Почетна / Свет / „Америчка коњица“ на „изгубљеном континенту“

„Америчка коњица“ на „изгубљеном континенту“

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

У иначе евроскептичној Британији готово да постоји консензус око тога да је Европска унија сада у грозничавој потрази за својим новим наративом. Украјина је, на бруталан начин, оголила ову реалност

Политичка елита на европском континенту почела је да плива у вакууму дефиниције новог стања – „европска идеја“ изгубила је динамику, аутентичну потисну снагу, а њено место запосела је Америка.

Европска унија је прошле седмице коначно доживела на Острву „својих пет минута“: међу мноштвом анкета објављених последњих месеци, појавила се и једна (једина) која, први пут, показује да би Британија овог тренутка, истина, изашла из Уније, али да би то било статистички мање болно него у досадашњим испитивањима јавног расположења Британаца. Испитивање обављено за „Недељни мејл“ показује да би на референдуму − остати или отићи − 41 одсто Британаца гласало за напуштање Европске уније, 37 одсто за останак, а 22 одсто је за сада неодлучно.

 

АСОЦИЈАЦИЈА НА ОРИГИНАЛ Без обзира на варијације у анкетама, британски евроскептицизам органски је део снажно наглашеног национализма и готово сакралног доживљавања националне државе. Европска унија је, поготово од како је динамиком интегрисања запретила да постане супранационална творевина, миљама далеко од своје изворне идеје, све више са империјалним инстинктом.

Пери Андерсон у својој популарној књизи „Нови стари свет“ за садашњу бриселску државу каже да је „загонетнија“ од Византијске империје, већа од Римске империје, а амбициознија од свих досадашњих империја. Као таква, „збуњује колико спољне посматраче, толико и оне који је чине“.

За Шарла де Гола пројекат уједињене Европе био је само „извесна идеја“; за Жака Делора био је неки „летећи тањир“, недефинисан, али остварив политички пројект у послератној Европи; а за актуелне европске уставноправне ауторитете оно што је остало од амбициозног изворног пројекта Делора, Монеа или Де Гола сада је само „асоцијација на оригинал“.

Неслагања око саме дефиниције данашње Европске уније нашироко су присутна на Континенту. Није реч о простој реторичкој питалици. Реч је, по Андерсону, о емпиријски доказивој разлици између онога што Брисел данас препоручује као политички и стратешки кредо и онога што чини у политичкој реалности.

Раскорак је сувише мерљив да би био озбиљније оспораван. Наступ и понашање бриселског  интересног удружења у Украјини (на пример) − подржавање профашистичке хунте у Кијеву, типичан колонијално-империјални наступ (са САД) у баратању са Либијом, Ираком, Авганистаном и свакако, пре тога, на Балкану − отворили су широко дилему да ли је оваква ЕУ узор који треба следити.

Британији се оваква Унија нимало не свиђа. Премијер Дејвид Камерон најавио је референдум о  даљем чланству земље у ЕУ, али ће пре тога, у настојању да ипак опроба још једну шансу, покушати да је коренито промени. Ма шта то значило. У британској колективној психи и даље ферментира трајна, готово догматична Черчилова опомена Европи да би се Британија, кад год би била стављена пред дилему да ли да изабере европски континент или Америку, увек окренула Океану уместо Ламаншу.

[restrictedarea]

 

НА ПУТУ КА КЛАСИЧНОМ ИМПЕРИЈАЛИЗМУ Понашање чланица Европске уније, у  тандему са Америком, у кризама и пословима на европском континенту и другде („Арапско пролеће“, Авганистан, Сирија…) не пада, истина, тешко Лондону. Коментатор Радија Би-Би-Си 4, најслушаније станице на Острву, не види проблем у томе што је, како наводи, Европска унија напросто постала „европски део америчке неоконзервативне теорије о такозваном ‚америчком столећу‘“. У једом другом коментару, Европска унија је једноставно означена као „Cavaleria Americana“ − америчка коњица у Европи.

Пери Андерсон овде теоретише да је, са све већим слабљењем федерализма и „дефлацијом  фактора суверене државе“, Европска унија почела да губи фактор сувереног и националног, а да притом није успела да изгради и комплетира фактор „супранационалног суверенитета“. И цела политичка елита на Континенту почела је, каже, да плива у вакууму дефиниције новог стања – „европска идеја“ изгубила је динамику, аутентичну потисну снагу, а њено место запосела је Америка.

Зато ЕУ на геополитичкој сцени испољава све манире империје. Месијанизам људских права, демократије, владавине закона итд. све више у бриселској елити губи утакмицу са атракцијом (америчке) војне силе. У овој тачки, визија зачетника „европског идеала“ доживљава, по Андерсону, своју компромитацију, ако не и карикатуру.

Немачки стратег Херфрид Мункер, предавач теорије политике на Хумболт универзитету  у Берлину, тврди чак да је „месијанизам људских права (који проповеда ЕУ) постао морални луксуз који чак ни америчка империја не може себи да дозволи“, нити да га гарантује. По њему, данашња ЕУ је „субимперија“ на путу у пун, класични империјализам. Унија је, наводи он, била и остала само једна фаза према империји. Тај тренд је пак већ деценијама видљив голим оком и рекламира се као „ширење граница слободе“, а у ствари, није ништа друго него „настављање према рангу империје“.

На овом путу експанзија према Истоку увек је била, скреће пажњу Мункер, подстицана и најчешће оркестрирана од стране Америке. У сваком појединачном случају, бивши совјетски сателити били су инкорпорирани у НАТО пре чланства у Европској унији. Пољска, Мађарска, Чешка приступиле су НАТО већ 1999, пет година пре уласка у Унију. Бугарска и Румунија су биле у НАТО 2004. − три године пре чланства у ЕУ. Словачка, Словенија и балтичке земље ушле су у Алијансу непосредно пред чланство у ЕУ, док су Хрватска, Македонија и Албанија постројене у „брзу траку“.

Напад НАТО на Србију био је, сам по себи, сага о америчкој операцији уз пуно садејство чланица ЕУ и „најчешће без отпора у јавном мњењу Европе“, бележи Андерсон и истиче да је овај „излет НАТО изван традиционалне сфере утицаја“ пао у време пуне конвергенције у евро-америчким односима. Напомиње, такође, да ова симбиоза није била никакво утркивање два блока према источним границама Континента − задња пошта:Русија − јер је Брисел препустио ствар „свом стварном патрону у Вашингтону“.

 

НА РАСКРШЋУ СТРАНПУТИЦА Утапање европске политике у америчку, при потпуној доминацији Американаца над НАТО, отишло је толико далеко да се Вашингтон нашао у позицији да директно одређује које земље треба да постану чланице ЕУ, а које пак треба да још за неко време остану у антишамбру.

„Нови стари свет“ бележи као пример да је Џорџ Буш ултимативно наложио „Европљанима“ да Турска (чланица НАТО) амерички сателит на Блиском истоку, мора да буде примљена у ЕУ. Француског председника у то време, Жака Ширака, тада су чули како каже да се Американцима „не би нимало свидело кад би им Европљани наредили да Мексико мора да буде нова држава америчке уније“. А када се Европски савет састао на дебатовање о чланству Турске, Кондолиза Рајс, саветник за националну безбедност, подиже слушалицу у Вашингтону и упозорава окупљене на састанку да се Белој кући не би свиђало ако би „дошло до неког колебања“ око отварања врата уласку Турске у Унију.

У иначе евроскептичној Британији (изузев дела владајуће политичке елите) готово да постоји консензус око тога да је Европска унија сада у грозничавој потрази за својим новим наративом. Украјина је, на бруталан начин, оголила ову реалност.

Гевин Хјуит, дугогодишњи дописник Би-Би-Сија из Брисела, у књизи „Изгубљени континент“ показује да је широм европске заједнице − не само у Британији − пораст евроскептицизма сталан и да све мање људи  излази на изборе за институције Уније: „Све мање Европљана сања европски сан или пак остају индиферентни према Унији.“

У једном испитивању „Евробарометра“, само тридесет одсто Европљана види Унију у позитивном светлу. ЕУ није више „инстинктивни предмет обожавања“ (Дејли телеграф).

„Изгубљени континент“ има поднаслов „Најтамнији часови Европе од Другог светског рата“ и поставља питање: „Да ли је ово што сада Континенту испоставља ЕУ неко ‚раскршће странпутица‘ на којем се нашла некадашња идеја Делора, Монеа, Де Гола и других сањара мирољубиве, самозадовољне и хуманистичке Европе“ − која себи никада не би дозволила да се нађе на страни неонациста и профашиста у Кијеву?

 

СПУТАНА ИЗНЕВЕРЕНИМ СНОВИМА По Хјуиту, велики део Европљана који живе у земљама такозване транзиције за сада, истина, више верује у европске институције него у њихове владе, али је, паралелно са тим, све више зебње да ће  Европска унија, како оцењује Хјуит, једног догледног дана да се покаже само као део идиличне замисли у свету који се брзо мења и све мање трпи овакве идиле.

Истраживања у Британији константно показују да Европљани нису стигли да овакву Унију пригрле као своју, па одатле и питања:Може ли уопште (и зашто би?) овај (пре)амбициозни пројекат да се ослободи сувереног и националног, а у корист фикције супранационалног? Може ли напросто тај пројекат да инспирише Европљане? Може ли да им, у мери њихове наде и потребе, ослободи потребни динамизам и енергију? Да ли је, дакле, оваква Европска унија уопште способна да одговори захтевима и потребама 500 милиона својих становника? И јесу ли је, на крају, таквом замишљали када су кретали на прву миљу пута − у пројекат заједничког тржишта?

Европска унија на сва ова питања, по Хјуиту, нема одговоре. Уместо Делоровог вина, од ње је остао Барозов гемишт.

Већински је утисак на Темзи да се ЕУ, на раскршћу на којем се нашла, а поготово после Украјине, забринула сама над собом: спутана сопственим изневереним сновима, оптерећена догмом (империјалног) ширења, у контроверзи самодефинисања и притиснута нелагодним америчким загрљајем. У неку руку − ма колико то изгледало прејако − питање је да ли је заиста ЕУ на путу да буде „изгубљени континент“ у време када сама себе доживљава као успешан пројекат?

„Субимперијални“ инстинкт − по некима „каприц“ − ширења, разводњио је есенцију првобитне идеје; ослонац на амерички војни штит суспендовао је слободу њеног сувереног маневрисања; вазално служење промашеном, агресивном пројекту „америчког столећа“ одузело је ЕУ независност стратешког одлучивања.

Зато ЕУ и јесте све мање атрактивна тамо где је још остало здраве памети и присебног духа.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *