Почетна / Документи / Миле Савић 1957–2015 Част, борба и дужност

Миле Савић 1957–2015 Част, борба и дужност

Пише Александар Никитовић

Оставио је сведочанства о блиставом ангажовању филозофа у политици и написао књиге које ће дубоким трагом трајати у српској култури

Kада је већ назирао да се ближи крај, Миле Савић је на себи својствен начин почео да се опрашта. Радио је то тихо и обазриво. Рекао је да му је јако стало да стигне да заврши одређене радосне породичне ствари. Био је поносан и срећан. Тих дана најчешће је завршавао разговор мирним и спокојним речима: „Нека буде воља Божја.“
Могло се видети да он у тим данима опроштаја размишља о својој породици. Њих му је било жао јер их оставља а да их није заштитио онолико колико је желео и волео да је урадио. С оним дубоким, унутрашњим, људским страхом од смрти, који сви носимо у себи, борио се хришћанским оружјем. Тим мирним речима којима све препушта вољи Божјој.
Милета сам средином деведесетих упознао у Институту за филозофију и друштвену теорију. Видео сам човека који је у тадашњој вреви институтског живота љубазно са свима разговарао. Истицао се изванредним и доследним логичким мишљењем, и једном изразитом преданошћу филозофији и разборитом начину промишљања. Али, одмах ми је било јасно да он дубоко у себи носи један богат духовни живот, који није лако откривао.
Време је донело и његово учешће у влади Србије. Србију је искрено волео, носио у срцу и размишљао како да на најбољи начин наша држава пронађе свој најбољи пут. Његови текстови о потреби, заправо неопходности, да Србија прогласи војну неутралност блистави су примери ангажовања филозофа у политици. Председник владе Војислав Коштуница је изузетно ценио Милета Савића. Зато га је и поставио за свог саветника. У том тешком периоду за Србију Миле је показивао и откривао своје најбоље лице. Као да је био рођен на Косову, као да му је то било место где је први пут отворио очи. Доследно и упорно је заступао своју аргументацију зашто је Косово било, јесте и биће Србија.
Када су били завршни разговори о Косову у Баден-Бадену 2007. године, Миле је забринуто запитао куда воде ти разговори. Када је добио одговор да су разговори завршени потпуним неуспехом, он је започео непрестано да понавља како онда ништа не сме да се потпише. Толико је инсистирао на томе да то није могло да се превиди. И заиста, на самом крају разговора, међународни посредници су понудили да се успостави стална веза између Београда и Приштине како би се предупредили могући инциденти. Један део наше државне делегације је то спремно прихватио, али је Коштуница онда узео реч и саопштио да у име владе Србије одбацује тај предлог.
За Милета је српска национална идеја била сасвим природна, самим тим што је он нераскидиво био повезан са својим народом. Али он због своје проницљивости и разборитости никада није био оптимиста у решавању великих искушења са којима се као народ и држава суочавамо. Оно што не можемо да решимо у своју корист то морамо свим силама да бранимо. Да бранимо одлучно, јер сматрао је да је Косово српско све док га се сами не одрекнемо. А нема веће казне за српски народ него да будућим нараштајима одузмемо право да се боре за своју земљу.
У време када се режим ДС обесно бацио да уништи ДСС, на свој крајње миран начин Миле је прихватио да буде директор Фонда „Слободан Јовановић“. Утисак је био да је то за њега било просто питање части. Остати и бити ту када је тешко и мучно, и када се треба борити. Макар та борба и завршила поразом. Победа или пораз нису били одлучујући за Милета, него борба и дужност. Како се тај разборити човек, пун врлине, чврсто држао основних заповести живота…
Волео је да прича о свом завичају и старој мајци. Провукао би и шта је он од тешких послова обавио. Видело се да је био поносан што и на тај начин потврђује да припада свом народу. Знао је истовремено да ради на свом породичном имању и да пише филозофске списе. Једноставно, његова љубав према земљи и према филозофији била је искрена.
Заслужено и достојно обављао је многе дужности. Радио је од 1995. до 2003. године у Институту за филозофију и друштвену теорију. Био је директор овог института и главни и одговорни уредник часописа „Филозофија и друштво“. Затим је 2003. године постао редовни професор Универзитета у Београду на Учитељском факултету и декан овог факултета. Обављао је функције председника Српског филозофског друштва и председника Савета Крушевачке филозофско-књижевне школе. Такође, био је члан Савета Филозофске школе „Felix Romuliana“ у Зајечару. Добитник је Награде Другог програма Радио-Београда. Био је вишегодишњи члан жирија Другог програма Радио-Београда за књигу године из области естетике, теорије уметности и филозофије. Исто тако је био и члан жирија за доделу Награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију. Радио је као државни секретар у Министарству науке и саветник председника владе Војислава Коштунице. Био је и директор Фонда „Слободан Јовановић“. Речју, заиста се много чега био дохватио и све му је полазило за руком.
Миле је написао изванредне књиге из области филозофије, које ће оставити дубоки траг. Навешћу само неке од њих: „Ванредно стање“, „Политика филозофског дискурса – практичне импликације постмодерне филозофије“, „Битак и разумевање (Херменеутика и онтологија у делу Мартина Хајдегера)“, „Изазов маргиналног (Домети критике логоцентризма у спору Модерна – Постмодерна)“, „Деклинација просветитељства – од негативне критике до популарног позитивизма“, „Наслеђе просветитељства“.
За нас који смо имали част да познајемо Милета Савића његов живот и рад били су значајна драгоценост. Породица, иако скрхана болом и тугом, мора да буде поносна на свог Милета. Ми, његови пријатељи са захвалношћу ћемо се сећати овог дивног човека. Збогом, пријатељу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *