Trilaterala nad Beogradom

Piše Nikola Vrzić

O čemu su članovi Evropske grupe Trilateralne komisije proteklog vikenda razgovarali u Beogradu i zašto je postojanje ove grupe uticajnih ljudi, koje je okupio Dejvid Rokfeler, još i veća negacija demokratije od poretka na čijem je čelu vrhovni vođa Severne Koreje Kim Džong Un

U petak, 25. oktobra 2013. godine, u Krakovu u Poljskoj započeo je 37. sastanak Evropske grupe Trilateralne komisije, a trećeg i poslednjeg dana skupa održana je i panel diskusija „Ukrajina i Evropska unija“. Prisutnima se obratio Leonid Kožara, tadašnji ministar spoljnih poslova u vladi Ukrajine koja se pripremala da potpiše Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, a za njim je govorio još jedan Ukrajinac, Arsenij Jacenjuk, tada samo poslanik jedne opozicione partije u ukrajinskoj Vrhovnoj radi. Usledio je potom i panel „Rusija i Evropa: saradnja ili otuđenje?“ Tri nedelje kasnije, vlada premijera Mikole Azarova i predsednika Viktora Janukoviča iznenada odlučuje da ne potpiše spomenuti sporazum sa EU, na kijevskom Majdanu izbijaju demonstracije, događa se oružani puč a na čelo pučističke prozapadne vlade dospeva upravo poslanik Arsenij Jacenjuk.

Nije moguće povući direktnu uzročno-posledičnu vezu između Jacenjukovog pojavljivanja pred Trilateralnom komisijom i njegovog – baš njegovog – vrtoglavog uspona tokom i posle puča koji je pak usledio pošto su članovi Trilaterale, tada bez vidljivog konkretnog povoda jer je to bilo i pre puča, i pre Krima i Novorusije, i pre EU sankcija Rusiji, razgovarali da li će Evropa sa Rusijom sarađivati ili će se od nje otuđivati. Direktno vezu nije moguće povući već i zato što su i ova diskusija, i ona u kojoj je učestvovao Arsenij Jacenjuk, održane iza zatvorenih vrata, iza zatvorenih očiju svekolike javnosti. Ipak, i ovaj zanimljivi sled događaja – Jacenjuk na Trilaterali a nedugo potom i na čelu ukrajinske vlade – doprineo je održavanju planetarne fame oko Trilateralne komisije kao svetske vlade u senci koja naš svet kroji po meri svog interesa.

A sada je ta Trilateralna komisija stigla u Beograd, na 38. sastanak svoje Evropske grupe, održan od prošlog petka do nedelje u hotelu „Kraun plaza“, bivšem „Interkontinentalu“. Bio je to najnedemokratskiji skup oveće grupe ljudi od uticaja na opštu sudbinu koji je u Beogradu održan još od poslednje sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (22. januara 1990. godine).

 

CILJEVI TRILATERALE Trilateralnu komisiju osnovao je 1973. godine Dejvid Rokfeler, američki bankar i, kaže „Vikipedija“, filantrop, od jula 2004. patrijarh klana porodice Rokfeler, lični poznanik svakog američkog predsednika još od Dvajta Ajzenhauera; Rokfeler je, dodajmo, i (jedini) član Savetodavnog odbora „Bilderberg“ grupe, još jedne uticajne koliko i netransparentne organizacije koja služi jačanju – kako navode na svom internet sajtu – transatlantske veze Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.

Uz Dejvida Rokfelera, presudnu ulogu u formiranju Trilateralne komisije imao je američki geostrateg poljskog porekla, Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera, o čijem svetonazoru dovoljno govori već i to što je svojevremeno učestvovao u naoružavanju afganistanskih mudžahedina protiv Sovjeta (potvrdio je to u svojoj knjizi „Iz senki“ i bivši direktor CIA Robert Gejts) i to što se danas, ali već sasvim javno, zalaže i za naoružavanje Ukrajinaca za rat sa Rusijom…

[restrictedarea]

Trilateralna komisija osnovana je iz sličnih razloga kao i „Bilderberg“ klub 19 godina ranije, s tim što nije fokusirana samo na vezu Amerike i Evrope već i treće strane, japanske, to jest azijsko-pacifičke, pa otuda i njen naziv. Komisija sebe opisuje kao „diskusionu grupu od oko 390 uvaženih građana iz Evrope, Severne Amerike i Pacifičke Azije, oformljenu kako bi ohrabrila razumevanje i bližu saradnju ova tri regiona oko zajedničkih globalnih problema“. Trilateralna komisija osnovana je radi zaštite prvenstveno američkog interesa; u vreme njenog osnivanja, naime, navodi se, „postojalo je osećanje da se međunarodni sistem menja u svojim osnovama, sa poprilično nesigurnim implikacijama. Promena je naročito bila očigledna u međunarodnoj ekonomiji, kada su Zapadna Evropa i Japan dobili na snazi, a pozicija ekonomije SAD postala manje dominantna. Povećanje globalne međuzavisnosti uticalo je na Sjedinjene Države na načine na koje one nisu bile naviknute.“ No, polje delovanja Trilateralne komisije nije ograničeno samo na ova tri svetska regiona: „Osnivači komisije verovali su da je važno da saradnja između Zapadne Evrope, Severne Amerike i Japana ne bude održana i ojačana samo između ovih regiona već takođe i na globalnom nivou, s obzirom na težinu i liderske kapacitete ovih država.“

U Osnivačkoj deklaraciji Trilateralne komisije iz oktobra 1973. godine upozorava se pak i da je „čovečanstvo suočeno sa ozbiljnim rizicima“, zbog čega „cilj (komisije) mora da bude efikasna saradnja od koje će koristi imati sve države, bez obzira na njihove političke sisteme ili stepen razvoja“. E, sad. Današnji svet očigledno nije bolje mesto za život od sveta u kojem se živelo pre četrdeset godina. „U 2013, 122,6 miliona ljudi ili 24,5 odsto stanovništva u EU nalazilo se u riziku od siromaštva, ili socijalne isključenosti“, rečit je već i podatak koji je ovog utorka objavila Evropska komisija. A još je rečitije nedavno objavljeno istraživanje OECD-a („Kakav je bio život? Globalno blagostanje od 1820“) koje je, poređenjem statističkih podataka, pokazalo da je nejednakost prihoda na globalnom nivou danas ravna onoj iz 1820. godine, a „teško je ne primetiti oštar porast nejednakosti prihoda u većini zemalja od osamdesetih  godina“, pri čemu nam ovaj podatak „govori ko profitira od ekonomskog rasta“. Imajući u vidu onaj proklamovani cilj Trilateralne komisije, moguće je izvući zaključak da su članovi ove komisije sasvim nesposobni ili bez ikakvog uticaja – u šta je teško poverovati pogledaju li se imena članova komisije i funkcije koje oni obavljaju – ili su pak ozbiljno slagali kada su saopštili da im je u interesu porast opšteg blagostanja. Što nas, onda, vraća na početak ovog dela priče i promovisanje američkog interesa kao njenog osnovnog interesa…

 

SRPSKA GRUPA I sada je ta Trilateralna komisija, to jest njen evropski ogranak, došla u Beograd, pošto je i Srbija – širenjem EU i kruga potencijalnih kandidata – dobila svoje članove Trilateralne komisije. Trojica ih je: Jovan Kovačić, Tahir Hasanović i Dejan Novaković, pri čemu je Kovačić postao i član užeg jezgra Trilaterale, njenog Izvršnog komiteta. Od njihovog će članstva u Trilateralnoj komisiji Srbija imati korist srazmernu njihovom uticaju u toj komisiji, njihovoj dobroj volji da porade u korist Srbije i sopstvenoj sposobnosti da to – ma koliko ono bilo − iskoristi.

Uz ovu trojicu, srpska grupa Trilaterale ima još pet članova, čija imena dosad nisu objavljena. „Pečat“ saznaje: to su vlasnik „Pinka“ Željko Mitrović, vlasnik „MK grupe“ Miodrag Kostić, bivši savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a sada državni sekretar u MUP-u Srbije Aleksandar Nikolić („Foto Toni“),

predsednik Izvršnog odbora „Erste banke“ Slavko Carić i direktor hotela „Kraun plaza“ – u kojem je i održana beogradska sesija evropske Trilaterale – Živorad Vasić.

I Kovačić i Hasanović i Novaković dolaze iz beogradskog think tanka „Ist vest bridž“, organizacije čiji finansijeri i izvori prihoda na njenoj zvaničnoj internet prezentaciji nisu objavljeni, a koja okuplja šarenolik krug ljudi; od spomenutog Aleksandra Nikolića (predsedavajući Upravnog odbora) do Jovana Ratkovića ili Bojana Kostreša (članovi Savetodavnog odbora), od člana Izvršnog komiteta Trilateralne komisije Marka Voljča (uz Kovačića i Novakovića nalazi se u Predsedništvu „Ist vest bridža“) i Vladimira Dlouhija, potpredsednika Evropske grupe Trilateralne komisije koji je i član UO „Ist vest bridža“, do Sergeja Karaganova, koga je kanadski „Glob end mejl“ pre nekoliko meseci predstavio kao „čoveka iza Putinove ratobornosti“, autora teze o zadatku Rusije da zaštiti ruskojezično stanovništvo i u okolnim državama i geopolitičara „koga g. Putin često konsultuje o spoljnim poslovima“. Tek, pitanje kako je to baš „Ist vest bridž“ postao regrutni centar za srpske članove Trilateralne komisije, zasad ostaje bez valjanog objašnjenja.

Ono što jeste jasno: beogradski sastanak evropske Trilaterale, iako je usledio posle posete predsednika Rusije Vladimira Putina Srbiji, nije predstavljao evroatlantski odgovor na tu posetu. Uzrok ovakvom zaključku je jednostavan, a nalazi se u agendi prošlogodišnjeg, već spomenutog sastanka u Krakovu; još tada je, naime, najavljeno da će se beogradski skup održati u Beogradu između 31. oktobra i 2. novembra, dok je termin Putinove posete potvrđen tek 30. septembra ove godine.

A da li je Trilaterala u Beogradu dobra ili loša vest za Srbiju? Loša vest nije; sigurno je da Srbija ništa ne bi dobila da je pokušala da spreči njeno beogradsko okupljanje, a ako nam rade o glavi u skladu sa evroatlantskim interesom na ovom prostoru, puko je pitanje geografije sa kojeg će to mesta da nam rade jer je efekat isti. Nasuprot tome, dolazak (164 od 175) evropskih članova Trilateralne komisije u Beograd mogao bi čak da se ispostavi i kao koristan za Srbiju, ako su ga predstavnici srpskih vlasti iskoristili za uspostavljanje kontakata koje će umeti da iskoriste na korist Srbije, što će reći da je šansa mala, ali ipak postoji.

A korisno je i to što nam, kroz Trilateralu, u Beograd u istorijsku posetu, uprkos pozivu, nije prokrijumčarena i predsednica Kosova Atifete Jahjaga, sve i ako je njen, kao i nedolazak predstavnika Albanije, Hrvatske i Federacije BiH, izazvao nezadovoljstvo dopisnika „Rojtersa“ Pola Tejlora jer je ispalo da su u Beogradu, što se zapadnobalkanskih zemalja tiče, bile „predstavljene samo većinski pravoslavne hrišćanske zemlje“, tj. Srbija, Republika Srpska, Crna Gora i Makedonija.

O čemu se razgovaralo iza zatvorenih vrata „Kraun plaze“? Izvor „Pečata“ kredibilan je zato što je sastancima prisustvovao, nije kredibilan zato što nam sigurno ne bi rekao nešto što je isuviše škakljivo da bismo čuli. U svakom slučaju, panel diskusija bilo je šest. Razgovaralo se o Zapadnom Balkanu (Aleksandar Vučić je, kaže naš izvor, ostavio odličan utisak jer je uverljivo ponovio da Srbija želi u EU, Ivica Dačić je posle toga šarmirao na prijemu, Milorad Dodik je govorio o prevazilaženju unutrašnjih problema u BiH na njenom putu ka EU, Milo Đukanović tražio je stimulanse od EU, Makedonac Đorđe Ivanov govorio je birokratski; NATO u kontekstu ovih integracija navodno nije spomenut) o odnosu Rusije i Ukrajine (Kako izaći iz ćorsokaka? Da li su sankcije pravi način? Kako investicijama pomoći Ukrajini?), o funkcionisanju EU (pored ostalog, bilo je reči i o formulisanju koherentne spoljne politike EU, pri čemu su u negativnom kontekstu spomenuti mađarski premijer Viktor Orban „ali i još neki“, bez sumnje, zbog svog odnosa prema Rusiji), o Srbiji na putu ka EU (prisustvovala je i glavna EU pregovaračica Mirijam Feran, razgovaralo se o tajmingu i redosledu otvaranja pregovaračkih poglavlja, rečeno je da od Srbije u ovom trenutku niko ne traži da prizna Kosovo, ali je izgovoreno i da, ulaskom u EU, srpska granica postaje i granica EU, a „EU mora da zna gde joj je granica“, i pametnome dosta), o inovacijama i obrazovanju i konačno, o energetici, u okviru toga i o energetskoj bezbednosti EU, a u okviru toga, naravno, i o „Južnom toku“ i „preovladalo je mišljenje da ‚Južni tok‘ mora da se prilagodi propisima EU“ koji su inače, kako je „Pečat“ već pisao pozivajući se na „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije, prilagođeni američkim zahtevima i interesu.

No, ključno je zapravo pitanje da li se na ovom, kao i na svim ostalim skupovima Trilaterale samo diskutuje o raznim problemima ili se i donose neke odluke koje se onda i daju na izvršenje? Čime utiču i na sve nas. Već i oni, ovlaš citirani delovi Osnivačke deklaracije impliciraju da se delovanje komisije ne svodi na puku akademsku debatu; spisak članova Trilaterale – a među njima su čelnici vodećih svetskih banaka i finansijskih institucija, odabrani političari i diplomate, visokopozicionirani pripadnici evroatlantskih bezbednosnih struktura, uticajni polisimejkeri, lobisti… – takođe svedoči da je reč o skupu ljudi od izrazitog uticaja u najuticajnijim državama sveta zapadnih demokratija; a tu je, najzad, i sama činjenica da Trilateralna komisija ima svoj Izvršni komitet, koji formuliše zaključke sa plenarnih sednica poput minule beogradske i daje ih na izvršenje pojedinim radnim grupama kao što su radne grupe za Balkan, za Rusiju, za svetsku ekonomiju… I tu zapravo dolazimo do suštine problema. Reč je o grupi ljudi od ogromnog uticaja koji donose izvršne odluke koje uticaja imaju na čitav svet. Pritom, te ljude niko nije demokratski izabrao, već su u komisiju došli po pozivu same komisije i ne zna se o čemu razgovaraju jer razgovaraju iza zatvorenih vrata, niti kakve odluke o našem životu tamo donose. Totalni nedostatak i transparentnosti i bilo kakvog demokratskog legitimiteta, u poređenju sa kojima se prokaženi Aleksandar Lukašenko pokazuje kao šampion demokratije, a čak im i Kim Džong Un iz Severne Koreje izmiče jer je i njegov odlazak – recimo, nekakvim pučem ili narodnom pobunom – moguće zamisliti, ali kakvim je to narodnim ustankom moguće otarasiti se uticaja šefova JP Morgan Čejsa, Goldman Saksa, Dojče banke, Madlen Olbrajt, Džona Dojča, Dejvida Rokfelera…? Tako da zapravo i nisu daleko od istine oni koji u svima njima vide zloglasne – jer su nedemokratski i netransparentni i slobodni od bilo kakvog našeg uticaja i kontrole – upravljače ovim svetskim poretkom. Sad, hoćemo li ih nazvati svetskom vladom u senci ili pak običnim uzurpatorima demokratske narodne volje i državnih suvereniteta, samo je stvar stila i ličnog afiniteta. I ne preostaje nam mnogo šta drugo do nade da se ovi uzurpatori na kraju neće pokazati moćnima koliko bi to želeli i da ćemo taj kraj njihove moći dočekati dovoljno uspravni da bismo tom kraju mogli i da se obradujemo.

[/restrictedarea]