Boris ALEKSIĆ: Kuda ideš Srbijo?

Svedoci smo činjenice da se na Zapadu priprema svojevrsni krstaški pohod protiv Rusije. To je svima jasno i može se zaključiti prostim pregledom udarnih vesti u njihovim javnim glasilima, kao i izjava tamošnjih visokih funkcionera. Sledeći primer prekookeanskih gazda, novi predsednik Evropskog saveta,Poljak Donald Tusk je na svečanoj ceremoniji u Briselu najavio borbu protiv neprijatelja EU. Kao da je postao vrhovni komandant, Tusk je objavio svetu da Unija ima neprijatelje sa kojima mora da se obračuna. Sve je donekle ublažila i učinila smešnim Poljakova fotografija sa buketom ceveća u rukama, napravljena na svečanosti, kao i činjenica da Brisel ne raspolaže oružanom silom. Ali ništa za to, jer je Tusk istom prilikom podsetio na značaj Sjedinjenih država. Transatlantski odnosi i strateško partnerstvo sa Vašingtonom su „kičma demokratskog poretka”, a Brisel će se pored spoljnih neprijatelja obračunati i sa unutrašnjim ako zatreba.[i] Baš demokratski. Ukoliko postoji sumnja na koga je Tusk mislio kada je pominjao neprijatelje Brisela, njegova izjava data novinarima krajem novembra je sve razjasnila. „Rusija nije naš strateški partner, već strateški problem.“[ii] Njegov kolega u NATO paktu, koji takođe uživa poverenje Bele kuće, Jens Stoltemberg bio je nešto izričitiji kada je objasnio da Severnoatlantski savez nije odustao od prijema Ukrajine i Gruzije u svoj sastav.[iii] Ulazak ovih zemalja u NATO pakt bi predstavljalo indirektnu objavu rata Rusiji sa nesagledivim posledicama. Sudeći po rečima novih rukovodilaca Evropskog saveta i Alijanse, Zapad je spreman na takav rizik. Komandant evropskih snaga NATO-a, Filip Bridlav je sa svoje strane potvrdio da je Rusija postala meta ovog vojnog saveza. On je u Kijevu, najavio dopremanje nove količine američkog oružja i upozorio na „rusku pretnju“.[iv] Očekujući sukob sa Rusijom NATO povećava svoju oružanu silu na njenim granicama.[v]

Umesto da se drži što dalje od ratnih huškača iz Vašingtona i Brisela, Beograd je doneo odluku da nastavi sa približavanjem NATO paktu i EU. Nedavno je je Komitet Severnoatlantskog saveza za kooperativnu bezbednost i partnerstva odobrio zahtev Srbije za pristupanje IPAP-u (Individualnom akcionom planu partnerstva) a republička vlada će ga odobriti. U to nema sumnje. Režim može da obmane ruskog predsednika i već dogovorene sporazume sa Rusijom odbije da potpiše, ali Severnoatlantskom savezu ne zna da kaže ne. Na ovaj način Srbija vojne i političke odnose sa okupatorom podiže na najviši mogući nivo za zemlju koje nije članica Alijanse.[vi]

Individualni akcioni plan partnerstva uspostavljen je na samitu NATO u Pragu 2002. godine i predstavlja intenzivni oblik institucionalne saradnje radi pružanja pomoći državi partneru u reformi i modernizaciji sistema odbrane. Izrađuje se svake druge godine, a može se ažurirati na godišnjem nivou nakon podnošenja godišnjih informacija od strane države partnera. Saradnja države partnera sa NATO kroz IPAP organizuje se u oblastima političkih pitanja i pitanja bezbednosne politike, odbrambenim bezbednosnim i vojnim pitanjima, informisanju javnosti, nauci, životnoj sredini i planiranju u vanrednim situacijama, kao i o administrativnim pitanjima i pitanjima zaštite bezbednosti i resursa. Vlada Srbije je na sednici održanoj 24. februara 2011. godine donela Zaključak o pokretanju procedure za izradu IPAP, aPismo o nameri pristupanja IPAP-u, Ministarstvo spoljnih poslova uputilo je NATO u martu 2011. godine. Prezentacioni dokument IPAP, između Republike Srbije i Organizacije severnoatlantskog sporazuma usvojila je Vlada na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, ainterresorna delegacija Republike Srbije je 25. novembra 2011. godine predstavila dokument u Briselu.[vii] Iako je ovaj zahtev uputila prethodna vlast, koalicija naprednjaka i socijalista je nastavila sa realizacijom projekta. Beograd ima simpatije za Severnoatlantski savez kojem je poverio čak i reformu svog sistema odbrane. Onog sistema koji je zaustavio NATO u Pohodu na Istok!

