Почетна / Други пишу / Борис АЛЕКСИЋ: Куда идеш Србијо?

Борис АЛЕКСИЋ: Куда идеш Србијо?

Сведоци смо чињенице да се на Западу припрема својеврсни крсташки поход против Русије. То је свима јасно и може се закључити простим прегледом ударних вести у њиховим јавним гласилима, као и изјава тамошњих високих функционера. Следећи пример прекоокеанских газда, нови председник Европског савета,Пољак Доналд Туск је на свечаној церемонији у Бриселу најавио борбу против непријатеља ЕУ. Као да је постао врховни командант, Туск је објавио свету да Унија има непријатеље са којима мора да се обрачуна. Све је донекле ублажила и учинила смешним Пољакова фотографија са букетом цевећа у рукама, направљена на свечаности, као и чињеница да Брисел не располаже оружаном силом. Али ништа за то, јер је Туск истом приликом подсетио на значај Сједињених држава. Трансатлантски односи и стратешко партнерство са Вашингтоном су „кичма демократског поретка“, а Брисел ће се поред спољних непријатеља обрачунати и са унутрашњим ако затреба.[i] Баш демократски. Уколико постоји сумња на кога је Туск мислио када је помињао непријатеље Брисела, његова изјава дата новинарима крајем новембра је све разјаснила. „Русија није наш стратешки партнер, већ стратешки проблем.“[ii] Његов колега у НАТО пакту, који такође ужива поверење Беле куће, Јенс Столтемберг био је нешто изричитији када је објаснио да Северноатлантски савез није одустао од пријема Украјине и Грузије у свој састав.[iii] Улазак ових земаља у НАТО пакт би представљало индиректну објаву рата Русији са несагледивим последицама. Судећи по речима нових руководилаца Европског савета и Алијансе, Запад је спреман на такав ризик. Командант европских снага НАТО-а, Филип Бридлав је са своје стране потврдио да је Русија постала мета овог војног савеза. Он је у Кијеву, најавио допремање нове количине америчког оружја и упозорио на „руску претњу“.[iv] Очекујући сукоб са Русијом НАТО повећава своју оружану силу на њеним границама.[v]

Уместо да се држи што даље од ратних хушкача из Вашингтона и Брисела, Београд је донео одлуку да настави са приближавањем НАТО пакту и ЕУ. Недавно је је Комитет Северноатлантског савеза за кооперативну безбедност и партнерства одобрио захтев Србије за приступање ИПАП-у (Индивидуалном акционом плану партнерства) а републичка влада ће га одобрити. У то нема сумње. Режим може да обмане руског председника и већ договорене споразуме са Русијом одбије да потпише, али Северноатлантском савезу не зна да каже не. На овај начин Србија војне и политичке односе са окупатором подиже на највиши могући ниво за земљу које није чланица Алијансе.[vi]

Индивидуални акциони план партнерства успостављен је на самиту НАТО у Прагу 2002. године и представља интензивни облик институционалне сарадње ради пружања помоћи држави партнеру у реформи и модернизацији система одбране. Израђује се сваке друге године, а може се ажурирати на годишњем нивоу након подношења годишњих информација од стране државе партнера. Сарадња државе партнера са НАТО кроз ИПАП организује се у областима политичких питања и питања безбедносне политике, одбрамбеним безбедносним и војним питањима, информисању јавности, науци, животној средини и планирању у ванредним ситуацијама, као и о административним питањима и питањима заштите безбедности и ресурса. Влада Србије је на седници одржаној 24. фебруара 2011. године донела Закључак о покретању процедуре за израду IPAP, aПисмо о намери приступања ИПАП-у, Министарство спољних послова упутило је НАТО у марту 2011. године. Презентациони документ ИПАП, између Републике Србије и Организације северноатлантског споразума усвојила је Влада на седници одржаној 14. јула 2011. године, aинтерресорна делегација Републике Србије је 25. новембра 2011. године представила документ у Бриселу.[vii] Иако је овај захтев упутила претходна власт, коалиција напредњака и социјалиста је наставила са реализацијом пројекта. Београд има симпатије за Северноатлантски савез којем је поверио чак и реформу свог система одбране. Оног система који је зауставио НАТО у Походу на Исток!

Како се званично наводи – основни циљеви Групе Србија – НАТО за реформу одбране су подршка институционалној сарадњи Београда и Алијансе у процесу реформе система одбране, достизање Циљева партнерства Процеса планирања и прегледа, ангажовању у Концепту оперативних способности, израда пројеката за решавање специфичних проблема реформе, као и унапређење координације и ефикасности билатералне војне сарадње са НАТО и ЕУ.[viii] У пракси ове реформе су осакатиле оружане снаге Србије. Од армије која је успешно одолевала НАТО пакту 78 дана, Војска Србије (накад ВЈ) је спала на седам и по хиљада војника (планирано је да има 11 хиљада људи под оружјем). Ратна техника је или уништена по налогу САД, или је продата шиптарским терористима! Бројни подаци указују да је Београд помогао у стварању „Безбедносних снага Косова“. Тако је Катар преко фирме у власништву краљевске породице “Бин Јабер Груп”, откупљивао све “вишкове” наоружања у Србији и преко Црне Горе их поклањао Албанији. Циљ је био да ово оружје стигне на КиМ како би помогло у стварању шиптарске армије. Са друге стране ова стратегија омогућује слабљење и разоружавање Србије. Директну одговорност за ову велеиздају сносе челници ДС-а и СНС-а.[ix] Докле је све отишло сведоче и заједничке вежбе терориста са припадницима Војске Србије, под окриљем НАТО пакта.[x] Ако се боље погледа постаје јасно да су оружане снаге Србије и „Безбедносне снаге Косова“ замишљене као испоставе Северноатлантског савеза.

Међутим у глави министра одбране Гашића је нешто сасвим друго. Он је по завршетку тактичке вежбе „Платинасти вук 15“ са оружаним снагама САД изјавио „Јуче смо испратили јединицу са 72 наша припадника у Централноафричку Републику. Тиме Србија први пут има више од 500 припадника у међународним мисијама и битан је чинилац у извозу безбедности, на шта смо јако поносни, јер је то круна петнаестогодишњег рада и учешћа наше војске у мировним операцијама.“[xi] Међутим држава коју су амерички и албански држављани понизили развијањем заставе велике Албаније усред главног града, током фудбалске утакмице, тешко може да се хвали како је извозник безбедности. Таква држава не може да гарантује основна права и заштиту својим грађанима. Зато би за Србију било најбоље да престане са „извозом безбедности“ под диригентском палицом НАТО пакта и започне са обновом сопственог система безбедности. Ово тим пре што догађаји у Украјини и Новорусији показују појачану агресивност Запада.

Сарадња Србије са Северноатлантским савезом је наопака и неприродна пре свега због зла које је тај војни савез нанео српском народу. Просто је невероватно да припадници Војске Србије и Жандармерије третирају окупатора као савезника. Поред тога САД, ЕУ и НАТО пакт су као свог највећег непријатеља означили Русију. Приближавајући се овим организацијама Београд може само да постане противник Москве. Зато је време да Србија застане и скрене са странпутице, а Сједињене државе, Унију и Алијансу препусти судбини Наполеона и Хитлера.


[viii] Исто.

Један коментар

  1. Previse je kupljenih I potkupljenih u vlasti Srbije, tako da garniture na vlasti od 2000 do danas su samo puki izvsioci naloga Vasingtona I Brisela, odnosno veliki duznici koji placaju svoje zaduzenje preko Srbije I Srba. I narod je u medijskom mraku, a svojom letargijom doprinosi tome sto se desava, podlegao je pobedi psiholoskog rata. Treba zabraniti premjerima I ministrima da se po pet puta dnevno vrte njihove izjave u sredstvima informisanja, pa ispda da je Vucic sveznadar, od prava, ekonomije, politike, zdravsta, biologije, a jos se nije javio za svemirska istrazivanja, ali nikad se nezna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *