Ubedljivost diplomatskog svedočenja

Piše Darko Tanasković

Povodom knjige Zorana Janaćkovića, BALKANSKI TROUGAO

Obimna i sadržajna dvotomna knjiga Balkanski trougao, u izdanju Zavoda za udžbenike, kojom se bivši visoki funkcioner SMIP-a i prvi jugoslovenski ambasador u Makedoniji (1996-2000) Zoran Janaćković priključuje nizu svojih kolega koji su se odlučili na javno svedočenje ili, kako on kaže, „izveštaj svom narodu“, na najbolji način i u svakom pogledu dolazi kao uverljiva potvrda stava o višestrukoj opravdanosti i korisnosti ovakvog vida nastavljanja kako diplomatske tako i patriotske misije i posle formalnog okončanja autorovog spoljnopolitičkog angažovanja. Pored toga što je veoma sadržajno, informativno i saznajno podsticajno, Janaćkovićevo svedočanstvo o službovanju u Makedoniji i o širim okolnostima koje su, spolja i iznutra, uticale na srpsko-makedonske odnose u jednom odista ključnom periodu, rečita je potvrda sposobnosti uzdizanja iznad efemernosti svih političkih „klackalica“ i dostojanstvenog zalaganja za suštinu državnog razloga i uravnoteženog i samosvesnog, realističkog nacionalnog stanovišta. Janaćkovićevo delo jeste „knjiga sa stavom“, čvrstim i nepokolebljivim stavom o tome da je srpskom narodu i njegovim državama, prvo Jugoslaviji, a zatim Srbiji, u procesu prekomponovanja sveta i Balkana posle „hladnog rata“, orkestriranom političkom, ekonomskom, propagandnom i vojnom kampanjom tzv. „međunarodne zajednice“ naneta velika istorijska nepravda, kao i da je takav tok događaja presudno uticao na postepenu involuciju i povećavanje distance u srpsko-makedonskim odnosima, u šta je on, kao ambasador u Skoplju, imao najneposredniji uvid. Iako, dakle, sasvim jasan i izričit, Janaćkovićev stav nikako nije plod nekakvog ideološkog predubeđenja ili dogmatske krutosti, već razložnog i trezvenog, hladnorealističkog promišljanja svih relevantnih političkih, ekonomskih, bezbednosnih i kulturnih datosti jednoga vremena, o kojima njegova knjiga izdašno i pošteno izveštava. On svojim tvrdnjama i zaključcima ne pridaje vrednosne konotacije, već pragmatičnu upotrebljivost za budućnost, iako je više nego jasno da mu nije blizak nikakav moralni neutralizam ili „apsolutizovani relativizam“, za koje mnogi pogrešno veruju da su preduslovi objektivnog mišljenja, naučnog metoda i političke uspešnosti.

Značaj odnosa s Makedonijom Janaćkovićevo diplomatsko svedočenje ima poseban značaj i zbog toga što u srpskoj političkoj kulturi, ali ne manje i u spoljnopolitičkoj praksi, postoji neopravdana i štetna sklonost zanemarivanja značaja odnosa s Makedonijom. Ova inercija suprotna svim racionalnim i objektivnim kriterijumima našeg državno-nacionalnog interesa ima više generatora, među kojima su svakako i inherentne slabosti i realno nezavidan položaj same male države Makedonije, rastrzane između unutrašnjopolitičkih makedonsko-albanskih tenzija i nastojanja da se taj preteći raskol amortizuje potpunim usaglašavanjem s politikom zapadnih centara moći (= Ohridski sporazum), što je u velikoj meri suštinski suprotno vitalnim makedonskim nacionalnim interesima, uključujući i njihovu regionalnu dimenziju.

[restrictedarea]

Veoma je indikativan podatak koji Zoran Janaćković iznosi o svom prijemu kod tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića pre odlaska na dužnost u Skoplje, kojom prilikom je predsednik naglasio da odnosi naše zemlje s Makedonijom treba da se razvijaju bez ikakvih ograničenja, da među nama nema otvorenih pitanja, ali ima aktuelnih, te da ambasador prema zemlji svoje akreditacije treba da se odnosi „pozitivno i konstruktivno, bez rezervi i ograda, kao da je jedna od jugoslovenskih republika“. Ova poslednja formulacija paradigmatično odražava liniju spoljnopolitičkog i ukupnog pristupa Makedoniji za koji se dosledno opredelila i održavala ga, pored ostalog i kroz delovanje ambasadora Janaćkovića, srpska strana. Kako su „makedonske vlasti bile neprekidno u strahu od albanskog separatističkog pokreta i podrške koju je imao iz vodećih zapadnih država i institucija međunarodne zajednice pod njihovom kontrolom“, one su, konstatuje Janaćković, „stalno popuštale pod tim udruženim pritiskom, žrtvujući delove državnog suvereniteta“. S obzirom na to da su ovi isti činioci u međunarodnoj zajednici, koji su u to vreme odlučujuće uticali na zbivanja na Balkanu, Srbiju, i u okviru „skraćene“ Jugoslavije, a i samostalno, doživljavali kao „remetilački faktor“, umesto da se jugoslovensko/srpsko-makedonski odnosi razvijaju u skladu s izvornim bilateralnim i regionalnim interesima, političko vođstvo Makedonije, ubeđivano (i znatnim delom ubeđeno) da mu odatle preti glavna opasnost, potiskivalo je dijalog i saradnju sa severnim susedom u drugi plan, uz istovremeno ideološko favorizovanje antisrpstva koje, međutim, ni u najtežim časovima nije uspelo da se do kraja nepovratno nametne i potopi ukupni javni prostor, o čemu pojedine epizode iz Janaćkovićevog „izveštaja svom narodu“ uverljivo takođe svedoče. Čitanjem Janaćkovićeve knjige stiče se utisak o stalnom sudaranju sila integracije i dezintegracije Balkana u „tzv. balkanskom trouglu, odnosno srpsko-albansko-makedonskom prostoru“, kao jednoj od hronično neuralgičnih tačaka regionalne dinamike. Sticajem različitih okolnosti, sile dezintegracije pokazale su se epohalno jače i delotvornije, a konstruktivni napori, kakve je, kao tumač jugoslovenske/srpske spoljnopolitičke logike, sve vreme svoga službovanja u Skoplju, zajedno s ostalim diplomatama, ulagao i Zoran Janaćković, treba shvatiti kao doprinos tome da sile integracije ne budu konačno poražene.

Balkanska raskršća I Makedonija, ali i Srbija, nalaze se na raskršću. Knjiga bugarskih politikologa Petra Emila Miteva, Antonine Žaljaskove i Gorana Stojkovskog nije slučajno naslovljena baš tako Makedonija na raskršću (Sofija, 2008). U zaključku ovog zanimljivog koautorskog viđenja savremene makedonske situacije, profesor Mitev konstatuje da je u Makedoniji danas paralelno aktivno nekoliko međusobno suprotstavljenih procesa: albanizacija, makedonizacija, srbizacija, (re)bugarizacija i helenizacija, pri čemu albanizaciju definiše kao „proces identifikacije i konsolidacije albanske manjine kao zasebne etničke grupe dominantne na određenoj teritoriji, uz odbacivanje makedonske nation state i stremljenje faktičkoj federalizaciji države u doglednoj budućnosti, a ujedinjenju s Albanijom i Kosovom na dugu stazu“. Srbizacija se, pak, određuje kao „proces očuvanja specifične i izrazite bliskosti: jezičke, etničke, kulturne, društvene i psihološke, između Makedonaca i Srba, uspostavljene u vreme SFRJ; takođe, to je i utvrđivanje prioriteta u odnosima između Makedonije i Srbije u sadašnjim uslovima“. Iz razlika u načinu na koji se definiše karakter ovih dvaju procesa, a kome se ne bi mogle učiniti neke suštinske zamerke, jasno je da je „srbizacijom“, koja zapravo ne postoji, napravljena nesrećna pojmovno-terminološka simetrija između nacionalističkog, velikoalbanskog posezanja za delom makedonske teritorije, s jedne, i nastojanja da se očuvaju i razviju objektivno postojeće bliske veze između srpskog i makedonskog naroda, na obostranu korist, s druge strane. Kad to, bez obzira na delimično neodrživu terminologiju, tako sagledava jedan bugarski naučnik, ne bi li trebalo da bude shvaćeno i u Srbiji? Knjiga ambasadora Janaćkovića, čije se diplomatsko delovanje u Makedoniji odvijalo u duhu onoga što Mitev naziva „srbizacija“ i što su tendenciozno tako tumačili i shvatali u pretežnom delu makedonske političke elite, kao i većina uticajnih tutora i „prijatelji Makedonije“, prvenstveno na Zapadu, a što „srbizacija“ nikako nije moglo biti, vredan je podsticaj da se, bar u Srbiji, s raskršća u komplikovanim odnosima s Makedonijom krene perspektivno izglednim putem. To bi svakako bilo i u najboljem makedonskom interesu, jer suprotno nametnutim i lažnim tvrdnjama da opasnost Makedoniji preti sa severa i juga, od Grčke i Srbije, za razliku od „srbizacije“ i „helenizacije“, albanizacija i (re)bugarizacija, sa zapada i istoka, jesu realnosti koje ugrožavaju državni suverenitet i nacionalni identitet ove bivše jugoslovenske republike koju je srpska diplomatija principijelno, premda i pomalo naivno, želela da tako i dalje tretira. Janaćkovićev pomalo rezigniran i setni Balkanski trougao pouzdano uvodi u problematiku srpsko-makedonskih odnosa, ne nudi optimizam bez pokrića, ali objektivizuje i obogaćuje naša saznanja o jednom presudno značajnom razdoblju u tim odnosima, a bez pouzdanog znanja nemoguć je bilo kakav stvarni politički napredak i diplomatski prodor ka pragmatičnom realizmu, što će po svoj prilici zadugo biti najviše što se u bilateralnim odnosima, bez obzira na dubinske afinitete i latentne potencijale, može dosegnuti.

[/restrictedarea]