Kako se zvanično navodi – osnovni ciljevi Grupe Srbija – NATO za reformu odbrane su podrška institucionalnoj saradnji Beograda i Alijanse u procesu reforme sistema odbrane, dostizanje Ciljeva partnerstva Procesa planiranja i pregleda, angažovanju u Konceptu operativnih sposobnosti, izrada projekata za rešavanje specifičnih problema reforme, kao i unapređenje koordinacije i efikasnosti bilateralne vojne saradnje sa NATO i EU.[viii] U praksi ove reforme su osakatile oružane snage Srbije. Od armije koja je uspešno odolevala NATO paktu 78 dana, Vojska Srbije (nakad VJ) je spala na sedam i po hiljada vojnika (planirano je da ima 11 hiljada ljudi pod oružjem). Ratna tehnika je ili uništena po nalogu SAD, ili je prodata šiptarskim teroristima! Brojni podaci ukazuju da je Beograd pomogao u stvaranju „Bezbednosnih snaga Kosova“. Tako je Katar preko firme u vlasništvu kraljevske porodice “Bin Jaber Grup”, otkupljivao sve “viškove” naoružanja u Srbiji i preko Crne Gore ih poklanjao Albaniji. Cilj je bio da ovo oružje stigne na KiM kako bi pomoglo u stvaranju šiptarske armije. Sa druge strane ova strategija omogućuje slabljenje i razoružavanje Srbije. Direktnu odgovornost za ovu veleizdaju snose čelnici DS-a i SNS-a.[ix] Dokle je sve otišlo svedoče i zajedničke vežbe terorista sa pripadnicima Vojske Srbije, pod okriljem NATO pakta.[x] Ako se bolje pogleda postaje jasno da su oružane snage Srbije i „Bezbednosne snage Kosova“ zamišljene kao ispostave Severnoatlantskog saveza.

Međutim u glavi ministra odbrane Gašića je nešto sasvim drugo. On je po završetku taktičke vežbe „Platinasti vuk 15“ sa oružanim snagama SAD izjavio „Juče smo ispratili jedinicu sa 72 naša pripadnika u Centralnoafričku Republiku. Time Srbija prvi put ima više od 500 pripadnika u međunarodnim misijama i bitan je činilac u izvozu bezbednosti, na šta smo jako ponosni, jer je to kruna petnaestogodišnjeg rada i učešća naše vojske u mirovnim operacijama.“[xi] Međutim država koju su američki i albanski državljani ponizili razvijanjem zastave velike Albanije usred glavnog grada, tokom fudbalske utakmice, teško može da se hvali kako je izvoznik bezbednosti. Takva država ne može da garantuje osnovna prava i zaštitu svojim građanima. Zato bi za Srbiju bilo najbolje da prestane sa „izvozom bezbednosti“ pod dirigentskom palicom NATO pakta i započne sa obnovom sopstvenog sistema bezbednosti. Ovo tim pre što događaji u Ukrajini i Novorusiji pokazuju pojačanu agresivnost Zapada.

Saradnja Srbije sa Severnoatlantskim savezom je naopaka i neprirodna pre svega zbog zla koje je taj vojni savez naneo srpskom narodu. Prosto je neverovatno da pripadnici Vojske Srbije i Žandarmerije tretiraju okupatora kao saveznika. Pored toga SAD, EU i NATO pakt su kao svog najvećeg neprijatelja označili Rusiju. Približavajući se ovim organizacijama Beograd može samo da postane protivnik Moskve. Zato je vreme da Srbija zastane i skrene sa stranputice, a Sjedinjene države, Uniju i Alijansu prepusti sudbini Napoleona i Hitlera.