Srbija posle Putina

Piše Nikola Vrzić

Jednog dragog gosta smo ispratili, a drugog, nametnutog, dočekujemo na odloženo. Kakvi se evroatlantski strahovi i namere kriju iza ovih dveju poseta, i čiji će na kraju biti ključevi Balkana?

Legenda kaže da je, u nekom od pokušaja da odgonetne evroatlantske namere na ovim, našim prostorima, nekadašnji predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević svom sagovorniku iz administracije Sjedinjenih Američkih Država pružio prazan list papira i zamolio ga da napiše koji su to konkretni zahtevi koje SAD imaju za našu zemlju. Ovaj mu je, priča ide dalje, taj beli list papira vratio nazad, uz objašnjenje da je američki zahtev zapravo samo jedan. Da uradimo sve što SAD od nas zatraže.

I to je jedini ugao iz kojega je moguće ispravno sagledati poziciju Srbije između odlaska predsednika Rusije Vladimira Putina i dolaska premijera Albanije Edija Rame, poziciju Srbije ionako odveć pritisnute NATO namerama i interesima i okruženjem, zaglavljene na putu ka Evropskoj uniji o kojem se nije mnogo pitala, navučene na zavisnost od MMF-a i njegovih recepata za ekonomiju lagane smrti domaće ekonomije… Drugim rečima, samo se kroz tu pukotinu između onoga što možemo, što se od nas traži, a na onom neispisanom listu hartije pisalo je da se od nas traži samo bespogovorna poslušnost, i onoga što smo uradili, samo se, dakle, kroz tu pukotinu može valjano proceniti šta smo to uradili kada smo prošle nedelje onako lepo i od srca dočekali ruskog predsednika, i da li smo se isprsili ili poklekli kada smo – mi, jer u pitanju je i čitava Srbija, a ne samo njen premijer Aleksandar Vučić – istorijsku posetu albanskog premijera sa 22. oktobra pomerili na 10. novembar. Poklekli nismo, ali nije ni sve baš tako crno ili belo; ima tu i raznih, neočekivanih svetlosti i senki, i oko Putina i oko Rame. Krenimo tim redom.

 

BRISELSKE NOTE Kao što je „Pečat“ opširno pisao prošle nedelje, predsednika Rusije Vladimira Putina povodom oslobođenja Beograda narod Srbije dočekao je baš kao oslobodioca, dakle srcem, osmesima, plakatima, skandiranjem, poštovanjem kakvo i zaslužuje čovek koji je – obavljajući svoju dužnost u interesu svoje zemlje – postao simbol globalne promene i otpora sve očiglednijoj, pa otuda i očigledno surovoj velikoatlantskoj hegemoniji nad čitavim svetom. „U Srbiji je g. Putin dočekan kao prokonzul Rima, usklicima mase tokom Vojne parade“, prokomentarisao je, s neodobravanjem „Njujork tajms“. Ništa manje srdačno nije Putin u Beogradu bio dočekan ni na zvaničnom nivou; zapravo, s vrhuncem na Vojnoj paradi i prethodećom dodelom najvišeg državnog odlikovanja, Ordena Republike Srbije na velikoj ogrlici, dočekan je (pre)naglašeno prijateljski i srdačno, utoliko prijateljskije i srdačnije što se to dogodilo usred EU (SAD) sankcija Rusiji za koje smo se, inače, ponovo obavezali i maltene zakleli da ih Rusiji nećemo uvesti. A sve je dodatno začinjeno konkretnim razgovorima o unapređenju izvoza naših poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, što pak svoj puni smisao dobija kada se podsetimo avgustovskog EU ed-memoara gde je od Srbije Evropska unija eksplicitno zatražila „da se suzdrži od podrške ili ohrabrivanja izvoza proizvoda koji su pali pod rusku trgovinsku zabranu“. Direktno nasuprot tome, premijer Vučić je u razgovoru s predsednikom Putinom rekao „trudićemo se da se naši kapaciteti (za izvoz u Rusiju) povećaju“, i nikakvo čudo što „Novosti“, pozivajući se na saznanja iz diplomatskih izvora, sad najavljuju: „Brisel će posle posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu pojačati pritiske na Srbiju da ne povećava izvoz u Rusiju. Zato nije isključeno da u narednim danima na adresu srpskih vlasti ponovo stigne briselska nota, kojom će se naši zvaničnici još jednom ‚podsetiti‘ na očekivanja EU… Neformalnim diplomatskim kanalima već su poslate poruke da bi upozorenje Brisela moglo da poprimi i oštriji ton, u vidu demarša, u kojem će se izričito zahtevati da Srbija ne koristi embargo koji su evropske zemlje uvele Rusiji.“

Putinova poseta Beogradu, ipak, nije prošla i bez izvesne senke koja nije poticala od onih kišnih oblaka prošlog četvrtka. Ovu senku, doduše, jedva da je iko i primetio, a zvanično je bila i potpuno prećutana. Iako je, naime, Jurij Ušakov, pomoćnik predsednika Ruske Federacije, uoči Putinovog dolaska u Beograd najavio da će među potpisanim sporazumima biti i sporazum o „uslovima boravka, privilegijama i imunitetu rusko-srpskog humanitarnog centra“ u Nišu, ovaj sporazum – potvrđeno je „Pečatu“ u vladi Srbije – prošlog četvrtka bez zvaničnog objašnjenja nije potpisan. Šta se to u poslednjem trenutku dogodilo pa je potpisivanje tog sporazuma izostalo – a nešto očigledno jeste – zasad ostaje nepoznanica, koju ponešto intrigantnijom čini i to što je, dan uoči Putinovog dolaska u Beograd, američki Radio „Slobodna Evropa“ emitovao opširan prilog („Privilegije za Rusko-srpski centar: Opasnost ili benigni sporazum?“) gde je navedeno da „uoči dolaska ruskog predsednika Vladimira Putina u Beograd, deo međunarodne zajednice ne skriva zabrinutost. Razlog je niz međudržavnih sporazuma koje će u četvrtak potpisati Srbija i Ruska Federacija“, pri čemu je sva pažnja u prilogu usmerena samo na jedan iz tog niza sporazuma, upravo „onaj kojim se daju imunitet i privilegije kontroverznom Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu“. „Centar, koji je zvanično namenjen za brzo reagovanje u slučaju vanrednog stanja, u zapadnim diplomatskim krugovima se već nekoliko godina vidi kao potencijalna ruska vojna baza na Balkanu. Rusko-srpski sporazum je, čini se, pojačao ta strahovanja, naročito zato su njegovi detalji nepoznati javnosti“, navodi se nezadovoljno, i citiraju NATO plaćenica (izvor: internet sajt Centra za evroatlantske studije) Jelena Milić, direktorka tog centra, koja kaže da je „utvrđivanje imuniteta i privilegija za instituciju kakav je niški centar u najmanju ruku nepotrebno“ i dodaje da „sada navrat-nanos i odjednom, out of the blue, otvarati pitanje davanja posebnog statusa humanitarnog centra i porediti to sa statusom vojnih misija jeste krajnje čudno“, te Florijan Biber, „profesor za jugoistočne evropske studije u Gracu“, koji kaže da je „ovo neobičan potez Srbije, koji šalje poruku da sa Rusijom gradi odnose koji nisu do kraja otvoreni“…

 

ATLANTSKI SAVET Iako ovaj sporazum nije potpisan, Putinov boravak u Beogradu – sasvim očekivano – nije naišao na odobravanje ni u Briselu ni u Vašingtonu. S druge strane, uglavnom je izostala i oštra (javna) osuda. Predstavnice EU i SAD, portparolka iz Evropske komisije Maja Kocijančič i portparolka Stejt departmenta Džen Psaki, zapravo su, odgovarajući na direktna novinarska pitanja, odreagovale krajnje uzdržano – Kocijančič: „O odnosima Srbije i Rusije nemam nikakav poseban komentar.“ Psaki: „Žao mi je što ću vas razočarati. Nemam neku reakciju. Svesni smo da je (Putin) bio tamo.“ – s tim što je, doduše, Slovenka našla za shodno da napomene i da EU „očekuje da se to usaglašavanje (sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, koja uključuje i uvođenje sankcija Rusiji) uvećava i uputili smo vrlo jasan poziv svim trećim zemljama, uključujući zemlje kandidate i države na Zapadnom Balkanu, da podrže naše mere.“ „Ali konačno“, zaključila je kao da preti, „to zavisi od njihovih vlasti“. Nepojavljivanjem na prošlonedeljnoj Vojnoj paradi svoj stav su izrazili i ambasadori SAD i Velike Britanije u Beogradu, Majkl Kirbi i Denis Kif (nemački ambasador Hajnc Vilhelm bio je zato što je morao, ipak su oni poražena strana) a vredi primetiti, u svetlu one implicitne pretnje Maje Kocijančič, da paradi nisu prisustvovali ni Borko Stefanović i Dragan Šutanovac iz DS-a, Zoran Živković i Vladimir Pavićević iz Nove stranke…

[restrictedarea]

 

U svakom slučaju, kao najoštrije tako ispadoše konstatacije Nemca Dejvida Mekalistera, novog izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, da „zvaničnici ne samo ovde u Briselu nego i u Vašingtonu naglašavaju da ideja po kojoj predsednika Putina i njegovog vojnog zapovednika pozdravlja 4 500 srpskih vojnika nije nešto na šta NATO i EU blagonaklono gledaju“, te vašingtonskog analitičara veoma bliskog njihovom establišmentu, Danijela Servera, da je „ruski predsednik Putin danas uživao u zvaničnom dočeku tokom posete Beogradu usred ukrajinskog debakla, što je nešto što podjednako iritira i Vašington i Brisel“.

Znači li to da Vašington i Brisel zaista većih primedbi od ove iziritiranosti, kao nekim svrabom kože, nemaju? Znači li to da im mnogo i ne smeta zbližavanje Srbije i Rusije koje postaju sve bliže što se Rusija i evroatlantski Zapad udaljavaju?

Ne. Ne znači, sudeći makar prema neobično iskrenom tekstu „Putinov balkanski gambit“ Dejmona Vilsona, izvršnog potpredsednika vašingtonskog Atlantskog saveta, pri čemu treba imati u vidu da je Atlantski savet mnogo više od običnog analitičarskog think-tanka; osnovala ga je nekolicina bivših američkih državnih sekretara kao intelektualno-političku podršku NATO-u, na njegovom je čelu do prošle godine bio Čak Hejgel koji je upravo iz Atlantskog saveta došao na sadašnju poziciju američkog ministra odbrane, među njegovim su direktorima i nekadašnji nacionalni savetnik za bezbednost Henri Kisindžer i Vesli Klark, vrhovni zapovednik NATO snaga u Evropi kada su nas bombardovali, među počasnim direktorima bivši državni sekretari SAD Medlin Olbrajt, Džejms Bejker, Kolin Pauel i Kondoliza Rajs, sekretari odbrane Robert Gejts i Vilijam Peri, bivši načelnik Generalštaba američke vojske Majkl Malen, bivši direktor CIA Leon Paneta… Sam Dejmon Vilson pak svoju karijeru započeo je u Stejt departmentu, u Odeljenju za evropska i bezbednosna pitanja, bio je zamenik direktora Privatne kancelarije generalnog sekretara NATO-a, direktor za pitanja Centralne, Istočne i Severne Evrope u Nacionalnom savetu za bezbednost, specijalni savetnik predsednika SAD i viši direktor za evropske poslove u Nacionalnom savetu za bezbednost koji je „imao vodeću ulogu u razvoju i koordinisanju napora Vlade SAD u saradnji sa Evropom po pitanju globalnih izazova. Rukovodio je međuagencijskom saradnjom u vezi sa NATO-om, Evropskom unijom, Gruzijom, Ukrajinom, Balkanom, evroazijskom energetskom bezbednošću i Turskom“… Tako da njegova zapažanja, bez sumnje, treba shvatiti ozbiljno, imajući sve vreme u vidu onaj prazni list papira s početka naše priče.

„Ohrabren uspehom na istoku Evrope, ruski lider okreće svoj pogled ka Srbiji i njenim susedima“, stoji u podnaslovu Vilsonovog teksta, u kojem se navodi: „Napad ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu za cilj ima da ovoj naciji oduzme evropsku budućnost, delom tako što će joj trajno zatvoriti vrata u NATO-u ili Evropskoj uniji. Putinovi ciljevi, međutim, nisu ograničeni na širenje ruske sfere uticaja na susede sa rusko-govorećim stanovništvom. Jugoistočna Evropa takođe figurira u Putinovim planovima da preokrene post-hladnoratovski poredak u Evropi.“ U Srbiji, navodi Vilson, „Rusija je najpre preuzela kontrolu nad srpskom energetskom infrastrukturom“, onda je otvorila bazu u Nišu kojom „rukovodi rusko Ministarstvo za vanredne situacije, koje izvršava paravojne i obaveštajne zadatke Kremlja“, a sada „pokušava da nadigra EU sopstvenom diplomatijom“ kojoj je cilj da „poremeti put Srbije ka EU“ – a sad dobro pazite, tek da budemo svesni kuda to zapravo Vašington želi da Srbija ode – „i, kao konačni cilj, NATO-u“. Piše Vilson i da Rusija sprečava Crnu Goru da se učlani u NATO – pored ostalog i tako što za anti-NATO agitovanje koristi Srpsku pravoslavnu crkvu koja je „postala jednako efikasno propagandno sredstvo Kremlja kao i državni TV kanal ‚Raša tudej‘“ – u BiH koristi Dejtonski sporazum da bi „stvorila trajno podeljene nacije koje su nepoželjan partner za NATO i EU“ („S Putinovom političkom i ekonomskom podrškom, srpski entitet u BiH, Republika Srpska, blokira napredak bosanskih reformi s ciljem da uništi unitarnu državu… Rusija se igra s vatrom, znajući da je požar najbolja zapreka proširenju NATO-a i EU.“); „Moskva takođe podstiče tenzije na Kosovu tako što povećava podršku tamošnjim opstrukcionističkim separatističkim srpskim grupama“… „Putin izgleda da namerava da spreči ovaj plan“ – plan ulaska čitavog regiona u NATO – a „Rusija se vraća u Jugoistočnu Evropu, nameravajući da iskoristi religiozne i kulturne veze da bi blokirala ulazak država regiona u evropske i transatlantske institucije“… I otuda, na kraju, Vilson predlaže: „Deo strateškog odgovora koji će Putina odvratiti od dalje agresije treba da bude transatlantski napor da se konsoliduje Balkan. To znači da Crna Gora bude pozvana da uđe u NATO, ponovno fokusiranje na Bosnu kako bi se prevazišao status kvo, dupliranje napora da se unaprede evropske aspiracije Srbije, i ponovno obavezivanje da se reši spor oko imena Makedonije. U odsustvu obnovljene transatlantske strategije, možemo da izgubimo jugoistok Evrope baš kao što rizikujemo da izgubimo i istok Evrope.“

Sve u svemu, dakle, očigledno je da je transatlantska NATO zajednica mnogo nezadovoljnija Putinovim dolaskom u Srbiju nego što je to javno spremna da prizna; da se to nezadovoljstvo ne zasniva na pukom neusklađivanju srpske sa EU spoljnom politikom i povećanom izvozu srpskih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju; već mu je – nezadovoljstvu – u korenu strah od povećanog ruskog prisustva i uticaja u čitavom regionu, a naročito u našoj zemlji koja je u regionu i najveća i centralna i najbliža Rusiji. I sasvim je, otuda, sigurno da naši evroatlantski prijatelji nisu tek tako i ćutke i pomireni sa sudbinom koja im se ne dopada odreagovali na najavu da će Vladimir Putin doći u Srbiju. A Putin je u Srbiju ipak došao, i to kako, uz Vojnu paradu, srpske i ruske avione „MiG“, državni orden i priliku pruženu ovom narodu da se izjasni o njegovom dolasku, koju je sa klicanjem i oduševljenjem on i iskoristio.

I sasvim je sigurno da je i zbog svega ovoga Vladimir Putin, kako su prenele „Novosti“, svom srpskom kolegi Tomislavu Nikoliću, u četiri oka, rekao: „Uvažavam Srbiju koja ima svoje stavove i ne podleže pritiscima.“ S tim što se taj otpor odvija u granicama mogućeg a ne poželjnog, pa zato i ne može da bude apsolutan.

 

RAMA PRED VRATIMA A Srbija posle Putina sada je pritisnuta da joj u goste dođe Edi Rama, premijer Albanije. Pritisku je odolela taman koliko je to celishodno a da ne otvori front za koji nije spremna. Pri čemu treba imati u vidu da je čitava ta nevesela stvar kudikamo kompleksnija nego što na prvi pogled izgleda, i da se na koncu – kako će se pokazati – i ta zamagljena igra evroatlantskog interesa na Zapadnom Balkanu svodi na citirane zaključke i strahove Dejmona Vilsona i američkog Atlantskog saveta.

Kao što je poznato, dolazak Edija Rame u Beograd dogovoren je 28. avgusta u Berlinu, na Konferenciji država Zapadnog Balkana pod pokroviteljstvom nemačke kancelarke Angele Merkel. Uprkos svom, kažu, istorijskom karakteru − jer vođe albanske države u Beogradu nije bilo još od Envera Hodže – Ramin dolazak, najavljen za 22. oktobar, u ovdašnjoj javnosti izazvao je malo pažnje i nimalo uzbuđenja. Stvar se, međutim, komplikuje prošlog utorka, s onim velikoalbanskim dronom koji je prekinuo fudbalsku utakmicu Srbije i Albanije. Uzburkane strasti posetu dovode u pitanje, poseta se na kraju odlaže za 10. novembar.

Nema sumnje da je, uz sva ostala objašnjenja i moguće uzroke, jedan od ciljeva fudbalske provokacije bespilotnom letelicom bio i ponižavanje Srbije; poniženje utoliko veće baš zbog predstojeće Ramine posete Beogradu, i zbog njegovih komentara posle utakmice o „predstavi (srpskog) nasilja i rasizma“ a „Albanija i Albanci neće pasti na taj nivo“ već su nasuprot tome „Albanija i Albanci odlučni da budu model nadahnuća za budućnost“, i zbog Raminog potonjeg tviter komentara, koji je samo dodatno zagrejao vatru, da „Normalna Srbija može da bude moguća samo ako Realna Srbija shvati da je Velika Albanija njihova noćna mora a ne naš projekat!“… a otkriće „Politike“ da je Rama povrh svega ovoga tražio i ključeve grada Beograda na poklon kad nam dođe u goste – a ključ Beograda je ključ Balkana – provokaciju je i ponižavanje Srbije učinilo još i većim.

Uprkos svim ovim drskim provokacijama – ne postupa se tako s domaćinom kome dolazite u goste, elementarna pristojnost to nalaže, naravno, ako je poseta prijateljska kao što gost tvrdi – Edi Rama Si-En-Enu samouvereno odgovara na pitanje „Da li ćete ići u Beograd 22. oktobra“: „Da, otići ću.“ Nasuprot njemu pak, premijer Srbije Vučić izjavljuje ne samo da je pitanje da li će Rama doći predviđenog 22. oktobra već da li će njegove posete Beogradu uopšte biti: „Da li će do nje uopšte doći, o tome ću tokom vikenda da donesem odluku.“ I albanski TV kanal „Top čenel“ javlja, pozivajući se na neimenovane izvore, da se Vučić nosio mišlju da Raminu posetu Beogradu otkaže u potpunosti.

Ali nije ovo bio sukob u kojem su učestvovali samo premijeri Srbije i Albanije. Umešali su se i Amerikanci i Nemica. Albanski dnevnik „Koha jone“ navodi da je američki senator Kristofer Marfi, koji je inače prošle nedelje posetio i Srbiju, zahtevao od Vučića da potvrdi poziv Rami za 22. oktobar, citirajući njegovu izjavu albanskim medijima: „Ne smemo da dozvolimo da se fudbalski huliganizam umeša u odnose dve zemlje, i tu poruku sam preneo premijeru Srbije Vučiću. Nadam se da će sutra on moći da potvrdi dolazak premijera Albanije Edija Rame.“ A spomenuti „Top čenel“, uz onu tvrdnju o Vučićevoj nameri da otkaže Raminu posetu, navodi i da je pritisak na srpskog premijera, da posetu ne otkazuje i da njen datum ne pomera, vršila i nemačka kancelarka Angela Merkel.

Ono što je nesumnjivo jeste da su Vučić i Merkelova u subotu razgovarali, kako je saopšteno, „dugo i prijateljski“, i da je nemačka kancelarka „izrazila podršku evropskom putu i reformama koje Srbija na tom putu mora da sprovede“, a „tema razgovora bila je i regionalna stabilnost“, što bi sve zajedno, prevedeno (pomoću svih dosadašnjih iskustava) sa šifrovanog jezika zvaničnog saopštenja, moglo da znači da je Merkelova zaista insistirala da se Ramina poseta ne odlaže.

U svakom slučaju, rešenje koje je na kraju izabrano – poseta nije otkazana, ali jeste odložena za 10. novembar – predstavlja očigledan kompromis između srpskog i stanovišta Rame i njegovih pomagača. Naše državno dostojanstvo sačuvano je utoliko što nam Rama u goste nije došao baš odmah posle onih uvreda, i pride jer smo odoleli pritisku da nas baš to snađe. S druge strane, istina je i da će on posle svih onih uvreda i provokacija ipak doći, makar i na odloženo, ali se postavlja i pitanje šta bi Srbija zapravo dobila i da je u potpunosti otkazala njegov dolazak u Beograd. Ono što je sigurno jeste da bi sebi otvorila novi front koji joj (nam) sada svakako nije preko potreban ne samo prema Albaniji nego i prema njenim zaštitnicima iz Amerike i Nemačke; o njihovoj zajedničkoj sposobnosti da destabilizuju prilike i na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji da i ne govorimo. A ni to nam, svakako, ni najmanje nije potrebno. Uostalom, pitajte porodice Kunić, Dabižljević i Pantić, čije su kuće na Kosovu i Metohiji ovih dana povišenih tenzija kamenovane i zapaljene…

 

BERLINSKA NAMERA Pritom, sva ova priča ima i jednu dublju dimenziju, koja nas vraća nazad na Berlinsku konferenciju 28. avgusta. Tada je baš Edi Rama, voljom domaćice Angele Merkel, izabran da govori u ime svih okupljenih šefova država sa Zapadnog Balkana, što je – sudeći po tvrdnjama albanskih medija uoči konferencije – izazvalo proteste i Srbije i Hrvatske i Slovenije, ali uzalud. „Top čenel“, 18. avgust: „Prema diplomatskom izvoru, kabinet nemačke kancelarke iznenada je obavestio države-učesnice da će se Angela Merkel pojaviti na konferenciji (za medije) samo sa premijerom Albanije. Beograd je reagovao odmah, rekavši da albanski premijer ne može da govori u ime čitavog regiona. Hrvatska i Slovenija takođe su iskazale svoje nezadovoljstvo. Ali ove reakcije nisu promenile planove Berlina, koji je odbio svaku dalju diskusiju na ovu temu.“ Srpskoj je pak javnosti bilo objašnjeno da se Rama uz Merkelovu (i Žozea Manuela Baroza, dosadašnjeg predsednika Evropske komisije) medijima obratio u svojstvu predsedavajućeg Procesom saradnje u Jugoistočnoj Evropi, što je očigledna neistina jer ovo i nije bio sastanak tog procesa, budući da u njemu učestvuju i Rumunija, Bugarska, Grčka, Moldavija i Turska, kojih u Berlinu nije bilo.

Ali nije Berlin 28. avgusta značajan samo zbog ovog, očiglednog nemačkog favorizovanja Edija Rame, to jest Albanije, koje sadašnjim pritiscima za njegov dolazak u Beograd daje i dodatnu težinu. Iako je zvanični motiv organizovanja konferencije bila podrška EU integracijama Zapadnog Balkana, postojao je i jedan skriveni, barem podjednako važan motiv. „Ruska ofanziva u Ukrajini mogla bi da bude još jedan razlog zbog koga Nemačka i EU obnavljaju svoje interesovanje za Balkan, na kome i Moskva vreba“, analizirao je, inače dosta upućeni briselski portal Euraktiv, citirajući dalje Korinu Stratulat, višeg političkog analitičara Centra za evropsku politiku iz Brisela: „Ne bih rekla da je to glavni razlog ali mislim da to jeste na umu Nemačke i ostalih zemalja članica. Odnosi između Rusije i nekih balkanskih zemalja stariji su od ukrajinske krize i Rusija im je strateški partner. Ne mislim da se EU tome protivi, ali naravno, s obzirom na mišiće koje Rusija u poslednje vreme pokazuje, ova vrsta odnosa tretira se pažljivije nego ranije.“ Ugledni nemački „Cajt“ bio je i direktniji: „Konferencijom u Berlinu, federalna vlada prigrlila je države bivše Jugoslavije. One su strateški važne, naročito zbog sukoba sa Rusijom.“ Citiran je i vicekancelar Nemačke Zigmar Gabrijel koji je rekao da je „budućnost Balkana u Evropskoj uniji“, a „to znači: da se ne orijentišu u pravcu Rusije“. A to pak govori da je Ramina poseta Beogradu zapravo značajna zato što predstavlja dolazak izabranog balkanskog zastupnika onog interesa koji bi da nas udalji od Rusije i našeg interesa. Pa je i Angeli Merkel i onom američkog senatoru zato toliko i značajna.

U svakom slučaju, očigledni vezivni faktor Putinove i Ramine posete Beogradu nalazi se u borbi između ruskog i evroameričkog uticaja na ovom podneblju, pri čemu je ruski za nas blagotvoran makar u onoj meri u kojoj evroamerički to svakako i već dokazano nije. Ramina poseta je u tom kontekstu samo sitna čarka u kojoj je bitnije da ne budemo sasvim poraženi nego da pobedimo onako kako nam to uvređene emocije nalažu. Zato što nam od te čarke životi ne zavise kao što nam zavise od ishoda one velike borbe, iz koje moramo da izađemo kao pobednici ili nas neće biti onako kako želimo da nas bude. A za to će nam biti potrebni i mudrost, i strpljenje, i postojanost. To jest, valjda ćemo imati sreće…

[/restrictedarea]