Почетна / Култура / Војкан Борисављевић: Србија нема културну политику

Војкан Борисављевић: Србија нема културну политику

Испоставља се да је у тоталитарним режимима било много више слуха за културу. Било је много више разумевања и подршке уметности него у новодошлим демократским режимима, од којих смо сви очекивали много више. А нажалост, дошло је до највећег пада културе управо доласком демократије у Србију, упркос чињеници да су уметници били у првим редовима у тој борби, у којој су, како се испоставило, били изманипулисани

Разговарала Мила Милосављевић
Фотографије Милан Тимотић

Завладала је једна општа криза, општа депресија. Нико не зна како ћемо из овога изаћи. Ми смо вредан и веома талентован народ и сматрам да Србија може да се покрене, само што је потребна једна велика, позитивна енергија људи кадрих да кажу како нешто треба да се уради, али и да се стане иза тога, да то сви уважимо. Један од доказа за све то је и ова несрећа која нам се догодила у Обреновцу, када се цела Србија подигла на ноге. Мислим да најпре треба да зауставимо разбацивање пара на све и свашта. Јавности је познато да имамо толико саветника у влади, службеника у министарствима, који траже да их возикају службеним колима где год се мрдну, петсто метара однекле донекле! То најпре треба искоренити. Ако шведски краљ може да иде бициклом, ја не видим зашто један наш саветник министра не би могао да иде пешке, каже у разговору за „Печат“ Војкан Борисављевић.
Истакнути музички уметник који ће ускоро обележити пету деценију рада, а током своје каријере коју је градио као слободни уметник и осведочио је успесима као композитор, диригент у позоришту, на бројним концертима, фестивалима, те као музички уредник на „Радио Београду“. Један од својеврсних подвига овог уметника свакако је фестивал БЕЛЕФ, који је осмислио и покренуо 1991. године а он се од тада па до данас одржава као традиционална културна летња манифестација у Београду.
Разговарамо о „бољкама“ и проблемима који су у неку руку обележили одвијање овогодишњег БЕЛЕФ-а, али и о стању културе у Србији, положају уметника, те поплави и афирмацији кича и шунда…
[restrictedarea]

Овогодишњи БЕЛЕФ се управо завршио. Какви су ваши утисци?
Веома сам срећан што сада, када се БЕЛЕФ успешно завршио, могу да се похвалим да смо за месец дана имали двадесет два програма које је видело око петнаест хиљада људи, а то је велики успех. Улаз је био слободан, карте бесплатне, тако да смо само на Коларцу имали преко хиљаду људи на концерту, али и изванредну посету у Кући краља Петра, као и у Дадову. Да не говорим о Атељеу 212, где је представу „Флоранс“ видело више људи него на премијери. Публика је схватила шта смо желели, а желели смо да направимо једну другачију понуду од ове уобичајене у граду. Не желим, притом, никога да вређам, ни „Бир фест“, ни „Гучу“, ни „Егзит“. Све су те манифестације потребне, али то су пре свега туристичке манифестације и са културом везе немају. Хтели смо да урадимо нешто што ће вратити дух грађанског Београда, трудећи се да то буде програм за све генерације, за публику која жели нешто другачије у летњим месецима. Тако да на овогодишњем репертоару БЕЛЕФ-а није било ни рок ни поп музике, иако се ја бавим том музиком, осим нешто мало на отварању и затварању. Све друго је или класика или џез или етно-музика са Биљаном Крстић. Држали смо се суштине фестивала а то је забава људи, али култивисана, профињена забава, а не кич, шунд. Настојали смо да она у основи буде комуникативна, јер ништа не значи ако стварате неку високу уметност само за себе и ако ту уметност нико не разуме и нико не прихвата. Стога смо се трудили да пронађемо добар компромис.

У којој мери је успех последњег фестивала означио резултат ваше готово дводеценијске борбе за његов квалитет и враћање основним, непролазним уметничким вредностима? Ако се осврнемо уназад, уочавамо да је неретко то била и борба са ветрењачама. Зашто?

Ми смо чак и у нашем одбору имали дилеме појединих чланова. Наиме, били смо суочени са једном великом лажи, фамом око такозване борбе око традиционалиста и модерниста. То је за мене чиста лаж јер сматрам да постоје само добра и лоша уметничка дела. Имали смо дилеме и око тога коме је БЕЛЕФ намењен. Неки су сматрали да је фестивал намењен само старијим генерацијама. Међутим, то није тачно. То су биле две лажне дилеме. У првом реду, лажна борба модерниста и традиционалиста. Онда смо одлучили да кренемо да правимо кућу од крова. И одмах дођосмо до – инсталација. Најежим се кад чујем ту реч. Једноставно, мислим да једна оваква манифестација треба да се ослања на осведочене вредности, што, рецимо, инсталације сигурно нису. Мишљења сам да пре него што се неко одлучи на тај корак да прави инсталације и перформансе, најпре треба да погледа једног доброг Молијера, Шекспира, Нушића. Ја сам за то да не треба да будемо затворени за нове правце, али најпре треба да кренемо од базе. Ужаснем се кад чујем да је неко добар музичар, а да не познаје ноте. Предлажем да најпре научимо ноте како не бисмо били површни, јер због те површности уметност нам полако пада. Не ради се ту о новцу, и то је лажно оправдање. Новца има толико колико га има, али врло често се не распоређује како треба и улудо се разбацује. Дајте да оснажимо институције и фестивале. Само у Београду имамо хиљаде фестивала а међу њима и оне где се прикаже неколико филмова а он притом кошта неколико милиона динара. На овогодишњем БЕЛЕФ-у имали смо веома запажене наступе студената ФДУ и ФМУ, који за то чак и нису тражили новац јер им је сам наступ био веома важан. А извели су програмске садржаје веома високог квалитета.

БЕЛЕФ је свој фестивалски живот почео да живи у Капетан Мишином здању. Зашто је занемарен тај простор, и то у часу кад се публика навикла, а који је уз то врло примерен и прилагођен манифестацији?

Две године смо програме БЕЛЕФ-а одржавали на том месту, као што сам и напоменуо, веома успешно. А онда је једна госпођа редитељка из такозваних модернистичких кругова дошла 1993. године и рекла да БЕЛЕФ мора да изађе из Капетан Мишиног здања, да је то којешта, те да морамо да идемо на улице, на тргове, на пијаце. У реду, може и то, али не само то. БЕЛЕФ се попут осталих летњих фестивала у свету ради за туристе – да не иду само по кафанама већ да добију и неке друге садржаје, за људе који остају у Београду, људе без новца да оду негде на одмор и за људе који из Србије долазе у Београд, а не за оне који одлазе на сплавове. Додуше, овде се махом популаризује забава на сплавовима и нека друга музика, али успели смо, захваљујући „Студију Б“ и листу „Политика“, да афирмишемо фестивал и представимо га у правом светлу.

Споменусте афирмацију забаве на сплавовима, а ако притом имамо у виду чињеницу да су нам, уз поменуте сплавове, врхунска забава за младе генерације концерти естрадних уметника на градским трговима финансирани из буџета општина, као и апсолутну доминацију естраде на водећим и најгледанијим ТВ станицама, долазимо до тога да нам се за враћање истинских уметничких вредности ваља борити. Како би требало водити ту борбу?

Ево, ми се кроз програме БЕЛЕФ-а боримо већ годинама. Иначе, већ 19. септембра имамо у Скупштини града Београда презентацију управо завршеног програма БЕЛЕФ-а и већ у октобру морамо да изађемо са новим предлозима за следећу годину ако желимо да он напредује. А напредоваће ако не будемо морали да склапамо програм за петнаест дана и ако имамо неке своје продукције, позоришне, музичке и наравно, ако се повежемо са сродним иностраним фестивалима у региону па да заједничким средствима направимо представу са једним Коканом Младеновићем, Јагошем Марковићем. Буџет који имамо веома је мали и морамо да тражимо средства у оквиру региона. Треба да дамо простор студентима државних академија, ФДУ и ФМУ. Имамо идеју да направимо једну фестивалску шетњу Калемегданом, да он оживи захваљујући ангажману наших студената и неког од виђенијих уметника из иностранства. Мислим да добри резултати и показатељи истинске уметности треба да помогну свима онима који су на руководећим местима у општинама и онде где се одлучује о додели средстава за овакве манифестације да јасно разлуче шта је културни догађај, а шта није. Тако да се надам да се неће у исти кош и даље трпати један БЕЛЕФ и један концерт певачице народне музике која за један концерт на тргу узме педесет хиљада евра.

У свему овоме што сте споменули јасно се огледа чињеница да немамо јасну националну политику када је култура у питању, па у том смислу одсуствује и примарна стратегија, основне смернице. Каква је ваша визија разрешавања овог проблема и шта сматрате највећим каменом спотицања на овом путу?

И наша идеја о бољем БЕЛЕФ-у везана је за један потпуни недостатак културне политике и националне стратегије на овом плану. Моје мишљење је следеће: ми у овом тренутку имамо једну руководећу странку и ја желим да верујем да она има капацитете да, поред економских питања која су, наравно, најбитнија, нађе времена да се разговара и о култури, али са виђеним културним радницима, који би дали неке предлоге како да утврдимо јасну националну културну стратегију и кренемо са променама у том правцу. Притом, наравно, не мислим да било коме треба да се секу главе нити сам за било какву цензуру, чак сам веома далеко од тога. Вратимо се у седамдесете године како бисмо пронашли добар пример. Тадашња комунистичка власт је имала слуха да помаже културу на један богат начин. Они су схватили колико је култура промотивна за сваку земљу. На пример, Мира Траиловић која тада није била члан Савеза комуниста Југославије, који је тада био једина политичка партија, добила је велику подршку директно од председника Тита и све добијене паре уложила је у Битеф театар. Тако је настао један ФЕСТ. Људи су једноставно схватили колико је то добро и промотивно за једну државу. Министарство културе од Наде Поповић Перишић није до данас имало човека који је препознавао начин на који се води Министарство. Тасовац је био изузетан менаџер Београдске филхармоније, али, његовим доласком у Министарство културе се ништа није променило, а чак су донети и неки штетни закони. Сторнирано је финансирање аматерског стваралаштва, што мени заиста није нимало јасно. Све је ово негде везано за политику, али, додао бих, и за „Јавни сервис“. Ако ви пуштате државну телевизију да систематски пропада, а форсирате приватне ТВ станице са програмом какав јесте, то има утицаја на народ јер то ствара јавно мњење. Ми имамо генерације у последњих двадесет година које не знају шта је нешто квалитетно, јер се на приватним телевизијама стално форсира једно те исто и по систему „то народ тражи“. Притом, том истом народу се не нуди ништа другачије, квалитетније. Тако нам генерације и генерације одрастају уз шунд и кич. Ми смо на БЕЛЕФ-у понудили нешто друго и за резултат имамо петнаест хиљада посетилаца. Стога мислим да, ако би „Јавни сервис“ преузео ту просветитељску улогу, онда би се променило много тога у култури. Ми смо седамдесетих и осамдесетих година имали за уреднике уметничких и научних програма озбиљне људе и велике уметнике. Сада је већ много другачије. Да се вратим на почетак овог одговора. Сматрам да власт мора данас да начини тај један корак како би се сегмент културе извукао из учаурености. Наравно да у култури, као и у другим сферама постоје кланови, као и навика да се средства троше на бесмислене ствари. Ја сам био у прилици да у Паризу или другде одгледам позоришне представе које коштају пет хиљада евра, док иста таква представа овде кошта педесет хиљада. Исто је и са концертима и осталим манифестацијама. То је бесмислено. Навику појединаца који бахато троше новац из фонда културе ове земље морамо да искоренимо. Мислим да ми имамо неколицину врхунских уметника и интелектуалаца попут Јована Колунџије, Даринке Матић Маровић, Микија Манојловића, који нису политички ангажовани, као што нисам ни ја, а који би могли да помогну у изради националне културне стратегије.

Сведоци смо очајног стања културе, у које ју је довео низ лоших одлука начињених последњих година… Како, упркос тој чињеници, и даље у сфери културе немамо људе на власти који имају овлашћења да доносе одлуке у корист њеном процвату и напретку?

Имали смо такве људе. Милан Вукос, који је 1971. године био градски секретар за културу када је две хиљаде станова било подељено уметницима у Београду. Он је касније био директор „Радио-телевизије Београд“ а заслужан је и за оснивање БЕМУС-а, БИТЕФ-а и ФЕСТ-а. Дуго после њега нисмо имали таквог прегаоца у сфери културе, до доласка Наде Поповић Перишић за министра.Тад је култура имала шест одсто а сад је тек мало одмакла од нуле. Испоставља се да је у тоталитарним режимима било много више слуха за културу. Било је много више разумевања и подршке уметности него у новодошлим демократским режимима, од којих смо сви очекивали много више. А нажалост, дошло је до највећег пада културе управо доласком демократије у Србију, упркос чињеници да су уметници били у првим редовима у тој борби у којој су, како се испоставило, били изманипулисани. Позатварани су биоскопи у Београду, угашен је „Авала филм“. Баш у том периоду од 2000. па наовамо кренуо је пут суноврата културе. Ми смо само неколико месеци после бомбардовања имали поставку „Лутке са насловне стране“ у Центру „Сава“ и представа је имала критике на РТС-у иако је још увек на власти био Милошевић, о којем је Бора Ђорђевић говорио знамо већ како. Али, тада је могло да се ради. А ево, од доласка демократског режима, ми незаустављиво тонемо. Гасе се домови културе који су грађени у време комунизма. Сваки је имао уређену сцену и по један клавир. А сада су они у рушевинама а по клавирима скачу или спавају кокошке. Ја сам са својим оркестром „Бинички“ доста путовао по целој Србији. Ми смо свирали свуда, чак по ливадама. Свирали смо у Бојчинској шуми. Не могу да схватим да они којима је поверена култура као важан сегмент не размишљају о томе да обнове домове културе. Један клавир кошта хиљаду евра. То није много. Да оживе та мала места у која треба да одлазе уметници и ансамбли. Имамо поплаву популистичких манифестација које нису у домену културе, већ забаве. И то нам не подиже никакав естетски ниво.

Вратимо се одсуству националне стратегије у вези са питањем културе. Шта заправо треба предузети да српска култура коначно изађе из тупика у којем се налази већ дуго?

Ја сам у овом послу скоро педесет година. Цео свој радни век сам провео као слободни уметник и суочавао се са разноразним проблемима који су културу пратили све ове године. Моју судбину деле и Јован Колунџија, Корнелије Ковач, Сања Илић. Рокере сад не бих спомињао. Ми слободњаци добро знамо која је цена те наше слободе. Сећам се да је седамдесетих година код нас егзистирао систем такозваних Самоуправних интересних заједница које су располагале свим средствима па и онима намењеним култури. У њима су седели озбиљни људи који су на нивоу комисија одлучивали о томе шта ће подржати. Уметници су дрхтали пред тим ауторитетима, док се данас све ради другачије. Новац оде без икаквог разумног основа којекоме, потроши се а они који су га потрошили напишу извештаје који су изгледа најважнији у читавом поступку. Није чак ни важно, притом, да ли је то добро и да ли је та манифестација одржана. Онда, ту је и глупи Закон о забрани запошљавања којем је Тасовац допринео. Шта ћемо са тим младим људима који заврше уметничке академије? Где ће они да раде? Да ли у једном позоришту треба да играју бабе балерине? Не разумем тај гест. А ми имамо тренутно можда неколико хиљада младих уметника које треба запослити и који могу да учине толико тога за овај град. Е, сад треба да се појави неко ко мора да ово схвати и да засуче рукаве. Ево, на пример, имамо ситуацију да један „Бир фест“ не плаћа никакав закуп граду, док нам хрватска фирма организује „ЈУН фест“ са народним певачицама и такође не плаћају ништа. Па зар то није бесмислица? Све је то ствар новца и интереса. Нама је стандард овде пао на врло ниске гране и све више је оних који би због новца начинили нечасне ствари. Код нас још увек све стоји, а једино би привреда могла да нас извуче. Верујем да премијер и људи око њега имају у виду све ово, али нажалост, имамо и многе приоритете, попут сада поплавом угрожених подручја. Зато је на нама појединцима да доприносимо колико можемо, у нади да ће неко то да види и да подржи. Мени лично није потребна никаква функција. Потребно је једино да се омогуће услови рада. Некад се људи обесхрабре. Имамо много младих људи који немају овде посла, оду у иностранство и тамо остану. Док сам радио у Позоришту на Теразијама, а то је трајало целих четрдесет година, ми смо последњих петнаестак година имали сталне кастинге за хор и оркестар, за балет и за глумце. Није било шансе да се ту неко провуче. Човек стане на сцену и то је то. Може да зове и интервенише ко год хоће, то није ништа значило. Интервенисање, ако уметник нема квалитета, доноси свима само штету. А то је све због недостатка личности које би водиле културу. Наравно да их има. Али просто, неки људи неће да се гурају, неки неће да се ангажују политички. Мени су многи замерили што сам некад рекао нешто а ја кажем да стојим иза свог рада, али могу да кажем и да стојим иза свог мишљења.

Чињеница је да као народ не можемо да се похвалимо срчаношћу, ставом, реакцијом на одлуке за које сви јасно видимо да су штетне. Шта је разлог томе?

Људи се плаше да реагују. То је страшно. Овај гест говори да нас министар Тасовац упућује на то да једемо хамбургере. Он има ту америчку фондацију која подржава Филхармонију, а овамо одлучује да сече аматеризам, који је једна здрава база, основ. То значи здраву омладину која се не дрогира, не пије, већ се дружи, вежба, путује. Ако се ово заиста уважи и потраје, ми смо пропали. Да не причам о судбини музеја, Народном, Савремене уметности. То је све веома страшно.

Сама реч „култура“ у основи значи градити. Ето, рекосте да је БЕЛЕФ ове године посетило петнаест хиљада људи, што јасно показује да постоје људи који знају за праве вредности. Како, међутим, у неку руку спасити генерације младих, али и оних што ће доћи, од толике поплаве шунда, кича? Шта је потребно да се учини на формирању једног новог укуса, става младих, али и најшире популације код нас када је уметност у питању?

Суштина приче је РТС. Када сам почињао своју каријеру, 1965. године, ја сам прво ушао у „Радио Београд“. Ту је постојала јака музичка продукција која је имала своје оркестре и студије где се снимала музика и веома строге комисије којима смо ми предавали своје песме које су они потом бирали. Тако смо ми, бојажљиво као деца, полако улазили у ову угледну кућу и то само кроз квалитет. Напомињем да тада није било ни интернета, али постојала је једна велика, уређена земља где је било устројено доста квалитетних фестивала и манифестација. Вртела се добра музика а истовремено, до перфекције је било регулисано и питање ауторских права. Људи су од тога могли лепо да живе. Плоче су се продавале у милионским тиражима. Ја сам практично као седамнаестогодишњак могао веома лепо да живим у то време од свог рада, што је данас непојмљиво. Постојале су веома строге комисије, имали смо озбиљан филтер, знало се шта може да се слуша. Све те нумере које се слушају и дан-данас преживеле су управо захваљујући тим филтерима кроз које је могао да до публике доспе квалитет. Данас имамо песме које трају колико и тоалет папир, за њих се зна неколико дана и више их се нико не сећа. Али, за разлику од онда, сада је техника узнапредовала па имамо машине којима се дотерује глас, тако да се лако брише фалш. Традицију грађења доброг укуса после „Радио Београда“ наставила је да негује и државна телевизија, „Радио-телевизија Београд“, све до деведесетих када је дошао турбофолк као конгломерат разних стилова где је народна музика само у назнаци а неки рок инструменти су у бази, као и Далеки и Блиски исток. Забавњаци су се тада повукли потпуно и дошло је до тога да имате музику за коју не знате шта је. Тако смо добили нешто попут неукусне хране из Европске уније. Тамо имате велики парадајз, велику крушку, али она није укусна. Потребно је вратити квалитет. А ми имамо довољно уметника кадрих да истрају у тој промени.

Како видите наш пут у Европску унију?

Ми смо део Европе. Увек смо то због наше географске позиције. Јасно је, а то је и моје лично мишљење, да овако конституисана и конструисана Европска унија није никоме донела добро. Ако се вратимо у 1989. и 1990. годину, сетићемо се да смо били велика Југославија пред распадом. Имали смо Анту Марковића као председника владе и Јанеза Дрновшека као председника државе и били смо на корак до уласка у Европску унију. Плате су нам биле у просеку око две хиљаде марака. Онда се све узбуркало и завршило онако како знамо. Сад смо у 2014. Словенија и даље нема плату коју је имала у време Анте Марковића, Хрватска је мало испод, док смо ми много испод тог нивоа. Погледајте Грчку, земљу која је пропала са онаквом пољопривредом и природним богатствима, имате Шпанију која такође пропада. С друге стране, имате једну Швајцарску коју то уопште не занима. Тако да ја не видим неку велику штету ако ми тамо не уђемо, уколико се у међувремену Европска унија и не распадне. У исто време, имамо Русију, Кину, Индију, Арапе, наше пријатеље везане за Покрет несврстаних. То су све велике силе којима треба да се окренемо. Али и да се освестимо. Ево, прошле године сам био у прилици да видим у околини Ваљева покрај пута бачене тоне поврћа. А то је велика штета. Пољопривреда, здрава храна, то је наша будућност. У Смедереву имамо Железару, а та регија је душу дала за производњу грожђа, поврћа, воћа. Треба да се окренемо ономе што имамо и − процветали бисмо.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *