Crna Trojka i grčki otrov

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Ako bi se, bez obzira na neuspešan ishod sastanka ministara finansija evrozone od prošlog ponedeljka, i dalje nastavila tortura Trojke nad Grčkom, zemlja ne bi nikada došla u poziciju da otplati dugove, nego bi, naprotiv, ulazila sve dublje „u crveno“. Ogroman novac na ime kamata na sadašnji dug od 350 milijardi evra značio bi održavanje Grčke u stanju permanentnog siromaštva

Ako Evropska unija ne smogne snage da se strateški revolucioniše, optimistički scenario njene budućnosti nagoveštava produženu stagnaciju, a pesimistički – potpuni kolaps. „Ali,gde su ti veliki lideri koji bi se uzdigli do visine izazova? Pokažite mi bar jednog.“

Ovo je centralno mesto opširnog radnog papira u londonskom Sitiju, u koji je „Pečat“ imao uvid, i gde još stoji da je Briselu ostalo malo vremena da se uhvati ukoštac sa idejom takve, rekonstruisane Unije, jer je – ide teza – ova sadašnja pokazala na brojnim primerima, od Ukrajine do Sirije i Grčke, da nema ni samostalnosti odlučivanja (u odnosu na SAD) niti unutrašnje energije da se revolucioniše. Ponajviše zato što bi ovako radikalan poduhvat zahtevao novi osnivački ugovor koji bi, zatim, tražio meru šireg narodnog konsenzusa i evropske solidarnosti, kakve trenutno nema i od koje vladajuće elite širom Unije beže kao đavo od krsta.

„Nekadašnja koheziona dogma – svi smo jedinstveni u ovom istorijskom projektu ujedinjene Evrope – danas je nostalgično sećanje na izvornu viziju idejnih osnivača Zajednice – Šumana, Delora, Monea… Nemačka, na primer, vidi Grčku kao zemlju letargičnih mediteranskih lenjivaca i profitera, a Grci Nemačku kao urođenog hegemona i ugnjetavača.“

[restrictedarea]

ZEMLJOTRES U UNIJI Analiza u Sitiju govori, zatim, da onaj manji deo optimistički izraženih mišljenja među bankarima u londonskoj finansijskoj metropoli i političarima u državnom Trezoru ceni kako bi kriza izazvana „grčkim pitanjem“ mogla još da se prevlada diktiranom primenom dubinskih, infrastrukturnih promena na kojima, uostalom, britanska vlada istrajava kao na pretpostavci za ostanak Britanije u EU. Pesimistički pogled pak sugeriše da u EU i evrozoni nema dovoljno znakova za bilo kakav optimizam. Kaže se, istina, da je „grčki zemljotres“ i njegov mogući uticaj na celu Evropsku uniju, a najpre na evrozonu, „relativno mali“ u ekonomskom smislu, ali da, posle Grčke, evrozona u sadašnjoj formi definitivno ne bi preživela neku novu, jaču recesiju. Iz ovoga proizlazi saglasje među bankarima i političarima u Londonu da Grčka, sama po sebi, „i nije zemljotres“. Ili, bar, ne bi trebalo da bude… Grčka je, kaže se, relativno mali (u ekonomskom i fiskalnom smislu) deo zone i Unije, pogotovo što nijedna druga zemlja u evrozoni nije u tako velikom problemu. Posledično: i novac za saniranje grčkog pitanja srazmerno je mali; kriza u Heladi može da se uzme kao slučaj „sui generis“, bez velikog potencijala da „otruje“ ostale krizne zemlje u zoni.

Ali Grčka se, istovremeno, već vidi kao „otrov“ koji, izvan pukog koncepta finansija, preti celoj evropskoj konstrukciji: „Ozbiljan politički i ekonomski sukob potresa unutrašnje zidove Evropske unije. Novo stanje stvari u Atini posle dolaska ‚Sirize‘ i premijera Ciprasa pokrenulo je cunami koji neće biti lako savladan. Zemlje severne Evrope, kojima dominira Nemačka centralna banka, krenule su sa taktikom ucena prema Atini, koja ima i krupne političke motive. A ono čega su se najviše plašile pojavljuje se već na horizontu; počela je bitka između malog Davida i moćnog Golijata; svi unapred znaju njen ishod, ali niko ne zna kako će da izgleda i gde će da se zaustavi padanje domina i koje će sve zemlje Unije još da budu pogođene.“

