Почетна / Свет / Кажњавање Русије или сукоб САД и Саудијске Арабије?

Кажњавање Русије или сукоб САД и Саудијске Арабије?

Пише Зоран Милошевић

Свет је већ навикао да сваки сукоб на Блиском истоку, где је концентрисано 47 одсто укупних резерви нафте, доводи до скока, а не до пада њене цене. Тако је било током два рата у Персијском заливу, као и за време напада на Авганистан и после њега. Чак је и наговештај инвазије САД на Иран изазвао очекивања да нафта поскупи на 200 долара за барел. У актуелном паду цене нафте, дакле, нема економске, али има геополитичке логике

Цeнa рeфeрeнтнe aмeричкe нaфтe пaлa је зa 2,14 дoлaрa нa Њуjoршкoj бeрзи 13. децембра 2014. године и сaдa изнoси 57,81 дoлaр, штo je нajнижи нивo joш oд мaja 2009. гoдинe. Овај невероватни пад започет је са појавом Исламске државе у Ираку и за пола године довео је до обарања цене нафте са 115 на поменути износ.

Када је војска Исламске државе у јуну 2014. године почела борбена дејства у Ираку, барел нафте је скочио са 109 на 115 долара. Но, после тога је „невидљива рука“ оборила њену цену. Овако нешто се економским факторима не може објаснити, наводи Михаил Агаџањан за портал fondsk.ru. Свет је већ навикао да сваки сукоб на Блиском истоку, где је концентрисано 47 одсто укупних резерви нафте, доводи до скока, а не до пада њене цене. Тако је било током два рата у Персијском заливу, као и за време напада на Авганистан и после њега. Чак је и наговештај инвазије САД на Иран изазвао очекивања да нафта поскупи на 200 долара за барел. У актуелном паду цене нафте, дакле, нема економске, али има геополитичке логике.

 

ЕЛЕМЕНТИ АМЕРИЧКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ Са друге стране, појефтињење овог енергента помаже Европској унији да изађе из рецесије, као и да се убрза економски раст САД. За произвођаче нафте пад цене је катастрофалан догађај, посебно за Венецуелу и Колумбију, које су се при високим ценама нафте задужиле и сада треба враћати дугове. Ни Русији неће бити лако, ако се задржи ниска цена, јер се буџет пунио, између осталог, на рачун извоза нафте (40 одсто). За Саудијску Арабију и државе Персијског залива, као и за Норвешку, које имају велике девизне резерве, ниска цена овог енергента није опасност за дужи временски период. Када се овоме дода и податак да пад цене нафте, као и спречавање изградње гасовода „Јужни ток“ има геополитичку позадину, није тешко препознати „аутора“ овог „чуда“. Према листу „Фајненшел тајмс“, стратег „нове геополитике нафте“ је Ед Морс, некадашњи помоћник државног секретара за питања међународне енергетске политике САД (1979–1981). Нова америчка геополитика заснована је на неколико елемената. Први је чињеница да у многим државама које извозе нафту постоје фактори нестабилности (демографски раст, незапосленост, велика имовинска неједнакост) што све подстиче становништво на побуну, тј. на узимање учешћа у протестима за смену власти. Оваква ситуација за САД и цео Запад отвара могућност „апокалиптичке обуставе доставе нафте“, а то се не жели. Зато је потребно активно деловати. Други елемент нове стратегије је чињеница да владе тих држава троше велики новац на социјална давања да би умириле своје житеље. На пример, Саудијска Арабија издваја годишње 125 милијарди долара (око 27 одсто свог БДП) при чему захтеви расту. То значи да ће се цене нафте повећавати, јер је таквим владама потребан новац, што је непожељна варијанта за Запад. Треће, извозници нафте дају велике компензације осталој економији, што подстиче унутрашњу потрошњу енергента и тако умањује количину за извоз, што опет води ка поскупљењу за потрошаче на Западу. Да би Запад извукао корист за себе, било је потребно умањити цену нафте. Неопходно је, дакле, било онемогућити социјални и економски развој држава извозница нафте да би се подстакли грађани да мењају Западу неподобне политичаре. Према томе, није тајна да се овде мисли на подстицање грађана Русије да „обојеном револуцијом“ смене актуелног председника Руске Федерације.

 

[restrictedarea]

 

Велика налазишта нафте концентрисана су у само четири државе – Саудијској Арабији, Русији, Ирану и Венецуели. Већину данас не контролишу САД, изузетак је једино Саудијска Арабија. Истовремено, САД производе свега осам одсто нафте а апсолутно су највећи потрошач овог енергента (24 одсто светске потрошње). Такође, сваке године тамо се повећавају потребе за нафтом, што повећава њихову зависност у овој области (са 55 на 70 одсто). Зато Америка тежи тоталној контроли подручја богатих нафтом, као и путева доставе на светско тржиште и при томе се не либи да користи и отворену војну агресију (Ирак, Либија) док у неким другим случајевима радије посеже за тзв. „обојеним револуцијама“.

Комплетна геополитичка трансформација тржишта и производње нафте, од 1973. године до данас, укључујући Либију, ишла је на штету Кине. Међутим, актуелно појефтињење овог енергента одступа од наведеног правила, јер заправо иде наруку овој држави. Иначе, главни извозници нафте у Кину су данас Саудијска Арабија и Иран, а они заузврат купују оружје од ове земље. Кина је 2000. године зависила од увозне нафте у обиму од 31 одсто, а 2025. предвиђа се зависност у износу од 73 одсто (13 милиона барела дневно) наводи А. В. Драгачев у „Руској геополитичкој енциклопедији 2010–2014“.

 

ЦЕНА НАФТЕ И СТИХИЈА ТРЖИШТА Треба указати и на неке друге чињенице, које свакако нису главни узрок актуелног пада цене нафте, бар не тако радикално, али их треба имати у виду. Прво, нове технологије слабе нафтну индустрију, јер омогућавају добијање нафте и гаса из шкриљаца (у САД се дневно на овај начин произведе девет милиона барела нафте). Друго, нове машине и мотори троше све мање горива, чиме се смањује и потражња за овим енергентом. Трећи разлог је успорен економски раст Кине и Европске уније. Уважавајући, дакле, ове разлоге, наводи Саломон Калмановиц за колумбијски лист „Еспектадор“, може се рећи да има повода за незнатан пад цене нафте. Такође, ОПЕК контролише мање од једне трећине светске производње овог енергента (90 милиона барела дневно) а најутицајнији члан (Саудијска Арабија) зна да висока цена подстиче производњу из шкриљаца, те је заинтересована са смањење цене нафте. Неки аналитичари су за лист „Економист“ тврдили да произвођачи нафте имају профит и са ценом од 57 долара за барел, посебно из налазишта која нису повезана са морима.

Ниска цена доприноси слабљењу држава извозника нафте и на економском, и на политичком плану, јер губе способност да утичу на њу, што је и један од циљева САД – слабљење Русије и Венецуеле. Произвођачима нафте, с обзиром на потребе државног буџета, није свеједно колика је њена цена. Русији не одговара нижа од 70 долара, Венецуели од 120, Ирану од 100, Уједињеним Арапским Емиратима од 30, Катару од 10 долара за барел. Чак ни САД не одговара цена нафте мања од 60 долара за барел. Да је она последица различитих махинација, показује и податак да се 80 одсто нафте продаје преко фондова, а само 20 одсто у стварној трговини, на тзв. тржишту. Превише је ту новца и уграђених интереса да би се цена препустила стихији тржишта.

Константин Сиројешкин за казахстански портал continent.kz наводи да појмови „нафта“, „новац“ и „геополитика“ увек иду један уз други, те да је „играње“ ценом нафте „нормална“ геополитичка реакција. Где почиње разговор о „црном злату“, ту је велики новац, а затим и интереси различитих центара моћи и велики улози различитих „играча“. Такви разговори подразумевају присуство власника великог капитала и уважавање њихових интереса (иначе нема инвестиција) тако да је тешко разлучити где преовлађује новац, а где геополитика.

И. Ибрахимов за портал mir-politika.ru наводи да су нафта и геополитика биле увек повезане, али да је данас та веза још јача. Ово је условљено низом разлога. Раст потреба за енергентима условио је њихову важност. Иако има алтернативних извора енергије, нафта је још увек један од главних и тако ће бити, према предвиђањима, све до 2017. године, када ће потражња достићи зенит и започеће пад. Но, озбиљније смањење интереса за нафтом започеће тек 2030. године. За то време, она и даље остаје најважнији енергент, којим се обезбеђује 40 одсто потреба за енергијом у свету. Следи гас – 28 одсто, угаљ – 20, обновљиви извори енергије – седам одсто и нуклеарна енергија – пет одсто.

У будућности, структура светског енергетског биланса ићи ће ка трансформацији по два сценарија. Први подразумева прелазак са нафте на гас (као што је нафта истиснула угаљ) а потом поновни интерес за обновљиве изворе енергије и нуклеарну енергију. Према другом сценарију, уколико се направи продор ка освајању технологије (мотора) на воду, потребе за нафтом брзо ће се умањити, отприлике 2025. године. Но, док се то не догоди, нафта остаје важан извор енергије, јер државе које је имају неће журити да је се одрекну, посебно јер је (и) инструмент спољне политике.

Иако цена овог енергента пада, снабдевање је стабилно. То се објашњава могућношћу Саудијске Арабије да компензује смањење производње било којег другог произвођача, затим појавом нафте добијене из шкриљаца на подручју Северне Африке, која је обогатила понуду, и на крају, прогнозе говоре о паду потрошње нафте у свету, што умирује тржиште.

Зато се поставља питање − Колико ће се дуго нафта продавати по овим ниским ценама?

Поменути Михаил Агаџањан сматра да то неће дуго трајати, јер САД тренутном ценом руше Русију, али и своје компаније које добијају нафту и гас из шкриљаца, помажући, уједно, Кини да учврсти позицију прве економије света. Уколико је идеја „кажњавања Русије“ толико јака у Вашингтону да га се више не тиче Кина, чак ни по цену предаје својих позиција Пекингу, онда се његова актуелна политика може разумети.

 

СУКОБ САД И САУДИЈСКЕ АРАБИЈЕ? Но, постоји још једно објашњење ниске цене нафте. Наиме, Филип Себиј-Лопез (Philippe Sébille-Lopez) доктор геополитике, стручњак за енергетику и државе извознице нафте, за француски портал Atlantico повезује пад цене овог енергента не са сукобом САД са Русијом, већ са сукобом Саудијске Арабије и САД. Пад цене нафте, краткорочно, штети државама извозницама, а помаже САД и Европској унији (оцена директора ММФ Кристине Лагард). Међутим, дугорочно, ниске цене нафте у Европској унији могу довести до дефлације (посебно у еврозони) која би, потом, нанела жесток ударац државама произвођачима, што би довело до непожељних (гео)политичких промена.

Коментаришући оцену директорке Међународног монетарног фонда („Неко добија – неко губи, али у целини, то је добра вест за светску економију“) Себиј-Лопез каже „да није све тако једноставно“. Ниска цена ће подићи конкурентност низа енергетских сектора и смањиће потребе за нафтом из шкриљаца коју производе САД. На пример, добијање барела сирове нафте у Саудијској Арабији кошта између пет и десет долара, што показује да она из шкриљаца није неопходна. У дугорочној перспективи, еврозона, која има малу инфлацију, може изродити дефлацију, а циљ Европске централне банке је повећање инфлације да би се спречила дефлација, тако да све, посматрајући дугорочно, иде у смеру без перспективе. Поред тога, Американци плаћају нафту 0,40 евроценти, а Европљани 1,4 евра, па је јасно да актуелна ситуација иде, и то много, наруку Американцима. Уколико ниска цена нафте остане, САД ће поправити стање у својој економији, створиће се нова радна места. Сви остали ће углавном бити губитници. Ради се о политици развоја Америке на рачун произвођача нафте − ако знамо политичку логику Вашингтона која се састоји у томе да увек води рачуна о краткорочним интересима, при чему, уопште не води рачуна о геополитичким потресима које може изазвати.

Мартин Фелдштајн за амерички „Проџект синдикејт“ такође каже да пад цене нафте има добре и лоше стране. Уколико буде и даље падала, изазваће драматичне геополитичке последице за државе произвођаче. Но, ниска цена нафте је добра вест за САД, јер ће повећати приходе домаћих потрошача и подстаћи раст привреде, као и у Европској унији и државама Азије које увозе овај енергент. Губитници су Венецуела, Иран и Русија. Фелдштајн очекује да ће пад цене испод 60 долара за барел (што се управо остварује) највише ударити по Русији, која ће се морати одрећи својих геополитичких циљева.

Другим речима, од ниских цена нафте западна економија добила је пуно свежег ваздуха, али то мало помаже у тражењу излаза из драматичне ситуације у којој се светска економија налази. Зато све ово није, дугорочно посматрано, повољно за западне државе. Уколико додамо да ће сви пројекти који су засновани на цени нафте од 100 долара за барел бити замрзнути, онда то значи нови ударац за економију, посебно за отварање налазишта у морима. Но, највише таквих пројеката (експлоатације нафте и гаса са дна мора) јесте у Русији. Због тога ова земља трпи велике губитке, јер нафта, како смо већ навели, пуни 40 одсто буџета. То се компензује падом курса рубље.

Но, Федерација има велике девизне резерве, а само је мали део тог новца потрошен на подршку курса рубље, тако да и при јачању санкција и садашње цене нафте може спокојно да издржи и више од годину дана. За то време ситуација ће се искристалисати. Како ствари сада стоје, главни добитник из сукоба САД и Русије − од 2003. године, тачније после напада на Ирак до данас − постаје Кина.

ИСЛАМСКА ДРЖАВА И НАФТА

Сунити Ирака теже да освоје богатства која тренутно контролишу шиити. Рат у Ираку и Сирији, иако се представља као религиозни, заправо је рат за нафту, односно новац. У Ираку, 90 одсто националног богатства повезано је са нафтом, те она чини и основу рата, јер је новац који се овде обрће повезан са нафтним налазиштима и нафтоводима.

Ирак је постао држава првог реда што се тиче производње „црног злата“. Према подацима ОПЕК, његове резерве су веће од 144 милијарде барела (Саудијска Арабија има 265 милијарди, а Иран 157). Производња овог енергента овде побија рекорде, после великог застоја због ратова и агресије САД. Године 2013. дневно је добијао три милиона барела, а у фебруару 2014. 3,6 милиона, што се није догодило од 1970. године. Због тога је Ирак избио на треће место у свету по производњи нафте (прва је Саудијска Арабија, а друга Русија). Тако је било до појаве исламиста (сунита) и Исламске државе. Наиме, југ Ирака, који представља стратешки регион, контролишу шиити, па самим тим и новац који се зарађује продајом нафте. Око Басре се налазе велика налазишта која на локалном нивоу обезбеђују 90 одсто све нафте, а ту су и велики терминали кроз које пролази 80 одсто све нафте произведене у Ираку. Такође, овде је мрежа нафтовода и најразвијенија.

Освојивши Ирак, САД су омогућиле шиитима да се учврсте у Багдаду, јер је бивши председник Садам Хусеин, као и већина његових сарадника, био сунит. Тако су „жртвама“ дозволили реванш и преузимање контроле налазишта нафте.

Ирачки Курдистан нема таква богатства у овом енергенту (само 10 одсто припада овом региону). Но, новац зарађен од нафте могао је постати основа за добијање самосталности. Када су исламисти кренули у офанзиву, Курди су узели оружје и почели да бране нафтна налазишта. Поред тога, Курдистан је без дозволе самостално извозио нафту преко турске луке Џејхан у Средоземном мору.

Уколико, дакле, анализирамо нафтну карту Ирака, онда нам постају јасни мотиви сунита исламиста. Наиме, сунитско становништво централног Ирака било је скрајнуто из свих стратешких послова са нафтом. Зато су људи били разочарани и било их је лако подићи против „господара нафте“. Ово објашњава и зашто се шиитски Иран тако брзо и снажно активирао против Исламске државе, иако има теократски (исламски) режим какав се, наводно, жели успоставити у Исламској држави, наводи Жил Бридје за портал Slate.fr.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *