Berlin, novembra, 1989. – Dan kad je svet iskočio iz ravnoteže

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Četvrt veka od pada Berlinskog zida (9.11.1989): ujedinjena Nemačka se nije (toliko) militarizovala da bi, kako je strahovao Ginter Gras, (ponovo) ulazila u opasne ratne avanture, postala je, međutim, (pre)dominantna politička sila na Starom kontinentu, zahvaljujući, pre svega, ekonomskoj moći i – nemoći ostatka Evrope

I kad se učini da je sve već rečeno o događaju koji je s razlogom označen istorijskim – pad Berlinskog zida – iskrsnu iznova pitanja, koja dovode u sumnju već date odgovore i ožive stare kontroverze.

Četvrt veka od tog događaja (9. novembar 1989. godine) koji je, i u bukvalnom smislu, promenio političku kartu Evrope i sveta, ali i sudbine mnogih naroda (ne samo južnoslovenskih), očigledno je nedovoljno da se trusno tle potpuno slegne i neke činjenice fiksiraju kao pouzdane i nepromenljive.

Ovih dana se, na „šlagvort“ (izrežirane) ukrajinske krize, dovodi u pitanje čak i duboko ukorenjeno uverenje da je padom Zida okončano razdoblje hladnog rata i počeo nezaustavljivi proces globalizacije i integracija u veće nadnacionalne celine, s brisanjem nacionalnih i državnih granica, kao manje važnih, gotovo nebitnih.

Sugeriše se (i) utisak da su istorijski procesi započeti uklanjanjem najdrastičnijeg simbola hladnog rata, i oštre, ideološke, političke i vojne podeljenosti sveta, krenuli obrnutim smerom: smerom dezintegracija čije se izvorište opet traži i otkriva u rušenju Zida. Istočnonemačkim „revolucionarima“, kaže se, pošlo je za rukom te burne jeseni 1989. da prvi put posle rata promene „cementirane“ granice u Evropi, ujedinjenjem dve nemačke države. I da tako pokrenu (nezaustavljivi) trend ispisivanja novih granica, ovoga puta na paradoksalan način, „usitnjavanjem“ (velikih) državnih zajednica (Sovjetski Savez, Jugoslavija, Čehoslovačka) i bujanjem (razarajućih) separatizama s (manje ili više izglednim) državnim ambicijama u Španiji (Katalonija, Baskija), Francuskoj (Korzika), Italiji (Sicilija, Venecija, Trst), Ukrajini (Donjeck, Lugansk)…

 

(Ne)zaslužni revolucionari Na dvadeset petu godišnjicu pada Berlinskog zida dovedeno je u pitanje i „herojsko“ delo istočnonemačkih „revolucionara“, onih stotina hiljada građana koji su masovnim demonstracijama na ulicama Lajpciga, Drezdena i (podeljenog) Berlina iz temelja uzdrmali jedan zatvoren i birokratizovan (Honekerov) režim. Da li su ga, kako sami veruju, i srušili?

Ne, kaže „kancelar ujedinitelj“ Helmut Kol. Ništa „revolucionarima“ ne bi pomoglo da Honekera nije „pustio niz mutnu vodu“ (koja će ubrzo i njega odneti!) poslednji (i samoljubivi) lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov. Zaglušen aplauzima sa Zapada „veliki reformator“ je, nudeći (i naturajući)  svoju „jasnost“ i „perestrojku“ kao spasonosni recept liderima istočnog (Varšavskog) bloka, nailazio na žilav otpor (kočopernog) Eriha Honekera. Ostala je upamćen Honekerov „otpozdrav“ sovjetskom lideru: Ako komšija menja tapete u stanu, zašto bismo i mi morali da to činimo.

[restrictedarea]

Gorbačov mu je, takođe, lapidarno (i odsečno) uzvratio: Ko kasni (s reformama) život ga kažnjava, rekao je okupljenim novinarima, na aerodromu u Berlinu, dolazeći na svečanost obeležavanja četrdesete (i poslednje) godišnjice Nemačke Demokratske Republike.

Na Zapadu su to protumačili kao izricanje politički „smrtne presude“ Honekeru. Ne bez razloga. U času kad se njegov režim suočavao s otvorenom pobunom velikog broja građana koji su zahtevali slobodu kretanja (na hiljade onih koji su dobili dozvolu da turistički toga leta, 1989, otputuju u Čehoslovačku i Mađarsku „okupiralo“ je zapadnonemačke ambasade u Pragu i Budimpešti zahtevajući da im se dozvoli odlazak na zapad!) i protestovali protiv krađe na lokalnim izborima, iz Moskve je, po svedočenju Aleksandra Jakovleva, sekretara CK KP Sovjetskog Saveza zaduženog za međunarodne odnose, Sovjetskoj armiji u NDR (Zapadna armijska grupa, oko pola miliona vojnika!) naređeno da se ne meša u „unutrašnje prilike“ Istočne Nemačke.

Raskid sa Brežnjevljevom doktrinom To je, očigledno, bio deo nove „političke filozofije“ u Moskvi i raskida sa čuvenom, i famoznom, Brežnjevljevom doktrinom „ograničenog suvereniteta“ (drugih država) zarad socijalizma. Nekadašnji sovjetski ministar spoljnih poslova Eduard Ševardnadze svedoči kako je njegov šef, Gorbačov, još na početku svoje vladavine upozorio da sovjetske trupe neće „puštati korenje“ i ostati doveka u zemljama Istočne Evrope.

„Vreme je da se shvati“, zapisao je Ševardnadze u memoarima „Budućnost pripada slobodi“ (uz visok honorar, kao „dar“, objavila ih je jedna (zapadno)nemačka izdavačka kuća), „da se socijalizam, prijateljstvo, dobrosusedstvo i uvažavanje, ne mogu graditi na tenkovima i u krvi“.

I, zaista, vojnici elitne Zapadne armijske grupe su one dramatične novembarske noći (9. novembar 1989) ostali u kasarnama.

Bila je to, inače, noć spektakularnih iznenađenja i za tako (sve)moćne tajne službe, od istočnonemačke Štazi, do američke CIA i sovjetskog KGB. Zid je, dakako simbolično, srušila jedna pogrešno izgovorena reč. Posle jedne dramatične sednice Centralnog komiteta jedinstvene socijalističke partije NDR (prve posle puča u Politbirou protiv Honekera), član Politbiroa Ginter Šabovski je upućen da domaćim i stranim novinarima saopšti odluku o liberalizaciji putovanja istočnonemačkih građana u inostranstvo i otvaranju graničnih prelaza, uz jednostavnije pribavljanje viza.

 

Medijska bomba Ta odluka je trebalo da stupi na snagu sutradan, 10. novembra. Šabovski očigledno o tome nije bio obavešten (papir je, kao „medijsku bombu i senzaciju“, dobio neposredno pred odlazak na konferenciju). Na direktno pitanje jednog italijanskog novinara, kad će građani moći preko granice, Šabovski je zbunjeno, pred uključenim televizijskim kamerama, preturao po papirima ispred sebe i presekao: Odmah!

Medijska „bomba“ je zaista „eksplodirala“. Sve svetske agencije i televizijske stanice su promptno objavile „istorijsku vest“ da je Istočna Nemačka otvorila te noći granične prelaze prema Zapadnoj Nemačkoj, uključujući i one prema Zapadnom Berlinu.

Najpre u neverici, s mešavinom neočekivane radoznalosti i neskrivene strepnje, građani Istočnog Berlina su pohrlili ka Brandenburškoj kapiji i drugim (dotad hermetički zatvorenim) prelazima. Zatečenim, neobaveštenim i bespomoćnim  graničarima nije ostalo ništa drugo nego da podignu rampe i (pro)puste lavinu. Zid u tom času, naravno, nije (fizički) srušen, ali je, kao monstruozna građevina i najbolje čuvana granica na svetu, postao najednom anahron i izlišan!

 

Gorbačov prespavao dramu Zapadnonemački kancelar Helmut Kol je prekinuo „istorijski važnu“ posetu Poljskoj posle vesti koju mu je saopštio njegov bliski saradnik, i, u tom času, dežurni u kancelarovom uredu u Bonu, Eduard Akerman: „Gospodine doktore Kol, držite se čvrsto za stolicu, građani NDR ruše Zid“.

„To ne može biti, jeste li zaista sigurni, Akerman“?

„Televizija prenosi sve uživo iz Berlina, gledam svojim očima.“

I nekoliko godina kasnije, Kol je priznao da je bio potpuno zatečen. „Bio je to besumnje jedan od najdramatičnijih trenutaka novije istorije, a mi smo bili izvan događaja. Osećali smo se kao da smo na drugoj planeti…“

Potpuno iznenađenje i zatečenost vladali su i u centrima moći još ideološki, politički i vojno odsečno podeljenog sveta, u Moskvi i Vašingtonu. Gorbačov se, povodom desete godišnjice pada Berlinskog zida, prisećao da te noći u Kremlju, osim dežurnih, nije bilo žive duše. Napustio je kabinet oko 22 sata i, umoran, odmah zaspao. Tek ujutru su mu saopštili šta se te dramatične noći dogodilo.

Američki predsednik Džordž Buš (Stariji) je vest o dramatičnim događajima u Berlinu saznao preko – televizije. Do tog trenutka, kaže, nije bilo nagoveštaja da bi tako nešto moglo da se desi, nijedan papir tajnih službi. Predsednici Senata i kongresa, koje je pozvao na hitno većanje, savetovali su mu da odmah odleti u Berlin i priključi se masi mladih ljudi koji su, poneseno, već igrali na Zidu. Ocenio je to kao „najgluplji predlog“ koji je mogao biti dat jednom američkom predsedniku. Postoje situacije kad bi se trebalo ponašati naglašeno uzdržano: jedan tako nepromišljen potez mogao je samo da opasno isprovocira sovjetske oružane snage.

 

Politički triler Pred očima sveta, posredstvom televizijskih kamera, ređale su se zaista scene uzbudljive kao politički triler. Iako je ta noć velikih uzbuđenja, s hiljadama ljudi koji su kroz Brandenburšku kapiju hrlili sa istočne strane podeljenog grada na zapadnu, predstavljala zaista veliko iznenađenje, za one koji su pažljivije pratili zbivanja koja su joj prethodila, sve to nije moralo da bude iznenadno.

Kao stalni dopisnik „Politike“ iz Bona (sa zapadne strane) javljao sam svom listu 5. novembra da su prizori i događaji sa ulica istočnonemačkih gradova, po dubini i veličini onoga što se „iza brda valja“, iako još neuhvatljivi, u svakom slučaju sudbonosni, ne samo za Nemačku Demokratsku Republiku nego i za čitavu Evropu.

Nisam, dakako, ni pomislio u tom času da će se događaji koji će ubrzo uslediti, sručiti tako dramatično i drastično, s katastrofalnim posledicama, na naše glave i sudbine. I da će upravo (tek) ujedinjena Nemačka u tome odigrati fatalnu ulogu, s ishitrenim priznavanjem Slovenije i Hrvatske. Nije, naime, ne bar pre formalnog ujedinjenja (3. oktobar 1990) bilo nikakvih, javnih, nagoveštaja o tome. Helmut Kol je još, neposredno pre ujedinjenja, govorio o Jugoslaviji kao „statici Evrope“, uz očiglednu strepnju da bi neželjeni događaji u jugoslovenskom vilajetu (sovjetska imperija se još nije bila raspala) mogli da preduprede ono što mu se već nalazilo nadohvat ruke, nemačko ujedinjenje.

 

Uzaludni trud Margaret Tačer Mogao je to da bude i jedan od razloga što je, s nesumnjivim „njuhom“ za istorijski trenutak, tako silovito požurivao događaje: međunarodna konferencija o takozvanim spoljnim aspektima nemačkog ujedinjenja, u formuli „četiri plus dva“, ministri spoljnih poslova četiri sile ratne pobednice (Sovjetski Savez, SAD, Velika Britanija, Francuska) i dve nemačke države (Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika), neuobičajeno brzo završila je posao, iako su u Moskvi, Parizu i Londonu verovali, u početku, da će proces približavanja dve zemlje, do konačnog ujedinjenja, potrajati godinama.

Tadašnja britanska premijerka Margaret Tačer je pokušala da preko francuskog predsednika Fransoa Miterana i američkog šefa države Džordža Buša spreči nemačko ujedinjenje. Miteran je (za razliku od Buša) delio njenu zabrinutost (demonstrativno je otišao u državnu posetu Istočnoj Nemačkoj posle pada Zida, što je izvalo nelagodu u Bonu), ali nije hteo da se „direktno istura“ i zamera Kolu, uveren da će taj posao obaviti – Gorbačov.

Prevario se. A potom je Zapad prevario Gorbačova, kako je sam priznao, povodom provokativnog i nezaustavljivog NATO pohoda na istok. Uveravali su ga, naime, da se, kad dođe do ujedinjenja, NATO neće pomerati preko (nekadašnje) međunemačke granice. Njegov pregovarač Ševardnadze piše (u već spomenutim memoarima) kako su zapretili da će napustiti pregovore kad su čuli za ideju da se u završni dokument konferencije unese mogućnost NATO manevra i na teritoriji bivše Istočne Nemačke.

Gorbačov i on su, kaže, nastupali s upozorenjem da bi uključivanje ujedinjene Nemačke u NATO ugrozilo nacionalne i državne interese Sovjetskog Saveza. Učinilo im se da su partneri u pregovorima pokazivali „razumevanje“ za „osetljivost“ Sovjetskog Saveza. Američki šef diplomatije Džejms Bejker to „razumevanje“ je sažeo rečima: „Morali bismo da nađemo takvo rešenje u kojem neće biti ni dobitnika, ni gubitnika, trebalo bi da budemo svi na dobitku“.

 

Zablude sovjetskih lidera To je, očigledno, uljuljkivalo i uspavljivalo rukovodstvo u Moskvi koje je bilo prosto opčinjeno verbalnom ekvilibristikom zapadnih političara o „novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi“, pa su naivno, za tako moćnu i veliku državu, poverovali kako će granice zapadnog vojnog saveza (i njegove aspiracije) ostati nepomerljive, pa su, čak, predlagali da se u završni dokument unese (što se, naravno, nije desilo) kako će istok Nemačke ostati (i dalje) interesna sfera (tada još neugašenog) Varšavskog pakta.

Kritičari Gorbačovljeve politike u Moskvi tvrdili su da je ona „razorila evropske geopolitičke strukture“, žrtvovala Varšavski pakt i podstakla nemačko ujedinjenje. Za njih je, beleži Ševardnadze, perestrojka bila uzrok „svih zala“. Potonji predsednik otcepljene Gruzije platio je zbog toga: na 28. kongresu partije više od osam stotina delegata izjasnilo se protiv Ševardnadzeovog izbora u Politbiro.

 

Rušenje jednog sveta U zaglušujućem trijumfalizmu „pobednika hladnog rata“ koji još traje namerno se previđa činjenica da je s rušenjem Berlinskog zida – za čim niko ne žali – došlo do rušenja jednog sveta i njegovog iskakanja iz ravnoteže.

Ravnotežu straha, na kojoj je taj svet decenijama počivao, zamenio je, naime, i ne bez razloga, strah od neravnoteže. Jedina preostala supersila ostala je bez „repera i orijentira“, gradeći opasnu političku filozofiju o sopstvenoj „izuzetnosti“ (Amerika iznad svega), nastupajući logikom imperijalne sile, izazivajući krize i potpaljujući ratove, „umotavajući“ to u uzvišene principe humanizma, slobode i demokratije.

Uspostavljanje ponovne ravnoteže, sada bez straha, ali s više oslonaca i polova, od kojih će jedan biti i onaj u Vašingtonu, ići će očigledno teško, preko planetarnog haosa i ruševina koje je ostavila američka famozna „izuzetnost“, od Afganistana, preko Iraka, Libije i Sirije, uključujući i Ukrajinu. Taj put se, međutim, nazire. On je koliko izvestan, toliko  neminovan.

A ujedinjena Nemačka? Nije se (toliko) militarizovala da bi, kako je strahovao, protiveći se ujedinjenju, Ginter Gras, ulazila u opasne ratne avanture. Postala je, međutim, (pre)dominantna politička sila na Starom kontinentu, zahvaljujući, pre svega, svojoj ekonomskoj moći i – nemoći ostalog dela Evrope.

[/restrictedarea]