Берлин, новембра, 1989. – Дан кад је свет искочио из равнотеже

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Четврт века од пада Берлинског зида (9.11.1989): уједињена Немачка се није (толико) милитаризовала да би, како је страховао Гинтер Грас, (поново) улазила у опасне ратне авантуре, постала је, међутим, (пре)доминантна политичка сила на Старом континенту, захваљујући, пре свега, економској моћи и – немоћи остатка Европе

И кад се учини да је све већ речено о догађају који је с разлогом означен историјским – пад Берлинског зида – искрсну изнова питања, која доводе у сумњу већ дате одговоре и оживе старе контроверзе.

Четврт века од тог догађаја (9. новембар 1989. године) који је, и у буквалном смислу, променио политичку карту Европе и света, али и судбине многих народа (не само јужнословенских), очигледно је недовољно да се трусно тле потпуно слегне и неке чињенице фиксирају као поуздане и непроменљиве.

Ових дана се, на „шлагворт“ (изрежиране) украјинске кризе, доводи у питање чак и дубоко укорењено уверење да је падом Зида окончано раздобље хладног рата и почео незаустављиви процес глобализације и интеграција у веће наднационалне целине, с брисањем националних и државних граница, као мање важних, готово небитних.

Сугерише се (и) утисак да су историјски процеси започети уклањањем најдрастичнијег симбола хладног рата, и оштре, идеолошке, политичке и војне подељености света, кренули обрнутим смером: смером дезинтеграција чије се извориште опет тражи и открива у рушењу Зида. Источнонемачким „револуционарима“, каже се, пошло је за руком те бурне јесени 1989. да први пут после рата промене „цементиране“ границе у Европи, уједињењем две немачке државе. И да тако покрену (незаустављиви) тренд исписивања нових граница, овога пута на парадоксалан начин, „уситњавањем“ (великих) државних заједница (Совјетски Савез, Југославија, Чехословачка) и бујањем (разарајућих) сепаратизама с (мање или више изгледним) државним амбицијама у Шпанији (Каталонија, Баскија), Француској (Корзика), Италији (Сицилија, Венеција, Трст), Украјини (Доњецк, Луганск)…

 

(Не)заслужни револуционари На двадесет пету годишњицу пада Берлинског зида доведено је у питање и „херојско“ дело источнонемачких „револуционара“, оних стотина хиљада грађана који су масовним демонстрацијама на улицама Лајпцига, Дрездена и (подељеног) Берлина из темеља уздрмали један затворен и бирократизован (Хонекеров) режим. Да ли су га, како сами верују, и срушили?

Не, каже „канцелар ујединитељ“ Хелмут Кол. Ништа „револуционарима“ не би помогло да Хонекера није „пустио низ мутну воду“ (која ће убрзо и њега однети!) последњи (и самољубиви) лидер Совјетског Савеза Михаил Горбачов. Заглушен аплаузима са Запада „велики реформатор“ је, нудећи (и натурајући)  своју „јасност“ и „перестројку“ као спасоносни рецепт лидерима источног (Варшавског) блока, наилазио на жилав отпор (кочоперног) Ериха Хонекера. Остала је упамћен Хонекеров „отпоздрав“ совјетском лидеру: Ако комшија мења тапете у стану, зашто бисмо и ми морали да то чинимо.

[restrictedarea]

Горбачов му је, такође, лапидарно (и одсечно) узвратио: Ко касни (с реформама) живот га кажњава, рекао је окупљеним новинарима, на аеродрому у Берлину, долазећи на свечаност обележавања четрдесете (и последње) годишњице Немачке Демократске Републике.

На Западу су то протумачили као изрицање политички „смртне пресуде“ Хонекеру. Не без разлога. У часу кад се његов режим суочавао с отвореном побуном великог броја грађана који су захтевали слободу кретања (на хиљаде оних који су добили дозволу да туристички тога лета, 1989, отпутују у Чехословачку и Мађарску „окупирало“ је западнонемачке амбасаде у Прагу и Будимпешти захтевајући да им се дозволи одлазак на запад!) и протестовали против крађе на локалним изборима, из Москве је, по сведочењу Александра Јаковлева, секретара ЦК КП Совјетског Савеза задуженог за међународне односе, Совјетској армији у НДР (Западна армијска група, око пола милиона војника!) наређено да се не меша у „унутрашње прилике“ Источне Немачке.

Раскид са Брежњевљевом доктрином То је, очигледно, био део нове „политичке филозофије“ у Москви и раскида са чувеном, и фамозном, Брежњевљевом доктрином „ограниченог суверенитета“ (других држава) зарад социјализма. Некадашњи совјетски министар спољних послова Едуард Шеварднадзе сведочи како је његов шеф, Горбачов, још на почетку своје владавине упозорио да совјетске трупе неће „пуштати корење“ и остати довека у земљама Источне Европе.

„Време је да се схвати“, записао је Шеварднадзе у мемоарима „Будућност припада слободи“ (уз висок хонорар, као „дар“, објавила их је једна (западно)немачка издавачка кућа), „да се социјализам, пријатељство, добросуседство и уважавање, не могу градити на тенковима и у крви“.

И, заиста, војници елитне Западне армијске групе су оне драматичне новембарске ноћи (9. новембар 1989) остали у касарнама.

Била је то, иначе, ноћ спектакуларних изненађења и за тако (све)моћне тајне службе, од источнонемачке Штази, до америчке ЦИА и совјетског КГБ. Зид је, дакако симболично, срушила једна погрешно изговорена реч. После једне драматичне седнице Централног комитета јединствене социјалистичке партије НДР (прве после пуча у Политбироу против Хонекера), члан Политбироа Гинтер Шабовски је упућен да домаћим и страним новинарима саопшти одлуку о либерализацији путовања источнонемачких грађана у иностранство и отварању граничних прелаза, уз једноставније прибављање виза.

 

Медијска бомба Та одлука је требало да ступи на снагу сутрадан, 10. новембра. Шабовски очигледно о томе није био обавештен (папир је, као „медијску бомбу и сензацију“, добио непосредно пред одлазак на конференцију). На директно питање једног италијанског новинара, кад ће грађани моћи преко границе, Шабовски је збуњено, пред укљученим телевизијским камерама, претурао по папирима испред себе и пресекао: Одмах!

Медијска „бомба“ је заиста „експлодирала“. Све светске агенције и телевизијске станице су промптно објавиле „историјску вест“ да је Источна Немачка отворила те ноћи граничне прелазе према Западној Немачкој, укључујући и оне према Западном Берлину.

Најпре у неверици, с мешавином неочекиване радозналости и нескривене стрепње, грађани Источног Берлина су похрлили ка Бранденбуршкој капији и другим (дотад херметички затвореним) прелазима. Затеченим, необавештеним и беспомоћним  граничарима није остало ништа друго него да подигну рампе и (про)пусте лавину. Зид у том часу, наравно, није (физички) срушен, али је, као монструозна грађевина и најбоље чувана граница на свету, постао наједном анахрон и излишан!

 

Горбачов преспавао драму Западнонемачки канцелар Хелмут Кол је прекинуо „историјски важну“ посету Пољској после вести коју му је саопштио његов блиски сарадник, и, у том часу, дежурни у канцеларовом уреду у Бону, Едуард Акерман: „Господине докторе Кол, држите се чврсто за столицу, грађани НДР руше Зид“.

„То не може бити, јесте ли заиста сигурни, Акерман“?

„Телевизија преноси све уживо из Берлина, гледам својим очима.“

И неколико година касније, Кол је признао да је био потпуно затечен. „Био је то бесумње један од најдраматичнијих тренутака новије историје, а ми смо били изван догађаја. Осећали смо се као да смо на другој планети…“

Потпуно изненађење и затеченост владали су и у центрима моћи још идеолошки, политички и војно одсечно подељеног света, у Москви и Вашингтону. Горбачов се, поводом десете годишњице пада Берлинског зида, присећао да те ноћи у Кремљу, осим дежурних, није било живе душе. Напустио је кабинет око 22 сата и, уморан, одмах заспао. Тек ујутру су му саопштили шта се те драматичне ноћи догодило.

Амерички председник Џорџ Буш (Старији) је вест о драматичним догађајима у Берлину сазнао преко – телевизије. До тог тренутка, каже, није било наговештаја да би тако нешто могло да се деси, ниједан папир тајних служби. Председници Сената и конгреса, које је позвао на хитно већање, саветовали су му да одмах одлети у Берлин и прикључи се маси младих људи који су, понесено, већ играли на Зиду. Оценио је то као „најглупљи предлог“ који је могао бити дат једном америчком председнику. Постоје ситуације кад би се требало понашати наглашено уздржано: један тако непромишљен потез могао је само да опасно испровоцира совјетске оружане снаге.

 

Политички трилер Пред очима света, посредством телевизијских камера, ређале су се заиста сцене узбудљиве као политички трилер. Иако је та ноћ великих узбуђења, с хиљадама људи који су кроз Бранденбуршку капију хрлили са источне стране подељеног града на западну, представљала заиста велико изненађење, за оне који су пажљивије пратили збивања која су јој претходила, све то није морало да буде изненадно.

Као стални дописник „Политике“ из Бона (са западне стране) јављао сам свом листу 5. новембра да су призори и догађаји са улица источнонемачких градова, по дубини и величини онога што се „иза брда ваља“, иако још неухватљиви, у сваком случају судбоносни, не само за Немачку Демократску Републику него и за читаву Европу.

Нисам, дакако, ни помислио у том часу да ће се догађаји који ће убрзо уследити, сручити тако драматично и драстично, с катастрофалним последицама, на наше главе и судбине. И да ће управо (тек) уједињена Немачка у томе одиграти фаталну улогу, с исхитреним признавањем Словеније и Хрватске. Није, наиме, не бар пре формалног уједињења (3. октобар 1990) било никаквих, јавних, наговештаја о томе. Хелмут Кол је још, непосредно пре уједињења, говорио о Југославији као „статици Европе“, уз очигледну стрепњу да би нежељени догађаји у југословенском вилајету (совјетска империја се још није била распала) могли да предупреде оно што му се већ налазило надохват руке, немачко уједињење.

 

Узалудни труд Маргарет Тачер Могао је то да буде и један од разлога што је, с несумњивим „њухом“ за историјски тренутак, тако силовито пожуривао догађаје: међународна конференција о такозваним спољним аспектима немачког уједињења, у формули „четири плус два“, министри спољних послова четири силе ратне победнице (Совјетски Савез, САД, Велика Британија, Француска) и две немачке државе (Савезна Република Немачка и Немачка Демократска Република), неуобичајено брзо завршила је посао, иако су у Москви, Паризу и Лондону веровали, у почетку, да ће процес приближавања две земље, до коначног уједињења, потрајати годинама.

Тадашња британска премијерка Маргарет Тачер је покушала да преко француског председника Франсоа Митерана и америчког шефа државе Џорџа Буша спречи немачко уједињење. Митеран је (за разлику од Буша) делио њену забринутост (демонстративно је отишао у државну посету Источној Немачкој после пада Зида, што је извало нелагоду у Бону), али није хтео да се „директно истура“ и замера Колу, уверен да ће тај посао обавити – Горбачов.

Преварио се. А потом је Запад преварио Горбачова, како је сам признао, поводом провокативног и незаустављивог НАТО похода на исток. Уверавали су га, наиме, да се, кад дође до уједињења, НАТО неће померати преко (некадашње) међунемачке границе. Његов преговарач Шеварднадзе пише (у већ споменутим мемоарима) како су запретили да ће напустити преговоре кад су чули за идеју да се у завршни документ конференције унесе могућност НАТО маневра и на територији бивше Источне Немачке.

Горбачов и он су, каже, наступали с упозорењем да би укључивање уједињене Немачке у НАТО угрозило националне и државне интересе Совјетског Савеза. Учинило им се да су партнери у преговорима показивали „разумевање“ за „осетљивост“ Совјетског Савеза. Амерички шеф дипломатије Џејмс Бејкер то „разумевање“ је сажео речима: „Морали бисмо да нађемо такво решење у којем неће бити ни добитника, ни губитника, требало би да будемо сви на добитку“.

 

Заблуде совјетских лидера То је, очигледно, уљуљкивало и успављивало руководство у Москви које је било просто опчињено вербалном еквилибристиком западних политичара о „новој безбедносној архитектури у Европи“, па су наивно, за тако моћну и велику државу, поверовали како ће границе западног војног савеза (и његове аспирације) остати непомерљиве, па су, чак, предлагали да се у завршни документ унесе (што се, наравно, није десило) како ће исток Немачке остати (и даље) интересна сфера (тада још неугашеног) Варшавског пакта.

Критичари Горбачовљеве политике у Москви тврдили су да је она „разорила европске геополитичке структуре“, жртвовала Варшавски пакт и подстакла немачко уједињење. За њих је, бележи Шеварднадзе, перестројка била узрок „свих зала“. Потоњи председник отцепљене Грузије платио је због тога: на 28. конгресу партије више од осам стотина делегата изјаснило се против Шеварднадзеовог избора у Политбиро.

 

Рушење једног света У заглушујућем тријумфализму „победника хладног рата“ који још траје намерно се превиђа чињеница да је с рушењем Берлинског зида – за чим нико не жали – дошло до рушења једног света и његовог искакања из равнотеже.

Равнотежу страха, на којој је тај свет деценијама почивао, заменио је, наиме, и не без разлога, страх од неравнотеже. Једина преостала суперсила остала је без „репера и оријентира“, градећи опасну политичку филозофију о сопственој „изузетности“ (Америка изнад свега), наступајући логиком империјалне силе, изазивајући кризе и потпаљујући ратове, „умотавајући“ то у узвишене принципе хуманизма, слободе и демократије.

Успостављање поновне равнотеже, сада без страха, али с више ослонаца и полова, од којих ће један бити и онај у Вашингтону, ићи ће очигледно тешко, преко планетарног хаоса и рушевина које је оставила америчка фамозна „изузетност“, од Афганистана, преко Ирака, Либије и Сирије, укључујући и Украјину. Тај пут се, међутим, назире. Он је колико известан, толико  неминован.

А уједињена Немачка? Није се (толико) милитаризовала да би, како је страховао, противећи се уједињењу, Гинтер Грас, улазила у опасне ратне авантуре. Постала је, међутим, (пре)доминантна политичка сила на Старом континенту, захваљујући, пре свега, својој економској моћи и – немоћи осталог дела Европе.

[/restrictedarea]