Почетна / Свет / Битка за независност Европе

Битка за независност Европе

Преговори у Минску за непосредни циљ имају налажење некаквог решења за украјинску кризу. Далекосежно гледано, међутим, Украјина је на овим преговорима само успутно питање – главна тема и главни резултат ових преговора биће питање наставка вазалног односа Европе у односу на САД или враћање независности

Председник Русије Владимир Путин, Француске Франсоа Оланд, немачка канцеларка Ангела Меркел и врховни командант проамеричких снага у Украјини (како то лепо каже Си-Ен-Ен) Петро Порошенко састали су се у среду у Минску како би још једном покушали да пронађу решење за украјинску кризу и избегну сукоб који би лако могао да се претвори у свеопшти европски рат.
Самит у Минску многи, не без разлога, називају судбоносним. Не само за Украјину, па чак ни само за Европу, него за цели свет. Амерички јастребови и њихов председник Барак Обама прете да ће, у случају да не буде постигнут споразум, наоружати своје украјинске поданике. Са друге стране, Москва, не тако званично, додуше, али и то је врло карактеристично за руски менталитет и у складу са свим изненадним потезима које је Кремљ до сада повлачио потпуно неочекивано, најављује да би у таквом случају могла да „узврати асиметрично против Вашингтона и његових савезника на другим фронтовима“. Ову најаву изнео је неименовани званичник руског Министарства одбране и као пример навео да би Русија могла подржати Иран у нападу на Саудијску Арабију, што би довело до драматичног скока цене нафте. Колико год ова претња деловала невероватно, досадашње искуство нам говори да, ако би Вашингтон повукао овако драматичан потез и практично се укључио у украјински сукоб на страни проамеричких снага, извесно је да ће Москва узвратити. На који начин, то још вероватно не зна ни премијер Дмитриј Медведев, него само Путин.
[restrictedarea]

Рат је само у америчком интересу Да ли Вашингтон није свестан колико озбиљну игру игра, или га је просто баш брига какве ће последице сви његови потези имати јер види неки интерес у томе да Европу гурне у рат с Русијом, посебно је питање. Неспорна чињеница, међутим, јесте да су овога свесни и Меркелова и Оланд, који су иницирали прошлонедељни изненадни састанак са Путином у Москви и који су, практично, иницијатори и овог Самита у Минску. За ово, најилустративнија је Оландова изјава дата неколико дана после састанка с Путином: „Ако не постигнемо споразум за дуготрајни мир, савршено знамо какав ће бити сценарио. То има своје име и зове се рат.“ Отпор рату огроман је и у Француској и у Немачкој, које су, свака у свом веку, на тежи начин научиле да се офанзива на Москву завршава у Паризу, односно Берлину. И левица и десница у обе земље, и искрени и неискрени пријатељи истинске Европе и Русије свесни су катастрофе која се надвила над Европом и која ју је већ два пута у прошлом веку задесила, користећи само интересима Вашингтона. Садашњу ситуацију можда је најбоље објаснио некадашњи саветник председника Француске Франсоа Митерана и први председник Европске банке за обнову и развој Жак Атали. „Поново можемо бити увучени у апсурдни рат против оних који би требало да буду наши савезници у другим и неупоредиво важнијим сукобима. Доиста је потпуно апсурдно стављати се у одбрану украјинске владе, која је подједнако некохерентна колико и све претходне, неспособна да предложи програм обнове државе и нема бољи разлог постојања него да руском, матерњем језику значајног дела свог становништва, укине статус званичног језика. Треба ли се онда згражавати над тиме што се Русија ставља у одбрану своје мањине? Да ли бисмо се противили Холанђанима када би притрчали у помоћ Фламанцима којима би нека белгијска влада забранила употребу језика? А ми, Французи, не бисмо ли реаговали ако би швајцарска влада својим грађанима забранила да говоре француски?“, навео је Атали у ауторском тексту, који је дан пред Самит у Минску под насловом „Русија мора бити наш савезник“ објавио париски Експрес.
Овог „увлачења у апсурдни рат“ свесни су и Оланд и Меркелова, обоје узнемирава агресиван став Вашингтона према Русији и страхују да ће Вашингтон Европу увући у рат који Европа нипошто не жели. Проблем је, међутим, што ни Оланд, нити Меркелова не могу решити спор између НАТО, ЕУ и Украјине уколико нису спремни да прекину подаништво америчкој спољној политици и поново преузму своје суверено право да воде сопствену спољну политику. Упозорења Паризу и Берлину из Вашингтона већ су стигла. У недељу је амерички државни секретар Џон Кери у једном интервјуу изјавио да су САД спремне да проамеричким снагама у Кијеву обезбеде „додатну економску и другу помоћ“. Дан раније командант НАТО снага у Европи, амерички генерал Филип Бридлав, рекао је да је немогуће „искључити могућност војне опције“ у Украјини. Ово звецкање оружјем постало је већ лајтмотив америчке политике, али условно речено, нов детаљ у овом односу је ниподаштавање. Пошто је висока званичница Стејт департмента Викторија Нуланд прошле године изашла са сада већ легендарном реченицом „Је.еш ЕУ“, у истом смеру, али јавно и много отвореније, наступио је ноторни амерички сенатор Џон Мекејн, који је на Минхенској конференцији о безбедности релативно помирљив говор Ангеле Меркел оценио као „будалаштину“. „Могу вам гарантовати да се (Путин) неће зауставити све док не буде био приморан да плати много већу цену“, додао је Мекејн и оставио потпуно отвореним питање која је то цена потребна да би се зауставио он и његови амерички јастребови.

Има ли Европа мудрости и снаге? Какав ће бити исход преговора у Минску у тренутку док пишемо овај текст (среда увече) још је сасвим неизвесно. Иако је састанак четворо лидера почео око пет поподне по средњоевропском времену, он би могао трајати до раног јутра у четвртак, саопштио је око десет сати заменик шефа руске дипломатије Григори Карасин. По досадашњем искуству, међутим, може се извући неколико закључака о томе шта би могло уследити. Прво, скоро је извесно да ће у Минску бити постигнут какав-такав споразум о прекиду ватре. То је већ уобичајена матрица за случај када су миљеници „међународне заједнице“ у опасности да офанзиву коју су сами започели пред преговоре заврше тоталним колапсом. То је било често у ратовима у бившој Југославији, али је поменути сценарио већ виђен и у овом релативно кратком сукобу, последњи пут у децембру, када су борци Новорусије претили да заузму Мариупољ и вероватно сада, када прети уништење украјинских, односно проамеричких снага, у Дебаљцевском котлу. Други вероватни сценарио је да би, уколико америчка крвожедност није коначно довела Европљане дотле да схвате да сопствену судбину морају узети у своје руке, разговори између Путина, Меркелове, Оланда и можда још неких других државника могли бити настављени унедоглед. Дакле, ако Оланд и Меркелова током разговора не заузму став који би био независан од америчких интереса, воље и притисака, они ће рећи, како би задовољили Вашингтон, да су покушали да разумно разговарају са Путином, али да је тај човек неразуман. Провокативан став који су САД и њихови сателити заузели на недавној Минхенској безбедносној конференцији, а који карактерише серија осуда и оптужби на рачун Русије, добар је путоказ за оно што ће уследити у овом случају. И сам шеф руске дипломатије Сергеј Лавров приметио је да су током читаве ове кризе САД и ЕУ „покушавале само да погоршају кризу“. Колико далеко су оне у овом тренутку спремне да иду, заиста је тешко прогнозирати, али Оландове речи о могућности избијања „тоталног рата“ потпуно су отрежњујуће.
Лавровљеви сусрети са Европљанима у Минхену нажалост указују да постоји мало наде да ће Европљани показати знакове мудрости и самосталности у односу на Вашингтон. Руска дипломатија се до сада ослањала на могућност европске независности, али као што је и сам Путин признао, Европа није показала ниједан озбиљан знак могуће суверености у доношењу одлука. Иако је Путин свестан да је преговарање са вазалима потпуно бесмислено, он стрпљиво наставља то да ради и можда ће нам дани који следе показати да је био потпуно у праву и да ће се његово стрпљење исплатити. Постоје озбиљни наговештаји да би Немачка и Француска, ипак, могле да се супротставе америчком плану да се распламса сукоб у Украјини и да се он евентуално и прошири. Оланд је протеклих дана рекао да подржава аутономију за побуњене покрајине, а шеф немачке дипломатије Франк Валтер Штајнмајер оценио је да је план Вашингтона да наоружава кијевску хунту „ризичан и несмотрен“.
Какве год биле поделе међу западним силама, јасно је да Обамина администрација неће прихватити никакав споразум који би подрио исход прошлогодишњег пуча у Кијеву, у који је Вашингтон уложио толико много. Ако би, којим случајем, садашњи врховни командант проамеричких снага Петро Порошенко и пристао на некакав споразум, са власти би одлетео брже него што је на њу дошао и несумњиво прошао горе од свог претходника Виктора Јануковича, који је могао да се склони у Русију, док уточишта за Порошенка не би било нигде, и заменио би га или неки Арсениј Јацењук или, можда неки Дмитриј Јарош.
Из свега што се дешава јасно је да САД следе стратегију чије је обрисе пре неколико месеци изнела сива еминенција америчке спољне политике и ватрени русофоб Збигњев Бжежински. Он је на једној конференцији јасно рекао да је циљ САД да увуку Русију у дуготрајни сукоб у Украјини. Наоружавање Украјине омогућило би управо то – да проамеричке снаге буду у стању да се боре у градским борбама, на малом растојању, што би обезбедило „дуготрајан и скуп рат“ за Русију. Ова стратегија за Бжежинског није никаква новост, он ју је први пут покренуо осамдесетих година када је иницирао наоружавање исламистичких снага у Авганистану и САД су је од тада користиле када год би се указала прилика.
Какав год био исход ових и било каквих наредних преговора, једна ствар је јасна и неспорна. За мир и споразум неопходан је пристанак Вашингтона. Да би се са Вашингтоном постигао споразум, Москва би морала да прихвати америчке услове. Морала би да се одрекне Крима, да мирно посматра убијање својих сународника на истоку и југу Украјине и да помаже непријатељски режим у Кијеву позајмицама, кредитима и дисконтним ценама енергената. То је једини споразум који би Русија преговорима могла добити од Вашингтона, осим у случају да Европа не оствари истинску независност. Све остало води само у још већи и још крвавији рат.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *