Почетна / Друштво / Трилатерала над Београдом

Трилатерала над Београдом

Пише Никола Врзић

О чему су чланови Европске групе Трилатералне комисије протеклог викенда разговарали у Београду и зашто је постојање ове групе утицајних људи, које је окупио Дејвид Рокфелер, још и већа негација демократије од поретка на чијем је челу врховни вођа Северне Кореје Ким Џонг Ун

У петак, 25. октобра 2013. године, у Кракову у Пољској започео је 37. састанак Европске групе Трилатералне комисије, а трећег и последњег дана скупа одржана је и панел дискусија „Украјина и Европска унија“. Присутнима се обратио Леонид Кожара, тадашњи министар спољних послова у влади Украјине која се припремала да потпише Споразум о придруживању са Европском унијом, а за њим је говорио још један Украјинац, Арсениј Јацењук, тада само посланик једне опозиционе партије у украјинској Врховној ради. Уследио је потом и панел „Русија и Европа: сарадња или отуђење?“ Три недеље касније, влада премијера Миколе Азарова и председника Виктора Јануковича изненада одлучује да не потпише споменути споразум са ЕУ, на кијевском Мајдану избијају демонстрације, догађа се оружани пуч а на чело пучистичке прозападне владе доспева управо посланик Арсениј Јацењук.

Није могуће повући директну узрочно-последичну везу између Јацењуковог појављивања пред Трилатералном комисијом и његовог – баш његовог – вртоглавог успона током и после пуча који је пак уследио пошто су чланови Трилатерале, тада без видљивог конкретног повода јер је то било и пре пуча, и пре Крима и Новорусије, и пре ЕУ санкција Русији, разговарали да ли ће Европа са Русијом сарађивати или ће се од ње отуђивати. Директно везу није могуће повући већ и зато што су и ова дискусија, и она у којој је учествовао Арсениј Јацењук, одржане иза затворених врата, иза затворених очију свеколике јавности. Ипак, и овај занимљиви след догађаја – Јацењук на Трилатерали а недуго потом и на челу украјинске владе – допринео је одржавању планетарне фаме око Трилатералне комисије као светске владе у сенци која наш свет кроји по мери свог интереса.

А сада је та Трилатерална комисија стигла у Београд, на 38. састанак своје Европске групе, одржан од прошлог петка до недеље у хотелу „Краун плаза“, бившем „Интерконтиненталу“. Био је то најнедемократскији скуп овеће групе људи од утицаја на општу судбину који је у Београду одржан још од последње седнице Централног комитета Савеза комуниста Југославије (22. јануара 1990. године).

 

ЦИЉЕВИ ТРИЛАТЕРАЛЕ Трилатералну комисију основао је 1973. године Дејвид Рокфелер, амерички банкар и, каже „Википедија“, филантроп, од јула 2004. патријарх клана породице Рокфелер, лични познаник сваког америчког председника још од Двајта Ајзенхауера; Рокфелер је, додајмо, и (једини) члан Саветодавног одбора „Билдерберг“ групе, још једне утицајне колико и нетранспарентне организације која служи јачању – како наводе на свом интернет сајту – трансатлантске везе Европе и Сједињених Америчких Држава.

Уз Дејвида Рокфелера, пресудну улогу у формирању Трилатералне комисије имао је амерички геостратег пољског порекла, Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност америчког председника Џимија Картера, о чијем светоназору довољно говори већ и то што је својевремено учествовао у наоружавању афганистанских муџахедина против Совјета (потврдио је то у својој књизи „Из сенки“ и бивши директор ЦИА Роберт Гејтс) и то што се данас, али већ сасвим јавно, залаже и за наоружавање Украјинаца за рат са Русијом…

[restrictedarea]

Трилатерална комисија основана је из сличних разлога као и „Билдерберг“ клуб 19 година раније, с тим што није фокусирана само на везу Америке и Европе већ и треће стране, јапанске, то јест азијско-пацифичке, па отуда и њен назив. Комисија себе описује као „дискусиону групу од око 390 уважених грађана из Европе, Северне Америке и Пацифичке Азије, оформљену како би охрабрила разумевање и ближу сарадњу ова три региона око заједничких глобалних проблема“. Трилатерална комисија основана је ради заштите првенствено америчког интереса; у време њеног оснивања, наиме, наводи се, „постојало је осећање да се међународни систем мења у својим основама, са поприлично несигурним импликацијама. Промена је нарочито била очигледна у међународној економији, када су Западна Европа и Јапан добили на снази, а позиција економије САД постала мање доминантна. Повећање глобалне међузависности утицало је на Сједињене Државе на начине на које оне нису биле навикнуте.“ Но, поље деловања Трилатералне комисије није ограничено само на ова три светска региона: „Оснивачи комисије веровали су да је важно да сарадња између Западне Европе, Северне Америке и Јапана не буде одржана и ојачана само између ових региона већ такође и на глобалном нивоу, с обзиром на тежину и лидерске капацитете ових држава.“

У Оснивачкој декларацији Трилатералне комисије из октобра 1973. године упозорава се пак и да је „човечанство суочено са озбиљним ризицима“, због чега „циљ (комисије) мора да буде ефикасна сарадња од које ће користи имати све државе, без обзира на њихове политичке системе или степен развоја“. Е, сад. Данашњи свет очигледно није боље место за живот од света у којем се живело пре четрдесет година. „У 2013, 122,6 милиона људи или 24,5 одсто становништва у ЕУ налазило се у ризику од сиромаштва, или социјалне искључености“, речит је већ и податак који је овог уторка објавила Европска комисија. А још је речитије недавно објављено истраживање ОЕЦД-а („Какав је био живот? Глобално благостање од 1820“) које је, поређењем статистичких података, показало да је неједнакост прихода на глобалном нивоу данас равна оној из 1820. године, а „тешко је не приметити оштар пораст неједнакости прихода у већини земаља од осамдесетих  година“, при чему нам овај податак „говори ко профитира од економског раста“. Имајући у виду онај прокламовани циљ Трилатералне комисије, могуће је извући закључак да су чланови ове комисије сасвим неспособни или без икаквог утицаја – у шта је тешко поверовати погледају ли се имена чланова комисије и функције које они обављају – или су пак озбиљно слагали када су саопштили да им је у интересу пораст општег благостања. Што нас, онда, враћа на почетак овог дела приче и промовисање америчког интереса као њеног основног интереса…

 

СРПСКА ГРУПА И сада је та Трилатерална комисија, то јест њен европски огранак, дошла у Београд, пошто је и Србија – ширењем ЕУ и круга потенцијалних кандидата – добила своје чланове Трилатералне комисије. Тројица их је: Јован Ковачић, Тахир Хасановић и Дејан Новаковић, при чему је Ковачић постао и члан ужег језгра Трилатерале, њеног Извршног комитета. Од њиховог ће чланства у Трилатералној комисији Србија имати корист сразмерну њиховом утицају у тој комисији, њиховој доброј вољи да пораде у корист Србије и сопственој способности да то – ма колико оно било − искористи.

Уз ову тројицу, српска група Трилатерале има још пет чланова, чија имена досад нису објављена. „Печат“ сазнаје: то су власник „Пинка“ Жељко Митровић, власник „МК групе“ Миодраг Костић, бивши саветник председника Србије Томислава Николића, а сада државни секретар у МУП-у Србије Александар Николић („Фото Тони“),

председник Извршног одбора „Ерсте банке“ Славко Царић и директор хотела „Краун плаза“ – у којем је и одржана београдска сесија европске Трилатерале – Живорад Васић.

И Ковачић и Хасановић и Новаковић долазе из београдског think tanka „Ист вест бриџ“, организације чији финансијери и извори прихода на њеној званичној интернет презентацији нису објављени, а која окупља шаренолик круг људи; од споменутог Александра Николића (председавајући Управног одбора) до Јована Ратковића или Бојана Костреша (чланови Саветодавног одбора), од члана Извршног комитета Трилатералне комисије Марка Вољча (уз Ковачића и Новаковића налази се у Председништву „Ист вест бриџа“) и Владимира Длоухија, потпредседника Европске групе Трилатералне комисије који је и члан УО „Ист вест бриџа“, до Сергеја Караганова, кога је канадски „Глоб енд мејл“ пре неколико месеци представио као „човека иза Путинове ратоборности“, аутора тезе о задатку Русије да заштити рускојезично становништво и у околним државама и геополитичара „кога г. Путин често консултује о спољним пословима“. Тек, питање како је то баш „Ист вест бриџ“ постао регрутни центар за српске чланове Трилатералне комисије, засад остаје без ваљаног објашњења.

Оно што јесте јасно: београдски састанак европске Трилатерале, иако је уследио после посете председника Русије Владимира Путина Србији, није представљао евроатлантски одговор на ту посету. Узрок оваквом закључку је једноставан, а налази се у агенди прошлогодишњег, већ споменутог састанка у Кракову; још тада је, наиме, најављено да ће се београдски скуп одржати у Београду између 31. октобра и 2. новембра, док је термин Путинове посете потврђен тек 30. септембра ове године.

А да ли је Трилатерала у Београду добра или лоша вест за Србију? Лоша вест није; сигурно је да Србија ништа не би добила да је покушала да спречи њено београдско окупљање, а ако нам раде о глави у складу са евроатлантским интересом на овом простору, пуко је питање географије са којег ће то места да нам раде јер је ефекат исти. Насупрот томе, долазак (164 од 175) европских чланова Трилатералне комисије у Београд могао би чак да се испостави и као користан за Србију, ако су га представници српских власти искористили за успостављање контаката које ће умети да искористе на корист Србије, што ће рећи да је шанса мала, али ипак постоји.

А корисно је и то што нам, кроз Трилатералу, у Београд у историјску посету, упркос позиву, није прокријумчарена и председница Косова Атифете Јахјага, све и ако је њен, као и недолазак представника Албаније, Хрватске и Федерације БиХ, изазвао незадовољство дописника „Ројтерса“ Пола Тејлора јер је испало да су у Београду, што се западнобалканских земаља тиче, биле „представљене само већински православне хришћанске земље“, тј. Србија, Република Српска, Црна Гора и Македонија.

О чему се разговарало иза затворених врата „Краун плазе“? Извор „Печата“ кредибилан је зато што је састанцима присуствовао, није кредибилан зато што нам сигурно не би рекао нешто што је исувише шкакљиво да бисмо чули. У сваком случају, панел дискусија било је шест. Разговарало се о Западном Балкану (Александар Вучић је, каже наш извор, оставио одличан утисак јер је уверљиво поновио да Србија жели у ЕУ, Ивица Дачић је после тога шармирао на пријему, Милорад Додик је говорио о превазилажењу унутрашњих проблема у БиХ на њеном путу ка ЕУ, Мило Ђукановић тражио је стимулансе од ЕУ, Македонац Ђорђе Иванов говорио је бирократски; НАТО у контексту ових интеграција наводно није споменут) о односу Русије и Украјине (Kако изаћи из ћорсокака? Да ли су санкције прави начин? Како инвестицијама помоћи Украјини?), о функционисању ЕУ (поред осталог, било је речи и о формулисању кохерентне спољне политике ЕУ, при чему су у негативном контексту споменути мађарски премијер Виктор Орбан „али и још неки“, без сумње, због свог односа према Русији), о Србији на путу ка ЕУ (присуствовала је и главна ЕУ преговарачица Миријам Феран, разговарало се о тајмингу и редоследу отварања преговарачких поглавља, речено је да од Србије у овом тренутку нико не тражи да призна Косово, али је изговорено и да, уласком у ЕУ, српска граница постаје и граница ЕУ, а „ЕУ мора да зна где јој је граница“, и паметноме доста), о иновацијама и образовању и коначно, о енергетици, у оквиру тога и о енергетској безбедности ЕУ, а у оквиру тога, наравно, и о „Јужном току“ и „преовладало је мишљење да ‚Јужни ток‘ мора да се прилагоди прописима ЕУ“ који су иначе, како је „Печат“ већ писао позивајући се на „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, прилагођени америчким захтевима и интересу.

Но, кључно је заправо питање да ли се на овом, као и на свим осталим скуповима Трилатерале само дискутује о разним проблемима или се и доносе неке одлуке које се онда и дају на извршење? Чиме утичу и на све нас. Већ и они, овлаш цитирани делови Оснивачке декларације имплицирају да се деловање комисије не своди на пуку академску дебату; списак чланова Трилатерале – а међу њима су челници водећих светских банака и финансијских институција, одабрани политичари и дипломате, високопозиционирани припадници евроатлантских безбедносних структура, утицајни полисимејкери, лобисти… – такође сведочи да је реч о скупу људи од изразитог утицаја у најутицајнијим државама света западних демократија; а ту је, најзад, и сама чињеница да Трилатерална комисија има свој Извршни комитет, који формулише закључке са пленарних седница попут минуле београдске и даје их на извршење појединим радним групама као што су радне групе за Балкан, за Русију, за светску економију… И ту заправо долазимо до суштине проблема. Реч је о групи људи од огромног утицаја који доносе извршне одлуке које утицаја имају на читав свет. Притом, те људе нико није демократски изабрао, већ су у комисију дошли по позиву саме комисије и не зна се о чему разговарају јер разговарају иза затворених врата, нити какве одлуке о нашем животу тамо доносе. Тотални недостатак и транспарентности и било каквог демократског легитимитета, у поређењу са којима се прокажени Александар Лукашенко показује као шампион демократије, а чак им и Ким Џонг Ун из Северне Кореје измиче јер је и његов одлазак – рецимо, некаквим пучем или народном побуном – могуће замислити, али каквим је то народним устанком могуће отарасити се утицаја шефова ЈП Морган Чејса, Голдман Сакса, Дојче банке, Мадлен Олбрајт, Џона Дојча, Дејвида Рокфелера…? Тако да заправо и нису далеко од истине они који у свима њима виде злогласне – јер су недемократски и нетранспарентни и слободни од било каквог нашег утицаја и контроле – управљаче овим светским поретком. Сад, хоћемо ли их назвати светском владом у сенци или пак обичним узурпаторима демократске народне воље и државних суверенитета, само је ствар стила и личног афинитета. И не преостаје нам много шта друго до наде да се ови узурпатори на крају неће показати моћнима колико би то желели и да ћемо тај крај њихове моћи дочекати довољно усправни да бисмо том крају могли и да се обрадујемо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *