Kažnjavanje Rusije ili sukob SAD i Saudijske Arabije?

Piše Zoran Milošević

Svet je već navikao da svaki sukob na Bliskom istoku, gde je koncentrisano 47 odsto ukupnih rezervi nafte, dovodi do skoka, a ne do pada njene cene. Tako je bilo tokom dva rata u Persijskom zalivu, kao i za vreme napada na Avganistan i posle njega. Čak je i nagoveštaj invazije SAD na Iran izazvao očekivanja da nafta poskupi na 200 dolara za barel. U aktuelnom padu cene nafte, dakle, nema ekonomske, ali ima geopolitičke logike

Cena referentne američke nafte pala je za 2,14 dolara na Njujorškoj berzi 13. decembra 2014. godine i sada iznosi 57,81 dolar, što je najniži nivo još od maja 2009. godine. Ovaj neverovatni pad započet je sa pojavom Islamske države u Iraku i za pola godine doveo je do obaranja cene nafte sa 115 na pomenuti iznos.

Kada je vojska Islamske države u junu 2014. godine počela borbena dejstva u Iraku, barel nafte je skočio sa 109 na 115 dolara. No, posle toga je „nevidljiva ruka“ oborila njenu cenu. Ovako nešto se ekonomskim faktorima ne može objasniti, navodi Mihail Agadžanjan za portal fondsk.ru. Svet je već navikao da svaki sukob na Bliskom istoku, gde je koncentrisano 47 odsto ukupnih rezervi nafte, dovodi do skoka, a ne do pada njene cene. Tako je bilo tokom dva rata u Persijskom zalivu, kao i za vreme napada na Avganistan i posle njega. Čak je i nagoveštaj invazije SAD na Iran izazvao očekivanja da nafta poskupi na 200 dolara za barel. U aktuelnom padu cene nafte, dakle, nema ekonomske, ali ima geopolitičke logike.

 

ELEMENTI AMERIČKE GEOPOLITIKE Sa druge strane, pojeftinjenje ovog energenta pomaže Evropskoj uniji da izađe iz recesije, kao i da se ubrza ekonomski rast SAD. Za proizvođače nafte pad cene je katastrofalan događaj, posebno za Venecuelu i Kolumbiju, koje su se pri visokim cenama nafte zadužile i sada treba vraćati dugove. Ni Rusiji neće biti lako, ako se zadrži niska cena, jer se budžet punio, između ostalog, na račun izvoza nafte (40 odsto). Za Saudijsku Arabiju i države Persijskog zaliva, kao i za Norvešku, koje imaju velike devizne rezerve, niska cena ovog energenta nije opasnost za duži vremenski period. Kada se ovome doda i podatak da pad cene nafte, kao i sprečavanje izgradnje gasovoda „Južni tok“ ima geopolitičku pozadinu, nije teško prepoznati „autora“ ovog „čuda“. Prema listu „Fajnenšel tajms“, strateg „nove geopolitike nafte“ je Ed Mors, nekadašnji pomoćnik državnog sekretara za pitanja međunarodne energetske politike SAD (1979–1981). Nova američka geopolitika zasnovana je na nekoliko elemenata. Prvi je činjenica da u mnogim državama koje izvoze naftu postoje faktori nestabilnosti (demografski rast, nezaposlenost, velika imovinska nejednakost) što sve podstiče stanovništvo na pobunu, tj. na uzimanje učešća u protestima za smenu vlasti. Ovakva situacija za SAD i ceo Zapad otvara mogućnost „apokaliptičke obustave dostave nafte“, a to se ne želi. Zato je potrebno aktivno delovati. Drugi element nove strategije je činjenica da vlade tih država troše veliki novac na socijalna davanja da bi umirile svoje žitelje. Na primer, Saudijska Arabija izdvaja godišnje 125 milijardi dolara (oko 27 odsto svog BDP) pri čemu zahtevi rastu. To znači da će se cene nafte povećavati, jer je takvim vladama potreban novac, što je nepoželjna varijanta za Zapad. Treće, izvoznici nafte daju velike kompenzacije ostaloj ekonomiji, što podstiče unutrašnju potrošnju energenta i tako umanjuje količinu za izvoz, što opet vodi ka poskupljenju za potrošače na Zapadu. Da bi Zapad izvukao korist za sebe, bilo je potrebno umanjiti cenu nafte. Neophodno je, dakle, bilo onemogućiti socijalni i ekonomski razvoj država izvoznica nafte da bi se podstakli građani da menjaju Zapadu nepodobne političare. Prema tome, nije tajna da se ovde misli na podsticanje građana Rusije da „obojenom revolucijom“ smene aktuelnog predsednika Ruske Federacije.

