Почетна / Интервју / АЛЕКСАНДАР СИНЧУК / пијаниста / Хладни разум и горуће срце велике музике

АЛЕКСАНДАР СИНЧУК / пијаниста / Хладни разум и горуће срце велике музике

Разговарао

Више од једног века руска пијанистичка школа дарује свету најбоље пијанисте. Њена јединственост је у томе што је почела, у ствари, своје постојање на Западу, пошто су у тек отвореним конзерваторијумима у Москви и Петрограду предавали профеори из Европе, односно Руси који су се образовали у иностранству, и брзо je поставила стандарде светског пијанизма

Александар Синчук, истакнути млади руски пијаниста, наступиће на затварању овогодишњег БЕМУС-а. Пред београдском публиком ће извести Други и Трећи клавирски концерт Сергеја Рахмањинова. Дипломирао је на Московском конзерваторијуму „Чајковски“, а данас наступа широм света у највећим концертним дворанама: Русије, Украјине, Бугарске, Шпаније, Француске, Италије, Португалије, Сједињених Држава, Израела, Аустрије, Немачке, Велике Британије, Данске, Луксембурга, Швајцарске, Марока, Турске, Јапана, Јужне Кореје. Александар Синчук је лауреат бројних међународних такмичења, међу којима се посебно истичу „Сергеј Рахмањинов“ (Москва, 2008) и „Владимир Хоровиц“ (Кијев, 2012). У његовом пијанистичком опусу издваја се наступ у „Карнеги Холу“ који је претходио двомесечном гостовању у Сједињеним Државама када је извео тридесет четири концерта са Државним московским симфонијским радио оркестром. Са надахнутим младим пијанистом разговарали смо о његовом музичком укусу, досадашњим успесима и предстојећем наступу на „Београдским музичким свечаностима“.

Када се у вама пробудила љубав према пијанизму?

Када сам имао дванаест година срео сам изузетног професора Далекоисточне академије уметности Изолду Земскову и тај сусрет је одредио моју даљу судбину. Она ме је увела у свет музике, не само часовима клавира, већ и причом о музици. Посећивали смо различите концерте, преслушавали јединствене снимке различитих извођења и указивала ми је на важност књижевности и читања. Упоредо са тим, почео сам да наступам, имао прве солистичке наступе, као и извођења са оркестром у многим градовима Приморског краја. То је био период интензивног понирања у музику и извођаштво захваљујући чему сам с лакоћом уписао Централну музичку школу при Московском конзерваторијуму.

Недавно сте снимили диск са делима Сергеја Рахмањинова, Александра Скрјабина и Сергеја Прокофјева. Које композиторе сматрате „својима“?

Ја сам романтичар. Веома су ми блиски Шуман, Лист, Брамс, Григ. Припремајући се за снимање диска одлучио сам се за руску музику и то не без разлога. У мени се створио један посебно присан однос према музици тих композитора и то је оно што сам желео да пренесем слушаоцима.

Како бисте описали руску школу пијанизма?

Више од једног века руска пијанистичка школа дарује свету најбоље пијанисте. Њена јединственост је у томе што је почела, у ствари, своје постојање на Западу, пошто су у тек отвореним конзерваторијумима у Москви и Петрограду предавали профеори из Европе, односно Руси који су се образовали у иностранству, и брзо je поставила стандарде светског пијанизма.

[restrictedarea]

Њена главна одлика је у посебној дубини интерпретације, која у себи садржи и звуковни тотал и префињену лирику, хладни разум и горуће срце.

Ти квалитети се препознају од првог звука. Данас се све чешће говори о томе да је руска пијанистичка школа на заласку. С тим се не могу сложити, јер и данас у Москви предају изузетни професори, који уче и васпитавају нова покољења и чији ученици успешно настављају традицију руске школе.

Студирали сте на постдипломским студијама у Москви, а сада сте у Америци. Да ли су разлике значајне?

Нема велике разлике између онога чему ме је учио мој профеор на Московском конзерваторијуму Валериј Пјасецки и како сад радим са Данијелом Полаком. Примећујем разлике у неким појединостима, што је потпуно природно, јер смо сви људи и различити смо. Све у свему, њихова становишта се умногоме подударају и морам признати да ми је драго због тога. Данијел Полак је такође представник руске пијанистичке школе, јер је заједно са Ван Клајберном студирао у класи Розине Љевине, која је дипломирала на Московском конзерваторијуму.

Један сте од оних младих пијаниста који је имао прилике да наступа са Валеријем Гергијевим — у децембру сте у Маријинском театру у Петрограду извели Четврти клавирски концерт Сергеја Рахмањинова. Какве су ваше импресије?

Маестро Гергиев — јединствен, и као музичар и као личност, са невероватном енергијом и способношћу, чиме инспирише све у свом окружењу. То време проведено с њим на проби и на концерту јесте најупечатљивији утисак, изузетно искуство за последњих неколико година. Говорити о његовим квалитетима као музичара било би сувишно, јер су они очигледни. Желео бих да истакнем то да смо за петнаестак минута на проби извели концерт у једном даху, са потпуним међусобним разумевањем. Он толико пажљиво слуша солисту, да сам се осећао невероватно сигурно имајући поуздану подршку оркестра под његовим вођством.

Освoјили сте низ престижних награда на клавирским такмичењима као што су „Рахмањинов“ и „Хоровиц“. Како сте их доживели и како оне утичу на вашу каријеру?

Можда звучи необично, али им се претерано не радујем, иако су она беспоговорно веома важна из једноставног разлога — такмичења омогућавају младим музичарима да се представе и докажу. Чињеница је да победе на такмичењима и конкурсима омогућавају да се лакше гради каријера. Међутим, свако такмичење је својеврсна лутрија. Никада не можете предвидети како ће се завршити, а притом морате да дате све од себе. У том смислу, наступи на концертима ми доносе много више задовољства, а размена емоција са публиком је искренија.

Иако наступате превасходно као солиста, публика је могла да вас упозна и као извођача камерне музике. Какав је ваш однос према камерном извођаштву?

Камерна музика је посебан свет, то је жива сарадња неколико солиста у озвучавању дела. Свако од њих наступа као индивидуалан уметник, али у исто време сноси одговорност и за себе и за друге извођаче. Често се дешава да све што је било увежбавано као да се губи на сцени и као да се музика рађа поново. То је невероватно осећање! Да би до тога дошло, међу музичарима мора да постоји узајамно разумевање, а то, опет, захтева дуг и напоран рад. Имао сам занимљиво искуство у камерном извођењу јер сам неколико година сарађивао са чувеним баритоном Павлом Баранским. Гостовали смо по Европи и учествовали на отварању Године Русије у Француској у Паризу, у сали УНЕСКО-а. А у Великој концертној дворани Московског конзерваторијума снимили смо диск са романсама Сергеја Рахмањинова.

Један сте од ретких пијаниста који је у две вечери извео сва четири концерта Сергеја Рахмањинова. Како сте се осећали с обзиром на то да су концерти били посвећени прослављању великог јубилеја — 140 година од рођења композитора? На који начин сте се припремали за тај, можемо слободно рећи, пијанистички подвиг? Да ли то значи да велики пијаниста мора да буде спреман на све?

Пре свега, то је велика одговорност пред композитором. Концерти Рахмањинова — то су врхунци у његовом стваралаштву и главни задатак за извођача јесте да изнесе њихову различитост и да то дође до публике. За мене је то било јединствено искуство и захвалан сам директору Симфонијског оркестра Москве „Руска филхармонија“ Гајани Шилаџјан на томе што ме је позвала да учествујем у таквом пројекту и учинила да се мој сан оствари.

Шта вас још испуњава поред музике?

Волим да путујем, било авионом, возом или колима. Такође, уживам у откривању другачијих места на разним крајевима света и да тако сазнајем нешто ново.

 Шта очекујете од публике на овогодишњем БЕМУС-у?

Са београдском публиком сам се упознао 2007. године. Могу рећи да је то публика доброг укуса, да су то веома захвални слушаоци и познаваоци музике. Зато, наравно, са узбуђењем ишчекујем нови сусрет и надам се да музика Рахмањинова неће оставити равнодушним никога у сали.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *