Почетна / Свет / Сигурна кућа за нацисте

Сигурна кућа за нацисте

Пише Филип Родић

Садашња америчка сарадња са украјинским квазинацистима у борби против Русије није никаква новост. Напротив, ради се о већ провереној методи. Антируске шовинисте и нацистичке колаборационисте, Американци континуирано користе у борби против Москве још од краја Другог светског рата

Опште је место да су хиљаде и хиљаде људи који су се током рата борили на страни Хитлера по слому Трећег Рајха уточиште нашли са друге стране Атлантика, што у Северној, што у Јужној Америци. Интересантан је, међутим, избор оних који су прошли тријажу – на првом месту то су били научници, високи официри нацистичких обавештајних служби и загрижени русофоби (шовинисти из Украјине, Белорусије, Литваније, Летоније, Естоније…) док су етнички Руси који су се приклонили Немцима верујући да ће борбом против Стаљина вратити стари сјај Русије (Козаци и припадници Руске ослободилачке армије – РОА, коју је предводио бивши Стаљинов генерал Андреј Власов) сви до једног предати Црвеној армији и већином ликвидирани.

Наиме, неспорна је историјска чињеница да је у оквиру операције „Казна“ Стаљину изручено око два милиона Руса од којих су се неки борили у Власовљевој војсци, али већина су били обични ратни заробљеници који су сарађивали са нацистима само да би преживели. Пренебрегнувши сваку традицију азила, западни савезници су једнообразно све Русе третирали као „издајнике“ и на силу их укрцавали у теретне вагоне за враћање у СССР. Радије него да се врате, неки очајни Руси су прибегавали самоубиству бацајући се под возове. Они који су избегли погубљење отпремљени су у Сибир. С друге стране, историјска чињеница је да је пред ослобођење Минска, воз са 800 белоруских колаборациониста највишег ранга упућен на безбеднију територију унутар Немачке. Скоро сви међу њима, иако су окрвавили руке до лаката, завршили су у САД. Како се може објаснити ова контрадикторност у односу савезничких снага према људима који су се током рата понашали на готово истоветан начин, само су друге националности? Врло је једноставно – Запад је био свестан да ће му најбољи савезници у предстојећем хладном рату или могућем оружаном сукобу са СССР-ом бити управо они који су се већ истакли бескрупулозном колаборацијом са нацистима, они који су били толико жестоки да су се и сами нацисти згражавали над њиховим неделима.

Стејт департмент увози нацисте

Џон Лофтус, бивши амерички тужилац и бивши војни обавештајац, који се дуги низ година бавио управо питањем пријема у САД и ангажовања у субверзивним акцијама против СССР-а осведочених ратних злочинаца највишег ранга углавном из Белорусије и Украјине, али и из Балтичких држава, у својој књизи „Нацистичка тајна Америке“ („Адмирал букс“, Београд 2013) врло пластично и документовано доказује да је овај процес текао уз знање највиших америчких званичника и колико је труда уложено да се ова мрачна тајна сачува од очију јавности и света.

Како он наводи, довођење нацистичких колаборациониста на тле САД-а и њихово ангажовање осмислила је Обавештајна служба Стејт департмента САД. Пријатељ високог америчког дипломате и идејног творца политике „обуздавања“ СССР-а Џорџа Кенана (који је од маја 1961. до јула 1963. био и амерички амбасадор у Југославији) Немац Густав Хилгер био је веза између Немачког министарства спољних послова и мобилних јединица СС-а за убијање, такозваних Einsatzgruppen. Кенан је лично регрутовао Хилгера и покушао да га доведе у САД. Лофтус наводи да је, када је то открио, Кенан „урлао“ на њега јер „каља његов углед“, али је тихо одустао од претњи тужбом када му је рекао да је прочитао његове досијее. Лофтус наводи да је слично доживео и од потоњег америчког државног секретара и добитника Нобелове награде за мир Хенрија Кисинџера. Нобеловца Кисинџера убрзо по окончању рата у Европи као професионалног шпијуна регрутовао је оперативац ОСС-а и каснији директор ЦИА, Ален Далс. Премда нема доказа за то да је Кисинџер лично регрутовао нацисте, он је руководио канцеларијом у којој су чувана документа о регрутацији нациста. Потом се пребацио на „Харвард“ где се специјализовао за регрутацију страних студената за шпијунажу. Касније, Кисинџер је поново радио за Далса у славно време Канцеларије за координацију политике (ОПЦ), која се бавила тајним психолошким и паравојним активностима и која је 1951. припојена ЦИА-и, и где му је задатак био саветовање у вези са ангажовањем бивших нацистичких колаборациониста као агената иза руских линија у случају трећег светског рата.

[restrictedarea]

Према Лофтусу, још једна важна личност у пројекту тајног ангажовања нацистичких колаборациониста и њиховог довођења у САД био је Френк Визнер Старији, очух бившег француског председника Николе Саркозија и отац Френка Визнера који се на овим просторима, као специјални изасланик председника САД, прославио својим неуморним радом на независности Косова.  Френк Визнер Старији био је на крају Другог светског рата шеф операција за југоисточну Европу Канцеларије за стратешке услуге (ОСС) из које је касније настала ЦИА, затим шеф ОПЦ и на крају шеф Дирекције за планирање у ЦИА.

Визнер прави нацистичку војску

Године 1948. многи су сматрали да је совјетски напад на Западну Европу неизбежан. Визнеров посао био је да планира подземну мрежу јединица командоса које би успоравале комунистичко напредовање и потом водиле савезничке снаге у инвазију. За језгро тих герилских снага и предводнике инвазије, Визнер ће регрутовати оне нацистичке колаборационисте који су исте дужности имали неколико година раније, само за рачун Трећег Рајха. За постизање тих циљева, Визнера је Стејт департмент ангажовао као шефа ОПЦ. Његова оружја обухватала су пропаганду, економски рат, саботаже и субверзије против непријатељских држава, укључујући и помоћ подземним покретима отпора у Источној Европи. Визнер је био нарочито заинтригиран тим последњим делом повеље у погледу врбовања антикомунистичких герилаца. Дошао је у Немачку да би поставио основе за такве снаге. Визнер се послужио бројним високим немачким официрима, ангажованим у обавештајним активностима на Источном фронту, пре свега шефом источног војнообавештајног одсека Врховне команде оружаних снага Рајнхардом Геленом. После рата, Гелен се предао Американцима и са собом понео сву своју документацију. Постављен је за начелника Организације „Гелен“ коју су финансирали Американци и која је управљала шпијунским активностима против СССР и његових савезника. Тако је Гелен постао једини генерал Вермахта који је после рата располагао готово нетакнутим особљем из времена рата. Гелен је био кључни играч за регрутовање специјалних снага за вођење рата против СССР и из својих архива је извукао имена колаборациониста који ће чинити језгро Визнерове војске.

Угледајући се на углавном успешан програм „Спајалица“, у оквиру којег су у САД пребачени немачки научници од којих су многи били осумњичени за ратне злочине, Визнер је одлучио да сличан метод примени и када су у питању „његови људи“. Наложио је ОПЦ-у да се усредсреди на избеглице које су биле колаборационисти високог ранга. Они су морали да буду  доведени у САД како би основали „националне комитете за ослобођење“ за сваку земљу иза Гвоздене завесе. Обезбеђено је да се против њих не воде истраге, а Визнер је утицао на Стејт департмент како би био сигуран да ће њихови захтеви за визама бити брзо решени. Окривљујуће информације уклоњене су из досијеа, а по потреби су стварани и лажни идентитети. Док су се друге државне агенције активно бавиле прогоном нацистичких ратних злочинаца, Стејт департмент је увозио колаборационисте на безбедно тле САД. Испрва то није била толико опсежна операција. Неколико десетина непознатих политичара из земаља под совјетском окупацијом доведено је у Њујорк и запослено у „приватним организацијама“ које су се супротстављале комунизму. Осим шачице службеника Стејт департмента о томе су знали само малобројни, због њихових ранијих биографија потпуно се искључује могућност да људи који су управљали овим програмом нису знали за злочиначку прошлост људи које штите, него да су их управо због ње и бирали.

Регрутовање највећих звери

Визнеру и његовим сарадницима нису толико били битни ситни злочинци, него су им највреднији управо они који су имали најкрвавије руке. О каквим се људима радило говори пример Станислава Станкијевича. Током свог истраживања, Визнер је пронашао копију изјаве белоруског злочинца Станислава Станкијевича дату обавештајцима Треће армије САД 1945. у којој је детаљно описана колаборационистичка влада у Белорусији. Чинило се да су Белоруси идеални за Визнерове циљеве. Они су имали сложен систем тајних доушника од којих је већина остала иза совјетских линија и сада је била рањива пред претњама уценом да ће се раскринкати њихова ратнодопска сарадња са Немцима. Визнер је намеравао да оваплоти сан генерала Џорџа Патона – наставак борбе против комунизма регрутовањем герилских група међу бившим есесовцима.

Злочиначка биографија Станислава Станкијевича је врло богата. По уласку немачких снага у Белорусију, као први задатак добио је да окупи полицијске снаге састављене од локалних белоруских добровољаца и да, без икакве помоћи Немаца, масакрира свих 8. 000 Јевреја у једном граду, у једном једином дану. И самим Немцима било је мука од тих покоља. Чак је и чувени ратни злочинац Адолф Ајхман у свом дневнику записао да се гнуша бруталних метода убијања у региону Белорусије.

На крају рата, Станкијевич и остали белоруски колаборационисти једноставно су нестали. Станкијевич је био једини човек чија су зверства у потпуности описана у конгресним документима САД-а, а да није Немац. Именом и презименом био је проказан чак и у Уједињеним нацијама. Совјетски делегат у УН оптужио је западне савезнике да су после рата крили Станкијевича и хиљаде других ратних злочинаца у логору за расељена лица у Западној Немачкој. Стејт департмент је рекао у УН да су оптужбе пука пропаганда. Лофтус је, међутим, открио да је Стејт департмент лагао. Они су задужили Станкијевича да управља избегличким логором у америчкој зони Немачке. Не само што је био на америчком платном списку, већ је помагао Стејт департменту да издаје усељеничке визе за САД његовим пријатељима из Белорусије. Контраобавештајни корпус војске САД-а ухапсио је Станкијевича и бацио га у затвор. Он је одмах написмено признао све што је урадио за нацисте. Није имао чега да се плаши − неколико сати касније стигао је службеник Стејт департмента како би наредио да Станкијевич буде пуштен. Војсци је речено да је Станкијевич важан антикомунистички организатор који ради за британску тајну службу.

После овог инцидента, војни контраобавештајни корпус у потаји је провалио у канцеларије Стејт департмента у Штутгарту и открио да је Стејт департмент основао сопствену шпијунску службу, ОПЦ како би регрутовао бивше нацисте за Хладни рат. На крају крајева, колаборационисти из Источне Европе као што је био Станкијевич имали су најнепосредније искуство у борби против Руса. Ален Далс и Френк Визнер мислили су да ти људи нису били заиста нацисти, него да су се за Немце борили само зато што су Русе мрзели још више. Људи попут Станкијевича су заправо били антикомунистички борци за слободу. Станкијевича је Стејт департмент 1946. поставио за шефа Организације за антикомунистичку пропаганду у Минхену. На крају је доведен у САД и добио посао спикера на радију „Слобода“ (сестринској радио-станици Радија „Слободна Европа“ која је циљала простор СССР-а) и америчко држављанство. Станкијевич је умро две недеље пре него што је Лофтус успео да подигне оптужницу против њега.

Још један пример је украјински колаборациониста по имену Микола Лебед. Врховни тужилац САД лично је одобрио усељење Лебеда на основу специјалне уредбе која је важила за обавештајне агенте. Свакако нацистички ратни злочинац највишег ранга од свих који су икада ушли у САД, Лебед је био један од 20 најтраженијих ратних злочинаца у СССР-у. Министарство правде је ЦИА-и дало лажну биографију и ова обавештајна агенција је веровала да је Лебед вођа антинацистичког покрета отпора који није могао легално да се усели у САД зато што је учествовао у завери да се убије један предратни пољски политичар. Лебед је, међутим, био шеф СБ-а, украјинске верзије Гестапоа. Његови људи су побили десетине хиљада пољских, јеврејских и украјинских грађана, тврди Лофтус који је пронашао оригиналне досијее о Миколи Лебеду у сефовима Војне обавештајне службе у Свитленду, у држави Мериленд, и показао их двојици својих шефова у Министарству правде. Лебедови војници су чак ти који су убили мајку најчувенијег ловца на нацисте Симона Визентала. Упркос томе свему, Лебед је био велики играч за ЦИА-у у операцијама иза Гвоздене завесе. Досије о Миколи Лебеду био је у систему докумената самог директора, на седмом спрату седишта ЦИА-е. Године 1949. директор ЦИА-е доделио је Миколи Лебеду стално, неопозиво држављанство САД, уз писану сагласност врховног тужиоца САД и комесара Службе за усељавање и давање држављанства. Писмо које је ОПЦ послао 1951. Служби за имиграцију и натурализацију сасвим јасно износи разлоге због којих су Лебед и његова Организација украјинских националиста (ОУН) и њена Обавештајна служба (СБ) били толико значајани – ти људи су изводили атентате на припаднике комунистичких обавештајних служби. „Више од 35. 000 чланова руске тајне полиције (МВД-МКГБ) погинуло је у акцијама ОУН од завршетка рата. Другим речима, главне активности ОУН у Украјини не могу се сматрати штетним по САД“, наводи се у том писму.

Занимљив је и пример Степана Бандере, украјинског колаборационисте и злочинца кога данас украјински екстремисти славе као свог хероја. И он је, попут многих других, прво био „нацистички човек“ да би потом служио и Американцима. Подаци Војнообавештајне службе потврђују да је она заиста лоцирала Бандеру у америчкој окупационој зони Немачке и да се спремала за његово хапшење када су другачија упутства стигла од Џека Нила, из обавештајне јединице Стејт департмента зване Координације активности у иностранству (ФАЦ). Та јединица је радила за Одсек за специјалне пројекте, претходника ОПЦ. Године 1947. Совјети су због заштите Бандере денунцирали Американце у УН и касније извршили атентат на њега у Западној Немачкој.

Овај изузетно осетљив и веома поверљив програм примењивао се само према највреднијим обавештајним агентима чије је пресељење у САД сматрано суштински важним за државну безбедност.

Покушаји заташкавања

Као тужилац који се бавио ловом на нацистичке злочинце, Лофтус је упао у канцеларију професора Александра Далина, шефа катедре за историју на Универзитету „Стенфорд“. У документима које је ту нашао били су необјављени извештаји Einsatzgruppen, мобилних јединица за убијање по источној Европи. У тим документима била су имена нацистичких колаборациониста из Белорусије и Украјине, људи који су заслужили своја одличја масовним убиствима сопствених земљака. Слични подаци о пољским колаборационистима уклоњени су са суђења у Нирнбергу пре него што су Руси стигли да дођу до њих. У досијеима је било и сведочанство једног вишег официра СС-а Фридриха Бухарта, вође Воркомандо Москоу, једне од мобилних јединица за убијање специјализоване за регрутовање локалних сарадника из Белорусије и Украјине као шпијуна. Како се Лофтус приближавао истини, Џон Типтон, виши истражитељ конгресне Канцеларије за општу одговорност (ГАО) о нацистичком усељавању затражио је да се састане са њим 1985. Он је добио налоге од председавајућег у конгресном поткомитету да достави имена свих нациста које је Лофтус идентификовао у свом строго поверљивом извештају врховном тужиоцу. Уместо тога, Министарство правде је сугерисало друге, полубезопасне нацисте који нису били предмет ранијих конгресних истрага. „Министарство је знало да имам доказе о Белорусима који су били на ранијем списку ГАО. Нису никако могли да оповргну доказе које сам прикупио па су морали да промене мету истраге и усмере је на другу групу нациста.“

Као и на суђењима у Нирнбергу, намештање је било у току. Замена списка нацистичких мета ГАО догодила се зато што сам имао превише доказа о првобитној групи. Поред свега овога, на Лофтуса је вршен читав низ притисака и практично сваки корак његове истраге наилазио је на опструкцију.

До тренутка када је Закон о расељеним лицима престао да важи 1952, 400. 000 усељеника дошло је у САД. Као што видимо, међу њима су биле стотине, ако не и хиљаде важних нацистичких колаборациониста из Белорусије, Украјине, Балтичких држава и са Балкана, укључујући и језгро Визнерових специјалних снага.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *