Висока идеја и “штангле”

Дмитриј СЕДОВ

Увек сам био сажаљив према политичарима који су постали жртве трезвеног размишљања, ради високих идеја. Мени је жао чак и Наполеона који је хтео да ослободи Русију од крвавог самодржавља и крепосног права. Висока идеја која је одвајала од трезвеног расуђивања, довела је хероја француске нације у затвор на острву свете Јелене, где је он и умро од пажљиво му подметаних порција са капијум-цијанидом.

Наравно, Јадранка Јоксимовић не претендује на улогу Наполеона. Она чак није још зарадила ни министарску фотељу, али ће идеологија коју је изложила несумњиво са њом одиграти неслану шалу.

“Србија не намерава да избегава своје обавезе по питању зближавања својих спољнополитичких позиција са позицијом ЕУ, но њој није лако да прихвати одлуке које су донете без њеног учешћа” – каже српски министар без портфеља, у пуној мери осећајући у себи борбу између трезвеног расуђивања и европских идеја.

Нема много таквих држава као што је Србија. Многе земље-кандидати редовно се придружују санкцијама ЕУ против Русије. Само су се Србија и Турска нашле на две столице. Тачније, Турска је са две столице већ сишла и после полувековног очекивања пријема у ЕУ, својим партнерима показала позамашан “шипак”. Нови гасовод из Русије који би Турци да назову “Турски ток”, омогућиће Анкари да се веома угодно осећа и без чланства у тој заједници. Сада Брисел од Ердогана неће дочекати никаквих антируских санкција.

Београд је пред сложенијом ситуацијом. Он је нерадо упао у двојни положај због економског рата између Брисела и Москве.

Премда се принципијелно питање не огледа у томе. Чак и када би “Јужни ток” дошао до Србије, њеним ступањем у ЕУ ионако би од ње тражили размену здравог смисла и антируске идеје. Због тога што започети атлантистички поход на Москву има за циљ да је поново сатера у положај немоћне и полузависне државе. Велику и моћну Русију Запад не жели да види.

И шта у вези са тим каже Јоксимовићка? Она каже: “Ми схватамо очекивања ЕУ поводом зближавања позиција у будућности и ми не желимо да избегавамо обавезе по том питању”.

Објасните ми мадам Јоксимовић, како се то Србија спрема да изгради посебне односе са Русијом, притом у потпуности учествујући у економском рату Брисела?

Или постоји нада да ће у одлучујућем тренутку српски војник лећи на дно рова и неће кренути у напад? А потом ће га каплар због тога похвалити пред стројем?

Такве ствари се не дешавају. Каплари, посебно немачки, нису навикли на такве облике подстицања. Узгред, нови каплар Егдар Ринкевич – шеф МИП-а Летоније која почиње да председава ЕУ – већ је директно од Београда затражио брже зближавање позиција. “Ми ћемо разматрати то питање у будућим консултацијама са Србијом, очекујући зближавање. То укључује целокупну спољну политику, не само Русију. Ми се надамо да ће то постепено зближавање бити максимално активно и да ће до њега доћи максимално брзо” – изјавио је каплар.

Ово је очигледна алузија, како српски политичари не би имали илузија. Процеси демократизације унутар ЕУ одавно су завршени, уступивши место директном насиљу. У роману Јарослава Хашека “Авантуре доброћудног војника Швејка”, описан је метод кажњавања недисциплинованих војника у армији Аустро-Угарске уз помоћ – “штангли”. Метод се огледа у томе да се кажњенику заврћу ноге за штап који лежи на раменима. На тај начин се упијају високе идеје победе над противником, упркос здравој жељи да се преживи.

Очигледно ће се током даљег зближавања са ЕУ, у машти српских политичара све јасније одсликавати обрис “штангле”. Можда то и није лоше. То омета жртвовање здравог смисла у корист високих идеја.