Почетна / Друштво / Црне птице над Београдом

Црне птице над Београдом

Да ли ће великоалбански дрон изнад стадиона „Партизана“ на утакмици између Србије и Албаније, помало неочекивано, на чистац истерати став Европске уније према Србији и хоће ли у данима који су пред нама Србија пронаћи меру свог достојанства, или пак понижења?

Пише Никола Врзић

Фудбалска репрезентација Србије одиграла је утакмицу после које Срби нису критиковали ни фудбалере ни селектора репрезентације. Али нису за то одсуство критике заслужни ни фудбалери ни селектор Дик Адвокат, већ то што је за критику све остало због чега утакмица у уторак увече није завршена. А игра се и даље, само, више не за голове и за резултат, већ за достојанство или потпуно понижење наше државе и овог народа.
[restrictedarea]

АЛБАНСКА КРПА Резимирајмо, најпре, оно што се догађало на „Партизановом“ стадиону, што досад већ знају и они које фудбал уопште и нимало не занима; ово, уосталом, и није прича о фудбалу. Елем, утакмица групе И квалификација за Европско првенство 2016. године између Србије и Албаније текла је како је текла, понека шанса са обе стране, нешто отезања игре и крађе времена и повишених тензија на трибинама, дакле, све сасвим уобичајено и очекивано, док се изнад терена, негде у 42. минуту, није појавила беспилотна летелица, дрон са којега је, као прст у око, махао црно-црвени столњак или каква слична кухињска крпа са контурама Велике Албаније (која уз Албанију обухвата и Косово и Метохију, и јужну Србију преко Врања све до Ниша, Рашку област, скоро пола Црне Горе укључујући и Подгорицу, већи део Македоније укључујући и Скопље, и северозападне делове Грчке) оним хабзбуршким црним двоглавим орлом од 15 форинти колико је коштао тај национални симбол Арбанаса, фотографијама злочинца Исе Бољетинца и помагача злочинцима Исмаиља Ћемалија, и натписом аутохтони, што би ваљда требало да значи да су одувек били такви. Елем, ово је била та нулта тачка, тачка од које је све започело. Судија Мартин Еткинсон зауставља утакмицу, очигледно да би се увредљиви летећи објекат уклонио са терена. Крпа/столњак стиже надомак Стефана Митровића који га хвата и – важан моменат – без имало страсти која би могла да буде схваћена као увредљива, заправо, емотивно ангажован баш као да скупља веш са жице, привлачи онај дрон да би та скаламерија могла да буде избачена са терена, а утакмица настављена. Али онда наступа следећи кључни тренутак. Албански фудбалери физички насрћу на Митровића – Талан Џака касније ће објаснити да није хтео да дозволи да „шкиље носе заставу Албаније“ иако оно свакако није било застава Албаније – и тек тада наступа комплетан хаос, туча на терену и око њега, неколико изиритираних навијача живаца још краћих од памети улећу са трибина, са трибина према албанским фудбалерима који беже у тунел лети све што може да полети, и утакмица се тиме, испоставиће се, и дефинитивно завршава… О њеном резултату одлучиће УЕФА 23. октобра, а сваки резултат испод 3:0 за Србију – јер су гостујући Албанци, као ми ономад у Ђенови, испровоцирали инцидент, а потом чак и одбили да наставе утакмицу, упркос жељи Србије, делегата утакмице и судија – биће увредљив колико и непоштен.
И толико о фудбалу, рекосмо, ова је прича о фудбалу понајмање.
У уторак касно увече испоставља се да је дроном управљао, и то из ВИП ложе „Партизановог“ стадиона, нико други до Олси Рама, брат премијера Албаније Едија Раме, иначе поседник и америчког (поред албанског) пасоша, својевремено (од 1993. до 1997. године) програмски директор Фондације Отвореног друштва за Албанију Џорџа Сороша. Информација о Рами у београдским медијима, осим што је потицала из неименованих полицијских извештаја али је евидентно била пружена систематично и свима, потврђена је и званично. Ивица Дачић, први потпредседник владе Србије: „У овом инциденту нарочито је спорна чињеница да је то урадио брат премијера Албаније, који треба овде да буде гост.“ И: „Брат албанског премијера Едија Раме, Олси Рама, држао је даљински управљач дрона, кабинет српског премијера казао је Си-Ен-Ену, позивајући се на српску полицију. Брат је ухапшен и послат кући у Албанију, речено је Си-Ен-Ену у кабинету премијера Србије раније у среду.“ А Дачић је у уторак увече још додао и да су „током целог дана дипломате из ЕУ вршиле притисак“ да се Рама и његови пратиоци пусте на стадион. Вратићемо се и Рами и Европској унији.

(НЕ)ОДГОВОРНОСТ Пре тога о Србији, оној Србији која је дозволила да читава Србија буде овако провокативно увређена. Дакле, о нашим службама безбедности које су морале да спрече оно што се догодило у уторак увече. Због пропуста унутар самог стадиона – говоримо о упаду неколицине навијача, петарди и бакљи на терен – Фудбалски савез Србије биће кажњен сигурно, а за тај пропуст одговорни су и организатори утакмице, и редарска служба, и полиција који су тај упад морали да спрече; за то их је, уосталом, било сасвим довољно. Али то је ипак мање важан пропуст. Онај много важнији, наравно, налази се у чињеници да се великоалбански дрон уопште и нашао изнад стадиона, при чему је могао – као што је, поред многих других, приметио и председник УЕФА Мишел Платини, на француској телевизији ТФ 1 – уместо оне крпе да носи и бомбу, а на стадиону је поврх свега био и први човек ове државе. Ко је заказао? Заказао је безбедносни апарат ове земље, то јест, Безбедносно-информативна агенција и Министарство унутрашњих послова.
БИА, јер очигледно није знала шта (нам) се спрема, уз две-три додатно отежавајуће околности. Прва, као што је премијер Србије Александар Вучић открио у среду, индиције су постојале, ако не и раније, оно макар када су гости из Албаније слетели у Београд, „а нека од тих лица“ – из албанске делегације – „носила су и шалове УЧК и било је јасно да су дошли са недвосмисленом намером да провоцирају домаћина“. Друго, ако је тачно да је Олси Рама саучествовао у провокацији домаћина: пошто је већ у Београд стигао и брат албанског премијера, једноставно је несхватљиво да га, као безбедносно интересантну особу, припадници наше службе безбедности нису дискретно држали на оку током његовог боравка у Београду; не зато што је могло да се посумња да ће он бити тако – будимо благи – дрзак и провокативан, већ да бисмо се осигурали да му се у Београду не догоди нека непријатност која би могла да се претвори у дипломатски инцидент. Да су га држали на оку као што су морали, да ли би дрон летео изнад стадиона „Партизана“ у уторак увече? Спомињемо ово због информације објављене у „Вечерњим новостима“ да је претходно, током дана, тај великоалбански дрон виђен и изнад Калемегдана и у Кнез Михаиловој улици. Шта је, забога, радила наша тајна служба?! Све и ако је у доброј мери била заузета припремама за долазак председника Русије Владимира Путина.
И наравно, полиција. Ако је, као што по свему судећи јесте, беспилотна летелица лансирана са куполе Цркве Светог архангела Гаврила, која се налази поред „Партизановог“ стадиона – старешина храма Илија Шмигић изјавио је да је јутро после пронађен конопац који се од крста на куполи спуштао до врха громобрана, а у 7 сати претходне вечери га ту није било – шта су, забога, радиле оне стотине полицајаца око стадиона? Како, како нико од њих није видео човека са беспилотном летелицом који се вере уз цркву?
Отуда и питање одговорности, која мора да буде утврђена. Зато што нам је понижена читава држава. Понижење је, штавише, и повећано информацијом да је Олси Рама пуштен да оде из Србије, уместо да је на њега био примењен Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама, као што би био примењен на свакога од нас. Да ли је пуштен зато што је брат албанског премијера, или зато што је поседник америчког пасоша? Значи ли то да их овде има који су пред законом другачији од нас који живимо у нашој земљи? Чија је, онда, наша земља? Све ово, наравно, под условом да Ивица Дачић и кабинет Александра Вучића нису обманули јавност тврдњом да је Рама умешан у читав инцидент, а сигурни смо да се тако нешто не би усудили да измисле.
Питање одговорности полиције води, командним ланцем навише, и до министра полиције Небојше Стефановића. Тим пре што се његова полиција, пре само мало више од две недеље, онако показала приликом ЛГБТИ параде поноса, када су пребијени Андреј Вучић, премијеров брат, и његови пратиоци. А сада нова брука. Међутим, уместо да проговори о својој и одговорности своје полиције, министар полиције нашао је за сходно да се обруши на РТС и новинарска удружења што нису осудили упад оног гледаоца у директан пренос РТС-а са стадиона и увреде које је том приликом упутио на рачун премијера. Да, баш то је било најважније што се оне вечери догодило на стадиону „Партизана“. Оваква министрова реакција улива нарочито поверење и уверење да се слични пропусти полиције неће поновити.

ЕВРОАТЛАНТСКИ САУЧЕСНИЦИ Ипак, мора се констатовати да смо у уторак увече имали и среће, утолико што после провокације и инцидента – који су били пажљиво припремани, нема око тога никакве сумње – нису уследили и много озбиљнији нереди и сукоби на стадиону и улицама Београда. Да ли је баш то и било планирано и прижељкивано, не можемо да знамо али можемо да посумњамо. Милорад Додик, председник Републике Српске, рекао је и сасвим отворено: „Ово је била агресија која је имала за циљ да испровоцира, пре свега, пун стадион људи и да се на тај начин уђе у окршај који би требало да направи нестабилне структуре власти, или да чак буду укинуте… Реч је о покушају да се директном спрегом европских структура и Албанаца удари, пре свега, на премијера Србије Александра Вучића и на његову стабилну структуру власти, и да Србија уђе у период потпуне нестабилности… Ова провокација је дефинитивно и искључиво због сутрашњег доласка председника Руске Федерације Владимира Путина. На тај начин хтела се послати порука да Србија данас гори како би се отказала његова посета.“
Додикове речи враћају нас Олсију Рами, Европској унији и Сједињеним Америчким Државама, који су сви рекли – насупрот представницима наших власти – да са ониме што се догађало у уторак увече нису имали никакве везе. О албанској умешаности у провокацију има и превише снажних индиција; говоре о томе и декорација на оној крпи, и сумње на брата премијера Албаније, и одбијање албанских фудбалера да се врате на терен, и прослава прекида утакмице (! – прим. аут.) диљем Велике Албаније уз организоване нападе на неалбанце од Прешева до села Дервичани у округу Ђирокастро где су напали Грке (опет!) најзад и понајвише, говори о умешаности званичне Албаније и сама чињеница да се са албанске стране, те званичне, није чула ни једна једина реч осуде провокације којом је несумњиво отпочео читав хаос.
А шта је са ЕУ и САД? При чему је потпуно јасно да су они, макар, одиграли извесну улогу у убеђивању српских власти да у Србију и на стадион „Партизана“ припусти ону екипу званичника са УЧК обележјима. Постоје две варијанте. О једној говори Додик, друга је да су их Албанци злоупотребили тако што су без њиховог (ЕУ и САД) знања, после услуге коју су им пружили, починили оно што су починили. Да ли су, дакле, ЕУ и САД саучесници или су злоупотребљени? Да су злоупотребљени, очекивало би се да виновнике инцидента јасно осуде. И због злоупотребе, и због онога што рече Ивица Дачић: „Албанија заслужује најоштрију осуду због невиђене провокације насред земље Србије и пред очима телевизијског аудиторијума читавог света, јавног и отвореног истицања пројекта Велике Албаније, чиме прети и Србији, и Црној Гори, и Македонији, и Грчкој, али и целој Европи и свету… Европа и свет не смеју да остану неми над тако отвореном претњом за стабилност региона, јер ћутање може бити схваћено као подржавање.“
Уместо јасне осуде, међутим, добили смо само нејасно жаљење. „За жаљење је да се још једном спортски догађај претворио у место за изражавање национализма и насиља. На спортским такмичењима и другде нема места за овакву врсту острашћености и хулиганизма“, навела је амбасада САД у Београду. ЕУ амбасадор у Србији Мајкл Девенпорт: „Осуђујем насиље и политичке провокације синоћ на стадиону.“ Маја Коцијанчич, портпаролка шефице ЕУ дипломатије Кетрин Ештон: „Разочарани смо прекидом утакмице, који је уследио после акта провокације.“
Добро… можда су осуђујуће поруке албанском руководству, ако већ нису јавно, упућене дипломатским путем, подаље од јавности? Ех. Да је тако, не би Еди Рама, албански премијер, из Америке преко „Гласа Америке“ у среду 15. октобра настављао да провоцира Србију тврдњама да је недужна „албанска застава“ на терену испровоцирала „представу (српског) насиља и расизма“, да „жали све“ који су неуспешно покушали да „сакрију мржњу прошлости која се исказала јуче“, не би даље поручивао да се такви инциденти не могу догодити у Албанији пошто „Албанија и Албанци неће пасти на тај ниво. Албанија и Албанци су одлучни да буду модел надахнућа за будућност“… не би, најзад, исти тај „Глас Америке“, у свом извештају о инциденту, из извештаја потпуно изоставио оно што смо сви видели − да су албански фудбалери насрнули на српског и да је тек потом дошло до нереда.
Тако да се, без много страха од грешке, може закључити да је реч о саучесницима.
Но ствар се ту не зауставља. Ако им и није успело да изазову и још озбиљније инциденте, ови саучесници сад покушавају да Србији нанесу још и теже понижење. Реч је, наиме, о посети баш овог Раме Београду, заказаној за идућу среду, 22. октобар, иначе, кажу, историјској, јер је последњи пут шеф албанске државе, Енвер Хоџа, у Београду био још 1946. године. Без обзира на албанску провокацију и увреде, поручују нам наши европски пријатељи, та посета не сме да буде отказана. „Надам се да ће премијер Рама посетити Београд и да та посета неће бити отказана, јер би то био веома лош развој догађаја“, поручује немачки амбасадор Хајнц Вилхелм. Маја Коцијанчич: „Најважније, сматрамо да политика не треба да буде вођена стадионским провокацијама, и у овом контексту посебно наглашавамо важност регионалне сарадње и планиране посете албанског премијера Раме Србији у наредним данима.“ Девенпорт: „Сада је на владама овде и у Тирани да покажу храброст и одговорност и да их такве акције неће скренути са европског пута.“…
С друге стране, Србија је албанском амбасадору упутила најоштрији демарш, председник Томислав Николић (исправно) говори о „промоцији бескрупулозне и неоствариве идеје о ‚Великој Албанији‘“ којом је „извршен атентат на успостављање пријатељства Србије и Албаније“ при чему је „очигледно да ће Албанији бити потребне деценије, ако не и векови да постане нормална држава“, функционер СНС-а Милован Дрецун говори да Србија треба да инсистира на извињењу званичне Тиране и пита „има ли смисла долазак Едија Раме“… Ипак, шта ћемо ако се догоди оно што наслућујемо као могуће – притисци да Рама дође и то без икаквог извињења? Премијер Вучић каже да ће коначну одлуку донети он, и – помало обеспокојавајуће – истиче да се не плаши разговора са било ким. Каже, међутим, и: „Моја обавеза је да спречим покушај понижавања нашег народа“. Али за 1. новембар најављен је и долазак у Београд Атифете Јахјаге, председнице Косова.
Скандирање доброг дела стадиона „Партизана“ у уторак увече – није премијеру Србије погрдно скандирао само онај појединац у камеру – требало би Александру Вучићу да буде јасан сигнал да ће за сва будућа понижења Србије управо он бити означен као главни кривац. Зато што је био означен за главног носиоца наде да понижења више неће бити. А Србији је доста понижења. И зато је, уосталом, пре две године био отеран режим Бориса Тадића и Демократске странке, и ваљда су актуелне власти из свега тога умеле да извуку поуку. Не због њих, него због свих нас. Сачекајмо следећу среду.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *