KONTROVERZE O OTMICI ITALIJANSKIH HUMANITARKI: Slučaj Grete i Vanese

Savet bezbednosti UN od 15. jula ove godine dozvoljava dostavljanje humanitarne pomoći civilnom stanovništvu u Siriji, ali samo u oblastima pod kontrolom anti-Asadovih snaga, i to bez prethodnog odobrenja i bilo kakve kontrole vlade u Damasku. Ova odluka bila je svojevrsno zeleno svetlo za razne „humanitarce“ koji, uz medicinsku opremu sumnjivog kvaliteta, lekove i konzerve kojima je istekao rok trajanja, borcima na terenu dostavljaju i primarnu „humanitarnu pomoć“ − bombe i kalašnjikove

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Zvanična medijska verzija otmice dve italijanske humanitarke, koja se dogodila 1. avgusta u gluvo doba noći u sirijskoj bestragiji zvanoj Alepo, vrlo je romantična: Greta Rameli (20) i Vanesa Marzulo (21) dve obične „devojke iz susedstva“, umesto da ovog leta dangube po provincijskim kafićima i diskotekama, odlučile su da budu korisne − da odu u Siriju i pomognu „žrtvama Asadovih eskadrona smrti“. Prvo su na seoskim zabavama prikupile oko 5.000 evra i onda, po principu „uradi sam“, osnovale humanitarnu organizaciju „Hovryaty“ (Sloboda) i uputile se u jednu od najopasnijih zona na svetu da ratom ojađenoj sirotinji podele kekse i kit za prvu medicinsku pomoć. Međutim, vodeći mediji nikada nisu spomenuli da su Greta i Vanesa u Siriju ušle iz Turske i to bez vize. I da je malo verovatno da su ove devojke, kojima se prohtelo da se preko leta malo igraju „anđela spasitelja“, tek tako, same, mogle da uđu u pakao gde se više ni ne zna ko protiv koga ratuje. Ali se zato vrlo dobro zna da iz Turske u Siriju, preko ilegalnih kanala, već mesecima mogu da ulaze samo „probrani gosti“ − provereni Asadovi protivnici i džihad ratnici. Vodeći mediji, takođe, nisu objavili ni fotografiju na kojoj devojke u ruci drže transparent gde jasno piše: „Junacima Liva Šuhade veliko hvala na gostoprimstvu i, ako Bog da, vidimo se kada Idlib (grad u blizini Alepa gde su devojke otete, p. a.) bude slobodan.“
[restrictedarea]

DOZIVANJE KIJAMETA Liva Šuhada al Islam blisko je povezana sa Džabat al Nusrom, doskora radikalnom frakcijom Al Kaide u Siriji kojoj se, inače, pripisuje na desetine okrutnih pokolja civila i nekoliko ubistava državnih funkcionera u Damasku. Odnedavno, Al Nusra se odvojila od, po njima, umerene Al Kaide i blisko povezala sa ekstremnom SI (Islamska država) na čijem se čelu nalazi „novi prorok Muhamed“, kalif Abu Bakr al Bagdadi. Niko na Zapadu nije očekivao da će situacija na iračko-sirijskom frontu baš do te mere da izmakne kontroli i da će „bezopasna grupica zaluđenih fanatika“, sve doskora obilato finansirana i podržavana od tog istog Zapada, odjednom da preraste u organizovanu militarističku strukturu: ona je na prostranoj teritoriji koju je osvojila proglasila Islamski kalifat i on danas objedinjuje osam provincija – nekada bogatih iračkih i sirijskih teritorija – gde se nemilosrdno obračunava sa neistomišljenicima i sprovodi totalni teror. I što je posebno bolno za Zapad, novoosnovani Islamski kalifat ne ispušta iz ruku svoj dragoceni ratni plen: petnaest naftnih izvora i isto toliko rafinerija, od kojih svakog dana inkasira dva miliona dolara profita.
Ispostavilo se da su Greta i Vanesa već u više navrata boravile u Siriji i to upravo kao gošće šefa lokalne džihadističke SI frakcije, na čijoj adresi je i registrovana njihova „humanitarna organizacija“ i iz čije kuće su misteriozno nestale. I, logično je onda da se mnogi Italijani danas pitaju da li su te „dobre devojke iz susedstva“ baš samo naivne devojčice i humanitarke ili možda prevejani aktivisti zloglasne džihadističke organizacije. Pogotovo ako se zna da se u redovima ekstremista SI bori i oko 5 000 Evropljana koji su prešli na islam. Poznato je da se i oko 6 000 „evropskih muslimana“ priključilo ekstremnim SI eskadronima, a situacija se dodatno zakomplikovala kada su italijanski mediji nedavno objavili vest da je Državno javno tužilaštvo u Veneciji pokrenulo postupak protiv pet lica za koja se osnovano sumnja da su u Severnoj Italiji regrutovala dobrovoljce za „sveti rat“ u Siriji i Iraku. Jedan od osumnjičenih je i vehabijski vođa iz Bosanske krajine, Husein Bilal Bosnić, poznat po sledećim izjavama: „Krvarenje neće stati dok god ne dođe do pobede islama. U našim jedinicama u Siriji bori se dosta Italijana koji su prešli na islam i naš krajnji cilj je da osvojimo Vatikan! Kijamet se bliži i naše sablje će dobro rezati.“ Jedan od regrutovanih bio je i „mirni čovek iz susedstva“, Ismar Mešinović, 37-godišnji bosanski državljanin sa privremenim boravkom u Italiji, koji je sa svojim dvogodišnjim sinom preko Turske uspeo da stigne u Siriju. On je, takođe, izvesno vreme boravio u kući lokalnog vođe SI u Alepu, odakle su pre mesec dana nestale Greta i Vanesa. Zna se da je Ismar poginuo u borbama u blizini Alepa početkom januara, ali se njegovom sinu Ismailu gubi svaki trag.
Inače, sa Gretom i Vanesom u trenutku otmice, u kući lokalnog lidera SI, nalazio se i novinar Daniele Raineri, koji je misteriozno uspeo da umakne otmičarima i da se vrati u Rim. Kada je Zapadu odgovaralo, ovaj italijanski novinar bio je velika medijska zvezda koja se proslavila spektakularnim otkrićima tipa „krvoločne Asadove zveri masakriraju nedužne civile, koriste hemijsko oružje i nemilosrdno bombarduju civilno stanovništvo hlornim bombama“. Ništa čudno: tada je bilo potrebno da se pod hitno ocrni Bašar al Asad i njegova vlada u Damasku i Raineri je doživeo svojih „pet minuta slave“ objasnivši celom svetu ko je ko u sirijskom haosu. Njegova „otkrića“, i to bez ikakve provere, prenosile su svojevremeno vodeće svetske agencije, tako da je slika o dobrim i lošim momcima u Siriji bila ekspresno stvorena. Istovremeno, nekoliko nezavisnih internet portala otkrilo je da je Raineri, u stvari, jedan vrlo opskurni lik, vrlo blisko povezan sa bandama sirijskih džihadista, koje su i jedini izvor informacija za njegove „ekskluzive“. Rainerijeve mitomanske konstrukcije nijedne „velike novine, televizija ili agencija“ nikada nisu demantovale. Ništa novo; bar za nas sa ovih prostora koji smo se na svojoj koži uverili šta znači moderno i kreativno novinarstvo i na šta su sve spremni poklonici Hegelove teze „Ako zavodljivost teksta kvare činjenice, tim gore po činjenice“. Sada kada se klima promenila i kada je u Italiji, ali i na celom Zapadu, zavladala panika od SI kamikaza i njihovih mogućih terorističkih akcija i masovnih atentata, Daniele Raineri će pred italijanskim sudskim vlastima uskoro morati da pojasni mnoge tajne koje se pletu ne samo oko misterioznog slučaja otmice Grete i Vanese već prvenstveno oko njegovih bliskih kontakata sa islamskim fundamentalistima.

ODGOVORNOST ZA GLUPOST Od kada su otete, Greti i Vanesi se gubi svaki trag, a priča o njima, zbog koje se Italija „digla na noge“, postaje dodatno zanimljiva ako se ima u vidu da je neko ipak dao „zeleno svetlo“ raznoraznim sumnjivim tipovima, usijanim glavama i avanturistima da rade šta hoće.
Barak Obama je 26. juna ove godine zatražio od američkog Kongresa da pod hitno odobri dodatnih 500 miliona dolara za „obuku i opremu sirijske opozicije kako bi se pomoglo sirijskom narodu“. Interesantan podatak, s obzirom da taj isti narod, pored lokalnih bandi koje se, inače, nazivaju „sirijskom opozicijom“, već četiri godine ubijaju i sam Zapad i njegove moćne petro-monarhije nemilosrdnim embargom i sankcijama. Trenutno se procenjuje da je 160 000 Sirijaca pobijeno, da je njih oko pet miliona glavom bez obzira pobeglo iz zemlje, a devet miliona nesrećnika ostalo je bez krova nad glavom i sada životari u nehumanim uslovima u improvizovanim šatorskim naseljima. I čekaju kekse od neke Vanese i Grete.
Već 15. jula Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija dozvoljava dostavljanje humanitarne pomoći civilnom stanovništvu, ali samo u oblastima pod kontrolom anti-Asadovih snaga, i to bez prethodnog odobrenja i bilo kakve kontrole vlade u Damasku. Ova odluka je, očigledno, bila svojevrsno „zeleno svetlo“ za razne „humanitarce“ koji, uz medicinsku opremu sumnjivog kvaliteta, lekove i konzerve kojima je istekao rok trajanja, borcima na terenu dostavljaju i primarnu „humanitarnu pomoć“ − bombe i kalašnjikove. A i to smo već mi doživeli na svojoj koži, tako da ni to za nas nije neka specijalna novost.
Italijansko javno mnjenje trenutno je veoma podeljeno oko toga da li država, odnosno poreski obveznici po ko zna koji put treba da plaćaju desetine miliona evra za otkup „usijanih glava“ koje, uprkos državnom upozorenju, na svoju ruku odlaze u zone visokog rizika. Pogotovo ako se vrlo dobro zna da taj novac, na kraju, završava u džepovima lokalne džihadističke manguparije, do zuba naoružane i veoma opasne, koja već četiri godine teroriše lokalno stanovništvo i trenutno, umesto dečjih obdaništa, organizuje kampove za obuku dece koja se na krpenim lutkama uče kako da odsecaju glave nevernicima. Došlo je vreme da decu učimo kako se seku glave jer će uskoro doći vreme kada će početi i naša direktna borba protiv nevernika. Tada ćemo svakome ko ne slavi Alaha bez milosti odseći glavu, jasno se poručuje sa video-snimka na zvaničnoj veb stranici islamskih fanatika iz redova IS. Vest, sama po sebi, već je šokantna, ali je možda još šokantnija činjenica da je ovaj video-snimak za samo nekoliko sati dobio nekoliko desetina hiljada „lajkova“. I, ko zna koliko novih „boraca za pobedu Alahove istine“.
Ako američki poreski obveznici ni ne znaju da svojim novcem danas direktno finansiraju dečja obdaništa u kojima se sirijski dečaci u maskirnim uniformama obučavaju za odsecanje glava nevernicima, italijanski poreski obveznici, sudeći po besnim komentarima na vebu, uglavnom brinu za svoj džep: ne žele više ni da čuju da plaćaju za tuđe gluposti. Za razliku od otmice „dve Simone“ (Simona Toreta i Simona Pari, humanitarne volonterke otete u Bagdadu 2004.) koje je Italija tada proglasila za svoje dve Madone i istinski saosećala sa njihovom sudbinom plativši bez pogovora lokalnoj džihadističkoj bandi desetak miliona evra za otkupninu, danas je situacija potpuno drukčija. Da li je tome doprinela činjenica da su se „dve Madone Simone“ na kraju balade veselo vratile u Bagdad ili je italijanska humanost zakazala zbog krize i bede u koju je zemlja zapala − ukratko, Italijani na otmicu Grete i Vanese danas reaguju prilično oštro: „Šta su tražile, to su i dobile!“ ili „Da ja iz svog džepa plaćam nekoga ko sutra može da dođe da mi odseče glavu! Ne dolazi u obzir! I ko može da mi garantuje da otmica ove dve glupače nije isto što i njihova ‚humanitarna organizacija‘ – jedna velika prevara! I da se one posle neće vratiti u Siriju da podele novac sa svojim navodnim otmičarima? I ko je na kraju onda tu glup?!“ „Ukoliko su stvarno želele da pomognu nesrećnicima, mogle su svaki dan da obilaze sirijske izbeglice kojih je prepuna milanska železnička stanica. Ali, milanska železnička stanica nije neko trendi egzotično mesto, to nije vest za novine i nema TV kamera da vas slikaju!“ Naravno, postoji i ona druga, radikal šik Italija, koja devojke proglašava za anđele spasa i humanosti i na vebu se verbalno žestoko obračunava sa besnom većinom naroda kojem je dosta da sluša priču o „stezanju kaiša“ i „humanosti i toleranciji bez granica“ i da iz svog džepa plaća za sve i svašta.

BITI PLEMENIT I JOŠ SE OBOGATITI? Pored Grete i Vanese, ili novih humanitaraca i revolucionara tipa „uradi sam“, koji ko zna zašto i samoinicijativno odlaze na mesta gde se lako gubi glava, prema najnovijem izveštaju UN, u svetu postoji 37.000 nevladinih organizacija specijalizovanih za interventne akcije, koje čim ustreba, šalju svoje „volontere“ da na licu mesta nesrećom ojađenoj sirotinji pomognu da preživi.
Plemenitost i humanizam bez granica, nema šta! Samo kada bi se, uz srceparajuće priče i TV priloge, koji obavezno prate ovakve humanitarne intervencije, javnost još obavestila i o ogromnom novcu što se tu vrti, kao i o bitnoj činjenici da gospoda iz tzv. „humanitarnog“ NVO sektora ne deluje baš po principima bezuslovnog humanizma, kao i da nije nimalo nezavisna, nepristrasna i neutralna, kako je naznačeno u njihovim poveljama i promotivnim materijalima. Jer, kada se uzme u obzir podatak da Amerika i zapadnoevropske zemlje iz državnih budžeta svake godine izdvajaju oko 600 milijardi dolara za finansiranje projekata humanitarnog NVO sektora, onda je valjda i najvećoj naivčini jasno da sve funkcioniše po onoj narodnoj da „onaj ko plaća, u kafani naručuje i pesmu po svojoj želji“. Ako ovoj impozantnoj cifri državnog novca dodamo i silne dolare i evre koji pristižu od raznoraznih privatnih donacija, vidi se da se ovde radi o velikom biznisu koji mnogi, s obzirom na novac u igri, nazivaju i Petom svetskom ekonomijom a ona, s obzirom na učestalost „potražnje“, danas ne zna za krizu.
Posebna priča su „humanitarni projekti“ koji se realizuju na terenu i njihova konkretna korist za lokalni živalj. Recimo, kakve koristi ima iračka i sirijska sirotinja, koja u ratnom paklu skapava od gladi i žeđi, od projekta pokrenutog od jedne poznate nevladine organizacije, koji se odnosi na kvalitetno i diferencijalno prikupljanje i odlaganje otpada?! Da nije tužno, bilo bi smešno! O transparentnosti i neprofitabilnosti ovih organizacija dovoljno govori podatak da „humanitarni volonteri“ nisu baš neki romantični idealisti koji volonterski (dakle dobrovoljno i besplatno) odlaze u belosvetske i opasne bestragije, već promućurni i veoma dobro plaćeni menadžeri sa mesečnim primanjima od pet do trideset hiljada evra. Kada se tome doda da većina njih „na terenu“ živi u sigurnim, rezidencijalnim kvartovima, u vilama sa bazenima, okružena telohraniteljima i poslugom, kao i da se okolo vozika u blindiranim automobilima od 50.000 do 60.000 dolara, ispada da se i te kako danas isplati biti „profesionalni humanitarni volonter“. Za lokalne bednike, kojima ova NVO aristokratija, navodno, pomaže, njeno bahaćenje na terenu može samo da bude inicijalna kapisla da se priključe nekoj ekstremnoj organizaciji tipa SI.
I na posletku, još nekoliko saveta kako da se bez problema obogatite na tuđoj nesreći, pod uslovom da imate baš jak želudac. Kada ste osnovali svoju NVO (nevladinu organizaciju) napisali projekat i dobili novac za njegovu realizaciju, odmah angažujte i nekog dobrog „kreativnog“ knjigovođu, tako da u poslovnim knjigama sve štima i da u celoj priči, konačno, nema baš nikakvog profita. Onda, pronađite prijatelja koji će da isprazni svoj magacin sa bajatom robom. On će od svega imati dvostruku korist: kao „dobročinitelj“ biće oslobođen poreza, a oslobodiće se i npr. zaliha demodiranih džempera od 100 odsto akrilika, sa kojima i onako više ne zna šta da radi. Vi ćete te džempere da proknjižite kao da se radi o najnovijoj Armanijevoj kolekciji modnih dragulja od najfinijeg kašmira, a novac ćete da stavite u džep.
[/restrictedarea]