ALEKSANDAR SINČUK / pijanista / Hladni razum i goruće srce velike muzike

Razgovarao

Više od jednog veka ruska pijanistička škola daruje svetu najbolje pijaniste. Njena jedinstvenost je u tome što je počela, u stvari, svoje postojanje na Zapadu, pošto su u tek otvorenim konzervatorijumima u Moskvi i Petrogradu predavali profeori iz Evrope, odnosno Rusi koji su se obrazovali u inostranstvu, i brzo je postavila standarde svetskog pijanizma

Aleksandar Sinčuk, istaknuti mladi ruski pijanista, nastupiće na zatvaranju ovogodišnjeg BEMUS-a. Pred beogradskom publikom će izvesti Drugi i Treći klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova. Diplomirao je na Moskovskom konzervatorijumu „Čajkovski“, a danas nastupa širom sveta u najvećim koncertnim dvoranama: Rusije, Ukrajine, Bugarske, Španije, Francuske, Italije, Portugalije, Sjedinjenih Država, Izraela, Austrije, Nemačke, Velike Britanije, Danske, Luksemburga, Švajcarske, Maroka, Turske, Japana, Južne Koreje. Aleksandar Sinčuk je laureat brojnih međunarodnih takmičenja, među kojima se posebno ističu „Sergej Rahmanjinov“ (Moskva, 2008) i „Vladimir Horovic“ (Kijev, 2012). U njegovom pijanističkom opusu izdvaja se nastup u „Karnegi Holu“ koji je prethodio dvomesečnom gostovanju u Sjedinjenim Državama kada je izveo trideset četiri koncerta sa Državnim moskovskim simfonijskim radio orkestrom. Sa nadahnutim mladim pijanistom razgovarali smo o njegovom muzičkom ukusu, dosadašnjim uspesima i predstojećem nastupu na „Beogradskim muzičkim svečanostima“.

Kada se u vama probudila ljubav prema pijanizmu?

Kada sam imao dvanaest godina sreo sam izuzetnog profesora Dalekoistočne akademije umetnosti Izoldu Zemskovu i taj susret je odredio moju dalju sudbinu. Ona me je uvela u svet muzike, ne samo časovima klavira, već i pričom o muzici. Posećivali smo različite koncerte, preslušavali jedinstvene snimke različitih izvođenja i ukazivala mi je na važnost književnosti i čitanja. Uporedo sa tim, počeo sam da nastupam, imao prve solističke nastupe, kao i izvođenja sa orkestrom u mnogim gradovima Primorskog kraja. To je bio period intenzivnog poniranja u muziku i izvođaštvo zahvaljujući čemu sam s lakoćom upisao Centralnu muzičku školu pri Moskovskom konzervatorijumu.

Nedavno ste snimili disk sa delima Sergeja Rahmanjinova, Aleksandra Skrjabina i Sergeja Prokofjeva. Koje kompozitore smatrate „svojima“?

Ja sam romantičar. Veoma su mi bliski Šuman, List, Brams, Grig. Pripremajući se za snimanje diska odlučio sam se za rusku muziku i to ne bez razloga. U meni se stvorio jedan posebno prisan odnos prema muzici tih kompozitora i to je ono što sam želeo da prenesem slušaocima.

Kako biste opisali rusku školu pijanizma?

Više od jednog veka ruska pijanistička škola daruje svetu najbolje pijaniste. Njena jedinstvenost je u tome što je počela, u stvari, svoje postojanje na Zapadu, pošto su u tek otvorenim konzervatorijumima u Moskvi i Petrogradu predavali profeori iz Evrope, odnosno Rusi koji su se obrazovali u inostranstvu, i brzo je postavila standarde svetskog pijanizma.

[restrictedarea]

Njena glavna odlika je u posebnoj dubini interpretacije, koja u sebi sadrži i zvukovni total i prefinjenu liriku, hladni razum i goruće srce.

Ti kvaliteti se prepoznaju od prvog zvuka. Danas se sve češće govori o tome da je ruska pijanistička škola na zalasku. S tim se ne mogu složiti, jer i danas u Moskvi predaju izuzetni profesori, koji uče i vaspitavaju nova pokoljenja i čiji učenici uspešno nastavljaju tradiciju ruske škole.

Studirali ste na postdiplomskim studijama u Moskvi, a sada ste u Americi. Da li su razlike značajne?

Nema velike razlike između onoga čemu me je učio moj profeor na Moskovskom konzervatorijumu Valerij Pjasecki i kako sad radim sa Danijelom Polakom. Primećujem razlike u nekim pojedinostima, što je potpuno prirodno, jer smo svi ljudi i različiti smo. Sve u svemu, njihova stanovišta se umnogome podudaraju i moram priznati da mi je drago zbog toga. Danijel Polak je takođe predstavnik ruske pijanističke škole, jer je zajedno sa Van Klajbernom studirao u klasi Rozine Ljevine, koja je diplomirala na Moskovskom konzervatorijumu.

Jedan ste od onih mladih pijanista koji je imao prilike da nastupa sa Valerijem Gergijevim — u decembru ste u Marijinskom teatru u Petrogradu izveli Četvrti klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova. Kakve su vaše impresije?

Maestro Gergiev — jedinstven, i kao muzičar i kao ličnost, sa neverovatnom energijom i sposobnošću, čime inspiriše sve u svom okruženju. To vreme provedeno s njim na probi i na koncertu jeste najupečatljiviji utisak, izuzetno iskustvo za poslednjih nekoliko godina. Govoriti o njegovim kvalitetima kao muzičara bilo bi suvišno, jer su oni očigledni. Želeo bih da istaknem to da smo za petnaestak minuta na probi izveli koncert u jednom dahu, sa potpunim međusobnim razumevanjem. On toliko pažljivo sluša solistu, da sam se osećao neverovatno sigurno imajući pouzdanu podršku orkestra pod njegovim vođstvom.

Osvojili ste niz prestižnih nagrada na klavirskim takmičenjima kao što su „Rahmanjinov“ i „Horovic“. Kako ste ih doživeli i kako one utiču na vašu karijeru?

Možda zvuči neobično, ali im se preterano ne radujem, iako su ona bespogovorno veoma važna iz jednostavnog razloga — takmičenja omogućavaju mladim muzičarima da se predstave i dokažu. Činjenica je da pobede na takmičenjima i konkursima omogućavaju da se lakše gradi karijera. Međutim, svako takmičenje je svojevrsna lutrija. Nikada ne možete predvideti kako će se završiti, a pritom morate da date sve od sebe. U tom smislu, nastupi na koncertima mi donose mnogo više zadovoljstva, a razmena emocija sa publikom je iskrenija.

Iako nastupate prevashodno kao solista, publika je mogla da vas upozna i kao izvođača kamerne muzike. Kakav je vaš odnos prema kamernom izvođaštvu?

Kamerna muzika je poseban svet, to je živa saradnja nekoliko solista u ozvučavanju dela. Svako od njih nastupa kao individualan umetnik, ali u isto vreme snosi odgovornost i za sebe i za druge izvođače. Često se dešava da sve što je bilo uvežbavano kao da se gubi na sceni i kao da se muzika rađa ponovo. To je neverovatno osećanje! Da bi do toga došlo, među muzičarima mora da postoji uzajamno razumevanje, a to, opet, zahteva dug i naporan rad. Imao sam zanimljivo iskustvo u kamernom izvođenju jer sam nekoliko godina sarađivao sa čuvenim baritonom Pavlom Baranskim. Gostovali smo po Evropi i učestvovali na otvaranju Godine Rusije u Francuskoj u Parizu, u sali UNESKO-a. A u Velikoj koncertnoj dvorani Moskovskog konzervatorijuma snimili smo disk sa romansama Sergeja Rahmanjinova.

Jedan ste od retkih pijanista koji je u dve večeri izveo sva četiri koncerta Sergeja Rahmanjinova. Kako ste se osećali s obzirom na to da su koncerti bili posvećeni proslavljanju velikog jubileja — 140 godina od rođenja kompozitora? Na koji način ste se pripremali za taj, možemo slobodno reći, pijanistički podvig? Da li to znači da veliki pijanista mora da bude spreman na sve?

Pre svega, to je velika odgovornost pred kompozitorom. Koncerti Rahmanjinova — to su vrhunci u njegovom stvaralaštvu i glavni zadatak za izvođača jeste da iznese njihovu različitost i da to dođe do publike. Za mene je to bilo jedinstveno iskustvo i zahvalan sam direktoru Simfonijskog orkestra Moskve „Ruska filharmonija“ Gajani Šiladžjan na tome što me je pozvala da učestvujem u takvom projektu i učinila da se moj san ostvari.

Šta vas još ispunjava pored muzike?

Volim da putujem, bilo avionom, vozom ili kolima. Takođe, uživam u otkrivanju drugačijih mesta na raznim krajevima sveta i da tako saznajem nešto novo.

 Šta očekujete od publike na ovogodišnjem BEMUS-u?

Sa beogradskom publikom sam se upoznao 2007. godine. Mogu reći da je to publika dobrog ukusa, da su to veoma zahvalni slušaoci i poznavaoci muzike. Zato, naravno, sa uzbuđenjem iščekujem novi susret i nadam se da muzika Rahmanjinova neće ostaviti ravnodušnim nikoga u sali.

[/restrictedarea]