Crne ptice nad Beogradom

Da li će velikoalbanski dron iznad stadiona „Partizana“ na utakmici između Srbije i Albanije, pomalo neočekivano, na čistac isterati stav Evropske unije prema Srbiji i hoće li u danima koji su pred nama Srbija pronaći meru svog dostojanstva, ili pak poniženja?

Piše Nikola Vrzić

Fudbalska reprezentacija Srbije odigrala je utakmicu posle koje Srbi nisu kritikovali ni fudbalere ni selektora reprezentacije. Ali nisu za to odsustvo kritike zaslužni ni fudbaleri ni selektor Dik Advokat, već to što je za kritiku sve ostalo zbog čega utakmica u utorak uveče nije završena. A igra se i dalje, samo, više ne za golove i za rezultat, već za dostojanstvo ili potpuno poniženje naše države i ovog naroda.
[restrictedarea]

ALBANSKA KRPA Rezimirajmo, najpre, ono što se događalo na „Partizanovom“ stadionu, što dosad već znaju i oni koje fudbal uopšte i nimalo ne zanima; ovo, uostalom, i nije priča o fudbalu. Elem, utakmica grupe I kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2016. godine između Srbije i Albanije tekla je kako je tekla, poneka šansa sa obe strane, nešto otezanja igre i krađe vremena i povišenih tenzija na tribinama, dakle, sve sasvim uobičajeno i očekivano, dok se iznad terena, negde u 42. minutu, nije pojavila bespilotna letelica, dron sa kojega je, kao prst u oko, mahao crno-crveni stolnjak ili kakva slična kuhinjska krpa sa konturama Velike Albanije (koja uz Albaniju obuhvata i Kosovo i Metohiju, i južnu Srbiju preko Vranja sve do Niša, Rašku oblast, skoro pola Crne Gore uključujući i Podgoricu, veći deo Makedonije uključujući i Skoplje, i severozapadne delove Grčke) onim habzburškim crnim dvoglavim orlom od 15 forinti koliko je koštao taj nacionalni simbol Arbanasa, fotografijama zločinca Ise Boljetinca i pomagača zločincima Ismailja Ćemalija, i natpisom autohtoni, što bi valjda trebalo da znači da su oduvek bili takvi. Elem, ovo je bila ta nulta tačka, tačka od koje je sve započelo. Sudija Martin Etkinson zaustavlja utakmicu, očigledno da bi se uvredljivi leteći objekat uklonio sa terena. Krpa/stolnjak stiže nadomak Stefana Mitrovića koji ga hvata i – važan momenat – bez imalo strasti koja bi mogla da bude shvaćena kao uvredljiva, zapravo, emotivno angažovan baš kao da skuplja veš sa žice, privlači onaj dron da bi ta skalamerija mogla da bude izbačena sa terena, a utakmica nastavljena. Ali onda nastupa sledeći ključni trenutak. Albanski fudbaleri fizički nasrću na Mitrovića – Talan Džaka kasnije će objasniti da nije hteo da dozvoli da „škilje nose zastavu Albanije“ iako ono svakako nije bilo zastava Albanije – i tek tada nastupa kompletan haos, tuča na terenu i oko njega, nekoliko iziritiranih navijača živaca još kraćih od pameti uleću sa tribina, sa tribina prema albanskim fudbalerima koji beže u tunel leti sve što može da poleti, i utakmica se time, ispostaviće se, i definitivno završava… O njenom rezultatu odlučiće UEFA 23. oktobra, a svaki rezultat ispod 3:0 za Srbiju – jer su gostujući Albanci, kao mi onomad u Đenovi, isprovocirali incident, a potom čak i odbili da nastave utakmicu, uprkos želji Srbije, delegata utakmice i sudija – biće uvredljiv koliko i nepošten.
I toliko o fudbalu, rekosmo, ova je priča o fudbalu ponajmanje.
U utorak kasno uveče ispostavlja se da je dronom upravljao, i to iz VIP lože „Partizanovog“ stadiona, niko drugi do Olsi Rama, brat premijera Albanije Edija Rame, inače posednik i američkog (pored albanskog) pasoša, svojevremeno (od 1993. do 1997. godine) programski direktor Fondacije Otvorenog društva za Albaniju Džordža Soroša. Informacija o Rami u beogradskim medijima, osim što je poticala iz neimenovanih policijskih izveštaja ali je evidentno bila pružena sistematično i svima, potvrđena je i zvanično. Ivica Dačić, prvi potpredsednik vlade Srbije: „U ovom incidentu naročito je sporna činjenica da je to uradio brat premijera Albanije, koji treba ovde da bude gost.“ I: „Brat albanskog premijera Edija Rame, Olsi Rama, držao je daljinski upravljač drona, kabinet srpskog premijera kazao je Si-En-Enu, pozivajući se na srpsku policiju. Brat je uhapšen i poslat kući u Albaniju, rečeno je Si-En-Enu u kabinetu premijera Srbije ranije u sredu.“ A Dačić je u utorak uveče još dodao i da su „tokom celog dana diplomate iz EU vršile pritisak“ da se Rama i njegovi pratioci puste na stadion. Vratićemo se i Rami i Evropskoj uniji.

(NE)ODGOVORNOST Pre toga o Srbiji, onoj Srbiji koja je dozvolila da čitava Srbija bude ovako provokativno uvređena. Dakle, o našim službama bezbednosti koje su morale da spreče ono što se dogodilo u utorak uveče. Zbog propusta unutar samog stadiona – govorimo o upadu nekolicine navijača, petardi i baklji na teren – Fudbalski savez Srbije biće kažnjen sigurno, a za taj propust odgovorni su i organizatori utakmice, i redarska služba, i policija koji su taj upad morali da spreče; za to ih je, uostalom, bilo sasvim dovoljno. Ali to je ipak manje važan propust. Onaj mnogo važniji, naravno, nalazi se u činjenici da se velikoalbanski dron uopšte i našao iznad stadiona, pri čemu je mogao – kao što je, pored mnogih drugih, primetio i predsednik UEFA Mišel Platini, na francuskoj televiziji TF 1 – umesto one krpe da nosi i bombu, a na stadionu je povrh svega bio i prvi čovek ove države. Ko je zakazao? Zakazao je bezbednosni aparat ove zemlje, to jest, Bezbednosno-informativna agencija i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
BIA, jer očigledno nije znala šta (nam) se sprema, uz dve-tri dodatno otežavajuće okolnosti. Prva, kao što je premijer Srbije Aleksandar Vučić otkrio u sredu, indicije su postojale, ako ne i ranije, ono makar kada su gosti iz Albanije sleteli u Beograd, „a neka od tih lica“ – iz albanske delegacije – „nosila su i šalove UČK i bilo je jasno da su došli sa nedvosmislenom namerom da provociraju domaćina“. Drugo, ako je tačno da je Olsi Rama saučestvovao u provokaciji domaćina: pošto je već u Beograd stigao i brat albanskog premijera, jednostavno je neshvatljivo da ga, kao bezbednosno interesantnu osobu, pripadnici naše službe bezbednosti nisu diskretno držali na oku tokom njegovog boravka u Beogradu; ne zato što je moglo da se posumnja da će on biti tako – budimo blagi – drzak i provokativan, već da bismo se osigurali da mu se u Beogradu ne dogodi neka neprijatnost koja bi mogla da se pretvori u diplomatski incident. Da su ga držali na oku kao što su morali, da li bi dron leteo iznad stadiona „Partizana“ u utorak uveče? Spominjemo ovo zbog informacije objavljene u „Večernjim novostima“ da je prethodno, tokom dana, taj velikoalbanski dron viđen i iznad Kalemegdana i u Knez Mihailovoj ulici. Šta je, zaboga, radila naša tajna služba?! Sve i ako je u dobroj meri bila zauzeta pripremama za dolazak predsednika Rusije Vladimira Putina.
I naravno, policija. Ako je, kao što po svemu sudeći jeste, bespilotna letelica lansirana sa kupole Crkve Svetog arhangela Gavrila, koja se nalazi pored „Partizanovog“ stadiona – starešina hrama Ilija Šmigić izjavio je da je jutro posle pronađen konopac koji se od krsta na kupoli spuštao do vrha gromobrana, a u 7 sati prethodne večeri ga tu nije bilo – šta su, zaboga, radile one stotine policajaca oko stadiona? Kako, kako niko od njih nije video čoveka sa bespilotnom letelicom koji se vere uz crkvu?
Otuda i pitanje odgovornosti, koja mora da bude utvrđena. Zato što nam je ponižena čitava država. Poniženje je, štaviše, i povećano informacijom da je Olsi Rama pušten da ode iz Srbije, umesto da je na njega bio primenjen Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, kao što bi bio primenjen na svakoga od nas. Da li je pušten zato što je brat albanskog premijera, ili zato što je posednik američkog pasoša? Znači li to da ih ovde ima koji su pred zakonom drugačiji od nas koji živimo u našoj zemlji? Čija je, onda, naša zemlja? Sve ovo, naravno, pod uslovom da Ivica Dačić i kabinet Aleksandra Vučića nisu obmanuli javnost tvrdnjom da je Rama umešan u čitav incident, a sigurni smo da se tako nešto ne bi usudili da izmisle.
Pitanje odgovornosti policije vodi, komandnim lancem naviše, i do ministra policije Nebojše Stefanovića. Tim pre što se njegova policija, pre samo malo više od dve nedelje, onako pokazala prilikom LGBTI parade ponosa, kada su prebijeni Andrej Vučić, premijerov brat, i njegovi pratioci. A sada nova bruka. Međutim, umesto da progovori o svojoj i odgovornosti svoje policije, ministar policije našao je za shodno da se obruši na RTS i novinarska udruženja što nisu osudili upad onog gledaoca u direktan prenos RTS-a sa stadiona i uvrede koje je tom prilikom uputio na račun premijera. Da, baš to je bilo najvažnije što se one večeri dogodilo na stadionu „Partizana“. Ovakva ministrova reakcija uliva naročito poverenje i uverenje da se slični propusti policije neće ponoviti.

EVROATLANTSKI SAUČESNICI Ipak, mora se konstatovati da smo u utorak uveče imali i sreće, utoliko što posle provokacije i incidenta – koji su bili pažljivo pripremani, nema oko toga nikakve sumnje – nisu usledili i mnogo ozbiljniji neredi i sukobi na stadionu i ulicama Beograda. Da li je baš to i bilo planirano i priželjkivano, ne možemo da znamo ali možemo da posumnjamo. Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, rekao je i sasvim otvoreno: „Ovo je bila agresija koja je imala za cilj da isprovocira, pre svega, pun stadion ljudi i da se na taj način uđe u okršaj koji bi trebalo da napravi nestabilne strukture vlasti, ili da čak budu ukinute… Reč je o pokušaju da se direktnom spregom evropskih struktura i Albanaca udari, pre svega, na premijera Srbije Aleksandra Vučića i na njegovu stabilnu strukturu vlasti, i da Srbija uđe u period potpune nestabilnosti… Ova provokacija je definitivno i isključivo zbog sutrašnjeg dolaska predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina. Na taj način htela se poslati poruka da Srbija danas gori kako bi se otkazala njegova poseta.“
Dodikove reči vraćaju nas Olsiju Rami, Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama, koji su svi rekli – nasuprot predstavnicima naših vlasti – da sa onime što se događalo u utorak uveče nisu imali nikakve veze. O albanskoj umešanosti u provokaciju ima i previše snažnih indicija; govore o tome i dekoracija na onoj krpi, i sumnje na brata premijera Albanije, i odbijanje albanskih fudbalera da se vrate na teren, i proslava prekida utakmice (! – prim. aut.) diljem Velike Albanije uz organizovane napade na nealbance od Preševa do sela Dervičani u okrugu Đirokastro gde su napali Grke (opet!) najzad i ponajviše, govori o umešanosti zvanične Albanije i sama činjenica da se sa albanske strane, te zvanične, nije čula ni jedna jedina reč osude provokacije kojom je nesumnjivo otpočeo čitav haos.
A šta je sa EU i SAD? Pri čemu je potpuno jasno da su oni, makar, odigrali izvesnu ulogu u ubeđivanju srpskih vlasti da u Srbiju i na stadion „Partizana“ pripusti onu ekipu zvaničnika sa UČK obeležjima. Postoje dve varijante. O jednoj govori Dodik, druga je da su ih Albanci zloupotrebili tako što su bez njihovog (EU i SAD) znanja, posle usluge koju su im pružili, počinili ono što su počinili. Da li su, dakle, EU i SAD saučesnici ili su zloupotrebljeni? Da su zloupotrebljeni, očekivalo bi se da vinovnike incidenta jasno osude. I zbog zloupotrebe, i zbog onoga što reče Ivica Dačić: „Albanija zaslužuje najoštriju osudu zbog neviđene provokacije nasred zemlje Srbije i pred očima televizijskog auditorijuma čitavog sveta, javnog i otvorenog isticanja projekta Velike Albanije, čime preti i Srbiji, i Crnoj Gori, i Makedoniji, i Grčkoj, ali i celoj Evropi i svetu… Evropa i svet ne smeju da ostanu nemi nad tako otvorenom pretnjom za stabilnost regiona, jer ćutanje može biti shvaćeno kao podržavanje.“
Umesto jasne osude, međutim, dobili smo samo nejasno žaljenje. „Za žaljenje je da se još jednom sportski događaj pretvorio u mesto za izražavanje nacionalizma i nasilja. Na sportskim takmičenjima i drugde nema mesta za ovakvu vrstu ostrašćenosti i huliganizma“, navela je ambasada SAD u Beogradu. EU ambasador u Srbiji Majkl Devenport: „Osuđujem nasilje i političke provokacije sinoć na stadionu.“ Maja Kocijančič, portparolka šefice EU diplomatije Ketrin Ešton: „Razočarani smo prekidom utakmice, koji je usledio posle akta provokacije.“
Dobro… možda su osuđujuće poruke albanskom rukovodstvu, ako već nisu javno, upućene diplomatskim putem, podalje od javnosti? Eh. Da je tako, ne bi Edi Rama, albanski premijer, iz Amerike preko „Glasa Amerike“ u sredu 15. oktobra nastavljao da provocira Srbiju tvrdnjama da je nedužna „albanska zastava“ na terenu isprovocirala „predstavu (srpskog) nasilja i rasizma“, da „žali sve“ koji su neuspešno pokušali da „sakriju mržnju prošlosti koja se iskazala juče“, ne bi dalje poručivao da se takvi incidenti ne mogu dogoditi u Albaniji pošto „Albanija i Albanci neće pasti na taj nivo. Albanija i Albanci su odlučni da budu model nadahnuća za budućnost“… ne bi, najzad, isti taj „Glas Amerike“, u svom izveštaju o incidentu, iz izveštaja potpuno izostavio ono što smo svi videli − da su albanski fudbaleri nasrnuli na srpskog i da je tek potom došlo do nereda.
Tako da se, bez mnogo straha od greške, može zaključiti da je reč o saučesnicima.
No stvar se tu ne zaustavlja. Ako im i nije uspelo da izazovu i još ozbiljnije incidente, ovi saučesnici sad pokušavaju da Srbiji nanesu još i teže poniženje. Reč je, naime, o poseti baš ovog Rame Beogradu, zakazanoj za iduću sredu, 22. oktobar, inače, kažu, istorijskoj, jer je poslednji put šef albanske države, Enver Hodža, u Beogradu bio još 1946. godine. Bez obzira na albansku provokaciju i uvrede, poručuju nam naši evropski prijatelji, ta poseta ne sme da bude otkazana. „Nadam se da će premijer Rama posetiti Beograd i da ta poseta neće biti otkazana, jer bi to bio veoma loš razvoj događaja“, poručuje nemački ambasador Hajnc Vilhelm. Maja Kocijančič: „Najvažnije, smatramo da politika ne treba da bude vođena stadionskim provokacijama, i u ovom kontekstu posebno naglašavamo važnost regionalne saradnje i planirane posete albanskog premijera Rame Srbiji u narednim danima.“ Devenport: „Sada je na vladama ovde i u Tirani da pokažu hrabrost i odgovornost i da ih takve akcije neće skrenuti sa evropskog puta.“…
S druge strane, Srbija je albanskom ambasadoru uputila najoštriji demarš, predsednik Tomislav Nikolić (ispravno) govori o „promociji beskrupulozne i neostvarive ideje o ‚Velikoj Albaniji‘“ kojom je „izvršen atentat na uspostavljanje prijateljstva Srbije i Albanije“ pri čemu je „očigledno da će Albaniji biti potrebne decenije, ako ne i vekovi da postane normalna država“, funkcioner SNS-a Milovan Drecun govori da Srbija treba da insistira na izvinjenju zvanične Tirane i pita „ima li smisla dolazak Edija Rame“… Ipak, šta ćemo ako se dogodi ono što naslućujemo kao moguće – pritisci da Rama dođe i to bez ikakvog izvinjenja? Premijer Vučić kaže da će konačnu odluku doneti on, i – pomalo obespokojavajuće – ističe da se ne plaši razgovora sa bilo kim. Kaže, međutim, i: „Moja obaveza je da sprečim pokušaj ponižavanja našeg naroda“. Ali za 1. novembar najavljen je i dolazak u Beograd Atifete Jahjage, predsednice Kosova.
Skandiranje dobrog dela stadiona „Partizana“ u utorak uveče – nije premijeru Srbije pogrdno skandirao samo onaj pojedinac u kameru – trebalo bi Aleksandru Vučiću da bude jasan signal da će za sva buduća poniženja Srbije upravo on biti označen kao glavni krivac. Zato što je bio označen za glavnog nosioca nade da poniženja više neće biti. A Srbiji je dosta poniženja. I zato je, uostalom, pre dve godine bio oteran režim Borisa Tadića i Demokratske stranke, i valjda su aktuelne vlasti iz svega toga umele da izvuku pouku. Ne zbog njih, nego zbog svih nas. Sačekajmo sledeću sredu.
[/restrictedarea]