Почетна / Документи / Вечна садашњост – неолиберални захтев (4)

Вечна садашњост – неолиберални захтев (4)

Идеја о потреби да се широј јавности приближе рефлексије о Европи, да се постави образац алтернативног кретања у односу на мит о Европској унији надахнула је опсежна филозофска разматрања питања савремене Европе и артикулисање критичког дискурса о Европској унији као парадигми неолибералног модела у нашем делу света. Реч је о идеји двоје филозофа млађе генерације – Дијега Фузара и Богдане Кољевић – из које је настао јединствени аналитички подухват у чијем су оквиру претходно сасвим независна разматрања, изведена у Србији и Италији, истовремено синтетисана и сучељена. Овако утемељени пројекат Богдане Кољевић и Дијега Фузара  под именом – „Устанак европских народа: политика и филозофија“ први пут ће на српском језику, у осам наставака, бити представљен у „Печату“. Oбјављујемо четврти наставак разговора два филозофа

Први услов за устанак европских народа – као и за све остале народе уопште – јесте конституисање времена политичког, као времена у којем постоји рефлексија о времену тј. историји и о стварању будућности

Пише Богдана Кољевић

Време политичког – просторно-темпорални хоризонт у којем се изнова покреће и дешава политика као делатност заједнице заснована на разуму и врлини – претпоставља излазак из стања вечне садашњости. Јер, као што је приметио Гај Дебор, историја и демократија у старој Грчкој настале су истовремено, док су у друштву спектакла заједно и нестале. Или, прецизније, у циљу успостављања потпуне доминације над појединцем и целокупним народима, развој неолиберализма битно је обележен управо специфичним обликом контроле времена која је пре свега значила искључивање и прошлости и будућности. Тако је осмишљена концепција глобализованог потрошача, пост-субјекта усмереног на просто задовољавање сопствених потреба, као атомизиране индивидуе за коју постоји једино једнозначно и површно ја и сада. То је слика и Маркузеовог једнодимензионалног човека, али и посебног солипсизма који извире из системског брисања историје, као непотребног и анахроног елемента, чије присуство друштву које је прокламовало крај историје уопште више није потребно. У исти мах, изузетно консеквентно, из става да се историја завршила следи и да више ништа ново и друго не може да се деси, чиме се затвара време будућности, целокупна сфера практичне и политичке делатности, као и сфера догађаја – јер све је сада већ ту и другачији свет престаје да буде и замислив и могућ.
У том светлу, потребно је уочити да је илузија о вечној садашњости савршено тло за беспрекорно функционисање тоталитаризма: тзв. „грађанин света“ који нема отаџбину и не припада нигде, искорењен из традиције и измештен из историје, нема више чега да се сећа, док се, паралелно, у темељу укида и сваки потенцијал за критичку свест која би, по појму, могла да доведе до артикулације захтева за новим светом, јер будућност се већ десила а прошлости никада није ни било. Логично, превласт и широка експанзија оваквог става – кроз теорије и праксе неолиберализма у САД и ЕУ – за последицу су имале или произвођење појединаца и становништва који, живећи у замрзнутој садашњости, више не живе у времену или пак повлачење из јавног делања већине оних који су сачували критичку самосвест, али су и сами постали жртве укидања будућности јер су поверовали у вечни тријумф неолиберализма.

[restrictedarea] Субјективност и време испреплетени су на најфундаменталнији начин тј. било који облик личне и колективне субјективности реализује се тек у времену, као што и vice versa, време без субјекта, заиста престаје да постоји. Тако су различите, и међусобно повезане смрти, од смрти политичког, преко смрти човека, субјекта и историје, резултат покушаја остварења краја времена и финалног затварања хоризонта. Свакако, кроз тај пројекат, у врло релевантном аспекту, укида се и знање – сетимо се Платонове теорије знања као сећања – јер субјект који зна постаје претња и опасан непријатељ друштву добровољног ропства које живи виртуелну слободу. То је смисао субверзивног потенцијала знања у савременом свету, који је увек пропорционално сразмеран степену узурпације моћи.
Када Дијего каже да треба осмислити процес трансформације постојећег као нечег смештеног у време и простор, потребно је разумети да је то ствар од суштинске важности. Јер, први услов за устанак европских народа – као и за све остале народе уопште – јесте конституисање времена политичког, као времена у којем постоји рефлексија о времену тј. историји и о стварању будућности. Штавише, време политичког, поред тога што у себе укључује инвенцију и слободу практичног и политичког делања и тиме отвара простор за догађај, заправо увек већ укључује и посебан простор у којем се одвија. Или, још радикалније, можемо рећи да времена политичког без простора такође нема, с обзиром да се системска трансформација дешава на topos-у, одређеном месту, или мноштву њих – али плурализам и посебност места саприпадни су истинском догађању политичког. Једнако, филозофски или практично артикулисати посебност једног места, народа, државе већ значи отворити хоризонт времена, тј. изнети на видело потенцијал за појаву и време политичког. Та врста прожимања субјективности, времена, простора и политичког чини окосницу рађања новог света.
Да ли ће се овај процес – чије контуре и обриси данас већ и те како постоје – реализовати кроз форме различитих покрета и актера који ће у правом смислу те речи бити историјски, или ће пораст појединачних и колективних самосвести не само у сфери политике већ и науке и културе напустити апстрактни универзализам који поништава разлике ствар је увек присутне контингентности и сплета околности, али „бити спреман – то је све“. Крај присилне глобализације света значи, истовремено, повратак универзалне историје, али и правих, аутентичних националних историја, у смислу у којем су ова два појма неразлучива, јер универзална историја, као и вредности које из ње произлазе, у себи садржe мноштво проживљеног искуства народа. Разуме се, овај процес синтезе, који говори о оригиналној вези појединачног и општег, националног и универзалног, супротставља се произведеним и вештачки генерисаним „мултикултурализмима“ тј. дискурсу који је за своју сврху имао привид очувања посебности. Неолиберализам је, наиме, конструисао културне партикуларизме као, опет, тржишни продукт − доступан у вечној садашњости – како би извршио деструкцију изворних разлика и виртуелно привидно мноштво редуковао на тоталитаризам једног. Штавише, пројектом брендирања културе илузија о демократичности, слободи и другости додатно је добила на снази.
Процес брисања историје, међутим, поред тога што је био усмерен на формирање посебне tabula rase у духу и сећању човека, имао је и другостепени – а заправо одлучујући циљ − да из стања нихилизма садашњости омогући несметани ток историјских релативизација и историјских ревизионизама. Јер, када се униште основе јавног образовања и када историјско знање, чак и у елементарним размерама, престаје да постоји, онда је не само замисливо већ и стварно, да се практично у потпуности могу изменити историјске чињенице – попут оних о разлозима за избијање Првог светског рата или о још увек некажњеним злочинима из Другог светског рата. Другим речима, ако је после смрти Бога све постало дозвољено, после смрти историје − све је могуће и више ништа није стварно.
У пројекту доминације вечне садашњости стога је посреди не само укидање нормативне и критичке димензије људске егзистенције тј. субјективности као настајуће у хоризонту времена већ и целокупне стварности, базичног „јесте“ и „није“, које уступа место апсолутизацији појаве као изузетног привида. Из тог разлога, неолиберализам је тесно повезан са постмодернизмом, с обзиром да је – за тржиште које хоће да прода било шта како би постигло потпуну контролу система – било и те како битно да се крилатица да су „ствари онакве какве се појављују“ примени дословно и без остатка. Штавише, тек прокламовање краја великих дискурса, које је смерало да саопшти како више нема истине, отворило је простор за нестанак стварности у вечној виртуелној садашњости која није оно што јесте и обратно, јер у њој важи правило инверзије: све што се појављује није истинито, док се оно што је истинито не појављује, већ остаје скривено скоро до невидљивости.
Када је Фуко забележио да му се чини да филозофија данас више не постоји, већ да је расута на велики број различитих активности – попут активности аксиоматичара, лингвисте, етнолога, историчара, револуционара, политичара, које све могу бити облици филозофске активности – изгледа да је препознао управо ову врсту неопходности разумевања филозофског ангажмана у савременој ситуацији. Јер да би се изашло из стања лажне садашњости – која је лажна самим тим што је тотализована – повратак хоризонту времена тј. повратак питању истине у себе укључује широко поље теоријског и практичног делања.
Повратак историје отвара простор за будуће делање, а повратак времена у све три димензије бивствовања изнова отвара питање истине. Тек када се у релевантним размерама опет постави питање истине, моћи ћемо да кажемо да је наступило време политичког – чији се почетак назире у овом тренутку.

Ако је у свом раном добу капитализам имао потребу за будућношћу да би се могао замислити као стварност предодређена да постане глобална, сада када је стварно стекао тај статус, може се задовољити садашњошћу која се вечно репродукује

Пише Дијего Фузаро

Неолибералнo стање, чији смо принудни становници од 1989, фројдовски je „меланхолично“, јер се карактерише осећањем недостатка како политике, тако и димензије будућности, места где се могу настанити страст пројектовања и жеља за конфигурацијом постојећег, као алтернативе садашњости. Као што сам изнео у есеју Биће без времена. Убрзање историје и живота (2010) сценарио који се одшкринуо са датумом – синегдохом, 1989. годином, карактеристичан је, у смислу времена, за двојно и синергетско кретање пустошења будућности и овековечења садашњости. Биће-без-времена је шифра данашњег историјског хоризонта; и то на два начина: немамо времена због чињенице да грозничав темпо производње и потрошње исушује наше животе, принуђавајући их да се адаптирају на убрзану привременост својствену капиталистичкој економији („економија времена у којој се разрешава свака економија“, рекао је Маркс у Grudrisse) али онда немамо времена јер, у доба теореме end of history, то је као да je привременост паралисана и, уместо историјске тродимензионалности која се нагиње у будућност, замењена привременим режимом у име вечне садашњости или, ако се више воли, „свеприсутне садашњости“ (Ф. Хартог).
У овом сценарију се креће све пустошење очекивања које прати овековечење садашњости, функционално у нелогичној логици тријумфујућег капитала. Ако је у свом раном добу капитализам имао потребу за будућношћу да би се могао замислити као стварност предодређена да постане глобална, сада када је стварно стекао тај статус, може се задовољити садашњошћу која се вечно репродукује. Делегитимизујући a priori сваку алтернативну помисао, једина неолиберална мисао вреднује само парадигму рационалности, а то је ratio economica, у оквиру које се развијају смисао и границе свих аспеката деловања и размишљања. Економска рационалност, уз синтаксу Хабермаса, колонизује свет живота и, са лексиком Фукоа, биополитички подвргава себи људске егзистенције. Њој не треба будућност, штавише, њу треба избегавати: у ствари, она је још увек место могућности да се буде другачији него што се јесте. Из тог разлога, поредак неолибералног дискурса има потребу искључиво за садашњошћу која се вечно репродукује.
Заводљиви изглед дехисторизације у току подвргава постојеће четвороструком и конвергентном кретању натурализације, освећења, овековечења и идеализације, као да, у ствари, оно што је природно (и није историјски одређено) и зато постоји одувек и заувек па је, сходно томе, само по себи исправно и добро, одговара идеалу (у већ оствареном интегралном идентитету реалног и идеалног, бића и небића).
Апсолутизујући биће-садашњост, неолиберална идеологија га уздиже на ниво какав је увек био и какав ће увек бити: као да постојеће безусловно исцрпљује поље могућности, овековечујући саму садашњост у два комплементарна правца, у правцу прошлости коју колонизују логике данашњости и у правцу будућности, сведене на пуки простор таутолошког понављања онога што сада јесте.
Заборав историчности се конфигурише као идеално тло за четвороструки транзит од модерне будућецентричне перспективе до вечно присутне постмодерне, од практичног до циничног ума, од могућности до потребе, од деловања до препуштања да ствари теку. Ако је режим пролазности савременог света био режим lineare Zeitauffassung, односно „линеарног схватања времена“ и „прошле будућности“ (Коселек) будућности која је долазила, са својим новостима, до те мере уздржаним ритмом да је непрестано тонула у прошлост, потиснута сталним отварањем новог хоризонта, темпо постмодерног света се прераспоредио у смислу етернизовања садашњости која је са своје стране утемељена на пустошењу будућности.
У перверзној реализацији вечног враћања истог, које је пророчким тоном најавио Заратустра, линеарна концепција времена која је пратила савремену авантуру, почев од генезе трансцендентално-рефлексивног концепта историје као сингуларно-колективног, тј као јединствени флукс истурен у пројектовано намерену будућност, рашчлањује се и производи прерасподелу темпоралности у кружном облику свеприсутне садашњости која се вечно враћа на себе све споријим ритмом.
Данашњи ексклузивни опстанак димензија садашњости јавља се, у ствари, као друго лице дезертификације историчности, односно помрачења плана будућности као транзита постојећег у нове конфигурације. Постојеће се натурализује, јер се мисли као природни објекат одувек дат − у ствари, вечно присутан – који не тражи ништа више него да се евидентира у свом неопозивом присуству: присуство које јесте, које не може не-бити, па стога не може настати према идеологији која дијагонално пролази кроз најразличитије облике мишљења који су, потом поново супротстављени у складу са антитетички поларном логичком везом солидарности (од аналитичког размишљања до метафизике без историјског смисла, од постмодернизма до антидијалектичких система).
Апсорбована у све наметљивијој садашњости, будућност се смањује док не нестане − остаје само празна љуштура, где се одмах усељава садашњост која се пројектује, засићујући га, у не-још − па се историја, уз саучеснички заводљив поглед Постмодерног, окамењује, као да се њено опипљиво настајање изненада заледило у леденим окцима тако-јесте. Ово је тужан осећај који прати савременог човека, који је преживео у рушевинама кратког века, у сабласно време када је сама прича престала да буде у стању да се исписује са становишта будућности или у њено име.
На основу ове велике доминације свеприсутне садашњости, која мрви свест историјског настајања и гранитно се уздиже на једином и нетрансцедентном хоризонту, будућност је буквално помрачена. И она је прегажена присилним уклањањем историчности као позоришта настајања трансформативне акције. У том светлу, режим пролазности
бића-без-времена је осуда која непрестано прогони постметафизичког човека, присиљеног да живи у садашњости замишљеној као вечној и у непрестаном понављању огромном брзином.
Осуда садашњости је садашњост као осуда. Први пут у историји, потпуна неизводљивост трансформације овладала је друштвеном свешћу. У свакој епохи увек се мислило о промени, мада у различитим облицима, било у смислу потраге за алтернативом постојећем стању, било о ослобођењу од непријатељског угњетавања. Данас, међутим, доминира на целој линији тежак фатализам – „фаталистичка лењост“, рекао би Грамши – онога ко пасивно прихвата садашњост, јер није у стању да замисли алтернативу. Распад историјског смисла и виртуелно другачије будућности физиолошки производи напуштање трансформативности као превазилажење контрадикција којима је оптерећена садашњост.
Уклањање историчности и, са њом, будућности као хоризонта који се може испунити пројектима који су у стању да побуде трансформативну акцију иде у корак са конвергентним сузбијањем онтолошке категорије могућности. Ако је, као што је већ речено, идеологија која непрестано терцира нашем добу непрекидна неутрализација категорије могућности различитог постојања, та неутрализација мора бити постављена у однос са динамиком фаталистичке натурализације друштвено-историјског плана. Сама чињеница да домен робног облика све више добија конфигурацију таутолошког понављања истог, исписујући опустошени сценарио, пошто нема могућности историјске промене, мора се објаснити у светлу натурализујућих услуга идеологије.
Ма колико да изгледа очигледно − али, Хегел docet, познато није спознато – ипак те 1989. године није тријумфовала слобода, као што упорно пева виртуозни неолиберални хор усклађен са политичком коректношћу. Ако је неко победио, то би била тржишна привреда уздигнута на пиједестал новог монотеистичког божанства у облику првог тржишног друштва (а не више само тржишне економије) у људској историји, где су сви параметри, реални и симболични, промишљени у апсолутизованом робном облику. Управо због чињенице да је у потпуности окупирао сваки простор како реални, тако и симболички капитал може да се натурализује (према већ помињаној формули, слободно позајмљеној од Спинозе, Capitalismus sive natura) представљајући се као природни начин − и, стога, као једини могући − живота и размишљања, неопипљив као ваздух који удишемо.
Превођење историјског и друштвеног на природно – а то је шифра идеологије – значи фатализовати, односно преокренути онтолошки модалитет могућности (и, самим тим, могућег битисања − другачије посредованог праксом) у модалитет нужности (и, дакле, предодређености постојећег преобраћеног у неизбежни челични кавез). Тржиште као друштвени и историјски производ људске акције која се врши sub specie temporis − и, самим тим, као резултат друштвеног деловања које се реализује посредством историјске темпоралности − уклања трагове своје друштвено-историјске одређености. Она то чини са двојним и синергетским циљем да поништи своју генезу и избрише могући нестанак како би постало могуће да се мисли и каже о капиталистичком односу принуде оно што је Гете рекао о природи: „Не зна ни прошлост, ни будућност. Садашњост је његова вечност.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Страшно ми смета отрцана флоскула „европске вриједности“, незнам које су то вриједности, дајмо их набројити?! Дали су то НАТО бомбе, организована проституција, да комшија тужује комшију за сваку ситницу, да се одрекнемо православног божића 7. јануара и празнујемо са католицима 14. дана прије (25. децембра), да умјесто разговора о породици бринемо да правилно разврстамо смеће, ….? Ја живим у ЕУ и једва чекам да дођем у Београд да удем у цркву Св. Марка или у Саборну цркву (преко пута Патријаршије) да духовно ојачам, осиромашен од свакодневних европских вриједности.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *