Sigurna kuća za naciste

Piše Filip Rodić

Sadašnja američka saradnja sa ukrajinskim kvazinacistima u borbi protiv Rusije nije nikakva novost. Naprotiv, radi se o već proverenoj metodi. Antiruske šoviniste i nacističke kolaboracioniste, Amerikanci kontinuirano koriste u borbi protiv Moskve još od kraja Drugog svetskog rata

Opšte je mesto da su hiljade i hiljade ljudi koji su se tokom rata borili na strani Hitlera po slomu Trećeg Rajha utočište našli sa druge strane Atlantika, što u Severnoj, što u Južnoj Americi. Interesantan je, međutim, izbor onih koji su prošli trijažu – na prvom mestu to su bili naučnici, visoki oficiri nacističkih obaveštajnih službi i zagriženi rusofobi (šovinisti iz Ukrajine, Belorusije, Litvanije, Letonije, Estonije…) dok su etnički Rusi koji su se priklonili Nemcima verujući da će borbom protiv Staljina vratiti stari sjaj Rusije (Kozaci i pripadnici Ruske oslobodilačke armije – ROA, koju je predvodio bivši Staljinov general Andrej Vlasov) svi do jednog predati Crvenoj armiji i većinom likvidirani.

Naime, nesporna je istorijska činjenica da je u okviru operacije „Kazna“ Staljinu izručeno oko dva miliona Rusa od kojih su se neki borili u Vlasovljevoj vojsci, ali većina su bili obični ratni zarobljenici koji su sarađivali sa nacistima samo da bi preživeli. Prenebregnuvši svaku tradiciju azila, zapadni saveznici su jednoobrazno sve Ruse tretirali kao „izdajnike“ i na silu ih ukrcavali u teretne vagone za vraćanje u SSSR. Radije nego da se vrate, neki očajni Rusi su pribegavali samoubistvu bacajući se pod vozove. Oni koji su izbegli pogubljenje otpremljeni su u Sibir. S druge strane, istorijska činjenica je da je pred oslobođenje Minska, voz sa 800 beloruskih kolaboracionista najvišeg ranga upućen na bezbedniju teritoriju unutar Nemačke. Skoro svi među njima, iako su okrvavili ruke do lakata, završili su u SAD. Kako se može objasniti ova kontradiktornost u odnosu savezničkih snaga prema ljudima koji su se tokom rata ponašali na gotovo istovetan način, samo su druge nacionalnosti? Vrlo je jednostavno – Zapad je bio svestan da će mu najbolji saveznici u predstojećem hladnom ratu ili mogućem oružanom sukobu sa SSSR-om biti upravo oni koji su se već istakli beskrupuloznom kolaboracijom sa nacistima, oni koji su bili toliko žestoki da su se i sami nacisti zgražavali nad njihovim nedelima.

Stejt department uvozi naciste

Džon Loftus, bivši američki tužilac i bivši vojni obaveštajac, koji se dugi niz godina bavio upravo pitanjem prijema u SAD i angažovanja u subverzivnim akcijama protiv SSSR-a osvedočenih ratnih zločinaca najvišeg ranga uglavnom iz Belorusije i Ukrajine, ali i iz Baltičkih država, u svojoj knjizi „Nacistička tajna Amerike“ („Admiral buks“, Beograd 2013) vrlo plastično i dokumentovano dokazuje da je ovaj proces tekao uz znanje najviših američkih zvaničnika i koliko je truda uloženo da se ova mračna tajna sačuva od očiju javnosti i sveta.

Kako on navodi, dovođenje nacističkih kolaboracionista na tle SAD-a i njihovo angažovanje osmislila je Obaveštajna služba Stejt departmenta SAD. Prijatelj visokog američkog diplomate i idejnog tvorca politike „obuzdavanja“ SSSR-a Džordža Kenana (koji je od maja 1961. do jula 1963. bio i američki ambasador u Jugoslaviji) Nemac Gustav Hilger bio je veza između Nemačkog ministarstva spoljnih poslova i mobilnih jedinica SS-a za ubijanje, takozvanih Einsatzgruppen. Kenan je lično regrutovao Hilgera i pokušao da ga dovede u SAD. Loftus navodi da je, kada je to otkrio, Kenan „urlao“ na njega jer „kalja njegov ugled“, ali je tiho odustao od pretnji tužbom kada mu je rekao da je pročitao njegove dosijee. Loftus navodi da je slično doživeo i od potonjeg američkog državnog sekretara i dobitnika Nobelove nagrade za mir Henrija Kisindžera. Nobelovca Kisindžera ubrzo po okončanju rata u Evropi kao profesionalnog špijuna regrutovao je operativac OSS-a i kasniji direktor CIA, Alen Dals. Premda nema dokaza za to da je Kisindžer lično regrutovao naciste, on je rukovodio kancelarijom u kojoj su čuvana dokumenta o regrutaciji nacista. Potom se prebacio na „Harvard“ gde se specijalizovao za regrutaciju stranih studenata za špijunažu. Kasnije, Kisindžer je ponovo radio za Dalsa u slavno vreme Kancelarije za koordinaciju politike (OPC), koja se bavila tajnim psihološkim i paravojnim aktivnostima i koja je 1951. pripojena CIA-i, i gde mu je zadatak bio savetovanje u vezi sa angažovanjem bivših nacističkih kolaboracionista kao agenata iza ruskih linija u slučaju trećeg svetskog rata.

[restrictedarea]

Prema Loftusu, još jedna važna ličnost u projektu tajnog angažovanja nacističkih kolaboracionista i njihovog dovođenja u SAD bio je Frenk Vizner Stariji, očuh bivšeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija i otac Frenka Viznera koji se na ovim prostorima, kao specijalni izaslanik predsednika SAD, proslavio svojim neumornim radom na nezavisnosti Kosova.  Frenk Vizner Stariji bio je na kraju Drugog svetskog rata šef operacija za jugoistočnu Evropu Kancelarije za strateške usluge (OSS) iz koje je kasnije nastala CIA, zatim šef OPC i na kraju šef Direkcije za planiranje u CIA.

Vizner pravi nacističku vojsku

Godine 1948. mnogi su smatrali da je sovjetski napad na Zapadnu Evropu neizbežan. Viznerov posao bio je da planira podzemnu mrežu jedinica komandosa koje bi usporavale komunističko napredovanje i potom vodile savezničke snage u invaziju. Za jezgro tih gerilskih snaga i predvodnike invazije, Vizner će regrutovati one nacističke kolaboracioniste koji su iste dužnosti imali nekoliko godina ranije, samo za račun Trećeg Rajha. Za postizanje tih ciljeva, Viznera je Stejt department angažovao kao šefa OPC. Njegova oružja obuhvatala su propagandu, ekonomski rat, sabotaže i subverzije protiv neprijateljskih država, uključujući i pomoć podzemnim pokretima otpora u Istočnoj Evropi. Vizner je bio naročito zaintrigiran tim poslednjim delom povelje u pogledu vrbovanja antikomunističkih gerilaca. Došao je u Nemačku da bi postavio osnove za takve snage. Vizner se poslužio brojnim visokim nemačkim oficirima, angažovanim u obaveštajnim aktivnostima na Istočnom frontu, pre svega šefom istočnog vojnoobaveštajnog odseka Vrhovne komande oružanih snaga Rajnhardom Gelenom. Posle rata, Gelen se predao Amerikancima i sa sobom poneo svu svoju dokumentaciju. Postavljen je za načelnika Organizacije „Gelen“ koju su finansirali Amerikanci i koja je upravljala špijunskim aktivnostima protiv SSSR i njegovih saveznika. Tako je Gelen postao jedini general Vermahta koji je posle rata raspolagao gotovo netaknutim osobljem iz vremena rata. Gelen je bio ključni igrač za regrutovanje specijalnih snaga za vođenje rata protiv SSSR i iz svojih arhiva je izvukao imena kolaboracionista koji će činiti jezgro Viznerove vojske.

Ugledajući se na uglavnom uspešan program „Spajalica“, u okviru kojeg su u SAD prebačeni nemački naučnici od kojih su mnogi bili osumnjičeni za ratne zločine, Vizner je odlučio da sličan metod primeni i kada su u pitanju „njegovi ljudi“. Naložio je OPC-u da se usredsredi na izbeglice koje su bile kolaboracionisti visokog ranga. Oni su morali da budu  dovedeni u SAD kako bi osnovali „nacionalne komitete za oslobođenje“ za svaku zemlju iza Gvozdene zavese. Obezbeđeno je da se protiv njih ne vode istrage, a Vizner je uticao na Stejt department kako bi bio siguran da će njihovi zahtevi za vizama biti brzo rešeni. Okrivljujuće informacije uklonjene su iz dosijea, a po potrebi su stvarani i lažni identiteti. Dok su se druge državne agencije aktivno bavile progonom nacističkih ratnih zločinaca, Stejt department je uvozio kolaboracioniste na bezbedno tle SAD. Isprva to nije bila toliko opsežna operacija. Nekoliko desetina nepoznatih političara iz zemalja pod sovjetskom okupacijom dovedeno je u Njujork i zaposleno u „privatnim organizacijama“ koje su se suprotstavljale komunizmu. Osim šačice službenika Stejt departmenta o tome su znali samo malobrojni, zbog njihovih ranijih biografija potpuno se isključuje mogućnost da ljudi koji su upravljali ovim programom nisu znali za zločinačku prošlost ljudi koje štite, nego da su ih upravo zbog nje i birali.

Regrutovanje najvećih zveri

Vizneru i njegovim saradnicima nisu toliko bili bitni sitni zločinci, nego su im najvredniji upravo oni koji su imali najkrvavije ruke. O kakvim se ljudima radilo govori primer Stanislava Stankijeviča. Tokom svog istraživanja, Vizner je pronašao kopiju izjave beloruskog zločinca Stanislava Stankijeviča datu obaveštajcima Treće armije SAD 1945. u kojoj je detaljno opisana kolaboracionistička vlada u Belorusiji. Činilo se da su Belorusi idealni za Viznerove ciljeve. Oni su imali složen sistem tajnih doušnika od kojih je većina ostala iza sovjetskih linija i sada je bila ranjiva pred pretnjama ucenom da će se raskrinkati njihova ratnodopska saradnja sa Nemcima. Vizner je nameravao da ovaploti san generala Džordža Patona – nastavak borbe protiv komunizma regrutovanjem gerilskih grupa među bivšim esesovcima.

Zločinačka biografija Stanislava Stankijeviča je vrlo bogata. Po ulasku nemačkih snaga u Belorusiju, kao prvi zadatak dobio je da okupi policijske snage sastavljene od lokalnih beloruskih dobrovoljaca i da, bez ikakve pomoći Nemaca, masakrira svih 8. 000 Jevreja u jednom gradu, u jednom jedinom danu. I samim Nemcima bilo je muka od tih pokolja. Čak je i čuveni ratni zločinac Adolf Ajhman u svom dnevniku zapisao da se gnuša brutalnih metoda ubijanja u regionu Belorusije.

Na kraju rata, Stankijevič i ostali beloruski kolaboracionisti jednostavno su nestali. Stankijevič je bio jedini čovek čija su zverstva u potpunosti opisana u kongresnim dokumentima SAD-a, a da nije Nemac. Imenom i prezimenom bio je prokazan čak i u Ujedinjenim nacijama. Sovjetski delegat u UN optužio je zapadne saveznike da su posle rata krili Stankijeviča i hiljade drugih ratnih zločinaca u logoru za raseljena lica u Zapadnoj Nemačkoj. Stejt department je rekao u UN da su optužbe puka propaganda. Loftus je, međutim, otkrio da je Stejt department lagao. Oni su zadužili Stankijeviča da upravlja izbegličkim logorom u američkoj zoni Nemačke. Ne samo što je bio na američkom platnom spisku, već je pomagao Stejt departmentu da izdaje useljeničke vize za SAD njegovim prijateljima iz Belorusije. Kontraobaveštajni korpus vojske SAD-a uhapsio je Stankijeviča i bacio ga u zatvor. On je odmah napismeno priznao sve što je uradio za naciste. Nije imao čega da se plaši − nekoliko sati kasnije stigao je službenik Stejt departmenta kako bi naredio da Stankijevič bude pušten. Vojsci je rečeno da je Stankijevič važan antikomunistički organizator koji radi za britansku tajnu službu.

Posle ovog incidenta, vojni kontraobaveštajni korpus u potaji je provalio u kancelarije Stejt departmenta u Štutgartu i otkrio da je Stejt department osnovao sopstvenu špijunsku službu, OPC kako bi regrutovao bivše naciste za Hladni rat. Na kraju krajeva, kolaboracionisti iz Istočne Evrope kao što je bio Stankijevič imali su najneposrednije iskustvo u borbi protiv Rusa. Alen Dals i Frenk Vizner mislili su da ti ljudi nisu bili zaista nacisti, nego da su se za Nemce borili samo zato što su Ruse mrzeli još više. Ljudi poput Stankijeviča su zapravo bili antikomunistički borci za slobodu. Stankijeviča je Stejt department 1946. postavio za šefa Organizacije za antikomunističku propagandu u Minhenu. Na kraju je doveden u SAD i dobio posao spikera na radiju „Sloboda“ (sestrinskoj radio-stanici Radija „Slobodna Evropa“ koja je ciljala prostor SSSR-a) i američko državljanstvo. Stankijevič je umro dve nedelje pre nego što je Loftus uspeo da podigne optužnicu protiv njega.

Još jedan primer je ukrajinski kolaboracionista po imenu Mikola Lebed. Vrhovni tužilac SAD lično je odobrio useljenje Lebeda na osnovu specijalne uredbe koja je važila za obaveštajne agente. Svakako nacistički ratni zločinac najvišeg ranga od svih koji su ikada ušli u SAD, Lebed je bio jedan od 20 najtraženijih ratnih zločinaca u SSSR-u. Ministarstvo pravde je CIA-i dalo lažnu biografiju i ova obaveštajna agencija je verovala da je Lebed vođa antinacističkog pokreta otpora koji nije mogao legalno da se useli u SAD zato što je učestvovao u zaveri da se ubije jedan predratni poljski političar. Lebed je, međutim, bio šef SB-a, ukrajinske verzije Gestapoa. Njegovi ljudi su pobili desetine hiljada poljskih, jevrejskih i ukrajinskih građana, tvrdi Loftus koji je pronašao originalne dosijee o Mikoli Lebedu u sefovima Vojne obaveštajne službe u Svitlendu, u državi Merilend, i pokazao ih dvojici svojih šefova u Ministarstvu pravde. Lebedovi vojnici su čak ti koji su ubili majku najčuvenijeg lovca na naciste Simona Vizentala. Uprkos tome svemu, Lebed je bio veliki igrač za CIA-u u operacijama iza Gvozdene zavese. Dosije o Mikoli Lebedu bio je u sistemu dokumenata samog direktora, na sedmom spratu sedišta CIA-e. Godine 1949. direktor CIA-e dodelio je Mikoli Lebedu stalno, neopozivo državljanstvo SAD, uz pisanu saglasnost vrhovnog tužioca SAD i komesara Službe za useljavanje i davanje državljanstva. Pismo koje je OPC poslao 1951. Službi za imigraciju i naturalizaciju sasvim jasno iznosi razloge zbog kojih su Lebed i njegova Organizacija ukrajinskih nacionalista (OUN) i njena Obaveštajna služba (SB) bili toliko značajani – ti ljudi su izvodili atentate na pripadnike komunističkih obaveštajnih službi. „Više od 35. 000 članova ruske tajne policije (MVD-MKGB) poginulo je u akcijama OUN od završetka rata. Drugim rečima, glavne aktivnosti OUN u Ukrajini ne mogu se smatrati štetnim po SAD“, navodi se u tom pismu.

Zanimljiv je i primer Stepana Bandere, ukrajinskog kolaboracioniste i zločinca koga danas ukrajinski ekstremisti slave kao svog heroja. I on je, poput mnogih drugih, prvo bio „nacistički čovek“ da bi potom služio i Amerikancima. Podaci Vojnoobaveštajne službe potvrđuju da je ona zaista locirala Banderu u američkoj okupacionoj zoni Nemačke i da se spremala za njegovo hapšenje kada su drugačija uputstva stigla od Džeka Nila, iz obaveštajne jedinice Stejt departmenta zvane Koordinacije aktivnosti u inostranstvu (FAC). Ta jedinica je radila za Odsek za specijalne projekte, prethodnika OPC. Godine 1947. Sovjeti su zbog zaštite Bandere denuncirali Amerikance u UN i kasnije izvršili atentat na njega u Zapadnoj Nemačkoj.

Ovaj izuzetno osetljiv i veoma poverljiv program primenjivao se samo prema najvrednijim obaveštajnim agentima čije je preseljenje u SAD smatrano suštinski važnim za državnu bezbednost.

Pokušaji zataškavanja

Kao tužilac koji se bavio lovom na nacističke zločince, Loftus je upao u kancelariju profesora Aleksandra Dalina, šefa katedre za istoriju na Univerzitetu „Stenford“. U dokumentima koje je tu našao bili su neobjavljeni izveštaji Einsatzgruppen, mobilnih jedinica za ubijanje po istočnoj Evropi. U tim dokumentima bila su imena nacističkih kolaboracionista iz Belorusije i Ukrajine, ljudi koji su zaslužili svoja odličja masovnim ubistvima sopstvenih zemljaka. Slični podaci o poljskim kolaboracionistima uklonjeni su sa suđenja u Nirnbergu pre nego što su Rusi stigli da dođu do njih. U dosijeima je bilo i svedočanstvo jednog višeg oficira SS-a Fridriha Buharta, vođe Vorkomando Moskou, jedne od mobilnih jedinica za ubijanje specijalizovane za regrutovanje lokalnih saradnika iz Belorusije i Ukrajine kao špijuna. Kako se Loftus približavao istini, Džon Tipton, viši istražitelj kongresne Kancelarije za opštu odgovornost (GAO) o nacističkom useljavanju zatražio je da se sastane sa njim 1985. On je dobio naloge od predsedavajućeg u kongresnom potkomitetu da dostavi imena svih nacista koje je Loftus identifikovao u svom strogo poverljivom izveštaju vrhovnom tužiocu. Umesto toga, Ministarstvo pravde je sugerisalo druge, polubezopasne naciste koji nisu bili predmet ranijih kongresnih istraga. „Ministarstvo je znalo da imam dokaze o Belorusima koji su bili na ranijem spisku GAO. Nisu nikako mogli da opovrgnu dokaze koje sam prikupio pa su morali da promene metu istrage i usmere je na drugu grupu nacista.“

Kao i na suđenjima u Nirnbergu, nameštanje je bilo u toku. Zamena spiska nacističkih meta GAO dogodila se zato što sam imao previše dokaza o prvobitnoj grupi. Pored svega ovoga, na Loftusa je vršen čitav niz pritisaka i praktično svaki korak njegove istrage nailazio je na opstrukciju.

Do trenutka kada je Zakon o raseljenim licima prestao da važi 1952, 400. 000 useljenika došlo je u SAD. Kao što vidimo, među njima su bile stotine, ako ne i hiljade važnih nacističkih kolaboracionista iz Belorusije, Ukrajine, Baltičkih država i sa Balkana, uključujući i jezgro Viznerovih specijalnih snaga.

[/restrictedarea]