„Američka konjica“ na „izgubljenom kontinentu“

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

U inače evroskeptičnoj Britaniji gotovo da postoji konsenzus oko toga da je Evropska unija sada u grozničavoj potrazi za svojim novim narativom. Ukrajina je, na brutalan način, ogolila ovu realnost

Politička elita na evropskom kontinentu počela je da pliva u vakuumu definicije novog stanja – „evropska ideja“ izgubila je dinamiku, autentičnu potisnu snagu, a njeno mesto zaposela je Amerika.

Evropska unija je prošle sedmice konačno doživela na Ostrvu „svojih pet minuta“: među mnoštvom anketa objavljenih poslednjih meseci, pojavila se i jedna (jedina) koja, prvi put, pokazuje da bi Britanija ovog trenutka, istina, izašla iz Unije, ali da bi to bilo statistički manje bolno nego u dosadašnjim ispitivanjima javnog raspoloženja Britanaca. Ispitivanje obavljeno za „Nedeljni mejl“ pokazuje da bi na referendumu − ostati ili otići − 41 odsto Britanaca glasalo za napuštanje Evropske unije, 37 odsto za ostanak, a 22 odsto je za sada neodlučno.

 

ASOCIJACIJA NA ORIGINAL Bez obzira na varijacije u anketama, britanski evroskepticizam organski je deo snažno naglašenog nacionalizma i gotovo sakralnog doživljavanja nacionalne države. Evropska unija je, pogotovo od kako je dinamikom integrisanja zapretila da postane supranacionalna tvorevina, miljama daleko od svoje izvorne ideje, sve više sa imperijalnim instinktom.

Peri Anderson u svojoj popularnoj knjizi „Novi stari svet“ za sadašnju briselsku državu kaže da je „zagonetnija“ od Vizantijske imperije, veća od Rimske imperije, a ambicioznija od svih dosadašnjih imperija. Kao takva, „zbunjuje koliko spoljne posmatrače, toliko i one koji je čine“.

Za Šarla de Gola projekat ujedinjene Evrope bio je samo „izvesna ideja“; za Žaka Delora bio je neki „leteći tanjir“, nedefinisan, ali ostvariv politički projekt u posleratnoj Evropi; a za aktuelne evropske ustavnopravne autoritete ono što je ostalo od ambicioznog izvornog projekta Delora, Monea ili De Gola sada je samo „asocijacija na original“.

Neslaganja oko same definicije današnje Evropske unije naširoko su prisutna na Kontinentu. Nije reč o prostoj retoričkoj pitalici. Reč je, po Andersonu, o empirijski dokazivoj razlici između onoga što Brisel danas preporučuje kao politički i strateški kredo i onoga što čini u političkoj realnosti.

Raskorak je suviše merljiv da bi bio ozbiljnije osporavan. Nastup i ponašanje briselskog  interesnog udruženja u Ukrajini (na primer) − podržavanje profašističke hunte u Kijevu, tipičan kolonijalno-imperijalni nastup (sa SAD) u baratanju sa Libijom, Irakom, Avganistanom i svakako, pre toga, na Balkanu − otvorili su široko dilemu da li je ovakva EU uzor koji treba slediti.

Britaniji se ovakva Unija nimalo ne sviđa. Premijer Dejvid Kameron najavio je referendum o  daljem članstvu zemlje u EU, ali će pre toga, u nastojanju da ipak oproba još jednu šansu, pokušati da je korenito promeni. Ma šta to značilo. U britanskoj kolektivnoj psihi i dalje fermentira trajna, gotovo dogmatična Čerčilova opomena Evropi da bi se Britanija, kad god bi bila stavljena pred dilemu da li da izabere evropski kontinent ili Ameriku, uvek okrenula Okeanu umesto Lamanšu.

[restrictedarea]

 

NA PUTU KA KLASIČNOM IMPERIJALIZMU Ponašanje članica Evropske unije, u  tandemu sa Amerikom, u krizama i poslovima na evropskom kontinentu i drugde („Arapsko proleće“, Avganistan, Sirija…) ne pada, istina, teško Londonu. Komentator Radija Bi-Bi-Si 4, najslušanije stanice na Ostrvu, ne vidi problem u tome što je, kako navodi, Evropska unija naprosto postala „evropski deo američke neokonzervativne teorije o takozvanom ‚američkom stoleću‘“. U jedom drugom komentaru, Evropska unija je jednostavno označena kao „Cavaleria Americana“ − američka konjica u Evropi.

Peri Anderson ovde teoretiše da je, sa sve većim slabljenjem federalizma i „deflacijom  faktora suverene države“, Evropska unija počela da gubi faktor suverenog i nacionalnog, a da pritom nije uspela da izgradi i kompletira faktor „supranacionalnog suvereniteta“. I cela politička elita na Kontinentu počela je, kaže, da pliva u vakuumu definicije novog stanja – „evropska ideja“ izgubila je dinamiku, autentičnu potisnu snagu, a njeno mesto zaposela je Amerika.

Zato EU na geopolitičkoj sceni ispoljava sve manire imperije. Mesijanizam ljudskih prava, demokratije, vladavine zakona itd. sve više u briselskoj eliti gubi utakmicu sa atrakcijom (američke) vojne sile. U ovoj tački, vizija začetnika „evropskog ideala“ doživljava, po Andersonu, svoju kompromitaciju, ako ne i karikaturu.

Nemački strateg Herfrid Munker, predavač teorije politike na Humbolt univerzitetu  u Berlinu, tvrdi čak da je „mesijanizam ljudskih prava (koji propoveda EU) postao moralni luksuz koji čak ni američka imperija ne može sebi da dozvoli“, niti da ga garantuje. Po njemu, današnja EU je „subimperija“ na putu u pun, klasični imperijalizam. Unija je, navodi on, bila i ostala samo jedna faza prema imperiji. Taj trend je pak već decenijama vidljiv golim okom i reklamira se kao „širenje granica slobode“, a u stvari, nije ništa drugo nego „nastavljanje prema rangu imperije“.

Na ovom putu ekspanzija prema Istoku uvek je bila, skreće pažnju Munker, podsticana i najčešće orkestrirana od strane Amerike. U svakom pojedinačnom slučaju, bivši sovjetski sateliti bili su inkorporirani u NATO pre članstva u Evropskoj uniji. Poljska, Mađarska, Češka pristupile su NATO već 1999, pet godina pre ulaska u Uniju. Bugarska i Rumunija su bile u NATO 2004. − tri godine pre članstva u EU. Slovačka, Slovenija i baltičke zemlje ušle su u Alijansu neposredno pred članstvo u EU, dok su Hrvatska, Makedonija i Albanija postrojene u „brzu traku“.

Napad NATO na Srbiju bio je, sam po sebi, saga o američkoj operaciji uz puno sadejstvo članica EU i „najčešće bez otpora u javnom mnjenju Evrope“, beleži Anderson i ističe da je ovaj „izlet NATO izvan tradicionalne sfere uticaja“ pao u vreme pune konvergencije u evro-američkim odnosima. Napominje, takođe, da ova simbioza nije bila nikakvo utrkivanje dva bloka prema istočnim granicama Kontinenta − zadnja pošta:Rusija − jer je Brisel prepustio stvar „svom stvarnom patronu u Vašingtonu“.

 

NA RASKRŠĆU STRANPUTICA Utapanje evropske politike u američku, pri potpunoj dominaciji Amerikanaca nad NATO, otišlo je toliko daleko da se Vašington našao u poziciji da direktno određuje koje zemlje treba da postanu članice EU, a koje pak treba da još za neko vreme ostanu u antišambru.

„Novi stari svet“ beleži kao primer da je Džordž Buš ultimativno naložio „Evropljanima“ da Turska (članica NATO) američki satelit na Bliskom istoku, mora da bude primljena u EU. Francuskog predsednika u to vreme, Žaka Širaka, tada su čuli kako kaže da se Amerikancima „ne bi nimalo svidelo kad bi im Evropljani naredili da Meksiko mora da bude nova država američke unije“. A kada se Evropski savet sastao na debatovanje o članstvu Turske, Kondoliza Rajs, savetnik za nacionalnu bezbednost, podiže slušalicu u Vašingtonu i upozorava okupljene na sastanku da se Beloj kući ne bi sviđalo ako bi „došlo do nekog kolebanja“ oko otvaranja vrata ulasku Turske u Uniju.

U inače evroskeptičnoj Britaniji (izuzev dela vladajuće političke elite) gotovo da postoji konsenzus oko toga da je Evropska unija sada u grozničavoj potrazi za svojim novim narativom. Ukrajina je, na brutalan način, ogolila ovu realnost.

Gevin Hjuit, dugogodišnji dopisnik Bi-Bi-Sija iz Brisela, u knjizi „Izgubljeni kontinent“ pokazuje da je širom evropske zajednice − ne samo u Britaniji − porast evroskepticizma stalan i da sve manje ljudi  izlazi na izbore za institucije Unije: „Sve manje Evropljana sanja evropski san ili pak ostaju indiferentni prema Uniji.“

U jednom ispitivanju „Evrobarometra“, samo trideset odsto Evropljana vidi Uniju u pozitivnom svetlu. EU nije više „instinktivni predmet obožavanja“ (Dejli telegraf).

„Izgubljeni kontinent“ ima podnaslov „Najtamniji časovi Evrope od Drugog svetskog rata“ i postavlja pitanje: „Da li je ovo što sada Kontinentu ispostavlja EU neko ‚raskršće stranputica‘ na kojem se našla nekadašnja ideja Delora, Monea, De Gola i drugih sanjara miroljubive, samozadovoljne i humanističke Evrope“ − koja sebi nikada ne bi dozvolila da se nađe na strani neonacista i profašista u Kijevu?

 

SPUTANA IZNEVERENIM SNOVIMA Po Hjuitu, veliki deo Evropljana koji žive u zemljama takozvane tranzicije za sada, istina, više veruje u evropske institucije nego u njihove vlade, ali je, paralelno sa tim, sve više zebnje da će  Evropska unija, kako ocenjuje Hjuit, jednog doglednog dana da se pokaže samo kao deo idilične zamisli u svetu koji se brzo menja i sve manje trpi ovakve idile.

Istraživanja u Britaniji konstantno pokazuju da Evropljani nisu stigli da ovakvu Uniju prigrle kao svoju, pa odatle i pitanja:Može li uopšte (i zašto bi?) ovaj (pre)ambiciozni projekat da se oslobodi suverenog i nacionalnog, a u korist fikcije supranacionalnog? Može li naprosto taj projekat da inspiriše Evropljane? Može li da im, u meri njihove nade i potrebe, oslobodi potrebni dinamizam i energiju? Da li je, dakle, ovakva Evropska unija uopšte sposobna da odgovori zahtevima i potrebama 500 miliona svojih stanovnika? I jesu li je, na kraju, takvom zamišljali kada su kretali na prvu milju puta − u projekat zajedničkog tržišta?

Evropska unija na sva ova pitanja, po Hjuitu, nema odgovore. Umesto Delorovog vina, od nje je ostao Barozov gemišt.

Većinski je utisak na Temzi da se EU, na raskršću na kojem se našla, a pogotovo posle Ukrajine, zabrinula sama nad sobom: sputana sopstvenim izneverenim snovima, opterećena dogmom (imperijalnog) širenja, u kontroverzi samodefinisanja i pritisnuta nelagodnim američkim zagrljajem. U neku ruku − ma koliko to izgledalo prejako − pitanje je da li je zaista EU na putu da bude „izgubljeni kontinent“ u vreme kada sama sebe doživljava kao uspešan projekat?

„Subimperijalni“ instinkt − po nekima „kapric“ − širenja, razvodnjio je esenciju prvobitne ideje; oslonac na američki vojni štit suspendovao je slobodu njenog suverenog manevrisanja; vazalno služenje promašenom, agresivnom projektu „američkog stoleća“ oduzelo je EU nezavisnost strateškog odlučivanja.

Zato EU i jeste sve manje atraktivna tamo gde je još ostalo zdrave pameti i prisebnog duha.

[/restrictedarea]