Почетна / Свет / КОНТРОВЕРЗЕ О ОТМИЦИ ИТАЛИЈАНСКИХ ХУМАНИТАРКИ: Случај Грете и Ванесе

КОНТРОВЕРЗЕ О ОТМИЦИ ИТАЛИЈАНСКИХ ХУМАНИТАРКИ: Случај Грете и Ванесе

Зна се да из Турске у Сирију, преко илегалних канала, већ месецима могу да улазе само „пробрани гости“ − проверени Асадови противници и џихад ратници: Грета Рамели (20) и Ванеса Марзуло (21)

Савет безбедности УН од 15. јула ове године дозвољава достављање хуманитарне помоћи цивилном становништву у Сирији, али само у областима под контролом анти-Асадових снага, и то без претходног одобрења и било какве контроле владе у Дамаску. Ова одлука била је својеврсно зелено светло за разне „хуманитарце“ који, уз медицинску опрему сумњивог квалитета, лекове и конзерве којима је истекао рок трајања, борцима на терену достављају и примарну „хуманитарну помоћ“ − бомбе и калашњикове

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Званична медијска верзија отмице две италијанске хуманитарке, која се догодила 1. августа у глуво доба ноћи у сиријској бестрагији званој Алепо, врло је романтична: Грета Рамели (20) и Ванеса Марзуло (21) две обичне „девојке из суседства“, уместо да овог лета дангубе по провинцијским кафићима и дискотекама, одлучиле су да буду корисне − да оду у Сирију и помогну „жртвама Асадових ескадрона смрти“. Прво су на сеоским забавама прикупиле око 5.000 евра и онда, по принципу „уради сам“, основале хуманитарну организацију „Hovryaty“ (Слобода) и упутиле се у једну од најопаснијих зона на свету да ратом ојађеној сиротињи поделе кексе и кит за прву медицинску помоћ. Међутим, водећи медији никада нису споменули да су Грета и Ванеса у Сирију ушле из Турске и то без визе. И да је мало вероватно да су ове девојке, којима се прохтело да се преко лета мало играју „анђела спаситеља“, тек тако, саме, могле да уђу у пакао где се више ни не зна ко против кога ратује. Али се зато врло добро зна да из Турске у Сирију, преко илегалних канала, већ месецима могу да улазе само „пробрани гости“ − проверени Асадови противници и џихад ратници. Водећи медији, такође, нису објавили ни фотографију на којој девојке у руци држе транспарент где јасно пише: „Јунацима Лива Шухаде велико хвала на гостопримству и, ако Бог да, видимо се када Идлиб (град у близини Алепа где су девојке отете, п. а.) буде слободан.“
[restrictedarea]

ДОЗИВАЊЕ КИЈАМЕТА Лива Шухада ал Ислам блиско је повезана са Џабат ал Нусром, доскора радикалном фракцијом Ал Каиде у Сирији којој се, иначе, приписује на десетине окрутних покоља цивила и неколико убистава државних функционера у Дамаску. Однедавно, Ал Нусра се одвојила од, по њима, умерене Ал Каиде и блиско повезала са екстремном СИ (Исламска држава) на чијем се челу налази „нови пророк Мухамед“, калиф Абу Бакр ал Багдади. Нико на Западу није очекивао да ће ситуација на ирачко-сиријском фронту баш до те мере да измакне контроли и да ће „безопасна групица залуђених фанатика“, све доскора обилато финансирана и подржавана од тог истог Запада, одједном да прерасте у организовану милитаристичку структуру: она је на пространој територији коју је освојила прогласила Исламски калифат и он данас обједињује осам провинција – некада богатих ирачких и сиријских територија – где се немилосрдно обрачунава са неистомишљеницима и спроводи тотални терор. И што је посебно болно за Запад, новоосновани Исламски калифат не испушта из руку свој драгоцени ратни плен: петнаест нафтних извора и исто толико рафинерија, од којих сваког дана инкасира два милиона долара профита.
Испоставило се да су Грета и Ванеса већ у више наврата боравиле у Сирији и то управо као гошће шефа локалне џихадистичке СИ фракције, на чијој адреси је и регистрована њихова „хуманитарна организација“ и из чије куће су мистериозно нестале. И, логично је онда да се многи Италијани данас питају да ли су те „добре девојке из суседства“ баш само наивне девојчице и хуманитарке или можда превејани активисти злогласне џихадистичке организације. Поготово ако се зна да се у редовима екстремиста СИ бори и око 5 000 Европљана који су прешли на ислам. Познато је да се и око 6 000 „европских муслимана“ прикључило екстремним СИ ескадронима, а ситуација се додатно закомпликовала када су италијански медији недавно објавили вест да је Државно јавно тужилаштво у Венецији покренуло поступак против пет лица за која се основано сумња да су у Северној Италији регрутовала добровољце за „свети рат“ у Сирији и Ираку. Један од осумњичених је и вехабијски вођа из Босанске крајине, Хусеин Билал Боснић, познат по следећим изјавама: „Крварење неће стати док год не дође до победе ислама. У нашим јединицама у Сирији бори се доста Италијана који су прешли на ислам и наш крајњи циљ је да освојимо Ватикан! Кијамет се ближи и наше сабље ће добро резати.“ Један од регрутованих био је и „мирни човек из суседства“, Исмар Мешиновић, 37-годишњи босански држављанин са привременим боравком у Италији, који је са својим двогодишњим сином преко Турске успео да стигне у Сирију. Он је, такође, извесно време боравио у кући локалног вође СИ у Алепу, одакле су пре месец дана нестале Грета и Ванеса. Зна се да је Исмар погинуо у борбама у близини Алепа почетком јануара, али се његовом сину Исмаилу губи сваки траг.
Иначе, са Гретом и Ванесом у тренутку отмице, у кући локалног лидера СИ, налазио се и новинар Даниеле Раинери, који је мистериозно успео да умакне отмичарима и да се врати у Рим. Када је Западу одговарало, овај италијански новинар био је велика медијска звезда која се прославила спектакуларним открићима типа „крволочне Асадове звери масакрирају недужне цивиле, користе хемијско оружје и немилосрдно бомбардују цивилно становништво хлорним бомбама“. Ништа чудно: тада је било потребно да се под хитно оцрни Башар ал Асад и његова влада у Дамаску и Раинери је доживео својих „пет минута славе“ објаснивши целом свету ко је ко у сиријском хаосу. Његова „открића“, и то без икакве провере, преносиле су својевремено водеће светске агенције, тако да је слика о добрим и лошим момцима у Сирији била експресно створена. Истовремено, неколико независних интернет портала открило је да је Раинери, у ствари, један врло опскурни лик, врло блиско повезан са бандама сиријских џихадиста, које су и једини извор информација за његове „ексклузиве“. Раинеријеве митоманске конструкције ниједне „велике новине, телевизија или агенција“ никада нису демантовале. Ништа ново; бар за нас са ових простора који смо се на својој кожи уверили шта значи модерно и креативно новинарство и на шта су све спремни поклоници Хегелове тезе „Ако заводљивост текста кваре чињенице, тим горе по чињенице“. Сада када се клима променила и када је у Италији, али и на целом Западу, завладала паника од СИ камиказа и њихових могућих терористичких акција и масовних атентата, Даниеле Раинери ће пред италијанским судским властима ускоро морати да појасни многе тајне које се плету не само око мистериозног случаја отмице Грете и Ванесе већ првенствено око његових блиских контаката са исламским фундаменталистима.

ОДГОВОРНОСТ ЗА ГЛУПОСТ Од када су отете, Грети и Ванеси се губи сваки траг, а прича о њима, због које се Италија „дигла на ноге“, постаје додатно занимљива ако се има у виду да је неко ипак дао „зелено светло“ разноразним сумњивим типовима, усијаним главама и авантуристима да раде шта хоће.
Барак Обама је 26. јуна ове године затражио од америчког Конгреса да под хитно одобри додатних 500 милиона долара за „обуку и опрему сиријске опозиције како би се помогло сиријском народу“. Интересантан податак, с обзиром да тај исти народ, поред локалних банди које се, иначе, називају „сиријском опозицијом“, већ четири године убијају и сам Запад и његове моћне петро-монархије немилосрдним ембаргом и санкцијама. Тренутно се процењује да је 160 000 Сиријаца побијено, да је њих око пет милиона главом без обзира побегло из земље, а девет милиона несрећника остало је без крова над главом и сада животари у нехуманим условима у импровизованим шаторским насељима. И чекају кексе од неке Ванесе и Грете.
Већ 15. јула Савет безбедности Уједињених нација дозвољава достављање хуманитарне помоћи цивилном становништву, али само у областима под контролом анти-Асадових снага, и то без претходног одобрења и било какве контроле владе у Дамаску. Ова одлука је, очигледно, била својеврсно „зелено светло“ за разне „хуманитарце“ који, уз медицинску опрему сумњивог квалитета, лекове и конзерве којима је истекао рок трајања, борцима на терену достављају и примарну „хуманитарну помоћ“ − бомбе и калашњикове. А и то смо већ ми доживели на својој кожи, тако да ни то за нас није нека специјална новост.
Италијанско јавно мњење тренутно је веома подељено око тога да ли држава, односно порески обвезници по ко зна који пут треба да плаћају десетине милиона евра за откуп „усијаних глава“ које, упркос државном упозорењу, на своју руку одлазе у зоне високог ризика. Поготово ако се врло добро зна да тај новац, на крају, завршава у џеповима локалне џихадистичке мангупарије, до зуба наоружане и веома опасне, која већ четири године терорише локално становништво и тренутно, уместо дечјих обданишта, организује кампове за обуку деце која се на крпеним луткама уче како да одсецају главе неверницима. Дошло је време да децу учимо како се секу главе јер ће ускоро доћи време када ће почети и наша директна борба против неверника. Тада ћемо свакоме ко не слави Алаха без милости одсећи главу, јасно се поручује са видео-снимка на званичној веб страници исламских фанатика из редова ИС. Вест, сама по себи, већ је шокантна, али је можда још шокантнија чињеница да је овај видео-снимак за само неколико сати добио неколико десетина хиљада „лајкова“. И, ко зна колико нових „бораца за победу Алахове истине“.
Ако амерички порески обвезници ни не знају да својим новцем данас директно финансирају дечја обданишта у којима се сиријски дечаци у маскирним униформама обучавају за одсецање глава неверницима, италијански порески обвезници, судећи по бесним коментарима на вебу, углавном брину за свој џеп: не желе више ни да чују да плаћају за туђе глупости. За разлику од отмице „две Симоне“ (Симона Торета и Симона Пари, хуманитарне волонтерке отете у Багдаду 2004.) које је Италија тада прогласила за своје две Мадоне и истински саосећала са њиховом судбином плативши без поговора локалној џихадистичкој банди десетак милиона евра за откупнину, данас је ситуација потпуно друкчија. Да ли је томе допринела чињеница да су се „две Мадоне Симоне“ на крају баладе весело вратиле у Багдад или је италијанска хуманост заказала због кризе и беде у коју је земља запала − укратко, Италијани на отмицу Грете и Ванесе данас реагују прилично оштро: „Шта су тражиле, то су и добиле!“ или „Да ја из свог џепа плаћам некога ко сутра може да дође да ми одсече главу! Не долази у обзир! И ко може да ми гарантује да отмица ове две глупаче није исто што и њихова ‚хуманитарна организација‘ – једна велика превара! И да се оне после неће вратити у Сирију да поделе новац са својим наводним отмичарима? И ко је на крају онда ту глуп?!“ „Уколико су стварно желеле да помогну несрећницима, могле су сваки дан да обилазе сиријске избеглице којих је препуна миланска железничка станица. Али, миланска железничка станица није неко тренди егзотично место, то није вест за новине и нема ТВ камера да вас сликају!“ Наравно, постоји и она друга, радикал шик Италија, која девојке проглашава за анђеле спаса и хуманости и на вебу се вербално жестоко обрачунава са бесном већином народа којем је доста да слуша причу о „стезању каиша“ и „хуманости и толеранцији без граница“ и да из свог џепа плаћа за све и свашта.

БИТИ ПЛЕМЕНИТ И ЈОШ СЕ ОБОГАТИТИ? Поред Грете и Ванесе, или нових хуманитараца и револуционара типа „уради сам“, који ко зна зашто и самоиницијативно одлазе на места где се лако губи глава, према најновијем извештају УН, у свету постоји 37.000 невладиних организација специјализованих за интервентне акције, које чим устреба, шаљу своје „волонтере“ да на лицу места несрећом ојађеној сиротињи помогну да преживи.
Племенитост и хуманизам без граница, нема шта! Само када би се, уз срцепарајуће приче и ТВ прилоге, који обавезно прате овакве хуманитарне интервенције, јавност још обавестила и о огромном новцу што се ту врти, као и о битној чињеници да господа из тзв. „хуманитарног“ НВО сектора не делује баш по принципима безусловног хуманизма, као и да није нимало независна, непристрасна и неутрална, како је назначено у њиховим повељама и промотивним материјалима. Јер, када се узме у обзир податак да Америка и западноевропске земље из државних буџета сваке године издвајају око 600 милијарди долара за финансирање пројеката хуманитарног НВО сектора, онда је ваљда и највећој наивчини јасно да све функционише по оној народној да „онај ко плаћа, у кафани наручује и песму по својој жељи“. Ако овој импозантној цифри државног новца додамо и силне доларе и евре који пристижу од разноразних приватних донација, види се да се овде ради о великом бизнису који многи, с обзиром на новац у игри, називају и Петом светском економијом а она, с обзиром на учесталост „потражње“, данас не зна за кризу.
Посебна прича су „хуманитарни пројекти“ који се реализују на терену и њихова конкретна корист за локални живаљ. Рецимо, какве користи има ирачка и сиријска сиротиња, која у ратном паклу скапава од глади и жеђи, од пројекта покренутог од једне познате невладине организације, који се односи на квалитетно и диференцијално прикупљање и одлагање отпада?! Да није тужно, било би смешно! О транспарентности и непрофитабилности ових организација довољно говори податак да „хуманитарни волонтери“ нису баш неки романтични идеалисти који волонтерски (дакле добровољно и бесплатно) одлазе у белосветске и опасне бестрагије, већ промућурни и веома добро плаћени менаџери са месечним примањима од пет до тридесет хиљада евра. Када се томе дода да већина њих „на терену“ живи у сигурним, резиденцијалним квартовима, у вилама са базенима, окружена телохранитељима и послугом, као и да се около возика у блиндираним аутомобилима од 50.000 до 60.000 долара, испада да се и те како данас исплати бити „професионални хуманитарни волонтер“. За локалне беднике, којима ова НВО аристократија, наводно, помаже, њено бахаћење на терену може само да буде иницијална каписла да се прикључе некој екстремној организацији типа СИ.
И на послетку, још неколико савета како да се без проблема обогатите на туђој несрећи, под условом да имате баш јак желудац. Када сте основали своју НВО (невладину организацију) написали пројекат и добили новац за његову реализацију, одмах ангажујте и неког доброг „креативног“ књиговођу, тако да у пословним књигама све штима и да у целој причи, коначно, нема баш никаквог профита. Онда, пронађите пријатеља који ће да испразни свој магацин са бајатом робом. Он ће од свега имати двоструку корист: као „доброчинитељ“ биће ослобођен пореза, а ослободиће се и нпр. залиха демодираних џемпера од 100 одсто акрилика, са којима и онако више не зна шта да ради. Ви ћете те џемпере да прокњижите као да се ради о најновијој Арманијевој колекцији модних драгуља од најфинијег кашмира, а новац ћете да ставите у џеп.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *