Bitka za nezavisnost Evrope

Pregovori u Minsku za neposredni cilj imaju nalaženje nekakvog rešenja za ukrajinsku krizu. Dalekosežno gledano, međutim, Ukrajina je na ovim pregovorima samo usputno pitanje – glavna tema i glavni rezultat ovih pregovora biće pitanje nastavka vazalnog odnosa Evrope u odnosu na SAD ili vraćanje nezavisnosti

Predsednik Rusije Vladimir Putin, Francuske Fransoa Oland, nemačka kancelarka Angela Merkel i vrhovni komandant proameričkih snaga u Ukrajini (kako to lepo kaže Si-En-En) Petro Porošenko sastali su se u sredu u Minsku kako bi još jednom pokušali da pronađu rešenje za ukrajinsku krizu i izbegnu sukob koji bi lako mogao da se pretvori u sveopšti evropski rat.
Samit u Minsku mnogi, ne bez razloga, nazivaju sudbonosnim. Ne samo za Ukrajinu, pa čak ni samo za Evropu, nego za celi svet. Američki jastrebovi i njihov predsednik Barak Obama prete da će, u slučaju da ne bude postignut sporazum, naoružati svoje ukrajinske podanike. Sa druge strane, Moskva, ne tako zvanično, doduše, ali i to je vrlo karakteristično za ruski mentalitet i u skladu sa svim iznenadnim potezima koje je Kremlj do sada povlačio potpuno neočekivano, najavljuje da bi u takvom slučaju mogla da „uzvrati asimetrično protiv Vašingtona i njegovih saveznika na drugim frontovima“. Ovu najavu izneo je neimenovani zvaničnik ruskog Ministarstva odbrane i kao primer naveo da bi Rusija mogla podržati Iran u napadu na Saudijsku Arabiju, što bi dovelo do dramatičnog skoka cene nafte. Koliko god ova pretnja delovala neverovatno, dosadašnje iskustvo nam govori da, ako bi Vašington povukao ovako dramatičan potez i praktično se uključio u ukrajinski sukob na strani proameričkih snaga, izvesno je da će Moskva uzvratiti. Na koji način, to još verovatno ne zna ni premijer Dmitrij Medvedev, nego samo Putin.
[restrictedarea]

Rat je samo u američkom interesu Da li Vašington nije svestan koliko ozbiljnu igru igra, ili ga je prosto baš briga kakve će posledice svi njegovi potezi imati jer vidi neki interes u tome da Evropu gurne u rat s Rusijom, posebno je pitanje. Nesporna činjenica, međutim, jeste da su ovoga svesni i Merkelova i Oland, koji su inicirali prošlonedeljni iznenadni sastanak sa Putinom u Moskvi i koji su, praktično, inicijatori i ovog Samita u Minsku. Za ovo, najilustrativnija je Olandova izjava data nekoliko dana posle sastanka s Putinom: „Ako ne postignemo sporazum za dugotrajni mir, savršeno znamo kakav će biti scenario. To ima svoje ime i zove se rat.“ Otpor ratu ogroman je i u Francuskoj i u Nemačkoj, koje su, svaka u svom veku, na teži način naučile da se ofanziva na Moskvu završava u Parizu, odnosno Berlinu. I levica i desnica u obe zemlje, i iskreni i neiskreni prijatelji istinske Evrope i Rusije svesni su katastrofe koja se nadvila nad Evropom i koja ju je već dva puta u prošlom veku zadesila, koristeći samo interesima Vašingtona. Sadašnju situaciju možda je najbolje objasnio nekadašnji savetnik predsednika Francuske Fransoa Miterana i prvi predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj Žak Atali. „Ponovo možemo biti uvučeni u apsurdni rat protiv onih koji bi trebalo da budu naši saveznici u drugim i neuporedivo važnijim sukobima. Doista je potpuno apsurdno stavljati se u odbranu ukrajinske vlade, koja je podjednako nekoherentna koliko i sve prethodne, nesposobna da predloži program obnove države i nema bolji razlog postojanja nego da ruskom, maternjem jeziku značajnog dela svog stanovništva, ukine status zvaničnog jezika. Treba li se onda zgražavati nad time što se Rusija stavlja u odbranu svoje manjine? Da li bismo se protivili Holanđanima kada bi pritrčali u pomoć Flamancima kojima bi neka belgijska vlada zabranila upotrebu jezika? A mi, Francuzi, ne bismo li reagovali ako bi švajcarska vlada svojim građanima zabranila da govore francuski?“, naveo je Atali u autorskom tekstu, koji je dan pred Samit u Minsku pod naslovom „Rusija mora biti naš saveznik“ objavio pariski Ekspres.
Ovog „uvlačenja u apsurdni rat“ svesni su i Oland i Merkelova, oboje uznemirava agresivan stav Vašingtona prema Rusiji i strahuju da će Vašington Evropu uvući u rat koji Evropa nipošto ne želi. Problem je, međutim, što ni Oland, niti Merkelova ne mogu rešiti spor između NATO, EU i Ukrajine ukoliko nisu spremni da prekinu podaništvo američkoj spoljnoj politici i ponovo preuzmu svoje suvereno pravo da vode sopstvenu spoljnu politiku. Upozorenja Parizu i Berlinu iz Vašingtona već su stigla. U nedelju je američki državni sekretar Džon Keri u jednom intervjuu izjavio da su SAD spremne da proameričkim snagama u Kijevu obezbede „dodatnu ekonomsku i drugu pomoć“. Dan ranije komandant NATO snaga u Evropi, američki general Filip Bridlav, rekao je da je nemoguće „isključiti mogućnost vojne opcije“ u Ukrajini. Ovo zveckanje oružjem postalo je već lajtmotiv američke politike, ali uslovno rečeno, nov detalj u ovom odnosu je nipodaštavanje. Pošto je visoka zvaničnica Stejt departmenta Viktorija Nuland prošle godine izašla sa sada već legendarnom rečenicom „Je.eš EU“, u istom smeru, ali javno i mnogo otvorenije, nastupio je notorni američki senator Džon Mekejn, koji je na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti relativno pomirljiv govor Angele Merkel ocenio kao „budalaštinu“. „Mogu vam garantovati da se (Putin) neće zaustaviti sve dok ne bude bio primoran da plati mnogo veću cenu“, dodao je Mekejn i ostavio potpuno otvorenim pitanje koja je to cena potrebna da bi se zaustavio on i njegovi američki jastrebovi.

Ima li Evropa mudrosti i snage? Kakav će biti ishod pregovora u Minsku u trenutku dok pišemo ovaj tekst (sreda uveče) još je sasvim neizvesno. Iako je sastanak četvoro lidera počeo oko pet popodne po srednjoevropskom vremenu, on bi mogao trajati do ranog jutra u četvrtak, saopštio je oko deset sati zamenik šefa ruske diplomatije Grigori Karasin. Po dosadašnjem iskustvu, međutim, može se izvući nekoliko zaključaka o tome šta bi moglo uslediti. Prvo, skoro je izvesno da će u Minsku biti postignut kakav-takav sporazum o prekidu vatre. To je već uobičajena matrica za slučaj kada su miljenici „međunarodne zajednice“ u opasnosti da ofanzivu koju su sami započeli pred pregovore završe totalnim kolapsom. To je bilo često u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ali je pomenuti scenario već viđen i u ovom relativno kratkom sukobu, poslednji put u decembru, kada su borci Novorusije pretili da zauzmu Mariupolj i verovatno sada, kada preti uništenje ukrajinskih, odnosno proameričkih snaga, u Debaljcevskom kotlu. Drugi verovatni scenario je da bi, ukoliko američka krvožednost nije konačno dovela Evropljane dotle da shvate da sopstvenu sudbinu moraju uzeti u svoje ruke, razgovori između Putina, Merkelove, Olanda i možda još nekih drugih državnika mogli biti nastavljeni unedogled. Dakle, ako Oland i Merkelova tokom razgovora ne zauzmu stav koji bi bio nezavisan od američkih interesa, volje i pritisaka, oni će reći, kako bi zadovoljili Vašington, da su pokušali da razumno razgovaraju sa Putinom, ali da je taj čovek nerazuman. Provokativan stav koji su SAD i njihovi sateliti zauzeli na nedavnoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, a koji karakteriše serija osuda i optužbi na račun Rusije, dobar je putokaz za ono što će uslediti u ovom slučaju. I sam šef ruske diplomatije Sergej Lavrov primetio je da su tokom čitave ove krize SAD i EU „pokušavale samo da pogoršaju krizu“. Koliko daleko su one u ovom trenutku spremne da idu, zaista je teško prognozirati, ali Olandove reči o mogućnosti izbijanja „totalnog rata“ potpuno su otrežnjujuće.
Lavrovljevi susreti sa Evropljanima u Minhenu nažalost ukazuju da postoji malo nade da će Evropljani pokazati znakove mudrosti i samostalnosti u odnosu na Vašington. Ruska diplomatija se do sada oslanjala na mogućnost evropske nezavisnosti, ali kao što je i sam Putin priznao, Evropa nije pokazala nijedan ozbiljan znak moguće suverenosti u donošenju odluka. Iako je Putin svestan da je pregovaranje sa vazalima potpuno besmisleno, on strpljivo nastavlja to da radi i možda će nam dani koji slede pokazati da je bio potpuno u pravu i da će se njegovo strpljenje isplatiti. Postoje ozbiljni nagoveštaji da bi Nemačka i Francuska, ipak, mogle da se suprotstave američkom planu da se rasplamsa sukob u Ukrajini i da se on eventualno i proširi. Oland je proteklih dana rekao da podržava autonomiju za pobunjene pokrajine, a šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer ocenio je da je plan Vašingtona da naoružava kijevsku huntu „rizičan i nesmotren“.
Kakve god bile podele među zapadnim silama, jasno je da Obamina administracija neće prihvatiti nikakav sporazum koji bi podrio ishod prošlogodišnjeg puča u Kijevu, u koji je Vašington uložio toliko mnogo. Ako bi, kojim slučajem, sadašnji vrhovni komandant proameričkih snaga Petro Porošenko i pristao na nekakav sporazum, sa vlasti bi odleteo brže nego što je na nju došao i nesumnjivo prošao gore od svog prethodnika Viktora Janukoviča, koji je mogao da se skloni u Rusiju, dok utočišta za Porošenka ne bi bilo nigde, i zamenio bi ga ili neki Arsenij Jacenjuk ili, možda neki Dmitrij Jaroš.
Iz svega što se dešava jasno je da SAD slede strategiju čije je obrise pre nekoliko meseci iznela siva eminencija američke spoljne politike i vatreni rusofob Zbignjev Bžežinski. On je na jednoj konferenciji jasno rekao da je cilj SAD da uvuku Rusiju u dugotrajni sukob u Ukrajini. Naoružavanje Ukrajine omogućilo bi upravo to – da proameričke snage budu u stanju da se bore u gradskim borbama, na malom rastojanju, što bi obezbedilo „dugotrajan i skup rat“ za Rusiju. Ova strategija za Bžežinskog nije nikakva novost, on ju je prvi put pokrenuo osamdesetih godina kada je inicirao naoružavanje islamističkih snaga u Avganistanu i SAD su je od tada koristile kada god bi se ukazala prilika.
Kakav god bio ishod ovih i bilo kakvih narednih pregovora, jedna stvar je jasna i nesporna. Za mir i sporazum neophodan je pristanak Vašingtona. Da bi se sa Vašingtonom postigao sporazum, Moskva bi morala da prihvati američke uslove. Morala bi da se odrekne Krima, da mirno posmatra ubijanje svojih sunarodnika na istoku i jugu Ukrajine i da pomaže neprijateljski režim u Kijevu pozajmicama, kreditima i diskontnim cenama energenata. To je jedini sporazum koji bi Rusija pregovorima mogla dobiti od Vašingtona, osim u slučaju da Evropa ne ostvari istinsku nezavisnost. Sve ostalo vodi samo u još veći i još krvaviji rat.
[/restrictedarea]