Večna sadašnjost – neoliberalni zahtev (4)

Ideja o potrebi da se široj javnosti približe refleksije o Evropi, da se postavi obrazac alternativnog kretanja u odnosu na mit o Evropskoj uniji nadahnula je opsežna filozofska razmatranja pitanja savremene Evrope i artikulisanje kritičkog diskursa o Evropskoj uniji kao paradigmi neoliberalnog modela u našem delu sveta. Reč je o ideji dvoje filozofa mlađe generacije – Dijega Fuzara i Bogdane Koljević – iz koje je nastao jedinstveni analitički poduhvat u čijem su okviru prethodno sasvim nezavisna razmatranja, izvedena u Srbiji i Italiji, istovremeno sintetisana i sučeljena. Ovako utemeljeni projekat Bogdane Koljević i Dijega Fuzara  pod imenom – „Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija“ prvi put će na srpskom jeziku, u osam nastavaka, biti predstavljen u „Pečatu“. Objavljujemo četvrti nastavak razgovora dva filozofa

Prvi uslov za ustanak evropskih naroda – kao i za sve ostale narode uopšte – jeste konstituisanje vremena političkog, kao vremena u kojem postoji refleksija o vremenu tj. istoriji i o stvaranju budućnosti

Piše Bogdana Koljević

Vreme političkog – prostorno-temporalni horizont u kojem se iznova pokreće i dešava politika kao delatnost zajednice zasnovana na razumu i vrlini – pretpostavlja izlazak iz stanja večne sadašnjosti. Jer, kao što je primetio Gaj Debor, istorija i demokratija u staroj Grčkoj nastale su istovremeno, dok su u društvu spektakla zajedno i nestale. Ili, preciznije, u cilju uspostavljanja potpune dominacije nad pojedincem i celokupnim narodima, razvoj neoliberalizma bitno je obeležen upravo specifičnim oblikom kontrole vremena koja je pre svega značila isključivanje i prošlosti i budućnosti. Tako je osmišljena koncepcija globalizovanog potrošača, post-subjekta usmerenog na prosto zadovoljavanje sopstvenih potreba, kao atomizirane individue za koju postoji jedino jednoznačno i površno ja i sada. To je slika i Markuzeovog jednodimenzionalnog čoveka, ali i posebnog solipsizma koji izvire iz sistemskog brisanja istorije, kao nepotrebnog i anahronog elementa, čije prisustvo društvu koje je proklamovalo kraj istorije uopšte više nije potrebno. U isti mah, izuzetno konsekventno, iz stava da se istorija završila sledi i da više ništa novo i drugo ne može da se desi, čime se zatvara vreme budućnosti, celokupna sfera praktične i političke delatnosti, kao i sfera događaja – jer sve je sada već tu i drugačiji svet prestaje da bude i zamisliv i moguć.
U tom svetlu, potrebno je uočiti da je iluzija o večnoj sadašnjosti savršeno tlo za besprekorno funkcionisanje totalitarizma: tzv. „građanin sveta“ koji nema otadžbinu i ne pripada nigde, iskorenjen iz tradicije i izmešten iz istorije, nema više čega da se seća, dok se, paralelno, u temelju ukida i svaki potencijal za kritičku svest koja bi, po pojmu, mogla da dovede do artikulacije zahteva za novim svetom, jer budućnost se već desila a prošlosti nikada nije ni bilo. Logično, prevlast i široka ekspanzija ovakvog stava – kroz teorije i prakse neoliberalizma u SAD i EU – za posledicu su imale ili proizvođenje pojedinaca i stanovništva koji, živeći u zamrznutoj sadašnjosti, više ne žive u vremenu ili pak povlačenje iz javnog delanja većine onih koji su sačuvali kritičku samosvest, ali su i sami postali žrtve ukidanja budućnosti jer su poverovali u večni trijumf neoliberalizma.

[restrictedarea] Subjektivnost i vreme isprepleteni su na najfundamentalniji način tj. bilo koji oblik lične i kolektivne subjektivnosti realizuje se tek u vremenu, kao što i vice versa, vreme bez subjekta, zaista prestaje da postoji. Tako su različite, i međusobno povezane smrti, od smrti političkog, preko smrti čoveka, subjekta i istorije, rezultat pokušaja ostvarenja kraja vremena i finalnog zatvaranja horizonta. Svakako, kroz taj projekat, u vrlo relevantnom aspektu, ukida se i znanje – setimo se Platonove teorije znanja kao sećanja – jer subjekt koji zna postaje pretnja i opasan neprijatelj društvu dobrovoljnog ropstva koje živi virtuelnu slobodu. To je smisao subverzivnog potencijala znanja u savremenom svetu, koji je uvek proporcionalno srazmeran stepenu uzurpacije moći.
Kada Dijego kaže da treba osmisliti proces transformacije postojećeg kao nečeg smeštenog u vreme i prostor, potrebno je razumeti da je to stvar od suštinske važnosti. Jer, prvi uslov za ustanak evropskih naroda – kao i za sve ostale narode uopšte – jeste konstituisanje vremena političkog, kao vremena u kojem postoji refleksija o vremenu tj. istoriji i o stvaranju budućnosti. Štaviše, vreme političkog, pored toga što u sebe uključuje invenciju i slobodu praktičnog i političkog delanja i time otvara prostor za događaj, zapravo uvek već uključuje i poseban prostor u kojem se odvija. Ili, još radikalnije, možemo reći da vremena političkog bez prostora takođe nema, s obzirom da se sistemska transformacija dešava na topos-u, određenom mestu, ili mnoštvu njih – ali pluralizam i posebnost mesta sapripadni su istinskom događanju političkog. Jednako, filozofski ili praktično artikulisati posebnost jednog mesta, naroda, države već znači otvoriti horizont vremena, tj. izneti na videlo potencijal za pojavu i vreme političkog. Ta vrsta prožimanja subjektivnosti, vremena, prostora i političkog čini okosnicu rađanja novog sveta.
Da li će se ovaj proces – čije konture i obrisi danas već i te kako postoje – realizovati kroz forme različitih pokreta i aktera koji će u pravom smislu te reči biti istorijski, ili će porast pojedinačnih i kolektivnih samosvesti ne samo u sferi politike već i nauke i kulture napustiti apstraktni univerzalizam koji poništava razlike stvar je uvek prisutne kontingentnosti i spleta okolnosti, ali „biti spreman – to je sve“. Kraj prisilne globalizacije sveta znači, istovremeno, povratak univerzalne istorije, ali i pravih, autentičnih nacionalnih istorija, u smislu u kojem su ova dva pojma nerazlučiva, jer univerzalna istorija, kao i vrednosti koje iz nje proizlaze, u sebi sadrže mnoštvo proživljenog iskustva naroda. Razume se, ovaj proces sinteze, koji govori o originalnoj vezi pojedinačnog i opšteg, nacionalnog i univerzalnog, suprotstavlja se proizvedenim i veštački generisanim „multikulturalizmima“ tj. diskursu koji je za svoju svrhu imao privid očuvanja posebnosti. Neoliberalizam je, naime, konstruisao kulturne partikularizme kao, opet, tržišni produkt − dostupan u večnoj sadašnjosti – kako bi izvršio destrukciju izvornih razlika i virtuelno prividno mnoštvo redukovao na totalitarizam jednog. Štaviše, projektom brendiranja kulture iluzija o demokratičnosti, slobodi i drugosti dodatno je dobila na snazi.
Proces brisanja istorije, međutim, pored toga što je bio usmeren na formiranje posebne tabula rase u duhu i sećanju čoveka, imao je i drugostepeni – a zapravo odlučujući cilj − da iz stanja nihilizma sadašnjosti omogući nesmetani tok istorijskih relativizacija i istorijskih revizionizama. Jer, kada se unište osnove javnog obrazovanja i kada istorijsko znanje, čak i u elementarnim razmerama, prestaje da postoji, onda je ne samo zamislivo već i stvarno, da se praktično u potpunosti mogu izmeniti istorijske činjenice – poput onih o razlozima za izbijanje Prvog svetskog rata ili o još uvek nekažnjenim zločinima iz Drugog svetskog rata. Drugim rečima, ako je posle smrti Boga sve postalo dozvoljeno, posle smrti istorije − sve je moguće i više ništa nije stvarno.
U projektu dominacije večne sadašnjosti stoga je posredi ne samo ukidanje normativne i kritičke dimenzije ljudske egzistencije tj. subjektivnosti kao nastajuće u horizontu vremena već i celokupne stvarnosti, bazičnog „jeste“ i „nije“, koje ustupa mesto apsolutizaciji pojave kao izuzetnog privida. Iz tog razloga, neoliberalizam je tesno povezan sa postmodernizmom, s obzirom da je – za tržište koje hoće da proda bilo šta kako bi postiglo potpunu kontrolu sistema – bilo i te kako bitno da se krilatica da su „stvari onakve kakve se pojavljuju“ primeni doslovno i bez ostatka. Štaviše, tek proklamovanje kraja velikih diskursa, koje je smeralo da saopšti kako više nema istine, otvorilo je prostor za nestanak stvarnosti u večnoj virtuelnoj sadašnjosti koja nije ono što jeste i obratno, jer u njoj važi pravilo inverzije: sve što se pojavljuje nije istinito, dok se ono što je istinito ne pojavljuje, već ostaje skriveno skoro do nevidljivosti.
Kada je Fuko zabeležio da mu se čini da filozofija danas više ne postoji, već da je rasuta na veliki broj različitih aktivnosti – poput aktivnosti aksiomatičara, lingviste, etnologa, istoričara, revolucionara, političara, koje sve mogu biti oblici filozofske aktivnosti – izgleda da je prepoznao upravo ovu vrstu neophodnosti razumevanja filozofskog angažmana u savremenoj situaciji. Jer da bi se izašlo iz stanja lažne sadašnjosti – koja je lažna samim tim što je totalizovana – povratak horizontu vremena tj. povratak pitanju istine u sebe uključuje široko polje teorijskog i praktičnog delanja.
Povratak istorije otvara prostor za buduće delanje, a povratak vremena u sve tri dimenzije bivstvovanja iznova otvara pitanje istine. Tek kada se u relevantnim razmerama opet postavi pitanje istine, moći ćemo da kažemo da je nastupilo vreme političkog – čiji se početak nazire u ovom trenutku.

Ako je u svom ranom dobu kapitalizam imao potrebu za budućnošću da bi se mogao zamisliti kao stvarnost predodređena da postane globalna, sada kada je stvarno stekao taj status, može se zadovoljiti sadašnjošću koja se večno reprodukuje

Piše Dijego Fuzaro

Neoliberalno stanje, čiji smo prinudni stanovnici od 1989, frojdovski je „melanholično“, jer se karakteriše osećanjem nedostatka kako politike, tako i dimenzije budućnosti, mesta gde se mogu nastaniti strast projektovanja i želja za konfiguracijom postojećeg, kao alternative sadašnjosti. Kao što sam izneo u eseju Biće bez vremena. Ubrzanje istorije i života (2010) scenario koji se odškrinuo sa datumom – sinegdohom, 1989. godinom, karakterističan je, u smislu vremena, za dvojno i sinergetsko kretanje pustošenja budućnosti i ovekovečenja sadašnjosti. Biće-bez-vremena je šifra današnjeg istorijskog horizonta; i to na dva načina: nemamo vremena zbog činjenice da grozničav tempo proizvodnje i potrošnje isušuje naše živote, prinuđavajući ih da se adaptiraju na ubrzanu privremenost svojstvenu kapitalističkoj ekonomiji („ekonomija vremena u kojoj se razrešava svaka ekonomija“, rekao je Marks u Grudrisse) ali onda nemamo vremena jer, u doba teoreme end of history, to je kao da je privremenost paralisana i, umesto istorijske trodimenzionalnosti koja se naginje u budućnost, zamenjena privremenim režimom u ime večne sadašnjosti ili, ako se više voli, „sveprisutne sadašnjosti“ (F. Hartog).
U ovom scenariju se kreće sve pustošenje očekivanja koje prati ovekovečenje sadašnjosti, funkcionalno u nelogičnoj logici trijumfujućeg kapitala. Ako je u svom ranom dobu kapitalizam imao potrebu za budućnošću da bi se mogao zamisliti kao stvarnost predodređena da postane globalna, sada kada je stvarno stekao taj status, može se zadovoljiti sadašnjošću koja se večno reprodukuje. Delegitimizujući a priori svaku alternativnu pomisao, jedina neoliberalna misao vrednuje samo paradigmu racionalnosti, a to je ratio economica, u okviru koje se razvijaju smisao i granice svih aspekata delovanja i razmišljanja. Ekonomska racionalnost, uz sintaksu Habermasa, kolonizuje svet života i, sa leksikom Fukoa, biopolitički podvrgava sebi ljudske egzistencije. Njoj ne treba budućnost, štaviše, nju treba izbegavati: u stvari, ona je još uvek mesto mogućnosti da se bude drugačiji nego što se jeste. Iz tog razloga, poredak neoliberalnog diskursa ima potrebu isključivo za sadašnjošću koja se večno reprodukuje.
Zavodljivi izgled dehistorizacije u toku podvrgava postojeće četvorostrukom i konvergentnom kretanju naturalizacije, osvećenja, ovekovečenja i idealizacije, kao da, u stvari, ono što je prirodno (i nije istorijski određeno) i zato postoji oduvek i zauvek pa je, shodno tome, samo po sebi ispravno i dobro, odgovara idealu (u već ostvarenom integralnom identitetu realnog i idealnog, bića i nebića).
Apsolutizujući biće-sadašnjost, neoliberalna ideologija ga uzdiže na nivo kakav je uvek bio i kakav će uvek biti: kao da postojeće bezuslovno iscrpljuje polje mogućnosti, ovekovečujući samu sadašnjost u dva komplementarna pravca, u pravcu prošlosti koju kolonizuju logike današnjosti i u pravcu budućnosti, svedene na puki prostor tautološkog ponavljanja onoga što sada jeste.
Zaborav istoričnosti se konfiguriše kao idealno tlo za četvorostruki tranzit od moderne budućecentrične perspektive do večno prisutne postmoderne, od praktičnog do ciničnog uma, od mogućnosti do potrebe, od delovanja do prepuštanja da stvari teku. Ako je režim prolaznosti savremenog sveta bio režim lineare Zeitauffassung, odnosno „linearnog shvatanja vremena“ i „prošle budućnosti“ (Koselek) budućnosti koja je dolazila, sa svojim novostima, do te mere uzdržanim ritmom da je neprestano tonula u prošlost, potisnuta stalnim otvaranjem novog horizonta, tempo postmodernog sveta se prerasporedio u smislu eternizovanja sadašnjosti koja je sa svoje strane utemeljena na pustošenju budućnosti.
U perverznoj realizaciji večnog vraćanja istog, koje je proročkim tonom najavio Zaratustra, linearna koncepcija vremena koja je pratila savremenu avanturu, počev od geneze transcendentalno-refleksivnog koncepta istorije kao singularno-kolektivnog, tj kao jedinstveni fluks isturen u projektovano namerenu budućnost, raščlanjuje se i proizvodi preraspodelu temporalnosti u kružnom obliku sveprisutne sadašnjosti koja se večno vraća na sebe sve sporijim ritmom.
Današnji ekskluzivni opstanak dimenzija sadašnjosti javlja se, u stvari, kao drugo lice dezertifikacije istoričnosti, odnosno pomračenja plana budućnosti kao tranzita postojećeg u nove konfiguracije. Postojeće se naturalizuje, jer se misli kao prirodni objekat oduvek dat − u stvari, večno prisutan – koji ne traži ništa više nego da se evidentira u svom neopozivom prisustvu: prisustvo koje jeste, koje ne može ne-biti, pa stoga ne može nastati prema ideologiji koja dijagonalno prolazi kroz najrazličitije oblike mišljenja koji su, potom ponovo suprotstavljeni u skladu sa antitetički polarnom logičkom vezom solidarnosti (od analitičkog razmišljanja do metafizike bez istorijskog smisla, od postmodernizma do antidijalektičkih sistema).
Apsorbovana u sve nametljivijoj sadašnjosti, budućnost se smanjuje dok ne nestane − ostaje samo prazna ljuštura, gde se odmah useljava sadašnjost koja se projektuje, zasićujući ga, u ne-još − pa se istorija, uz saučesnički zavodljiv pogled Postmodernog, okamenjuje, kao da se njeno opipljivo nastajanje iznenada zaledilo u ledenim okcima tako-jeste. Ovo je tužan osećaj koji prati savremenog čoveka, koji je preživeo u ruševinama kratkog veka, u sablasno vreme kada je sama priča prestala da bude u stanju da se ispisuje sa stanovišta budućnosti ili u njeno ime.
Na osnovu ove velike dominacije sveprisutne sadašnjosti, koja mrvi svest istorijskog nastajanja i granitno se uzdiže na jedinom i netranscedentnom horizontu, budućnost je bukvalno pomračena. I ona je pregažena prisilnim uklanjanjem istoričnosti kao pozorišta nastajanja transformativne akcije. U tom svetlu, režim prolaznosti
bića-bez-vremena je osuda koja neprestano progoni postmetafizičkog čoveka, prisiljenog da živi u sadašnjosti zamišljenoj kao večnoj i u neprestanom ponavljanju ogromnom brzinom.
Osuda sadašnjosti je sadašnjost kao osuda. Prvi put u istoriji, potpuna neizvodljivost transformacije ovladala je društvenom svešću. U svakoj epohi uvek se mislilo o promeni, mada u različitim oblicima, bilo u smislu potrage za alternativom postojećem stanju, bilo o oslobođenju od neprijateljskog ugnjetavanja. Danas, međutim, dominira na celoj liniji težak fatalizam – „fatalistička lenjost“, rekao bi Gramši – onoga ko pasivno prihvata sadašnjost, jer nije u stanju da zamisli alternativu. Raspad istorijskog smisla i virtuelno drugačije budućnosti fiziološki proizvodi napuštanje transformativnosti kao prevazilaženje kontradikcija kojima je opterećena sadašnjost.
Uklanjanje istoričnosti i, sa njom, budućnosti kao horizonta koji se može ispuniti projektima koji su u stanju da pobude transformativnu akciju ide u korak sa konvergentnim suzbijanjem ontološke kategorije mogućnosti. Ako je, kao što je već rečeno, ideologija koja neprestano tercira našem dobu neprekidna neutralizacija kategorije mogućnosti različitog postojanja, ta neutralizacija mora biti postavljena u odnos sa dinamikom fatalističke naturalizacije društveno-istorijskog plana. Sama činjenica da domen robnog oblika sve više dobija konfiguraciju tautološkog ponavljanja istog, ispisujući opustošeni scenario, pošto nema mogućnosti istorijske promene, mora se objasniti u svetlu naturalizujućih usluga ideologije.
Ma koliko da izgleda očigledno − ali, Hegel docet, poznato nije spoznato – ipak te 1989. godine nije trijumfovala sloboda, kao što uporno peva virtuozni neoliberalni hor usklađen sa političkom korektnošću. Ako je neko pobedio, to bi bila tržišna privreda uzdignuta na pijedestal novog monoteističkog božanstva u obliku prvog tržišnog društva (a ne više samo tržišne ekonomije) u ljudskoj istoriji, gde su svi parametri, realni i simbolični, promišljeni u apsolutizovanom robnom obliku. Upravo zbog činjenice da je u potpunosti okupirao svaki prostor kako realni, tako i simbolički kapital može da se naturalizuje (prema već pominjanoj formuli, slobodno pozajmljenoj od Spinoze, Capitalismus sive natura) predstavljajući se kao prirodni način − i, stoga, kao jedini mogući − života i razmišljanja, neopipljiv kao vazduh koji udišemo.
Prevođenje istorijskog i društvenog na prirodno – a to je šifra ideologije – znači fatalizovati, odnosno preokrenuti ontološki modalitet mogućnosti (i, samim tim, mogućeg bitisanja − drugačije posredovanog praksom) u modalitet nužnosti (i, dakle, predodređenosti postojećeg preobraćenog u neizbežni čelični kavez). Tržište kao društveni i istorijski proizvod ljudske akcije koja se vrši sub specie temporis − i, samim tim, kao rezultat društvenog delovanja koje se realizuje posredstvom istorijske temporalnosti − uklanja tragove svoje društveno-istorijske određenosti. Ona to čini sa dvojnim i sinergetskim ciljem da poništi svoju genezu i izbriše mogući nestanak kako bi postalo moguće da se misli i kaže o kapitalističkom odnosu prinude ono što je Gete rekao o prirodi: „Ne zna ni prošlost, ni budućnost. Sadašnjost je njegova večnost.“

[/restrictedarea]