Mile Savić 1957–2015 Čast, borba i dužnost

Piše Aleksandar Nikitović

Ostavio je svedočanstva o blistavom angažovanju filozofa u politici i napisao knjige koje će dubokim tragom trajati u srpskoj kulturi

Kada je već nazirao da se bliži kraj, Mile Savić je na sebi svojstven način počeo da se oprašta. Radio je to tiho i obazrivo. Rekao je da mu je jako stalo da stigne da završi određene radosne porodične stvari. Bio je ponosan i srećan. Tih dana najčešće je završavao razgovor mirnim i spokojnim rečima: „Neka bude volja Božja.“
Moglo se videti da on u tim danima oproštaja razmišlja o svojoj porodici. Njih mu je bilo žao jer ih ostavlja a da ih nije zaštitio onoliko koliko je želeo i voleo da je uradio. S onim dubokim, unutrašnjim, ljudskim strahom od smrti, koji svi nosimo u sebi, borio se hrišćanskim oružjem. Tim mirnim rečima kojima sve prepušta volji Božjoj.
Mileta sam sredinom devedesetih upoznao u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Video sam čoveka koji je u tadašnjoj vrevi institutskog života ljubazno sa svima razgovarao. Isticao se izvanrednim i doslednim logičkim mišljenjem, i jednom izrazitom predanošću filozofiji i razboritom načinu promišljanja. Ali, odmah mi je bilo jasno da on duboko u sebi nosi jedan bogat duhovni život, koji nije lako otkrivao.
Vreme je donelo i njegovo učešće u vladi Srbije. Srbiju je iskreno voleo, nosio u srcu i razmišljao kako da na najbolji način naša država pronađe svoj najbolji put. Njegovi tekstovi o potrebi, zapravo neophodnosti, da Srbija proglasi vojnu neutralnost blistavi su primeri angažovanja filozofa u politici. Predsednik vlade Vojislav Koštunica je izuzetno cenio Mileta Savića. Zato ga je i postavio za svog savetnika. U tom teškom periodu za Srbiju Mile je pokazivao i otkrivao svoje najbolje lice. Kao da je bio rođen na Kosovu, kao da mu je to bilo mesto gde je prvi put otvorio oči. Dosledno i uporno je zastupao svoju argumentaciju zašto je Kosovo bilo, jeste i biće Srbija.
Kada su bili završni razgovori o Kosovu u Baden-Badenu 2007. godine, Mile je zabrinuto zapitao kuda vode ti razgovori. Kada je dobio odgovor da su razgovori završeni potpunim neuspehom, on je započeo neprestano da ponavlja kako onda ništa ne sme da se potpiše. Toliko je insistirao na tome da to nije moglo da se previdi. I zaista, na samom kraju razgovora, međunarodni posrednici su ponudili da se uspostavi stalna veza između Beograda i Prištine kako bi se predupredili mogući incidenti. Jedan deo naše državne delegacije je to spremno prihvatio, ali je Koštunica onda uzeo reč i saopštio da u ime vlade Srbije odbacuje taj predlog.
Za Mileta je srpska nacionalna ideja bila sasvim prirodna, samim tim što je on neraskidivo bio povezan sa svojim narodom. Ali on zbog svoje pronicljivosti i razboritosti nikada nije bio optimista u rešavanju velikih iskušenja sa kojima se kao narod i država suočavamo. Ono što ne možemo da rešimo u svoju korist to moramo svim silama da branimo. Da branimo odlučno, jer smatrao je da je Kosovo srpsko sve dok ga se sami ne odreknemo. A nema veće kazne za srpski narod nego da budućim naraštajima oduzmemo pravo da se bore za svoju zemlju.
U vreme kada se režim DS obesno bacio da uništi DSS, na svoj krajnje miran način Mile je prihvatio da bude direktor Fonda „Slobodan Jovanović“. Utisak je bio da je to za njega bilo prosto pitanje časti. Ostati i biti tu kada je teško i mučno, i kada se treba boriti. Makar ta borba i završila porazom. Pobeda ili poraz nisu bili odlučujući za Mileta, nego borba i dužnost. Kako se taj razboriti čovek, pun vrline, čvrsto držao osnovnih zapovesti života…
Voleo je da priča o svom zavičaju i staroj majci. Provukao bi i šta je on od teških poslova obavio. Videlo se da je bio ponosan što i na taj način potvrđuje da pripada svom narodu. Znao je istovremeno da radi na svom porodičnom imanju i da piše filozofske spise. Jednostavno, njegova ljubav prema zemlji i prema filozofiji bila je iskrena.
Zasluženo i dostojno obavljao je mnoge dužnosti. Radio je od 1995. do 2003. godine u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Bio je direktor ovog instituta i glavni i odgovorni urednik časopisa „Filozofija i društvo“. Zatim je 2003. godine postao redovni profesor Univerziteta u Beogradu na Učiteljskom fakultetu i dekan ovog fakulteta. Obavljao je funkcije predsednika Srpskog filozofskog društva i predsednika Saveta Kruševačke filozofsko-književne škole. Takođe, bio je član Saveta Filozofske škole „Felix Romuliana“ u Zaječaru. Dobitnik je Nagrade Drugog programa Radio-Beograda. Bio je višegodišnji član žirija Drugog programa Radio-Beograda za knjigu godine iz oblasti estetike, teorije umetnosti i filozofije. Isto tako je bio i član žirija za dodelu Nagrade „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju. Radio je kao državni sekretar u Ministarstvu nauke i savetnik predsednika vlade Vojislava Koštunice. Bio je i direktor Fonda „Slobodan Jovanović“. Rečju, zaista se mnogo čega bio dohvatio i sve mu je polazilo za rukom.
Mile je napisao izvanredne knjige iz oblasti filozofije, koje će ostaviti duboki trag. Navešću samo neke od njih: „Vanredno stanje“, „Politika filozofskog diskursa – praktične implikacije postmoderne filozofije“, „Bitak i razumevanje (Hermeneutika i ontologija u delu Martina Hajdegera)“, „Izazov marginalnog (Dometi kritike logocentrizma u sporu Moderna – Postmoderna)“, „Deklinacija prosvetiteljstva – od negativne kritike do popularnog pozitivizma“, „Nasleđe prosvetiteljstva“.
Za nas koji smo imali čast da poznajemo Mileta Savića njegov život i rad bili su značajna dragocenost. Porodica, iako skrhana bolom i tugom, mora da bude ponosna na svog Mileta. Mi, njegovi prijatelji sa zahvalnošću ćemo se sećati ovog divnog čoveka. Zbogom, prijatelju.