Pretnja senatora Marfija

Piše Nikola Vrzić

Zašto se u Vašingtonu govori o sličnosti između Viktora Janukoviča i Aleksandra Vučića, i kakve to veze ima sa kampanjom protiv Vojske Srbije?

Možda i nije sasvim bez razloga, zato što se sam toga setio, potpredsednik Demokratske stranke Borislav Stefanović pre godinu dana upozorio da bi u Srbiji mogao da se dogodi ukrajinski scenario, onaj ukrajinski scenario uličnih protesta i nasilne smene demokratski izabrane vlasti – kakva god ona bila – koja je usledila pošto se ta izabrana vlada, umesto evroatlantskom Zapadu, okrenula Rusiji. Možda se Borislav Stefanović sam nije setio da upozori na Ukrajinu u Srbiji i zbog svojih veza u američkoj ambasadi koje su dokumentovane u „Vikiliksovim“ depešama američke diplomatije, i zbog veza koje njegova partija ima na tom i sličnim mestima pa će i u kampanju za promene u Srbiji krenuti iz Evropskog parlamenta u Strazburu, a i zato što je i u Vašingtonu premijer Srbije Aleksandar Vučić počeo javno da se dovodi u vezu sa bivšim ukrajinskim predsednikom Viktorom Janukovičem, i izborom koji je on napravio pa ga je onda taj izbor stajao položaja. A nekako uporedo sa ovakvom novootkrivenom sličnošću Srbije i Ukrajine, u Srbiji se pojačao iznenadni hor optužbi protiv Vojske Srbije koji je, odmah i sa dobrim razlogom, prepoznat kao kampanja i protiv Vojske Srbije, i protiv aktuelnih vlasti u Srbiji…

 

GLAS AMERIKE Elem, u Vašingtonu je 26. januara održan prvi u ovogodišnjoj seriji transatlantskih razgovora, u organizaciji Nemačkog Maršal fonda Sjedinjenih Američkih Država. Gost je bio senator iz Konektikata Kristofer Marfi, i govorio je o Zapadnom Balkanu i o Srbiji jer zna šta se ovde dešava pošto je ovde boravio jedanput, 15. oktobra prošle godine, kada se pored ostalih sastao i sa premijerom Srbije Vučićem. Ali nećemo pokloniti pažnju Marfiju i onome što je rekao u Vašingtonu 26. januara samo zato što je jedanput bio u Srbiji i zato što je upoznao Vučića, već zato što ovaj demokrata iz Konektikata pripada taboru neokonzervativnih jastrebova iz obeju njihovih partija koji vladaju američkom spoljnom politikom – zalaže se sada otvoreno i za slanje ubojitog oružja Ukrajini – i zato što se, iako relativno mlad (ima 41 godinu) već uspeo dovoljno visoko na lestvici američkog imperijalizma, tako da je, 8. juna prošle godine, bio član tročlane američke delegacije (sa Džonom Mekejnom i Ronom Džonsonom) koja je imala zadatak da Bugare ubedi da sebi odseku zdravu nogu i suspenduju radove na izgradnji gasovoda „Južni tok“. Svoju odluku da učini ono što mu Amerikanci traže je, podsećanja radi, tadašnji bugarski premijer Plamen Orešarski obnarodovao upravo posle sastanka sa trojicom američkih senatora, a Marfi je ovog januara u Vašingtonu, hvaleći se kako je uspešno prošle godine izvršio pritisak na Bugare da okrenu leđa sopstvenom interesu i Rusima, potvrdio da je to uradio da bi omeo širenje ruskog uticaja na ovom prostoru.

A to nas pak dovodi i do onoga što je Marfi imao da primeti u vezi sa Srbijom i njenim premijerom. „SAD nisu naročito dobre kada je reč o politici prevencije, ali sam nakon boravka na Balkanu prošle jeseni razgovarao sa svima u administraciji o onome što se dešava u Srbiji i u Crnoj Gori kada je reč o ruskoj želji da tamo poveća svoj uticaj“, rekao je Marfi, i time dodatno posvedočio o postojanju američkog straha od ruskog prodora na Balkan, koji smo inače detektovali i prošle godine u tekstu uticajnog Dejmona Vilsona iz američkog Atlantskog saveta, pri čemu su se i Marfi sada i Vilson onomad – a obojica pripadaju istim, neokonzervativnim krugovima te njihove reči treba shvatiti i kao odraz preovlađujućeg mišljenja u ovim krugovima koji kreiraju zvaničnu politiku Vašingtona – založili za pojačavanje američkog prisustva, u vidu pritisaka poput onog na Bugarsku, na ovim prostorima. A potom je usledila i ključna Marfijeva poruka koja, kako je rekao, za cilj ima „da probudi moju zemlju, ne Srbiju“: „Mislim da ima nešto interesantno u vezi sa onim što se dešava u Beogradu sada i što se dogodilo u Kijevu. Ne kažem da je Vučić Janukovič, i da su ta dva mesta u potpunosti ista, ali ako ne priđemo Srbiji i ne angažujemo se tamo na jedan novi način i ako im ne budemo slali snažne poruke kao što je bila ona o ‚Južnom toku‘, onda će možda vlada Srbije biti pred izborom ‚ili ste sa nama ili ste sa njima‘. Kad je Janukovič bio pred tim izborom, odlučio se za savezništvo s Rusijom… Ako ne obratimo pažnju na ovaj region (…) onda samo dajemo razloge Putinu da svoje ruke pruži u njihove vlade. Oni traže pomoć i ako je ne dobiju od svojih saveznika u Evropi i SAD…“

[restrictedarea]

Marfi ovu rečenicu nije završio, ali je potpuno jasno šta je njome rekao. Kao što je jasno i da su, čim ovako javno izražavaju svoju sumnju u Vučićevu lojalnost, poverenje u njegovu lojalnost ili već izgubili, ili su na dobrom putu da to učine; sličnih a uz to i javnih sumnjičenja, naime, nije bilo kada je Vučić potpisivao Briselski sporazum, naprotiv, ali se u međuvremenu dogodilo njegovo odbijanje da uvede sankcije Rusiji, koje već samo za sebe predstavlja zabrinjavajući znak njegove nelojalnosti, ali predstavlja i mogući prostor za širenje ruskog nasuprot evroatlantskom uticaju na ovom prostoru, što Vašington i njegovi vazali sa sedištem u Briselu nipošto ne žele. I baš zato, kao što otvoreno govori senator Marfi ali i spomenuti Dejmon Vilson, Vašington mora da reaguje i da pokuša da spreči Aleksandra Vučića da učini ono što je pre njega u Ukrajini učinio Viktor Janukovič. Ove Marfijeve reči, otuda, predstavljaju reflektor koji u pravom svetlu obasjava ono što se trenutno dešava na srpskoj javnoj sceni, a što je počelo napadima zaštitnika građana Saše Jankovića na Vojsku Srbije i Ministarstvo odbrane.

 

NASTAVAK KAMPANJE Prošle nedelje, analizom Jankovićevih napada na VS i MO i analizom njegovog dolaska na mesto tobožnjeg zaštitnika srpskih građana, došli smo do zaključka da je reč o kampanji za koju se osnovano sumnja da je inspirisana spolja. Još se prošli broj „Pečata“, zaključen minule srede, nije čestito ni našao na kioscima, a ovaj je naš zaključak dobio svoju potvrdu.

Napadu na Vojsku Srbije, naime, već u četvrtak se pridružuje Fond za humanitarno pravo, izabravši za svoju metu načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubišu Dikovića. Napad na Dikovića, a preko Dikovića, zapravo, na Vojsku Srbije, izvršen je javnim predstavljanjem, bez vidljivog povoda baš sada, „Dosijea Rudnica“. Da je reč o kampanji protiv naše vojske, uverava nas već i sinhronizovanost ovog napada sa napadima Saše Jankovića, a dodatno nas u to uverava i činjenica da nije reč o novim otkrićima, već zapravo o starim optužbama FHP-a (potvrdio je to, uostalom, i sam FHP) na račun Ljubiše Dikovića da je, kao komandant 37. motorizovane brigade tadašnje Vojske Jugoslavije, komandno odgovoran za zločine nad albanskim civilima koji su se u aprilu i maju 1999. godine dogodili u zoni njegove odgovornosti. Ove optužbe je na račun Ljubiše Dikovića pre tačno tri godine – pošto ga je u decembru 2011. Boris Tadić postavio za načelnika Generalštaba VS – izrekla tadašnja prva dama FHP-a Nataša Kandić, posle čega ju je Diković i tužio za klevetu ali sud još nije okončao taj postupak. No optužbe na Dikovićev račun nije tada opovrgao samo prozvani Diković već je to, u januaru 2012, učinio i tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac, nazvavši ih „potpuno lažnim“: „Zaista neprimereno, a u nekim segmentima i na dosta monstruozan način optužuje generala Dikovića… Moram da kažem da su, pre nego što je general Diković postavljen na tu dužnost, izvršene sve provere o njegovom radu u prošlosti, a u toku jučerašnjeg dana i jutros rano izvršili smo provere i u odnosu na dosije (FHP-a) za koji kažem da je potpuno lažan.“

A ako ni ovo ničim izazvano recikliranje lažnih optužbi – verujemo Šutanovcu da su optužbe lažne jer smo sasvim sigurni da on ne bi štitio nekog srpskog zločinca – ako, dakle, ni ove lažne optužbe bez dokaza nisu dovoljan dokaz da je reč o kampanji, da svi postanemo sasvim sigurni da jeste reč o organizovanoj kampanji protiv srpske vojske a time i države, pobrinuli su se u danima koji su usledili i portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič, i funkcioner američkog Stejt departmenta Tomas Melija, i predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, i nekolicina nevladinih organizacija kojima ćemo, s krajnjim zadovoljstvom, nešto više pažnje posvetiti sasvim uskoro.

Maja Kocijančič, tako, staje u zaštitu Saše Jankovića, dajući time odgovor na pitanje koje smo postavili u prošlom broju „Pečata“: ko štiti zaštitnika? „Zabrinuti smo zbog nedavnih tvrdnji određenih krugova u Srbiji da zaštitnik građana, obavljajući svoju dužnost u skladu sa zakonom, ugrožava nacionalnu bezbednost“, saopštava Kocijančič, uz latentnu pretnju da Brisel, koji „od svih vladinih institucija očekuje punu saradnju sa nezavisnim regulatornim institucijama, uključujući i sa ombudsmanom“, nastavlja da „nadzire ovu oblast u skladu sa Poglavljem 23 pristupnih pregovora“, poglavljem bez kojega inače, kako je to navedeno u Pregovaračkom okviru, nema napretka ni po drugim pregovaračkim poglavljima, što će reći da je Kocijančičeva praktično pripretila zaustavljanjem srpskih evrointegracija, što je nesumnjivo užasno, jer, šta li će onda biti s Jadrankom Joksimović, Tanjom Miščević i Ksenijom Milenković?

Tomas Melija, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, daje javnu podršku FHP-u iako priznaje da nije čitao njegov izveštaj „ali znamo da je FHP široko poštovana organizacija, sa jako dobrom reputacijom u regionu i svetu“ i „nadamo se da će vlada Srbije shvatiti izveštaj vrlo ozbiljno“, „na sličan način bih ukazao i na ono što je nedavno uradio BIRN“ („Kolubara“, ispumpavanje vode, uzrok prethodnog Vučićevog sukoba sa EU) i, prenosi „Fonet“, „podsetio da je to naišlo na kritike i tvrdnje da nije dovoljno patriotski“, a i „zaštitnik građana Saša Janković je izgradio reputaciju kvalifikovanog profesionalca sa dobrom ekipom saradnika“…

Podršku napadu Saše Jankovića na Vojsku Srbije izražava i vođa DS-a Bojan Pajtić, dokazujući pritom da je to istovremeno i napad na aktuelnu vlast („Nezapamćeno je da ombudsman bude izložen takvoj hajci kakvoj je danas izložen Saša Janković samo zato što se usudio da iznese svoje mišljenje i primeni zakon. To je primer kako se vlast u Srbiji brutalno ponaša prema onima koji iznose stavove koji se ne dopadaju Aleksandru Vučiću i SNS-u.“) a odlazi potom i korak dalje: „Po tvrdnjama zaštitnika građana Saše Jankovića, vidimo da se VBA bavi opozicionim strankama, sindikalnim liderima, nosiocima pravosudnih funkcija. Pa gde to ima? To ima samo u vojnim huntama! Gde mi to idemo?“

Istovremeno, u horu, u zaštitu zaštitnika građana i Fonda za humanitarno pravo, u odbranu njihovih napada na vojsku i na državu staju, nimalo iznenađujuće, i sve one nevladine organizacije zbog kojih su sve nevladine organizacije došle na zao glas. Kuća ljudskih prava i demokratije, „koju čini više nevladinih organizacija“ (prenosi američki Radio „Slobodna Evropa“, za koji senator Kristofer Marti u Vašingtonu sad traži više državnog, američkog novca kako bi uspešnije parirao „ruskoj propagandi“) „zatražila je od Skupštine Srbije da zbog rušenja vladavine prava smeni ministre odbrane Bratislava Gašića, unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića, pravde Nikolu Selakovića i rada Aleksandra Vulina jer ‚već godinama kontinuirano narušavaju pravni sistem države, ruše vladavinu prava, gaze podelu vlasti i ozbiljno ugrožavaju razvoj demokratije‘. Kao primer se, između ostalog, navodi i slučaj sa zaštitnikom građana koji još uvek trese ovdašnju javnost“; dok koalicije NVO za pristup pravdi i protiv diskriminacije (NUNS, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Inicijativa mladih za ljudska prava…) istovremeno traže da se „bez odlaganja pokrene postupak za utvrđivanje odgovornih za izvršene ratne zločine o kojima je FHP izneo podatke“.

Iznenađujuće je pak što su se ovom horu, koji čine zaštitnik građana što je na tu funkciju došao iz OEBS-a a usput stekao veze u NATO-u (kao što smo pisali u prošlom broju) Evropska unija, nevladine organizacije i Demokratska stranka, pridružili i Demokratska stranka Srbije, „Dveri“ i lider radikala Vojislav Šešelj. Ako su aktuelnu vlast, kao što i treba, napadali kada je bila lojalna stranom interesu u Srbiji umesto interesu Srbije, zašto je napadaju i ovom prilikom, kada je napadaju oni koji su stranom interesu uvek lojalniji nego srpskom, a koji aktuelnu vlast sada napadaju baš zato što se pojavila sumnja da je nedovoljno lojalna tom stranom interesu? Žele li zaista DSS i „Dveri“ da budu u istom horu sa Inicijativom mladih za ljudska prava, Sonjom Biserko, Dinkom Gruhonjićem i Majom Kocijančič? Nešto u toj slici nije kako treba, trebalo bi da porazmisle ko ih savetuje da se nađu u tom horu, i sa kojom ih motivacijom to savetuje.

INSPIRATORI NESTABILNOSTI U svakom slučaju, na ovaj hor optužbi vlast je odreagovala očekivano. Neki su ponovo propustili priliku da se suprotstave optužbama (Zorana Mihajlović i Jadranka Joksimović stoički nisu pustile ni glasa, što već postaje simptomatično jer su istovetno postupile i prilikom nedavnog Vučićevog sukoba sa EU oko BIRN-ovog teksta o ispumpavanju „Kolubare“) a drugi su se usudili da stvari nazovu pravim imenom. Aleksandar Vučić ocenio je, tako, da se „vodi kampanja protiv Vojske Srbije“ te da „naravno, to ima veze i sa izazivanjem nestabilnosti u Srbiji“ i procenjuje da je kampanja protiv vojske naročito usledila posle Vojne parade – naravno, ne zato što je Vojna parada bila uspešna pa to nekome smeta, već je naša vojska paradirala pred predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, a Kristofer Marfi i Dejmon Vilson su jasno pokazali da je to ono što im smeta – Tomislav Nikolić pak demonstrativno prima Ljubišu Dikovića i, poput Vučića, govori o želji da se „po svaku cenu izazove nestabilnost u Srbiji… Upravo tome služe orkestrirani napadi na brojne državne institucije, a evo, sada i na VS“, pri čemu i sam, opet, kao Vučić – što je važno naglasiti zbog svih dosadašnjih i brojnih pokušaja da se napravi rascep između njih dvojice – početak ove „podmukle kampanje protiv VS“ stavlja u kontekst oktobarske Vojne parade, to jest, dodajemo, bliskosti s Rusijom koja je tom paradom demonstrirana.

Naravno, ovakva odbrana Vučića i Nikolića – tvrdnje da je reč o organizovanoj kampanji – mogu da se shvate i kao pokušaj da se skrene pažnja sa samih optužbi i sa sopstvene odgovornosti. Stvar je, međutim, u tome što su, kako smo pokazali prošle nedelje, optužbe Saše Jankovića protiv vojske i neutemeljene i iznete bez ikakvog dokaza; isto se odnosi i na optužbe FHP-a koje su se pojavile u međuvremenu, čemu je svedok Dragan Šutanovac. Pride, iznete su ove optužbe i sasvim sinhronizovano, i bez ikakvog konkretnog povoda, kao da je neko dao znak da se sa njima krene. Ko? Odgovor na ovo pitanje daje i konačni dokaz da je zaista reč o kampanji inspirisanoj spolja, ako taj dokaz već nije sadržan u onoj reakciji Maje Kocijančič.

Prošle nedelje ukazali smo na bekgraund Saše Jankovića (OEBS, NATO) kao i na sumnju da je, baš zahvaljujući takvom bekgraundu, on preživeo smenu vlasti 2012. godine. Slične i iste veze, koje sežu do Brisela Maje Kocijančič i do Vašingtona Kristofera Marfija i Dejmona Vilsona, imaju i nevladine organizacije koje sad brane Sašu Jankovića i napadaju Vojsku Srbije i vlast ove zemlje, kakva god ona bila, ali sami smo je izabrali kao onomad i Ukrajinci Janukovičevu pa ćemo sami i da je rušimo ako to hoćemo, a ne kada nam neko drugi kaže da to učinimo. Elem, „gospodin Dej je rekao da je Fond za ovu godinu dobio novac“ – gospodin Dej je Kendal Dej, pravni savetnik u ambasadi SAD u Beogradu, Fond je Fond za humanitarno pravo – stoji u zapisniku srpskog Tužilaštva za ratne zločine koji smo nedavno objavili, dok sajt Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED – National Endowment for Democracy) dodatno potvrđuje da FHP plaćaju Amerikanci, pri čemu treba imati u vidu i da dokumenta iz Predsedničke biblioteke Ronalda Regana, o kojima je „Pečat“ nedavno pisao, govore o izuzetno bliskim odnosima NED-a i američke Centralne obaveštajne agencije (CIA). Kuća ljudskih prava koja zahteva smenu srpskih ministara? Kuću čine Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava i Komitet pravnika za ljudska prava (Jukom) a Građanske inicijative plaćaju USAID, Delegacija EU u Srbiji, Balkanski fond za demokratiju koji je projekat Nemačkog Maršal fonda čiji su pak sponzori Evropska komisija, NATO odeljenje za javnu diplomatiju, USAID i Ministarstvo odbrane SAD (ukupno su GI u 2013. dobile 940.077 dolara) Beogradski centar takođe finansiraju Balkanski fond za demokratiju, EU delegacija u Srbiji, USAID, spomenuti NED ali i Fridom haus koji je i sam, dokumentima iz Reganove biblioteke, doveden u direktnu vezu sa CIA, a isti su donatori i Helsinškog odbora i Jukoma, kao i Inicijative mladih, NUNS-a, NDNV-a, uzgred, i BIRN-a koji je poslužio kao okidač u prethodnoj, tek minuloj kampanji optužbi…

Sve u svemu, da skratimo, u orkestriranu kampanju protiv vojske i Srbije krenuli su svi oni koji su u Americi ozbiljno plaćeni da u Srbiji rade ono što, već, rade. A u tu su kampanju protiv Srbije, vojske i njenih vlasti ovi američki plaćenici krenuli pošto je u Americi čak i javno iskazana sumnja u lojalnost srpskih vlasti, uz poziv senatora Marfija da se Beogradu pošalje snažna poruka kako se ne bismo okrenuli Rusima… Pametnome dosta?

Ova snažna poruka – od Saše Jankovića do FHP-a i Kuće ljudskih prava – otuda verovatno predstavlja ukor pred isključenje, poslednju opomenu pred početak američke operacije skidanja Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića s vlasti, ali ne zato što Vučić i Nikolić nama ne valjaju, već zato što Amerikanci sebi hoće da dovedu boljeg, znači, poslušnijeg. A kako se njihovi i naši interesi u našoj zemlji žestoko sudaraju, jasno je da taj, koji će njima biti bolji, neće biti bolji i nama. Naprotiv. Ili pak neko misli da ćemo živeti bolje ako uvedemo sankcije Rusiji, ili ako priznamo nezavisnost Kosova? Tek, ono što najavljujemo već neko vreme, da će se Vučić neminovno naći pred izborom između lojalnosti njima i lojalnosti Srbiji, dogodilo se. Pred taj ga je izbor, i definitivno, stavio senator Marfi, uporedivši ga sa Viktorom Janukovičem. Šta će Vučić odlučiti? Odgovor će početi da pruža već 9. februara, kad u Briselu budu nastavljeni pregovori o normalizaciji odnosa s Kosovom. Bude li odgovor onakav kakvom se nadamo a Amerikanci od njega zaziru, pa, valjda će se Srbi pokazati pametnijim od Ukrajinaca…

[/restrictedarea]