 

[restrictedarea]

 

Velika nalazišta nafte koncentrisana su u samo četiri države – Saudijskoj Arabiji, Rusiji, Iranu i Venecueli. Većinu danas ne kontrolišu SAD, izuzetak je jedino Saudijska Arabija. Istovremeno, SAD proizvode svega osam odsto nafte a apsolutno su najveći potrošač ovog energenta (24 odsto svetske potrošnje). Takođe, svake godine tamo se povećavaju potrebe za naftom, što povećava njihovu zavisnost u ovoj oblasti (sa 55 na 70 odsto). Zato Amerika teži totalnoj kontroli područja bogatih naftom, kao i puteva dostave na svetsko tržište i pri tome se ne libi da koristi i otvorenu vojnu agresiju (Irak, Libija) dok u nekim drugim slučajevima radije poseže za tzv. „obojenim revolucijama“.

Kompletna geopolitička transformacija tržišta i proizvodnje nafte, od 1973. godine do danas, uključujući Libiju, išla je na štetu Kine. Međutim, aktuelno pojeftinjenje ovog energenta odstupa od navedenog pravila, jer zapravo ide naruku ovoj državi. Inače, glavni izvoznici nafte u Kinu su danas Saudijska Arabija i Iran, a oni zauzvrat kupuju oružje od ove zemlje. Kina je 2000. godine zavisila od uvozne nafte u obimu od 31 odsto, a 2025. predviđa se zavisnost u iznosu od 73 odsto (13 miliona barela dnevno) navodi A. V. Dragačev u „Ruskoj geopolitičkoj enciklopediji 2010–2014“.

 

CENA NAFTE I STIHIJA TRŽIŠTA Treba ukazati i na neke druge činjenice, koje svakako nisu glavni uzrok aktuelnog pada cene nafte, bar ne tako radikalno, ali ih treba imati u vidu. Prvo, nove tehnologije slabe naftnu industriju, jer omogućavaju dobijanje nafte i gasa iz škriljaca (u SAD se dnevno na ovaj način proizvede devet miliona barela nafte). Drugo, nove mašine i motori troše sve manje goriva, čime se smanjuje i potražnja za ovim energentom. Treći razlog je usporen ekonomski rast Kine i Evropske unije. Uvažavajući, dakle, ove razloge, navodi Salomon Kalmanovic za kolumbijski list „Espektador“, može se reći da ima povoda za neznatan pad cene nafte. Takođe, OPEK kontroliše manje od jedne trećine svetske proizvodnje ovog energenta (90 miliona barela dnevno) a najuticajniji član (Saudijska Arabija) zna da visoka cena podstiče proizvodnju iz škriljaca, te je zainteresovana sa smanjenje cene nafte. Neki analitičari su za list „Ekonomist“ tvrdili da proizvođači nafte imaju profit i sa cenom od 57 dolara za barel, posebno iz nalazišta koja nisu povezana sa morima.

Niska cena doprinosi slabljenju država izvoznika nafte i na ekonomskom, i na političkom planu, jer gube sposobnost da utiču na nju, što je i jedan od ciljeva SAD – slabljenje Rusije i Venecuele. Proizvođačima nafte, s obzirom na potrebe državnog budžeta, nije svejedno kolika je njena cena. Rusiji ne odgovara niža od 70 dolara, Venecueli od 120, Iranu od 100, Ujedinjenim Arapskim Emiratima od 30, Kataru od 10 dolara za barel. Čak ni SAD ne odgovara cena nafte manja od 60 dolara za barel. Da je ona posledica različitih mahinacija, pokazuje i podatak da se 80 odsto nafte prodaje preko fondova, a samo 20 odsto u stvarnoj trgovini, na tzv. tržištu. Previše je tu novca i ugrađenih interesa da bi se cena prepustila stihiji tržišta.

Konstantin Siroješkin za kazahstanski portal continent.kz navodi da pojmovi „nafta“, „novac“ i „geopolitika“ uvek idu jedan uz drugi, te da je „igranje“ cenom nafte „normalna“ geopolitička reakcija. Gde počinje razgovor o „crnom zlatu“, tu je veliki novac, a zatim i interesi različitih centara moći i veliki ulozi različitih „igrača“. Takvi razgovori podrazumevaju prisustvo vlasnika velikog kapitala i uvažavanje njihovih interesa (inače nema investicija) tako da je teško razlučiti gde preovlađuje novac, a gde geopolitika.

I. Ibrahimov za portal mir-politika.ru navodi da su nafta i geopolitika bile uvek povezane, ali da je danas ta veza još jača. Ovo je uslovljeno nizom razloga. Rast potreba za energentima uslovio je njihovu važnost. Iako ima alternativnih izvora energije, nafta je još uvek jedan od glavnih i tako će biti, prema predviđanjima, sve do 2017. godine, kada će potražnja dostići zenit i započeće pad. No, ozbiljnije smanjenje interesa za naftom započeće tek 2030. godine. Za to vreme, ona i dalje ostaje najvažniji energent, kojim se obezbeđuje 40 odsto potreba za energijom u svetu. Sledi gas – 28 odsto, ugalj – 20, obnovljivi izvori energije – sedam odsto i nuklearna energija – pet odsto.

U budućnosti, struktura svetskog energetskog bilansa ići će ka transformaciji po dva scenarija. Prvi podrazumeva prelazak sa nafte na gas (kao što je nafta istisnula ugalj) a potom ponovni interes za obnovljive izvore energije i nuklearnu energiju. Prema drugom scenariju, ukoliko se napravi prodor ka osvajanju tehnologije (motora) na vodu, potrebe za naftom brzo će se umanjiti, otprilike 2025. godine. No, dok se to ne dogodi, nafta ostaje važan izvor energije, jer države koje je imaju neće žuriti da je se odreknu, posebno jer je (i) instrument spoljne politike.

Iako cena ovog energenta pada, snabdevanje je stabilno. To se objašnjava mogućnošću Saudijske Arabije da kompenzuje smanjenje proizvodnje bilo kojeg drugog proizvođača, zatim pojavom nafte dobijene iz škriljaca na području Severne Afrike, koja je obogatila ponudu, i na kraju, prognoze govore o padu potrošnje nafte u svetu, što umiruje tržište.

Zato se postavlja pitanje − Koliko će se dugo nafta prodavati po ovim niskim cenama?

Pomenuti Mihail Agadžanjan smatra da to neće dugo trajati, jer SAD trenutnom cenom ruše Rusiju, ali i svoje kompanije koje dobijaju naftu i gas iz škriljaca, pomažući, ujedno, Kini da učvrsti poziciju prve ekonomije sveta. Ukoliko je ideja „kažnjavanja Rusije“ toliko jaka u Vašingtonu da ga se više ne tiče Kina, čak ni po cenu predaje svojih pozicija Pekingu, onda se njegova aktuelna politika može razumeti.

 

SUKOB SAD I SAUDIJSKE ARABIJE? No, postoji još jedno objašnjenje niske cene nafte. Naime, Filip Sebij-Lopez (Philippe Sébille-Lopez) doktor geopolitike, stručnjak za energetiku i države izvoznice nafte, za francuski portal Atlantico povezuje pad cene ovog energenta ne sa sukobom SAD sa Rusijom, već sa sukobom Saudijske Arabije i SAD. Pad cene nafte, kratkoročno, šteti državama izvoznicama, a pomaže SAD i Evropskoj uniji (ocena direktora MMF Kristine Lagard). Međutim, dugoročno, niske cene nafte u Evropskoj uniji mogu dovesti do deflacije (posebno u evrozoni) koja bi, potom, nanela žestok udarac državama proizvođačima, što bi dovelo do nepoželjnih (geo)političkih promena.

Komentarišući ocenu direktorke Međunarodnog monetarnog fonda („Neko dobija – neko gubi, ali u celini, to je dobra vest za svetsku ekonomiju“) Sebij-Lopez kaže „da nije sve tako jednostavno“. Niska cena će podići konkurentnost niza energetskih sektora i smanjiće potrebe za naftom iz škriljaca koju proizvode SAD. Na primer, dobijanje barela sirove nafte u Saudijskoj Arabiji košta između pet i deset dolara, što pokazuje da ona iz škriljaca nije neophodna. U dugoročnoj perspektivi, evrozona, koja ima malu inflaciju, može izroditi deflaciju, a cilj Evropske centralne banke je povećanje inflacije da bi se sprečila deflacija, tako da sve, posmatrajući dugoročno, ide u smeru bez perspektive. Pored toga, Amerikanci plaćaju naftu 0,40 evrocenti, a Evropljani 1,4 evra, pa je jasno da aktuelna situacija ide, i to mnogo, naruku Amerikancima. Ukoliko niska cena nafte ostane, SAD će popraviti stanje u svojoj ekonomiji, stvoriće se nova radna mesta. Svi ostali će uglavnom biti gubitnici. Radi se o politici razvoja Amerike na račun proizvođača nafte − ako znamo političku logiku Vašingtona koja se sastoji u tome da uvek vodi računa o kratkoročnim interesima, pri čemu, uopšte ne vodi računa o geopolitičkim potresima koje može izazvati.

Martin Feldštajn za američki „Prodžekt sindikejt“ takođe kaže da pad cene nafte ima dobre i loše strane. Ukoliko bude i dalje padala, izazvaće dramatične geopolitičke posledice za države proizvođače. No, niska cena nafte je dobra vest za SAD, jer će povećati prihode domaćih potrošača i podstaći rast privrede, kao i u Evropskoj uniji i državama Azije koje uvoze ovaj energent. Gubitnici su Venecuela, Iran i Rusija. Feldštajn očekuje da će pad cene ispod 60 dolara za barel (što se upravo ostvaruje) najviše udariti po Rusiji, koja će se morati odreći svojih geopolitičkih ciljeva.

Drugim rečima, od niskih cena nafte zapadna ekonomija dobila je puno svežeg vazduha, ali to malo pomaže u traženju izlaza iz dramatične situacije u kojoj se svetska ekonomija nalazi. Zato sve ovo nije, dugoročno posmatrano, povoljno za zapadne države. Ukoliko dodamo da će svi projekti koji su zasnovani na ceni nafte od 100 dolara za barel biti zamrznuti, onda to znači novi udarac za ekonomiju, posebno za otvaranje nalazišta u morima. No, najviše takvih projekata (eksploatacije nafte i gasa sa dna mora) jeste u Rusiji. Zbog toga ova zemlja trpi velike gubitke, jer nafta, kako smo već naveli, puni 40 odsto budžeta. To se kompenzuje padom kursa rublje.

No, Federacija ima velike devizne rezerve, a samo je mali deo tog novca potrošen na podršku kursa rublje, tako da i pri jačanju sankcija i sadašnje cene nafte može spokojno da izdrži i više od godinu dana. Za to vreme situacija će se iskristalisati. Kako stvari sada stoje, glavni dobitnik iz sukoba SAD i Rusije − od 2003. godine, tačnije posle napada na Irak do danas − postaje Kina.

ISLAMSKA DRŽAVA I NAFTA

Suniti Iraka teže da osvoje bogatstva koja trenutno kontrolišu šiiti. Rat u Iraku i Siriji, iako se predstavlja kao religiozni, zapravo je rat za naftu, odnosno novac. U Iraku, 90 odsto nacionalnog bogatstva povezano je sa naftom, te ona čini i osnovu rata, jer je novac koji se ovde obrće povezan sa naftnim nalazištima i naftovodima.

Irak je postao država prvog reda što se tiče proizvodnje „crnog zlata“. Prema podacima OPEK, njegove rezerve su veće od 144 milijarde barela (Saudijska Arabija ima 265 milijardi, a Iran 157). Proizvodnja ovog energenta ovde pobija rekorde, posle velikog zastoja zbog ratova i agresije SAD. Godine 2013. dnevno je dobijao tri miliona barela, a u februaru 2014. 3,6 miliona, što se nije dogodilo od 1970. godine. Zbog toga je Irak izbio na treće mesto u svetu po proizvodnji nafte (prva je Saudijska Arabija, a druga Rusija). Tako je bilo do pojave islamista (sunita) i Islamske države. Naime, jug Iraka, koji predstavlja strateški region, kontrolišu šiiti, pa samim tim i novac koji se zarađuje prodajom nafte. Oko Basre se nalaze velika nalazišta koja na lokalnom nivou obezbeđuju 90 odsto sve nafte, a tu su i veliki terminali kroz koje prolazi 80 odsto sve nafte proizvedene u Iraku. Takođe, ovde je mreža naftovoda i najrazvijenija.

Osvojivši Irak, SAD su omogućile šiitima da se učvrste u Bagdadu, jer je bivši predsednik Sadam Husein, kao i većina njegovih saradnika, bio sunit. Tako su „žrtvama“ dozvolili revanš i preuzimanje kontrole nalazišta nafte.

Irački Kurdistan nema takva bogatstva u ovom energentu (samo 10 odsto pripada ovom regionu). No, novac zarađen od nafte mogao je postati osnova za dobijanje samostalnosti. Kada su islamisti krenuli u ofanzivu, Kurdi su uzeli oružje i počeli da brane naftna nalazišta. Pored toga, Kurdistan je bez dozvole samostalno izvozio naftu preko turske luke Džejhan u Sredozemnom moru.

Ukoliko, dakle, analiziramo naftnu kartu Iraka, onda nam postaju jasni motivi sunita islamista. Naime, sunitsko stanovništvo centralnog Iraka bilo je skrajnuto iz svih strateških poslova sa naftom. Zato su ljudi bili razočarani i bilo ih je lako podići protiv „gospodara nafte“. Ovo objašnjava i zašto se šiitski Iran tako brzo i snažno aktivirao protiv Islamske države, iako ima teokratski (islamski) režim kakav se, navodno, želi uspostaviti u Islamskoj državi, navodi Žil Bridje za portal Slate.fr.

 

[/restrictedarea]