Vojkan Borisavljević: Srbija nema kulturnu politiku

Ispostavlja se da je u totalitarnim režimima bilo mnogo više sluha za kulturu. Bilo je mnogo više razumevanja i podrške umetnosti nego u novodošlim demokratskim režimima, od kojih smo svi očekivali mnogo više. A nažalost, došlo je do najvećeg pada kulture upravo dolaskom demokratije u Srbiju, uprkos činjenici da su umetnici bili u prvim redovima u toj borbi, u kojoj su, kako se ispostavilo, bili izmanipulisani

Razgovarala Mila Milosavljević
Fotografije Milan Timotić

Zavladala je jedna opšta kriza, opšta depresija. Niko ne zna kako ćemo iz ovoga izaći. Mi smo vredan i veoma talentovan narod i smatram da Srbija može da se pokrene, samo što je potrebna jedna velika, pozitivna energija ljudi kadrih da kažu kako nešto treba da se uradi, ali i da se stane iza toga, da to svi uvažimo. Jedan od dokaza za sve to je i ova nesreća koja nam se dogodila u Obrenovcu, kada se cela Srbija podigla na noge. Mislim da najpre treba da zaustavimo razbacivanje para na sve i svašta. Javnosti je poznato da imamo toliko savetnika u vladi, službenika u ministarstvima, koji traže da ih vozikaju službenim kolima gde god se mrdnu, petsto metara odnekle donekle! To najpre treba iskoreniti. Ako švedski kralj može da ide biciklom, ja ne vidim zašto jedan naš savetnik ministra ne bi mogao da ide peške, kaže u razgovoru za „Pečat“ Vojkan Borisavljević.
Istaknuti muzički umetnik koji će uskoro obeležiti petu deceniju rada, a tokom svoje karijere koju je gradio kao slobodni umetnik i osvedočio je uspesima kao kompozitor, dirigent u pozorištu, na brojnim koncertima, festivalima, te kao muzički urednik na „Radio Beogradu“. Jedan od svojevrsnih podviga ovog umetnika svakako je festival BELEF, koji je osmislio i pokrenuo 1991. godine a on se od tada pa do danas održava kao tradicionalna kulturna letnja manifestacija u Beogradu.
Razgovaramo o „boljkama“ i problemima koji su u neku ruku obeležili odvijanje ovogodišnjeg BELEF-a, ali i o stanju kulture u Srbiji, položaju umetnika, te poplavi i afirmaciji kiča i šunda…
[restrictedarea]

Ovogodišnji BELEF se upravo završio. Kakvi su vaši utisci?
Veoma sam srećan što sada, kada se BELEF uspešno završio, mogu da se pohvalim da smo za mesec dana imali dvadeset dva programa koje je videlo oko petnaest hiljada ljudi, a to je veliki uspeh. Ulaz je bio slobodan, karte besplatne, tako da smo samo na Kolarcu imali preko hiljadu ljudi na koncertu, ali i izvanrednu posetu u Kući kralja Petra, kao i u Dadovu. Da ne govorim o Ateljeu 212, gde je predstavu „Florans“ videlo više ljudi nego na premijeri. Publika je shvatila šta smo želeli, a želeli smo da napravimo jednu drugačiju ponudu od ove uobičajene u gradu. Ne želim, pritom, nikoga da vređam, ni „Bir fest“, ni „Guču“, ni „Egzit“. Sve su te manifestacije potrebne, ali to su pre svega turističke manifestacije i sa kulturom veze nemaju. Hteli smo da uradimo nešto što će vratiti duh građanskog Beograda, trudeći se da to bude program za sve generacije, za publiku koja želi nešto drugačije u letnjim mesecima. Tako da na ovogodišnjem repertoaru BELEF-a nije bilo ni rok ni pop muzike, iako se ja bavim tom muzikom, osim nešto malo na otvaranju i zatvaranju. Sve drugo je ili klasika ili džez ili etno-muzika sa Biljanom Krstić. Držali smo se suštine festivala a to je zabava ljudi, ali kultivisana, profinjena zabava, a ne kič, šund. Nastojali smo da ona u osnovi bude komunikativna, jer ništa ne znači ako stvarate neku visoku umetnost samo za sebe i ako tu umetnost niko ne razume i niko ne prihvata. Stoga smo se trudili da pronađemo dobar kompromis.

U kojoj meri je uspeh poslednjeg festivala označio rezultat vaše gotovo dvodecenijske borbe za njegov kvalitet i vraćanje osnovnim, neprolaznim umetničkim vrednostima? Ako se osvrnemo unazad, uočavamo da je neretko to bila i borba sa vetrenjačama. Zašto?
Mi smo čak i u našem odboru imali dileme pojedinih članova. Naime, bili smo suočeni sa jednom velikom laži, famom oko takozvane borbe oko tradicionalista i modernista. To je za mene čista laž jer smatram da postoje samo dobra i loša umetnička dela. Imali smo dileme i oko toga kome je BELEF namenjen. Neki su smatrali da je festival namenjen samo starijim generacijama. Međutim, to nije tačno. To su bile dve lažne dileme. U prvom redu, lažna borba modernista i tradicionalista. Onda smo odlučili da krenemo da pravimo kuću od krova. I odmah dođosmo do – instalacija. Naježim se kad čujem tu reč. Jednostavno, mislim da jedna ovakva manifestacija treba da se oslanja na osvedočene vrednosti, što, recimo, instalacije sigurno nisu. Mišljenja sam da pre nego što se neko odluči na taj korak da pravi instalacije i performanse, najpre treba da pogleda jednog dobrog Molijera, Šekspira, Nušića. Ja sam za to da ne treba da budemo zatvoreni za nove pravce, ali najpre treba da krenemo od baze. Užasnem se kad čujem da je neko dobar muzičar, a da ne poznaje note. Predlažem da najpre naučimo note kako ne bismo bili površni, jer zbog te površnosti umetnost nam polako pada. Ne radi se tu o novcu, i to je lažno opravdanje. Novca ima toliko koliko ga ima, ali vrlo često se ne raspoređuje kako treba i uludo se razbacuje. Dajte da osnažimo institucije i festivale. Samo u Beogradu imamo hiljade festivala a među njima i one gde se prikaže nekoliko filmova a on pritom košta nekoliko miliona dinara. Na ovogodišnjem BELEF-u imali smo veoma zapažene nastupe studenata FDU i FMU, koji za to čak i nisu tražili novac jer im je sam nastup bio veoma važan. A izveli su programske sadržaje veoma visokog kvaliteta.

BELEF je svoj festivalski život počeo da živi u Kapetan Mišinom zdanju. Zašto je zanemaren taj prostor, i to u času kad se publika navikla, a koji je uz to vrlo primeren i prilagođen manifestaciji?
Dve godine smo programe BELEF-a održavali na tom mestu, kao što sam i napomenuo, veoma uspešno. A onda je jedna gospođa rediteljka iz takozvanih modernističkih krugova došla 1993. godine i rekla da BELEF mora da izađe iz Kapetan Mišinog zdanja, da je to koješta, te da moramo da idemo na ulice, na trgove, na pijace. U redu, može i to, ali ne samo to. BELEF se poput ostalih letnjih festivala u svetu radi za turiste – da ne idu samo po kafanama već da dobiju i neke druge sadržaje, za ljude koji ostaju u Beogradu, ljude bez novca da odu negde na odmor i za ljude koji iz Srbije dolaze u Beograd, a ne za one koji odlaze na splavove. Doduše, ovde se mahom popularizuje zabava na splavovima i neka druga muzika, ali uspeli smo, zahvaljujući „Studiju B“ i listu „Politika“, da afirmišemo festival i predstavimo ga u pravom svetlu.

Spomenuste afirmaciju zabave na splavovima, a ako pritom imamo u vidu činjenicu da su nam, uz pomenute splavove, vrhunska zabava za mlade generacije koncerti estradnih umetnika na gradskim trgovima finansirani iz budžeta opština, kao i apsolutnu dominaciju estrade na vodećim i najgledanijim TV stanicama, dolazimo do toga da nam se za vraćanje istinskih umetničkih vrednosti valja boriti. Kako bi trebalo voditi tu borbu?
Evo, mi se kroz programe BELEF-a borimo već godinama. Inače, već 19. septembra imamo u Skupštini grada Beograda prezentaciju upravo završenog programa BELEF-a i već u oktobru moramo da izađemo sa novim predlozima za sledeću godinu ako želimo da on napreduje. A napredovaće ako ne budemo morali da sklapamo program za petnaest dana i ako imamo neke svoje produkcije, pozorišne, muzičke i naravno, ako se povežemo sa srodnim inostranim festivalima u regionu pa da zajedničkim sredstvima napravimo predstavu sa jednim Kokanom Mladenovićem, Jagošem Markovićem. Budžet koji imamo veoma je mali i moramo da tražimo sredstva u okviru regiona. Treba da damo prostor studentima državnih akademija, FDU i FMU. Imamo ideju da napravimo jednu festivalsku šetnju Kalemegdanom, da on oživi zahvaljujući angažmanu naših studenata i nekog od viđenijih umetnika iz inostranstva. Mislim da dobri rezultati i pokazatelji istinske umetnosti treba da pomognu svima onima koji su na rukovodećim mestima u opštinama i onde gde se odlučuje o dodeli sredstava za ovakve manifestacije da jasno razluče šta je kulturni događaj, a šta nije. Tako da se nadam da se neće u isti koš i dalje trpati jedan BELEF i jedan koncert pevačice narodne muzike koja za jedan koncert na trgu uzme pedeset hiljada evra.

U svemu ovome što ste spomenuli jasno se ogleda činjenica da nemamo jasnu nacionalnu politiku kada je kultura u pitanju, pa u tom smislu odsustvuje i primarna strategija, osnovne smernice. Kakva je vaša vizija razrešavanja ovog problema i šta smatrate najvećim kamenom spoticanja na ovom putu?
I naša ideja o boljem BELEF-u vezana je za jedan potpuni nedostatak kulturne politike i nacionalne strategije na ovom planu. Moje mišljenje je sledeće: mi u ovom trenutku imamo jednu rukovodeću stranku i ja želim da verujem da ona ima kapacitete da, pored ekonomskih pitanja koja su, naravno, najbitnija, nađe vremena da se razgovara i o kulturi, ali sa viđenim kulturnim radnicima, koji bi dali neke predloge kako da utvrdimo jasnu nacionalnu kulturnu strategiju i krenemo sa promenama u tom pravcu. Pritom, naravno, ne mislim da bilo kome treba da se seku glave niti sam za bilo kakvu cenzuru, čak sam veoma daleko od toga. Vratimo se u sedamdesete godine kako bismo pronašli dobar primer. Tadašnja komunistička vlast je imala sluha da pomaže kulturu na jedan bogat način. Oni su shvatili koliko je kultura promotivna za svaku zemlju. Na primer, Mira Trailović koja tada nije bila član Saveza komunista Jugoslavije, koji je tada bio jedina politička partija, dobila je veliku podršku direktno od predsednika Tita i sve dobijene pare uložila je u Bitef teatar. Tako je nastao jedan FEST. Ljudi su jednostavno shvatili koliko je to dobro i promotivno za jednu državu. Ministarstvo kulture od Nade Popović Perišić nije do danas imalo čoveka koji je prepoznavao način na koji se vodi Ministarstvo. Tasovac je bio izuzetan menadžer Beogradske filharmonije, ali, njegovim dolaskom u Ministarstvo kulture se ništa nije promenilo, a čak su doneti i neki štetni zakoni. Stornirano je finansiranje amaterskog stvaralaštva, što meni zaista nije nimalo jasno. Sve je ovo negde vezano za politiku, ali, dodao bih, i za „Javni servis“. Ako vi puštate državnu televiziju da sistematski propada, a forsirate privatne TV stanice sa programom kakav jeste, to ima uticaja na narod jer to stvara javno mnjenje. Mi imamo generacije u poslednjih dvadeset godina koje ne znaju šta je nešto kvalitetno, jer se na privatnim televizijama stalno forsira jedno te isto i po sistemu „to narod traži“. Pritom, tom istom narodu se ne nudi ništa drugačije, kvalitetnije. Tako nam generacije i generacije odrastaju uz šund i kič. Mi smo na BELEF-u ponudili nešto drugo i za rezultat imamo petnaest hiljada posetilaca. Stoga mislim da, ako bi „Javni servis“ preuzeo tu prosvetiteljsku ulogu, onda bi se promenilo mnogo toga u kulturi. Mi smo sedamdesetih i osamdesetih godina imali za urednike umetničkih i naučnih programa ozbiljne ljude i velike umetnike. Sada je već mnogo drugačije. Da se vratim na početak ovog odgovora. Smatram da vlast mora danas da načini taj jedan korak kako bi se segment kulture izvukao iz učaurenosti. Naravno da u kulturi, kao i u drugim sferama postoje klanovi, kao i navika da se sredstva troše na besmislene stvari. Ja sam bio u prilici da u Parizu ili drugde odgledam pozorišne predstave koje koštaju pet hiljada evra, dok ista takva predstava ovde košta pedeset hiljada. Isto je i sa koncertima i ostalim manifestacijama. To je besmisleno. Naviku pojedinaca koji bahato troše novac iz fonda kulture ove zemlje moramo da iskorenimo. Mislim da mi imamo nekolicinu vrhunskih umetnika i intelektualaca poput Jovana Kolundžije, Darinke Matić Marović, Mikija Manojlovića, koji nisu politički angažovani, kao što nisam ni ja, a koji bi mogli da pomognu u izradi nacionalne kulturne strategije.

Svedoci smo očajnog stanja kulture, u koje ju je doveo niz loših odluka načinjenih poslednjih godina… Kako, uprkos toj činjenici, i dalje u sferi kulture nemamo ljude na vlasti koji imaju ovlašćenja da donose odluke u korist njenom procvatu i napretku?
Imali smo takve ljude. Milan Vukos, koji je 1971. godine bio gradski sekretar za kulturu kada je dve hiljade stanova bilo podeljeno umetnicima u Beogradu. On je kasnije bio direktor „Radio-televizije Beograd“ a zaslužan je i za osnivanje BEMUS-a, BITEF-a i FEST-a. Dugo posle njega nismo imali takvog pregaoca u sferi kulture, do dolaska Nade Popović Perišić za ministra.Tad je kultura imala šest odsto a sad je tek malo odmakla od nule. Ispostavlja se da je u totalitarnim režimima bilo mnogo više sluha za kulturu. Bilo je mnogo više razumevanja i podrške umetnosti nego u novodošlim demokratskim režimima, od kojih smo svi očekivali mnogo više. A nažalost, došlo je do najvećeg pada kulture upravo dolaskom demokratije u Srbiju, uprkos činjenici da su umetnici bili u prvim redovima u toj borbi u kojoj su, kako se ispostavilo, bili izmanipulisani. Pozatvarani su bioskopi u Beogradu, ugašen je „Avala film“. Baš u tom periodu od 2000. pa naovamo krenuo je put sunovrata kulture. Mi smo samo nekoliko meseci posle bombardovanja imali postavku „Lutke sa naslovne strane“ u Centru „Sava“ i predstava je imala kritike na RTS-u iako je još uvek na vlasti bio Milošević, o kojem je Bora Đorđević govorio znamo već kako. Ali, tada je moglo da se radi. A evo, od dolaska demokratskog režima, mi nezaustavljivo tonemo. Gase se domovi kulture koji su građeni u vreme komunizma. Svaki je imao uređenu scenu i po jedan klavir. A sada su oni u ruševinama a po klavirima skaču ili spavaju kokoške. Ja sam sa svojim orkestrom „Binički“ dosta putovao po celoj Srbiji. Mi smo svirali svuda, čak po livadama. Svirali smo u Bojčinskoj šumi. Ne mogu da shvatim da oni kojima je poverena kultura kao važan segment ne razmišljaju o tome da obnove domove kulture. Jedan klavir košta hiljadu evra. To nije mnogo. Da ožive ta mala mesta u koja treba da odlaze umetnici i ansambli. Imamo poplavu populističkih manifestacija koje nisu u domenu kulture, već zabave. I to nam ne podiže nikakav estetski nivo.

