито уследила после Војне параде – наравно, не зато што је Војна парада била успешна па то некоме смета, већ је наша војска парадирала пред председником Русије Владимиром Путином, а Кристофер Марфи и Дејмон Вилсон су јасно показали да је то оно што им смета – Томислав Николић пак демонстративно прима Љубишу Диковића и, попут Вучића, говори о жељи да се „по сваку цену изазове нестабилност у Србији… Управо томе служе оркестрирани напади на бројне државне институције, а ево, сада и на ВС“, при чему и сам, опет, као Вучић – што је важно нагласити због свих досадашњих и бројних покушаја да се направи расцеп између њих двојице – почетак ове „подмукле кампање против ВС“ ставља у контекст октобарске Војне параде, то јест, додајемо, блискости с Русијом која је том парадом демонстрирана.

Наравно, оваква одбрана Вучића и Николића – тврдње да је реч о организованој кампањи – могу да се схвате и као покушај да се скрене пажња са самих оптужби и са сопствене одговорности. Ствар је, међутим, у томе што су, како смо показали прошле недеље, оптужбе Саше Јанковића против војске и неутемељене и изнете без икаквог доказа; исто се односи и на оптужбе ФХП-а које су се појавиле у међувремену, чему је сведок Драган Шутановац. Приде, изнете су ове оптужбе и сасвим синхронизовано, и без икаквог конкретног повода, као да је неко дао знак да се са њима крене. Ко? Одговор на ово питање даје и коначни доказ да је заиста реч о кампањи инспирисаној споља, ако тај доказ већ није садржан у оној реакцији Маје Коцијанчич.

Прошле недеље указали смо на бекграунд Саше Јанковића (ОЕБС, НАТО) као и на сумњу да је, баш захваљујући таквом бекграунду, он преживео смену власти 2012. године. Сличне и исте везе, које сежу до Брисела Маје Коцијанчич и до Вашингтона Кристофера Марфија и Дејмона Вилсона, имају и невладине организације које сад бране Сашу Јанковића и нападају Војску Србије и власт ове земље, каква год она била, али сами смо је изабрали као ономад и Украјинци Јануковичеву па ћемо сами и да је рушимо ако то хоћемо, а не када нам неко други каже да то учинимо. Елем, „господин Деј је рекао да је Фонд за ову годину добио новац“ – господин Деј је Кендал Деј, правни саветник у амбасади САД у Београду, Фонд је Фонд за хуманитарно право – стоји у записнику српског Тужилаштва за ратне злочине који смо недавно објавили, док сајт Националне задужбине за демократију (НЕД – National Endowment for Democracy) додатно потврђује да ФХП плаћају Американци, при чему треба имати у виду и да документа из Председничке библиотеке Роналда Регана, о којима је „Печат“ недавно писао, говоре о изузетно блиским односима НЕД-а и америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА). Кућа људских права која захтева смену српских министара? Кућу чине Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Хелсиншки одбор за људска права и Комитет правника за људска права (Јуком) а Грађанске иницијативе плаћају УСАИД, Делегација ЕУ у Србији, Балкански фонд за демократију који је пројекат Немачког Маршал фонда чији су пак спонзори Европска комисија, НАТО одељење за јавну дипломатију, УСАИД и Министарство одбране САД (укупно су ГИ у 2013. добиле 940.077 долара) Београдски центар такође финансирају Балкански фонд за демократију, ЕУ делегација у Србији, УСАИД, споменути НЕД али и Фридом хаус који је и сам, документима из Реганове библиотеке, доведен у директну везу са ЦИА, а исти су донатори и Хелсиншког одбора и Јукома, као и Иницијативе младих, НУНС-а, НДНВ-а, узгред, и БИРН-а који је послужио као окидач у претходној, тек минулој кампањи оптужби…

Све у свему, да скратимо, у оркестрирану кампању против војске и Србије кренули су сви они који су у Америци озбиљно плаћени да у Србији раде оно што, већ, раде. А у ту су кампању против Србије, војске и њених власти ови амерички плаћеници кренули пошто је у Америци чак и јавно исказана сумња у лојалност српских власти, уз позив сенатора Марфија да се Београду пошаље снажна порука како се не бисмо окренули Русима… Паметноме доста?

Ова снажна порука – од Саше Јанковића до ФХП-а и Куће људских права – отуда вероватно представља укор пред искључење, последњу опомену пред почетак америчке операције скидања Александра Вучића и Томислава Николића с власти, али не зато што Вучић и Николић нама не ваљају, већ зато што Американци себи хоће да доведу бољег, значи, послушнијег. А како се њихови и наши интереси у нашој земљи жестоко сударају, јасно је да тај, који ће њима бити бољи, неће бити бољи и нама. Напротив. Или пак неко мисли да ћемо живети боље ако уведемо санкције Русији, или ако признамо независност Косова? Тек, оно што најављујемо већ неко време, да ће се Вучић неминовно наћи пред избором између лојалности њима и лојалности Србији, догодило се. Пред тај га је избор, и дефинитивно, ставио сенатор Марфи, упоредивши га са Виктором Јануковичем. Шта ће Вучић одлучити? Одговор ће почети да пружа већ 9. фебруара, кад у Бриселу буду настављени преговори о нормализацији односа с Косовом. Буде ли одговор онакав каквом се надамо а Американци од њега зазиру, па, ваљда ће се Срби показати паметнијим од Украјинаца…

[/restrictedarea]

 

9 коментара

  1. Ovakvi kao Marfi, preko svojih ispostava u Beogradu šalju signale o ugroženosti premijera i prave paralele sa 12.martom 2003. Oni ne spavaju i na sve su spremni.




    0



    0
  2. srbijo pamet u glavu srbija okopirana zemlja vec34 godine srbijo budi se ispravi te greske koje ste napravili izrucili ste svoje denerale u hag i ubili ste arkana koji je sav teret ima na ledima 90 ih godina




    0



    0
    • Arkan je bio američki čovek.Kada su Hrvati nameravali bombardovati Benkovac oko hotela Astorie, ameri su mu javili da povuče tenkove M-84 od hotela. Zablude su bolne, ponekad i tragične.




      0



      0
  3. А,ако погледате како је наш премијер Вучић сав блажен, напросто сија од среће,напросто ужива у понизности, што је у друштву Марфија, човека који ће нам објаснити колико смо ништавни и безвредни у његовим очима силнелио сам другуог Американца,којег безусловно морамо следити
    и извршавати његове инструкције. Премијер Вучић је вероватно примио инфузију америчког морала и јенкијевске логике „Америка, Америка и све за Америку“. Смрти и разарања никад доста за срећу Америке, јасно
    не америчке. Мој премијеру ја нисам гласао за ту опцију када сам окружио име СНС-а на гласачком листићу, желио сам да жути оду у ропотарницу историје, и да дођу часни људи на чело Србије, а оно
    дођоше дупло жути, жалосно и веома разочарајуће.Судбина српског народа и његов опстанак је у огромној су опасности вођењем овакве политике, и сврстављања у Амерички табор.—-милан




    0



    0
  4. Николић па Вучић 2008 одвишесе од Радикала што би рекли Американци, ALL RIGHT.Није у реду штосу продужили политику ЖУТОГ-КАРТЕЛА. Сада се види сва слабост политичара ове преварене Србије. Николић започео нову странку без људи који знају штаје државна политика. Или су били обрађивани,дограђивани од служби из
    НБО Америке. Тако да сад имамо ЖУТИ-СЕКТОР измешано да више незнамо ко је ко и чији је, али видимо РУКА-РУЦИ весео осмех два
    јарана Вучића и Бајдена оног који је сипао бомбе и лажи као Сенатор УСА. Није овде реч о Николићу и Вучићу већ о осећањима српског народа према Русији и Путину. Вучић извршава жеље НАТО ИМПЕРИЈЕ.Ово убацивање ЖУТОГ-КАРТЕЛА у редове власти СНС+СПС одговара ПЕТОЈ КОЛОНИ КОД СРБА.




    0



    0
  5. ako arkan bijo voj americki a cije bijo onda milosevic a cij je danas ivica dacic HHHHHHHHHHHH ZATO SU SINOVI ARKONOVI U WA ZASTO SMO MI GLUPI SRBI ONDA ISLI U RAT SA USTESAMA 91 GOD . SRBI SU LUD NAROD




    0



    0
    • 100% tacno da su Srbi lud narod. Sto se tice situacije,danas je gora nego ikad.Nece nas vise bombardovati,okupirati i sl. Ovaj put je gradjanski rat zagarantovan ako se ne opametimo.




      0



      0
  6. Nastavi li Vučić da apriori prihvata predloge, sugestije Amerikanaca koji su nam dokazani neprijatelji uvešće nas sigurno u građanski rat.Ako je veći podrepaš od Šutanovca, neka se povuče sa mesta premijera dok još ima vremena da iole spasi obraz.Najveća i nepopravljva greška je što se svojski ne trudi da oko sebe ima elitu ljudi koji imaju empirijsko znanje,čestitost i intrgritet.Od ljudi koji su klimoglavci i poslušnici može imatati samo štetu po sebe i narod.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *