Црна Тројка и грчки отров

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Ако би се, без обзира на неуспешан исход састанка министара финансија еврозоне од прошлог понедељка, и даље наставила тортура Тројке над Грчком, земља не би никада дошла у позицију да отплати дугове, него би, напротив, улазила све дубље „у црвено“. Огроман новац на име камата на садашњи дуг од 350 милијарди евра значио би одржавање Грчке у стању перманентног сиромаштва

Ако Европска унија не смогне снаге да се стратешки револуционише, оптимистички сценарио њене будућности наговештава продужену стагнацију, а песимистички – потпуни колапс. „Али,где су ти велики лидери који би се уздигли до висине изазова? Покажите ми бар једног.“

Ово је централно место опширног радног папира у лондонском Ситију, у који је „Печат“ имао увид, и где још стоји да је Бриселу остало мало времена да се ухвати укоштац са идејом такве, реконструисане Уније, јер је – иде теза – ова садашња показала на бројним примерима, од Украјине до Сирије и Грчке, да нема ни самосталности одлучивања (у односу на САД) нити унутрашње енергије да се револуционише. Понајвише зато што би овако радикалан подухват захтевао нови оснивачки уговор који би, затим, тражио меру ширег народног консензуса и европске солидарности, какве тренутно нема и од које владајуће елите широм Уније беже као ђаво од крста.

„Некадашња кохезиона догма – сви смо јединствени у овом историјском пројекту уједињене Европе – данас је носталгично сећање на изворну визију идејних оснивача Заједнице – Шумана, Делора, Монеа… Немачка, на пример, види Грчку као земљу летаргичних медитеранских лењиваца и профитера, а Грци Немачку као урођеног хегемона и угњетавача.“

[restrictedarea]

ЗЕМЉОТРЕС У УНИЈИ Анализа у Ситију говори, затим, да онај мањи део оптимистички изражених мишљења међу банкарима у лондонској финансијској метрополи и политичарима у државном Трезору цени како би криза изазвана „грчким питањем“ могла још да се превлада диктираном применом дубинских, инфраструктурних промена на којима, уосталом, британска влада истрајава као на претпоставци за останак Британије у ЕУ. Песимистички поглед пак сугерише да у ЕУ и еврозони нема довољно знакова за било какав оптимизам. Каже се, истина, да је „грчки земљотрес“ и његов могући утицај на целу Европску унију, а најпре на еврозону, „релативно мали“ у економском смислу, али да, после Грчке, еврозона у садашњој форми дефинитивно не би преживела неку нову, јачу рецесију. Из овога произлази сагласје међу банкарима и политичарима у Лондону да Грчка, сама по себи, „и није земљотрес“. Или, бар, не би требало да буде… Грчка је, каже се, релативно мали (у економском и фискалном смислу) део зоне и Уније, поготово што ниједна друга земља у еврозони није у тако великом проблему. Последично: и новац за санирање грчког питања сразмерно је мали; криза у Хелади може да се узме као случај „суи генерис“, без великог потенцијала да „отрује“ остале кризне земље у зони.

Али Грчка се, истовремено, већ види као „отров“ који, изван пуког концепта финансија, прети целој европској конструкцији: „Озбиљан политички и економски сукоб потреса унутрашње зидове Европске уније. Ново стање ствари у Атини после доласка ‚Сиризе‘ и премијера Ципраса покренуло је цунами који неће бити лако савладан. Земље северне Европе, којима доминира Немачка централна банка, кренуле су са тактиком уцена према Атини, која има и крупне политичке мотиве. А оно чега су се највише плашиле појављује се већ на хоризонту; почела је битка између малог Давида и моћног Голијата; сви унапред знају њен исход, али нико не зна како ће да изгледа и где ће да се заустави падање домина и које ће све земље Уније још да буду погођене.“

Криза целог концепта и зоне и ЕУ није, према лондонским оценама, у „грчкој трагедији“ нити су грчки дуг и нова влада у Атини суштина настале приче. У поменутој анализи у Ситију подсећа се да еврозону већ потреса озбиљан застој привредног раста, претерано ниска стопа инфлације и велика незапосленост, нарочито млађег слоја становништва. Досадашње усипање штампаних милијарди – такозвано „квантитативно олакшање“ (quantitative easing) сматра се као привремено добар потез иако „запрепашћујуће окаснео“. Али, опет, ни тај појас спасавања не може да буде ефикасан (као у америчком случају) зато што политика сурове штедње коју Грчкој диктира „црна Тројка“ – Европска централна банка, Европска комисија и ММФ – „смртоносно утиче“ на привреде у кризом погођеним земљама.

 

КАЖЊАВАЊЕ ГРЧКЕ „Грчки народ је сит Тројке и њеног пропалог рецепта суровог стезања каиша… И у Атини је пала одлука: грчка влада и грчки народ нису више спремни да играју ту игру (Тројке) нити прихватају да им група банкара и људи које нико није изабрао и никоме (демократски) не одговарају диктира услове погубне за становништво и суверенитет земље“, стоји у једној атинској анализи коју преносе британски медији.

И пре него што су се министри еврозоне састали у понедељак и нису успели да се сагласе како даље да баратају Грчком и Ципрасовим захтевима за репрограмирање грчког дуга, аналитичари у Ситију били су јединствени: „Уколико Грчкој не буде омогућено да реструктурира ‚немогуће‘ дугове, Атина, једноставно, неће бити у стању да их даље отплаћује. Грчки захтев да са Тројком преговара о условима отплате био је сувисао корак, али је одмах глатко одбијен у еврозони и повећао је тензију између две стране.“ У једној лондонској анализи тврди се, такође, да је хладан однос Европе према грчком предлогу био добрим делом мотивисан и политичким фактима – као својеврсна казна Грцима што су одбили да следе нови пакет бриселских санкција Русији. На Западу је данас опасно бити благонаклон према Москви.

„Знајући каква је унутрашња економска ситуација и тренутне могућности земље, Ципрас је“, наводи лондонски „Ивнинг стандард“, „поступио одговорно тиме што је тражио да реструктурира дугове у амбијенту Европске уније и без експлицитне претње да би, у противном, Грчка изашла из еврозоне.“

Одбијање Еврогрупе, посебно Немачке, да беневолентно саслуша Ципраса није се у Лондону доживело као изненађење. Мада је, како коментарише „Стандард“, Немачка имала јак мотив да се понаша са више обзира. Она се, по завршетку Другог светског рата, била нашла пред потпуним банкротом, али су јој са Запада притрчали у помоћ издашним Маршаловим планом – операцијом која је била базирана на иновативној идеји о томе како помоћи презадуженој земљи.

Лондонски споразум (1953) о решавању немачког дуга (САД, Британија, Француска, банке) био је иновативан план који је Немачкој – уместо да је дужнички уништи – омогућио да стане на ноге и ускоро постане „привредно чудо“. Цео прилаз подизању Немачке из мртвих био је постављен на економску филозофију по којој држава има више изгледа да отплати дугове ако се економски опорави него ако буде подвргнута економском и финансијском притиску и шиканирању.

У случају данашње Грчке „црна Тројка“, у којој Немачка „држи банк“, поступа управо обратно од успешног послератног немачког рецепта – практично уводи мере које ће да „разоре грчку привреду, изазову масивну рецесију, позатварају (националне) банке, повећају порезе и изазову велику незапосленост“ (Радио Би-Би-Си 4). План Тројке у Грчкој заснован је на економској колонизацији, а његов „успех“ зависи искључиво од тога како ће, најпре, да уништи сваку наду у опоравак, а затим да заведе потпуну контролу над Грчком, упозорава Андреас Крисатис (Глобал рисерч). Перфектно смишљен концепт доминације, без базуке и чизме, путем потпуне неолибералне робовске финансијске зависности.

 

СПАСОНОСНА ДРАХМА Ако би се, без обзира на неуспешан исход састанка министара финансија еврозоне од прошлог понедељка, и даље наставила тортура Тројке над Грчком, земља не би – иду даље најновије економске анализе на Темзи – никада дошла у позицију да отплати дугове него би, напротив, улазила све дубље „у црвено“. Огроман новац који би отплаћивала на име камата на садашњи дуг од 350 милијарди евра значио би одржавање Грчке у стању перманентног сиромаштва – сценарио који нова грчка влада управо жели да избегне.

Овде се, по анализама, уједно поставља и питање: где одоше толике позајмљене милијарде? Јер, грчка актуелна реалност показује да, очигледно, нису потрошене на побољшање јавних услуга, инфраструктуру или подизање животног стандарда Грка. Један од одговора је да је већина овог позајмљеног новца отишла, директно, назад у трезоре немачких и ЕУ банака како би се отплатиле камате, пре него главнице. Према рачуницама мериторних лондонских стручњака, само нешто мање од десет одсто позајмљеног новца стигао је до грчког грађанина!

У целој серији лондонских анализа прогнозира се да, при оваквом сценарију, више није искључен развој догађаја у којем би, уз, како се прецизира, „добру организацију“, Грчка напустила еврозону и вратила се драхми. Такво предвиђање каже да би то била „мудра одлука“ ове грчке владе – земља би могла да сама одређује каматну стопу и помогне тако националној економији да се ослободи стега и ограничења Европске уније. Уосталом, Британија је добар пример ове врсте. Иако чланица Уније, остала је у фунти и од тога има више користи него штете.

У иначе евроскептичној Британији, где је веће расположење за одлазак него за останак у ЕУ, ово натезање конопца између Атине и Брисела види се и као прилог нарастању евроскептицизма, па и еврофобије на Острву, где се, до краја 2017, очекује најављени народни плебисцит на којем Британци треба дефинитвно да кажу да ли ће и даље да остану у оваквој Унији, јер им се чини све мање атрактивном и профитабилном. Поменуто натезање конопца личи на Темзи на партију покера, пре свега између Немачке и Грчке. Банкари у Ситију су већином у консензусу да су чипови Атине знатно слабији од бриселских и да Тројка тренутно „држи у рукама и коцкарницу и жетоне којима Ципрас треба да игра започети хазард“.

Сигнали и претпоставке о томе како би садашња криза могла да – на крају – доведе и до ланчане реакције у другим чланицама погођеним кризом, не узимају се у Ситију као непосредна будућност. Једна занимљива теза каже: „Поглед на тржиште обвезница у кризним земљама Уније тренутно не сугерише могућност да би Грчка могла да буде иницијална домина у низу.“ Европска централна банка, наводи се у прилог овој тези, ангажовала је већ један трилион и 100 милијарди евра за санацију европских банака. Уосталом, експонираност европских банака у грчким дуговима је релативно мала, око шест милијарди евра. Ако би Грчка напустила 28. фебруара програм Тројке (са свим пратећим условима) „Ципрас и ‚Сириза‘ би требало да ставе прст на чело, јер Европска банка и ММФ у овој игри држе све асове у рукама“ (Фајненшел тајмс).

Асови су, нема сумње, најјаче карте у игри покера, али, Еуклид Цаколатос, министар за међународне односе у Ципрасовој влади, у интервјуу за Би-Би-Си, има и нешто другачије виђење од емпирије бројки и јачине покерских карата. Каже да га, истина, због тих асова занима шта Тројка даље смера са Грчком и како мисли да настави игру, али још више грчки суверенитет и „хуманитарна криза“ у коју би земља потонула уколико би потписала све што диктира „економски колонијализам“ Тројке.

[/restrictedarea]