Vratimo se odsustvu nacionalne strategije u vezi sa pitanjem kulture. Šta zapravo treba preduzeti da srpska kultura konačno izađe iz tupika u kojem se nalazi već dugo?
Ja sam u ovom poslu skoro pedeset godina. Ceo svoj radni vek sam proveo kao slobodni umetnik i suočavao se sa raznoraznim problemima koji su kulturu pratili sve ove godine. Moju sudbinu dele i Jovan Kolundžija, Kornelije Kovač, Sanja Ilić. Rokere sad ne bih spominjao. Mi slobodnjaci dobro znamo koja je cena te naše slobode. Sećam se da je sedamdesetih godina kod nas egzistirao sistem takozvanih Samoupravnih interesnih zajednica koje su raspolagale svim sredstvima pa i onima namenjenim kulturi. U njima su sedeli ozbiljni ljudi koji su na nivou komisija odlučivali o tome šta će podržati. Umetnici su drhtali pred tim autoritetima, dok se danas sve radi drugačije. Novac ode bez ikakvog razumnog osnova kojekome, potroši se a oni koji su ga potrošili napišu izveštaje koji su izgleda najvažniji u čitavom postupku. Nije čak ni važno, pritom, da li je to dobro i da li je ta manifestacija održana. Onda, tu je i glupi Zakon o zabrani zapošljavanja kojem je Tasovac doprineo. Šta ćemo sa tim mladim ljudima koji završe umetničke akademije? Gde će oni da rade? Da li u jednom pozorištu treba da igraju babe balerine? Ne razumem taj gest. A mi imamo trenutno možda nekoliko hiljada mladih umetnika koje treba zaposliti i koji mogu da učine toliko toga za ovaj grad. E, sad treba da se pojavi neko ko mora da ovo shvati i da zasuče rukave. Evo, na primer, imamo situaciju da jedan „Bir fest“ ne plaća nikakav zakup gradu, dok nam hrvatska firma organizuje „JUN fest“ sa narodnim pevačicama i takođe ne plaćaju ništa. Pa zar to nije besmislica? Sve je to stvar novca i interesa. Nama je standard ovde pao na vrlo niske grane i sve više je onih koji bi zbog novca načinili nečasne stvari. Kod nas još uvek sve stoji, a jedino bi privreda mogla da nas izvuče. Verujem da premijer i ljudi oko njega imaju u vidu sve ovo, ali nažalost, imamo i mnoge prioritete, poput sada poplavom ugroženih područja. Zato je na nama pojedincima da doprinosimo koliko možemo, u nadi da će neko to da vidi i da podrži. Meni lično nije potrebna nikakva funkcija. Potrebno je jedino da se omoguće uslovi rada. Nekad se ljudi obeshrabre. Imamo mnogo mladih ljudi koji nemaju ovde posla, odu u inostranstvo i tamo ostanu. Dok sam radio u Pozorištu na Terazijama, a to je trajalo celih četrdeset godina, mi smo poslednjih petnaestak godina imali stalne kastinge za hor i orkestar, za balet i za glumce. Nije bilo šanse da se tu neko provuče. Čovek stane na scenu i to je to. Može da zove i interveniše ko god hoće, to nije ništa značilo. Intervenisanje, ako umetnik nema kvaliteta, donosi svima samo štetu. A to je sve zbog nedostatka ličnosti koje bi vodile kulturu. Naravno da ih ima. Ali prosto, neki ljudi neće da se guraju, neki neće da se angažuju politički. Meni su mnogi zamerili što sam nekad rekao nešto a ja kažem da stojim iza svog rada, ali mogu da kažem i da stojim iza svog mišljenja.

Činjenica je da kao narod ne možemo da se pohvalimo srčanošću, stavom, reakcijom na odluke za koje svi jasno vidimo da su štetne. Šta je razlog tome?
Ljudi se plaše da reaguju. To je strašno. Ovaj gest govori da nas ministar Tasovac upućuje na to da jedemo hamburgere. On ima tu američku fondaciju koja podržava Filharmoniju, a ovamo odlučuje da seče amaterizam, koji je jedna zdrava baza, osnov. To znači zdravu omladinu koja se ne drogira, ne pije, već se druži, vežba, putuje. Ako se ovo zaista uvaži i potraje, mi smo propali. Da ne pričam o sudbini muzeja, Narodnom, Savremene umetnosti. To je sve veoma strašno.

Sama reč „kultura“ u osnovi znači graditi. Eto, rekoste da je BELEF ove godine posetilo petnaest hiljada ljudi, što jasno pokazuje da postoje ljudi koji znaju za prave vrednosti. Kako, međutim, u neku ruku spasiti generacije mladih, ali i onih što će doći, od tolike poplave šunda, kiča? Šta je potrebno da se učini na formiranju jednog novog ukusa, stava mladih, ali i najšire populacije kod nas kada je umetnost u pitanju?
Suština priče je RTS. Kada sam počinjao svoju karijeru, 1965. godine, ja sam prvo ušao u „Radio Beograd“. Tu je postojala jaka muzička produkcija koja je imala svoje orkestre i studije gde se snimala muzika i veoma stroge komisije kojima smo mi predavali svoje pesme koje su oni potom birali. Tako smo mi, bojažljivo kao deca, polako ulazili u ovu uglednu kuću i to samo kroz kvalitet. Napominjem da tada nije bilo ni interneta, ali postojala je jedna velika, uređena zemlja gde je bilo ustrojeno dosta kvalitetnih festivala i manifestacija. Vrtela se dobra muzika a istovremeno, do perfekcije je bilo regulisano i pitanje autorskih prava. Ljudi su od toga mogli lepo da žive. Ploče su se prodavale u milionskim tiražima. Ja sam praktično kao sedamnaestogodišnjak mogao veoma lepo da živim u to vreme od svog rada, što je danas nepojmljivo. Postojale su veoma stroge komisije, imali smo ozbiljan filter, znalo se šta može da se sluša. Sve te numere koje se slušaju i dan-danas preživele su upravo zahvaljujući tim filterima kroz koje je mogao da do publike dospe kvalitet. Danas imamo pesme koje traju koliko i toalet papir, za njih se zna nekoliko dana i više ih se niko ne seća. Ali, za razliku od onda, sada je tehnika uznapredovala pa imamo mašine kojima se doteruje glas, tako da se lako briše falš. Tradiciju građenja dobrog ukusa posle „Radio Beograda“ nastavila je da neguje i državna televizija, „Radio-televizija Beograd“, sve do devedesetih kada je došao turbofolk kao konglomerat raznih stilova gde je narodna muzika samo u naznaci a neki rok instrumenti su u bazi, kao i Daleki i Bliski istok. Zabavnjaci su se tada povukli potpuno i došlo je do toga da imate muziku za koju ne znate šta je. Tako smo dobili nešto poput neukusne hrane iz Evropske unije. Tamo imate veliki paradajz, veliku krušku, ali ona nije ukusna. Potrebno je vratiti kvalitet. A mi imamo dovoljno umetnika kadrih da istraju u toj promeni.

Kako vidite naš put u Evropsku uniju?
Mi smo deo Evrope. Uvek smo to zbog naše geografske pozicije. Jasno je, a to je i moje lično mišljenje, da ovako konstituisana i konstruisana Evropska unija nije nikome donela dobro. Ako se vratimo u 1989. i 1990. godinu, setićemo se da smo bili velika Jugoslavija pred raspadom. Imali smo Antu Markovića kao predsednika vlade i Janeza Drnovšeka kao predsednika države i bili smo na korak do ulaska u Evropsku uniju. Plate su nam bile u proseku oko dve hiljade maraka. Onda se sve uzburkalo i završilo onako kako znamo. Sad smo u 2014. Slovenija i dalje nema platu koju je imala u vreme Ante Markovića, Hrvatska je malo ispod, dok smo mi mnogo ispod tog nivoa. Pogledajte Grčku, zemlju koja je propala sa onakvom poljoprivredom i prirodnim bogatstvima, imate Španiju koja takođe propada. S druge strane, imate jednu Švajcarsku koju to uopšte ne zanima. Tako da ja ne vidim neku veliku štetu ako mi tamo ne uđemo, ukoliko se u međuvremenu Evropska unija i ne raspadne. U isto vreme, imamo Rusiju, Kinu, Indiju, Arape, naše prijatelje vezane za Pokret nesvrstanih. To su sve velike sile kojima treba da se okrenemo. Ali i da se osvestimo. Evo, prošle godine sam bio u prilici da vidim u okolini Valjeva pokraj puta bačene tone povrća. A to je velika šteta. Poljoprivreda, zdrava hrana, to je naša budućnost. U Smederevu imamo Železaru, a ta regija je dušu dala za proizvodnju grožđa, povrća, voća. Treba da se okrenemo onome što imamo i − procvetali bismo.
[/restrictedarea]