Kriza celog koncepta i zone i EU nije, prema londonskim ocenama, u „grčkoj tragediji“ niti su grčki dug i nova vlada u Atini suština nastale priče. U pomenutoj analizi u Sitiju podseća se da evrozonu već potresa ozbiljan zastoj privrednog rasta, preterano niska stopa inflacije i velika nezaposlenost, naročito mlađeg sloja stanovništva. Dosadašnje usipanje štampanih milijardi – takozvano „kvantitativno olakšanje“ (quantitative easing) smatra se kao privremeno dobar potez iako „zaprepašćujuće okasneo“. Ali, opet, ni taj pojas spasavanja ne može da bude efikasan (kao u američkom slučaju) zato što politika surove štednje koju Grčkoj diktira „crna Trojka“ – Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF – „smrtonosno utiče“ na privrede u krizom pogođenim zemljama.

 

KAŽNJAVANJE GRČKE „Grčki narod je sit Trojke i njenog propalog recepta surovog stezanja kaiša… I u Atini je pala odluka: grčka vlada i grčki narod nisu više spremni da igraju tu igru (Trojke) niti prihvataju da im grupa bankara i ljudi koje niko nije izabrao i nikome (demokratski) ne odgovaraju diktira uslove pogubne za stanovništvo i suverenitet zemlje“, stoji u jednoj atinskoj analizi koju prenose britanski mediji.

I pre nego što su se ministri evrozone sastali u ponedeljak i nisu uspeli da se saglase kako dalje da barataju Grčkom i Ciprasovim zahtevima za reprogramiranje grčkog duga, analitičari u Sitiju bili su jedinstveni: „Ukoliko Grčkoj ne bude omogućeno da restrukturira ‚nemoguće‘ dugove, Atina, jednostavno, neće biti u stanju da ih dalje otplaćuje. Grčki zahtev da sa Trojkom pregovara o uslovima otplate bio je suvisao korak, ali je odmah glatko odbijen u evrozoni i povećao je tenziju između dve strane.“ U jednoj londonskoj analizi tvrdi se, takođe, da je hladan odnos Evrope prema grčkom predlogu bio dobrim delom motivisan i političkim faktima – kao svojevrsna kazna Grcima što su odbili da slede novi paket briselskih sankcija Rusiji. Na Zapadu je danas opasno biti blagonaklon prema Moskvi.

„Znajući kakva je unutrašnja ekonomska situacija i trenutne mogućnosti zemlje, Cipras je“, navodi londonski „Ivning standard“, „postupio odgovorno time što je tražio da restrukturira dugove u ambijentu Evropske unije i bez eksplicitne pretnje da bi, u protivnom, Grčka izašla iz evrozone.“

Odbijanje Evrogrupe, posebno Nemačke, da benevolentno sasluša Ciprasa nije se u Londonu doživelo kao iznenađenje. Mada je, kako komentariše „Standard“, Nemačka imala jak motiv da se ponaša sa više obzira. Ona se, po završetku Drugog svetskog rata, bila našla pred potpunim bankrotom, ali su joj sa Zapada pritrčali u pomoć izdašnim Maršalovim planom – operacijom koja je bila bazirana na inovativnoj ideji o tome kako pomoći prezaduženoj zemlji.

Londonski sporazum (1953) o rešavanju nemačkog duga (SAD, Britanija, Francuska, banke) bio je inovativan plan koji je Nemačkoj – umesto da je dužnički uništi – omogućio da stane na noge i uskoro postane „privredno čudo“. Ceo prilaz podizanju Nemačke iz mrtvih bio je postavljen na ekonomsku filozofiju po kojoj država ima više izgleda da otplati dugove ako se ekonomski oporavi nego ako bude podvrgnuta ekonomskom i finansijskom pritisku i šikaniranju.

U slučaju današnje Grčke „crna Trojka“, u kojoj Nemačka „drži bank“, postupa upravo obratno od uspešnog posleratnog nemačkog recepta – praktično uvodi mere koje će da „razore grčku privredu, izazovu masivnu recesiju, pozatvaraju (nacionalne) banke, povećaju poreze i izazovu veliku nezaposlenost“ (Radio Bi-Bi-Si 4). Plan Trojke u Grčkoj zasnovan je na ekonomskoj kolonizaciji, a njegov „uspeh“ zavisi isključivo od toga kako će, najpre, da uništi svaku nadu u oporavak, a zatim da zavede potpunu kontrolu nad Grčkom, upozorava Andreas Krisatis (Global riserč). Perfektno smišljen koncept dominacije, bez bazuke i čizme, putem potpune neoliberalne robovske finansijske zavisnosti.

 

SPASONOSNA DRAHMA Ako bi se, bez obzira na neuspešan ishod sastanka ministara finansija evrozone od prošlog ponedeljka, i dalje nastavila tortura Trojke nad Grčkom, zemlja ne bi – idu dalje najnovije ekonomske analize na Temzi – nikada došla u poziciju da otplati dugove nego bi, naprotiv, ulazila sve dublje „u crveno“. Ogroman novac koji bi otplaćivala na ime kamata na sadašnji dug od 350 milijardi evra značio bi održavanje Grčke u stanju permanentnog siromaštva – scenario koji nova grčka vlada upravo želi da izbegne.

Ovde se, po analizama, ujedno postavlja i pitanje: gde odoše tolike pozajmljene milijarde? Jer, grčka aktuelna realnost pokazuje da, očigledno, nisu potrošene na poboljšanje javnih usluga, infrastrukturu ili podizanje životnog standarda Grka. Jedan od odgovora je da je većina ovog pozajmljenog novca otišla, direktno, nazad u trezore nemačkih i EU banaka kako bi se otplatile kamate, pre nego glavnice. Prema računicama meritornih londonskih stručnjaka, samo nešto manje od deset odsto pozajmljenog novca stigao je do grčkog građanina!

U celoj seriji londonskih analiza prognozira se da, pri ovakvom scenariju, više nije isključen razvoj događaja u kojem bi, uz, kako se precizira, „dobru organizaciju“, Grčka napustila evrozonu i vratila se drahmi. Takvo predviđanje kaže da bi to bila „mudra odluka“ ove grčke vlade – zemlja bi mogla da sama određuje kamatnu stopu i pomogne tako nacionalnoj ekonomiji da se oslobodi stega i ograničenja Evropske unije. Uostalom, Britanija je dobar primer ove vrste. Iako članica Unije, ostala je u funti i od toga ima više koristi nego štete.

U inače evroskeptičnoj Britaniji, gde je veće raspoloženje za odlazak nego za ostanak u EU, ovo natezanje konopca između Atine i Brisela vidi se i kao prilog narastanju evroskepticizma, pa i evrofobije na Ostrvu, gde se, do kraja 2017, očekuje najavljeni narodni plebiscit na kojem Britanci treba definitvno da kažu da li će i dalje da ostanu u ovakvoj Uniji, jer im se čini sve manje atraktivnom i profitabilnom. Pomenuto natezanje konopca liči na Temzi na partiju pokera, pre svega između Nemačke i Grčke. Bankari u Sitiju su većinom u konsenzusu da su čipovi Atine znatno slabiji od briselskih i da Trojka trenutno „drži u rukama i kockarnicu i žetone kojima Cipras treba da igra započeti hazard“.

Signali i pretpostavke o tome kako bi sadašnja kriza mogla da – na kraju – dovede i do lančane reakcije u drugim članicama pogođenim krizom, ne uzimaju se u Sitiju kao neposredna budućnost. Jedna zanimljiva teza kaže: „Pogled na tržište obveznica u kriznim zemljama Unije trenutno ne sugeriše mogućnost da bi Grčka mogla da bude inicijalna domina u nizu.“ Evropska centralna banka, navodi se u prilog ovoj tezi, angažovala je već jedan trilion i 100 milijardi evra za sanaciju evropskih banaka. Uostalom, eksponiranost evropskih banaka u grčkim dugovima je relativno mala, oko šest milijardi evra. Ako bi Grčka napustila 28. februara program Trojke (sa svim pratećim uslovima) „Cipras i ‚Siriza‘ bi trebalo da stave prst na čelo, jer Evropska banka i MMF u ovoj igri drže sve asove u rukama“ (Fajnenšel tajms).

Asovi su, nema sumnje, najjače karte u igri pokera, ali, Euklid Cakolatos, ministar za međunarodne odnose u Ciprasovoj vladi, u intervjuu za Bi-Bi-Si, ima i nešto drugačije viđenje od empirije brojki i jačine pokerskih karata. Kaže da ga, istina, zbog tih asova zanima šta Trojka dalje smera sa Grčkom i kako misli da nastavi igru, ali još više grčki suverenitet i „humanitarna kriza“ u koju bi zemlja potonula ukoliko bi potpisala sve što diktira „ekonomski kolonijalizam“ Trojke.

[/restrictedarea]