Почетна / Колумне / Убедљивост дипломатског сведочења

Убедљивост дипломатског сведочења

Пише Дарко Танасковић

Поводом књиге Зоранa Јанаћковића, БАЛКАНСКИ ТРОУГАО

Обимна и садржајна двотомна књига Балкански троугао, у издању Завода за уџбенике, којом се бивши високи функционер СМИП-а и први југословенски амбасадор у Македонији (1996-2000) Зоран Јанаћковић прикључује низу својих колега који су се одлучили на јавно сведочење или, како он каже, „извештај свом народу“, на најбољи начин и у сваком погледу долази као уверљива потврда става о вишеструкој оправданости и корисности оваквог вида настављања како дипломатске тако и патриотске мисије и после формалног окончања ауторовог спољнополитичког ангажовања. Поред тога што је веома садржајно, информативно и сазнајно подстицајно, Јанаћковићево сведочанство о службовању у Македонији и о ширим околностима које су, споља и изнутра, утицале на српско-македонске односе у једном одиста кључном периоду, речита је потврда способности уздизања изнад ефемерности свих политичких „клацкалица“ и достојанственог залагања за суштину државног разлога и уравнотеженог и самосвесног, реалистичког националног становишта. Јанаћковићево дело јесте „књига са ставом“, чврстим и непоколебљивим ставом о томе да је српском народу и његовим државама, прво Југославији, а затим Србији, у процесу прекомпоновања света и Балкана после „хладног рата“, оркестрираном политичком, економском, пропагандном и војном кампањом тзв. „међународне заједнице“ нанета велика историјска неправда, као и да је такав ток догађаја пресудно утицао на постепену инволуцију и повећавање дистанце у српско-македонским односима, у шта је он, као амбасадор у Скопљу, имао најнепосреднији увид. Иако, дакле, сасвим јасан и изричит, Јанаћковићев став никако није плод некаквог идеолошког предубеђења или догматске крутости, већ разложног и трезвеног, хладнореалистичког промишљања свих релевантних политичких, економских, безбедносних и културних датости једнога времена, о којима његова књига издашно и поштено извештава. Он својим тврдњама и закључцима не придаје вредносне конотације, већ прагматичну употребљивост за будућност, иако је више него јасно да му није близак никакав морални неутрализам или „апсолутизовани релативизам“, за које многи погрешно верују да су предуслови објективног мишљења, научног метода и политичке успешности.

Значај односа с Македонијом Јанаћковићево дипломатско сведочење има посебан значај и због тога што у српској политичкој култури, али не мање и у спољнополитичкој пракси, постоји неоправдана и штетна склоност занемаривања значаја односа с Македонијом. Ова инерција супротна свим рационалним и објективним критеријумима нашег државно-националног интереса има више генератора, међу којима су свакако и инхерентне слабости и реално незавидан положај саме мале државе Македоније, растрзане између унутрашњополитичких македонско-албанских тензија и настојања да се тај претећи раскол амортизује потпуним усаглашавањем с политиком западних центара моћи (= Охридски споразум), што је у великој мери суштински супротно виталним македонским националним интересима, укључујући и њихову регионалну димензију.

[restrictedarea]

Веома је индикативан податак који Зоран Јанаћковић износи о свом пријему код тадашњег председника Србије Слободана Милошевића пре одласка на дужност у Скопље, којом приликом је председник нагласио да односи наше земље с Македонијом треба да се развијају без икаквих ограничења, да међу нама нема отворених питања, али има актуелних, те да амбасадор према земљи своје акредитације треба да се односи „позитивно и конструктивно, без резерви и ограда, као да је једна од југословенских република“. Ова последња формулација парадигматично одражава линију спољнополитичког и укупног приступа Македонији за који се доследно определила и одржавала га, поред осталог и кроз деловање амбасадора Јанаћковића, српска страна. Како су „македонске власти биле непрекидно у страху од албанског сепаратистичког покрета и подршке коју је имао из водећих западних држава и институција међународне заједнице под њиховом контролом“, оне су, констатује Јанаћковић, „стално попуштале под тим удруженим притиском, жртвујући делове државног суверенитета“. С обзиром на то да су ови исти чиниоци у међународној заједници, који су у то време одлучујуће утицали на збивања на Балкану, Србију, и у оквиру „скраћене“ Југославије, а и самостално, доживљавали као „реметилачки фактор“, уместо да се југословенско/српско-македонски односи развијају у складу с изворним билатералним и регионалним интересима, политичко вођство Македоније, убеђивано (и знатним делом убеђено) да му одатле прети главна опасност, потискивало је дијалог и сарадњу са северним суседом у други план, уз истовремено идеолошко фаворизовање антисрпства које, међутим, ни у најтежим часовима није успело да се до краја неповратно наметне и потопи укупни јавни простор, о чему поједине епизоде из Јанаћковићевог „извештаја свом народу“ уверљиво такође сведоче. Читањем Јанаћковићеве књиге стиче се утисак о сталном сударању сила интеграције и дезинтеграције Балкана у „тзв. балканском троуглу, односно српско-албанско-македонском простору“, као једној од хронично неуралгичних тачака регионалне динамике. Стицајем различитих околности, силе дезинтеграције показале су се епохално јаче и делотворније, а конструктивни напори, какве је, као тумач југословенске/српске спољнополитичке логике, све време свога службовања у Скопљу, заједно с осталим дипломатама, улагао и Зоран Јанаћковић, треба схватити као допринос томе да силе интеграције не буду коначно поражене.

Балканска раскршћа И Македонија, али и Србија, налазе се на раскршћу. Књига бугарских политиколога Петра Емила Митева, Антонине Жаљаскове и Горана Стојковског није случајно насловљена баш тако Македонија на раскршћу (Софија, 2008). У закључку овог занимљивог коауторског виђења савремене македонске ситуације, професор Митев констатује да је у Македонији данас паралелно активно неколико међусобно супротстављених процеса: албанизација, македонизација, србизација, (ре)бугаризација и хеленизација, при чему албанизацију дефинише као „процес идентификације и консолидације албанске мањине као засебне етничке групе доминантне на одређеној територији, уз одбацивање македонске nation state и стремљење фактичкој федерализацији државе у догледној будућности, а уједињењу с Албанијом и Косовом на дугу стазу“. Србизација се, пак, одређује као „процес очувања специфичне и изразите блискости: језичке, етничке, културне, друштвене и психолошке, између Македонаца и Срба, успостављене у време СФРЈ; такође, то је и утврђивање приоритета у односима између Македоније и Србије у садашњим условима“. Из разлика у начину на који се дефинише карактер ових двају процеса, а коме се не би могле учинити неке суштинске замерке, јасно је да је „србизацијом“, која заправо не постоји, направљена несрећна појмовно-терминолошка симетрија између националистичког, великоалбанског посезања за делом македонске територије, с једне, и настојања да се очувају и развију објективно постојеће блиске везе између српског и македонског народа, на обострану корист, с друге стране. Кад то, без обзира на делимично неодрживу терминологију, тако сагледава један бугарски научник, не би ли требало да буде схваћено и у Србији? Књига амбасадора Јанаћковића, чије се дипломатско деловање у Македонији одвијало у духу онога што Митев назива „србизација“ и што су тенденциозно тако тумачили и схватали у претежном делу македонске политичке елите, као и већина утицајних тутора и „пријатељи Македоније“, првенствено на Западу, а што „србизација“ никако није могло бити, вредан је подстицај да се, бар у Србији, с раскршћа у компликованим односима с Македонијом крене перспективно изгледним путем. То би свакако било и у најбољем македонском интересу, јер супротно наметнутим и лажним тврдњама да опасност Македонији прети са севера и југа, од Грчке и Србије, за разлику од „србизације“ и „хеленизације“, албанизација и (ре)бугаризација, са запада и истока, јесу реалности које угрожавају државни суверенитет и национални идентитет ове бивше југословенске републике коју је српска дипломатија принципијелно, премда и помало наивно, желела да тако и даље третира. Јанаћковићев помало резигниран и сетни Балкански троугао поуздано уводи у проблематику српско-македонских односа, не нуди оптимизам без покрића, али објективизује и обогаћује наша сазнања о једном пресудно значајном раздобљу у тим односима, а без поузданог знања немогућ је било какав стварни политички напредак и дипломатски продор ка прагматичном реализму, што ће по свој прилици задуго бити највише што се у билатералним односима, без обзира на дубинске афинитете и латентне потенцијале, може досегнути.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. др Добросав Никодиновић

    Поштовани господине јанаћковићу,

    Искрено се радујем и честитам Вам што сте издали књигу.

    Радујем се што ћу је прочитати.

    Искрено поштовање и срдачан поздрав
    др Добросав Никодиновић
    Удружење Рас




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *