Почетна / Друштво / Србија после Путина

Србија после Путина

Пише Никола Врзић

Једног драгог госта смо испратили, а другог, наметнутог, дочекујемо на одложено. Какви се евроатлантски страхови и намере крију иза ових двеју посета, и чији ће на крају бити кључеви Балкана?

Легенда каже да је, у неком од покушаја да одгонетне евроатлантске намере на овим, нашим просторима, некадашњи председник Србије и Југославије Слободан Милошевић свом саговорнику из администрације Сједињених Америчких Држава пружио празан лист папира и замолио га да напише који су то конкретни захтеви које САД имају за нашу земљу. Овај му је, прича иде даље, тај бели лист папира вратио назад, уз објашњење да је амерички захтев заправо само један. Да урадимо све што САД од нас затраже.

И то је једини угао из којега је могуће исправно сагледати позицију Србије између одласка председника Русије Владимира Путина и доласка премијера Албаније Едија Раме, позицију Србије ионако одвећ притиснуте НАТО намерама и интересима и окружењем, заглављене на путу ка Европској унији о којем се није много питала, навучене на зависност од ММФ-а и његових рецепата за економију лагане смрти домаће економије… Другим речима, само се кроз ту пукотину између онога што можемо, што се од нас тражи, а на оном неисписаном листу хартије писало је да се од нас тражи само беспоговорна послушност, и онога што смо урадили, само се, дакле, кроз ту пукотину може ваљано проценити шта смо то урадили када смо прошле недеље онако лепо и од срца дочекали руског председника, и да ли смо се испрсили или поклекли када смо – ми, јер у питању је и читава Србија, а не само њен премијер Александар Вучић – историјску посету албанског премијера са 22. октобра померили на 10. новембар. Поклекли нисмо, али није ни све баш тако црно или бело; има ту и разних, неочекиваних светлости и сенки, и око Путина и око Раме. Кренимо тим редом.

 

БРИСЕЛСКЕ НОТЕ Као што је „Печат“ опширно писао прошле недеље, председника Русије Владимира Путина поводом ослобођења Београда народ Србије дочекао је баш као ослободиоца, дакле срцем, осмесима, плакатима, скандирањем, поштовањем какво и заслужује човек који је – обављајући своју дужност у интересу своје земље – постао симбол глобалне промене и отпора све очигледнијој, па отуда и очигледно суровој великоатлантској хегемонији над читавим светом. „У Србији је г. Путин дочекан као проконзул Рима, усклицима масе током Војне параде“, прокоментарисао је, с неодобравањем „Њујорк тајмс“. Ништа мање срдачно није Путин у Београду био дочекан ни на званичном нивоу; заправо, с врхунцем на Војној паради и претходећом доделом највишег државног одликовања, Ордена Републике Србије на великој огрлици, дочекан је (пре)наглашено пријатељски и срдачно, утолико пријатељскије и срдачније што се то догодило усред ЕУ (САД) санкција Русији за које смо се, иначе, поново обавезали и малтене заклели да их Русији нећемо увести. А све је додатно зачињено конкретним разговорима о унапређењу извоза наших пољопривредних производа у Русију, што пак свој пуни смисао добија када се подсетимо августовског ЕУ ед-мемоара где је од Србије Европска унија експлицитно затражила „да се суздржи од подршке или охрабривања извоза производа који су пали под руску трговинску забрану“. Директно насупрот томе, премијер Вучић је у разговору с председником Путином рекао „трудићемо се да се наши капацитети (за извоз у Русију) повећају“, и никакво чудо што „Новости“, позивајући се на сазнања из дипломатских извора, сад најављују: „Брисел ће после посете руског председника Владимира Путина Београду појачати притиске на Србију да не повећава извоз у Русију. Зато није искључено да у наредним данима на адресу српских власти поново стигне бриселска нота, којом ће се наши званичници још једном ‚подсетити‘ на очекивања ЕУ… Неформалним дипломатским каналима већ су послате поруке да би упозорење Брисела могло да поприми и оштрији тон, у виду демарша, у којем ће се изричито захтевати да Србија не користи ембарго који су европске земље увеле Русији.“

Путинова посета Београду, ипак, није прошла и без извесне сенке која није потицала од оних кишних облака прошлог четвртка. Ову сенку, додуше, једва да је ико и приметио, а званично је била и потпуно прећутана. Иако је, наиме, Јуриј Ушаков, помоћник председника Руске Федерације, уочи Путиновог доласка у Београд најавио да ће међу потписаним споразумима бити и споразум о „условима боравка, привилегијама и имунитету руско-српског хуманитарног центра“ у Нишу, овај споразум – потврђено је „Печату“ у влади Србије – прошлог четвртка без званичног објашњења није потписан. Шта се то у последњем тренутку догодило па је потписивање тог споразума изостало – а нешто очигледно јесте – засад остаје непознаница, коју понешто интригантнијом чини и то што је, дан уочи Путиновог доласка у Београд, амерички Радио „Слободна Европа“ емитовао опширан прилог („Привилегије за Руско-српски центар: Опасност или бенигни споразум?“) где је наведено да „уочи доласка руског председника Владимира Путина у Београд, део међународне заједнице не скрива забринутост. Разлог је низ међудржавних споразума које ће у четвртак потписати Србија и Руска Федерација“, при чему је сва пажња у прилогу усмерена само на један из тог низа споразума, управо „онај којим се дају имунитет и привилегије контроверзном Руско-српском хуманитарном центру у Нишу“. „Центар, који је званично намењен за брзо реаговање у случају ванредног стања, у западним дипломатским круговима се већ неколико година види као потенцијална руска војна база на Балкану. Руско-српски споразум је, чини се, појачао та страховања, нарочито зато су његови детаљи непознати јавности“, наводи се незадовољно, и цитирају НАТО плаћеница (извор: интернет сајт Центра за евроатлантске студије) Јелена Милић, директорка тог центра, која каже да је „утврђивање имунитета и привилегија за институцију какав је нишки центар у најмању руку непотребно“ и додаје да „сада наврат-нанос и одједном, out of the blue, отварати питање давања посебног статуса хуманитарног центра и поредити то са статусом војних мисија јесте крајње чудно“, те Флоријан Бибер, „професор за југоисточне европске студије у Грацу“, који каже да је „ово необичан потез Србије, који шаље поруку да са Русијом гради односе који нису до краја отворени“…

 

АТЛАНТСКИ САВЕТ Иако овај споразум није потписан, Путинов боравак у Београду – сасвим очекивано – није наишао на одобравање ни у Бриселу ни у Вашингтону. С друге стране, углавном је изостала и оштра (јавна) осуда. Представнице ЕУ и САД, портпаролка из Европске комисије Маја Коцијанчич и портпаролка Стејт департмента Џен Псаки, заправо су, одговарајући на директна новинарска питања, одреаговале крајње уздржано – Коцијанчич: „О односима Србије и Русије немам никакав посебан коментар.“ Псаки: „Жао ми је што ћу вас разочарати. Немам неку реакцију. Свесни смо да је (Путин) био тамо.“ – с тим што је, додуше, Словенка нашла за сходно да напомене и да ЕУ „очекује да се то усаглашавање (са спољном и безбедносном политиком ЕУ, која укључује и увођење санкција Русији) увећава и упутили смо врло јасан позив свим трећим земљама, укључујући земље кандидате и државе на Западном Балкану, да подрже наше мере.“ „Али коначно“, закључила је као да прети, „то зависи од њихових власти“. Непојављивањем на прошлонедељној Војној паради свој став су изразили и амбасадори САД и Велике Британије у Београду, Мајкл Кирби и Денис Киф (немачки амбасадор Хајнц Вилхелм био је зато што је морао, ипак су они поражена страна) а вреди приметити, у светлу оне имплицитне претње Маје Коцијанчич, да паради нису присуствовали ни Борко Стефановић и Драган Шутановац из ДС-а, Зоран Живковић и Владимир Павићевић из Нове странке…

[restrictedarea]

 

У сваком случају, као најоштрије тако испадоше констатације Немца Дејвида Мекалистера, новог известиоца Европског парламента за Србију, да „званичници не само овде у Бриселу него и у Вашингтону наглашавају да идеја по којој председника Путина и његовог војног заповедника поздравља 4 500 српских војника није нешто на шта НАТО и ЕУ благонаклоно гледају“, те вашингтонског аналитичара веома блиског њиховом естаблишменту, Данијела Сервера, да је „руски председник Путин данас уживао у званичном дочеку током посете Београду усред украјинског дебакла, што је нешто што подједнако иритира и Вашингтон и Брисел“.

Значи ли то да Вашингтон и Брисел заиста већих примедби од ове изиритираности, као неким сврабом коже, немају? Значи ли то да им много и не смета зближавање Србије и Русије које постају све ближе што се Русија и евроатлантски Запад удаљавају?

Не. Не значи, судећи макар према необично искреном тексту „Путинов балкански гамбит“ Дејмона Вилсона, извршног потпредседника вашингтонског Атлантског савета, при чему треба имати у виду да је Атлантски савет много више од обичног аналитичарског think-tanka; основала га је неколицина бивших америчких државних секретара као интелектуално-политичку подршку НАТО-у, на његовом је челу до прошле године био Чак Хејгел који је управо из Атлантског савета дошао на садашњу позицију америчког министра одбране, међу његовим су директорима и некадашњи национални саветник за безбедност Хенри Кисинџер и Весли Кларк, врховни заповедник НАТО снага у Европи када су нас бомбардовали, међу почасним директорима бивши државни секретари САД Медлин Олбрајт, Џејмс Бејкер, Колин Пауел и Кондолиза Рајс, секретари одбране Роберт Гејтс и Вилијам Пери, бивши начелник Генералштаба америчке војске Мајкл Мален, бивши директор ЦИА Леон Панета… Сам Дејмон Вилсон пак своју каријеру започео је у Стејт департменту, у Одељењу за европска и безбедносна питања, био је заменик директора Приватне канцеларије генералног секретара НАТО-а, директор за питања Централне, Источне и Северне Европе у Националном савету за безбедност, специјални саветник председника САД и виши директор за европске послове у Националном савету за безбедност који је „имао водећу улогу у развоју и координисању напора Владе САД у сарадњи са Европом по питању глобалних изазова. Руководио је међуагенцијском сарадњом у вези са НАТО-ом, Европском унијом, Грузијом, Украјином, Балканом, евроазијском енергетском безбедношћу и Турском“… Тако да његова запажања, без сумње, треба схватити озбиљно, имајући све време у виду онај празни лист папира с почетка наше приче.

„Охрабрен успехом на истоку Европе, руски лидер окреће свој поглед ка Србији и њеним суседима“, стоји у поднаслову Вилсоновог текста, у којем се наводи: „Напад руског председника Владимира Путина на Украјину за циљ има да овој нацији одузме европску будућност, делом тако што ће јој трајно затворити врата у НАТО-у или Европској унији. Путинови циљеви, међутим, нису ограничени на ширење руске сфере утицаја на суседе са руско-говорећим становништвом. Југоисточна Европа такође фигурира у Путиновим плановима да преокрене пост-хладноратовски поредак у Европи.“ У Србији, наводи Вилсон, „Русија је најпре преузела контролу над српском енергетском инфраструктуром“, онда је отворила базу у Нишу којом „руководи руско Министарство за ванредне ситуације, које извршава паравојне и обавештајне задатке Кремља“, а сада „покушава да надигра ЕУ сопственом дипломатијом“ којој је циљ да „поремети пут Србије ка ЕУ“ – а сад добро пазите, тек да будемо свесни куда то заправо Вашингтон жели да Србија оде – „и, као коначни циљ, НАТО-у“. Пише Вилсон и да Русија спречава Црну Гору да се учлани у НАТО – поред осталог и тако што за анти-НАТО агитовање користи Српску православну цркву која је „постала једнако ефикасно пропагандно средство Кремља као и државни ТВ канал ‚Раша тудеј‘“ – у БиХ користи Дејтонски споразум да би „створила трајно подељене нације које су непожељан партнер за НАТО и ЕУ“ („С Путиновом политичком и економском подршком, српски ентитет у БиХ, Република Српска, блокира напредак босанских реформи с циљем да уништи унитарну државу… Русија се игра с ватром, знајући да је пожар најбоља запрека проширењу НАТО-а и ЕУ.“); „Москва такође подстиче тензије на Косову тако што повећава подршку тамошњим опструкционистичким сепаратистичким српским групама“… „Путин изгледа да намерава да спречи овај план“ – план уласка читавог региона у НАТО – а „Русија се враћа у Југоисточну Европу, намеравајући да искористи религиозне и културне везе да би блокирала улазак држава региона у европске и трансатлантске институције“… И отуда, на крају, Вилсон предлаже: „Део стратешког одговора који ће Путина одвратити од даље агресије треба да буде трансатлантски напор да се консолидује Балкан. То значи да Црна Гора буде позвана да уђе у НАТО, поновно фокусирање на Босну како би се превазишао статус кво, дуплирање напора да се унапреде европске аспирације Србије, и поновно обавезивање да се реши спор око имена Македоније. У одсуству обновљене трансатлантске стратегије, можемо да изгубимо југоисток Европе баш као што ризикујемо да изгубимо и исток Европе.“

Све у свему, дакле, очигледно је да је трансатлантска НАТО заједница много незадовољнија Путиновим доласком у Србију него што је то јавно спремна да призна; да се то незадовољство не заснива на пуком неусклађивању српске са ЕУ спољном политиком и повећаном извозу српских пољопривредних производа у Русију; већ му је – незадовољству – у корену страх од повећаног руског присуства и утицаја у читавом региону, а нарочито у нашој земљи која је у региону и највећа и централна и најближа Русији. И сасвим је, отуда, сигурно да наши евроатлантски пријатељи нису тек тако и ћутке и помирени са судбином која им се не допада одреаговали на најаву да ће Владимир Путин доћи у Србију. А Путин је у Србију ипак дошао, и то како, уз Војну параду, српске и руске авионе „МиГ“, државни орден и прилику пружену овом народу да се изјасни о његовом доласку, коју је са клицањем и одушевљењем он и искористио.

И сасвим је сигурно да је и због свега овога Владимир Путин, како су пренеле „Новости“, свом српском колеги Томиславу Николићу, у четири ока, рекао: „Уважавам Србију која има своје ставове и не подлеже притисцима.“ С тим што се тај отпор одвија у границама могућег а не пожељног, па зато и не може да буде апсолутан.

 

РАМА ПРЕД ВРАТИМА А Србија после Путина сада је притиснута да јој у госте дође Еди Рама, премијер Албаније. Притиску је одолела таман колико је то целисходно а да не отвори фронт за који није спремна. При чему треба имати у виду да је читава та невесела ствар кудикамо комплекснија него што на први поглед изгледа, и да се на концу – како ће се показати – и та замагљена игра евроатлантског интереса на Западном Балкану своди на цитиране закључке и страхове Дејмона Вилсона и америчког Атлантског савета.

Као што је познато, долазак Едија Раме у Београд договорен је 28. августа у Берлину, на Конференцији држава Западног Балкана под покровитељством немачке канцеларке Ангеле Меркел. Упркос свом, кажу, историјском карактеру − јер вође албанске државе у Београду није било још од Енвера Хоџе – Рамин долазак, најављен за 22. октобар, у овдашњој јавности изазвао је мало пажње и нимало узбуђења. Ствар се, међутим, компликује прошлог уторка, с оним великоалбанским дроном који је прекинуо фудбалску утакмицу Србије и Албаније. Узбуркане страсти посету доводе у питање, посета се на крају одлаже за 10. новембар.

Нема сумње да је, уз сва остала објашњења и могуће узроке, један од циљева фудбалске провокације беспилотном летелицом био и понижавање Србије; понижење утолико веће баш због предстојеће Рамине посете Београду, и због његових коментара после утакмице о „представи (српског) насиља и расизма“ а „Албанија и Албанци неће пасти на тај ниво“ већ су насупрот томе „Албанија и Албанци одлучни да буду модел надахнућа за будућност“, и због Раминог потоњег твитер коментара, који је само додатно загрејао ватру, да „Нормална Србија може да буде могућа само ако Реална Србија схвати да је Велика Албанија њихова ноћна мора а не наш пројекат!“… а откриће „Политике“ да је Рама поврх свега овога тражио и кључеве града Београда на поклон кад нам дође у госте – а кључ Београда је кључ Балкана – провокацију је и понижавање Србије учинило још и већим.

Упркос свим овим дрским провокацијама – не поступа се тако с домаћином коме долазите у госте, елементарна пристојност то налаже, наравно, ако је посета пријатељска као што гост тврди – Еди Рама Си-Ен-Ену самоуверено одговара на питање „Да ли ћете ићи у Београд 22. октобра“: „Да, отићи ћу.“ Насупрот њему пак, премијер Србије Вучић изјављује не само да је питање да ли ће Рама доћи предвиђеног 22. октобра већ да ли ће његове посете Београду уопште бити: „Да ли ће до ње уопште доћи, о томе ћу током викенда да донесем одлуку.“ И албански ТВ канал „Топ ченел“ јавља, позивајући се на неименоване изворе, да се Вучић носио мишљу да Рамину посету Београду откаже у потпуности.

Али није ово био сукоб у којем су учествовали само премијери Србије и Албаније. Умешали су се и Американци и Немица. Албански дневник „Коха јоне“ наводи да је амерички сенатор Кристофер Марфи, који је иначе прошле недеље посетио и Србију, захтевао од Вучића да потврди позив Рами за 22. октобар, цитирајући његову изјаву албанским медијима: „Не смемо да дозволимо да се фудбалски хулиганизам умеша у односе две земље, и ту поруку сам пренео премијеру Србије Вучићу. Надам се да ће сутра он моћи да потврди долазак премијера Албаније Едија Раме.“ А споменути „Топ ченел“, уз ону тврдњу о Вучићевој намери да откаже Рамину посету, наводи и да је притисак на српског премијера, да посету не отказује и да њен датум не помера, вршила и немачка канцеларка Ангела Меркел.

Оно што је несумњиво јесте да су Вучић и Меркелова у суботу разговарали, како је саопштено, „дуго и пријатељски“, и да је немачка канцеларка „изразила подршку европском путу и реформама које Србија на том путу мора да спроведе“, а „тема разговора била је и регионална стабилност“, што би све заједно, преведено (помоћу свих досадашњих искустава) са шифрованог језика званичног саопштења, могло да значи да је Меркелова заиста инсистирала да се Рамина посета не одлаже.

У сваком случају, решење које је на крају изабрано – посета није отказана, али јесте одложена за 10. новембар – представља очигледан компромис између српског и становишта Раме и његових помагача. Наше државно достојанство сачувано је утолико што нам Рама у госте није дошао баш одмах после оних увреда, и приде јер смо одолели притиску да нас баш то снађе. С друге стране, истина је и да ће он после свих оних увреда и провокација ипак доћи, макар и на одложено, али се поставља и питање шта би Србија заправо добила и да је у потпуности отказала његов долазак у Београд. Оно што је сигурно јесте да би себи отворила нови фронт који јој (нам) сада свакако није преко потребан не само према Албанији него и према њеним заштитницима из Америке и Немачке; о њиховој заједничкој способности да дестабилизују прилике и на југу Србије и на Косову и Метохији да и не говоримо. А ни то нам, свакако, ни најмање није потребно. Уосталом, питајте породице Кунић, Дабижљевић и Пантић, чије су куће на Косову и Метохији ових дана повишених тензија каменоване и запаљене…

 

БЕРЛИНСКА НАМЕРА Притом, сва ова прича има и једну дубљу димензију, која нас враћа назад на Берлинску конференцију 28. августа. Тада је баш Еди Рама, вољом домаћице Ангеле Меркел, изабран да говори у име свих окупљених шефова држава са Западног Балкана, што је – судећи по тврдњама албанских медија уочи конференције – изазвало протесте и Србије и Хрватске и Словеније, али узалуд. „Топ ченел“, 18. август: „Према дипломатском извору, кабинет немачке канцеларке изненада је обавестио државе-учеснице да ће се Ангела Меркел појавити на конференцији (за медије) само са премијером Албаније. Београд је реаговао одмах, рекавши да албански премијер не може да говори у име читавог региона. Хрватска и Словенија такође су исказале своје незадовољство. Али ове реакције нису промениле планове Берлина, који је одбио сваку даљу дискусију на ову тему.“ Српској је пак јавности било објашњено да се Рама уз Меркелову (и Жозеа Мануела Бароза, досадашњег председника Европске комисије) медијима обратио у својству председавајућег Процесом сарадње у Југоисточној Европи, што је очигледна неистина јер ово и није био састанак тог процеса, будући да у њему учествују и Румунија, Бугарска, Грчка, Молдавија и Турска, којих у Берлину није било.

Али није Берлин 28. августа значајан само због овог, очигледног немачког фаворизовања Едија Раме, то јест Албаније, које садашњим притисцима за његов долазак у Београд даје и додатну тежину. Иако је званични мотив организовања конференције била подршка ЕУ интеграцијама Западног Балкана, постојао је и један скривени, барем подједнако важан мотив. „Руска офанзива у Украјини могла би да буде још један разлог због кога Немачка и ЕУ обнављају своје интересовање за Балкан, на коме и Москва вреба“, анализирао је, иначе доста упућени бриселски портал Еурактив, цитирајући даље Корину Стратулат, вишег политичког аналитичара Центра за европску политику из Брисела: „Не бих рекла да је то главни разлог али мислим да то јесте на уму Немачке и осталих земаља чланица. Односи између Русије и неких балканских земаља старији су од украјинске кризе и Русија им је стратешки партнер. Не мислим да се ЕУ томе противи, али наравно, с обзиром на мишиће које Русија у последње време показује, ова врста односа третира се пажљивије него раније.“ Угледни немачки „Цајт“ био је и директнији: „Конференцијом у Берлину, федерална влада пригрлила је државе бивше Југославије. Оне су стратешки важне, нарочито због сукоба са Русијом.“ Цитиран је и вицеканцелар Немачке Зигмар Габријел који је рекао да је „будућност Балкана у Европској унији“, а „то значи: да се не оријентишу у правцу Русије“. А то пак говори да је Рамина посета Београду заправо значајна зато што представља долазак изабраног балканског заступника оног интереса који би да нас удаљи од Русије и нашег интереса. Па је и Ангели Меркел и оном америчког сенатору зато толико и значајна.

У сваком случају, очигледни везивни фактор Путинове и Рамине посете Београду налази се у борби између руског и евроамеричког утицаја на овом поднебљу, при чему је руски за нас благотворан макар у оној мери у којој евроамерички то свакако и већ доказано није. Рамина посета је у том контексту само ситна чарка у којој је битније да не будемо сасвим поражени него да победимо онако како нам то увређене емоције налажу. Зато што нам од те чарке животи не зависе као што нам зависе од исхода оне велике борбе, из које морамо да изађемо као победници или нас неће бити онако како желимо да нас буде. А за то ће нам бити потребни и мудрост, и стрпљење, и постојаност. То јест, ваљда ћемо имати среће…

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Гос, Никола није тешко дати одговор, јер ова власт наставља где је ЖУТИ КАРТЕЛ стао а стао је јер НАТО ИМПЕРИЈА има код Срба увек
    који спремно извршавају окупацијску власт. И потурице и балије и
    муслимани и на крају настали су у ПРЕОБРАЖЕЉУ од свог у туђе. Шта
    очекивати Вучића и његовог пријатеља Кирбија а шта тек очекивати
    од посете Вучића Лондону. Војна Парада ће завршити баш у смислу параде. Јер геј парада воду у ЕУ и на врата НАТО.




    0



    0
    • Госн Радославе нашли сте и ви у којој цркви Богу да се молите. Онај ко пронађе било какав, па макар и најблажи могући, прекор на рачун Александра Вучића или Томислава Николића у Печату било када а не само сада, нека се слободно јави да га частим вечером.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *