Почетна / Друштво / Јужни ток и Србија

Јужни ток и Србија

Пошто је готово извесно да ће Србија, заједно са руским партнерима, изградити до краја 2014. године првих 30 км гасовода на траси „Јужног тока“, као једно од питања које захтева активнију улогу наше земље намеће се то – да ли она има капацитет да предложи и договори да се седиште „Јужног тока“ премести/смести овде, у Србију

Пише Машан Пуров

1. Србија има дугу историју сарадње са Русијом када се ради о природном гасу. Наиме, за оне који имају кратко памћење, вреди подсетити да та сарадња датира од почетка разбијања „велике“ Југославије, па преко гасних споразума СРЈ и Руске Федерације, а у чему је тада de facto учествовала само Србија. У том периоду је магистрални гасовод дошао само до Јагодине, при чему је мрежа корисника била развијена у Војводини, а у много мањој мери у Шумадији или јужној и источној Србији.
Истине ради, такође би требало подсетити да је Руска Федерација испоручивала природни гас корисницима у Србији и у време нехуманих санкција које су погађале, поред привреде, и становништво Србије, пошто Црна Гора ни тада није била, нити је сада, повезана на магистрални гасовод. Такође, Руска Федерација је за време тих истих санкција − а и након њиховог формалног укидања − као својеврсну помоћ испоручивала гас који се иначе продаје уз промптну наплату, на одложено плаћање, без обрачуна камате, што се не сме никада заборавити. Нажалост, ми ни до данас нисмо решили проблем ажурности у плаћању испорученог и потрошеног руског природног гаса због помешане улоге енергетске и социјалне политике, што за последицу има ниску енергетску ефикасност Србије као целинe.
[restrictedarea] У међувремену, у Србији је много учињено на гасификацији градова ради грејања, гасификацији индустрије и на ширењу мреже широке потрошње. Изградња складишта гаса у Банатском Двору је знатно поправила стање у погледу енергетске сигурности у Србији. Изградња још једног складишта на траси „Јужног тока“ кроз Србију би енергетску сигурност земље подигла на изузетно висок ниво.

2. Политизација питања градње трасе „Јужног тока“ кроз Србију, којој прибегавају сарадници и агентура Атлантског савеза у Србији, лишена је сваког основа, а директно је супротна интересима Србије и њених грађана.
Пре свега, „Јужни ток“ као пројекат има за циљ обезбеђење снабдевености руским природним гасом више чланица ЕУ (Италија, Словенија, Аустрија, Хрватска, Мађарска, Бугарска и Грчка (и Француска је укључена кроз ЕДФ) као и Турске, Србије и Републике Српске. Његова реализација доприноси повећању енергетске сигурности наведених чланица Европске уније и земаља нашег региона које су у процесу приступања Европској унији.
Те декларисане скептике у погледу реализације овог пројекта најбоље демантују чланице Европске уније које су му приступиле и које су ваљда свесне својих и интереса ЕУ, те нема потребе да их о томе едукују чувени аналитичари из Атлантског покрета у Србији.

3. У овом контексту, пошто је готово извесно да ће Србија заједно са руским партнерима изградити до краја 2014. године првих 30 км гасовода на траси „Јужног тока“, уз ангажовање технички спремних и тржишно конкурентних српских предузећа, као једно од питања које захтева активнију улогу Србије намеће се да ли она има капацитет да предложи и договори да се седиште „Јужног тока“ премести/смести у Србију.
За ово постоји више предности које Србија пружа. Прво, она је на континенталном делу трасе „Јужног тока“ и својеврсно чвориште због рачвања његове трасе. Стога је Србија географски идеална за седиште „Јужног тока“ и за то се треба изборити кроз договор са руским партнерима.
Поред тога, постоје објекти у Србији који се могу повезати са сателитима, оптичким кабловима и осталим напредним ИТ уређајима, што омогућује управљање операцијама и праћење рада целе трасе гасовода у реалном времену са кашњењем од неколико наносекунди. Колико разумемо, то је сада лоцирано у Холандији, која је увела санкције Русији и где евидентно не живе русофили.
На крају, Србија располаже довољним бројем квалификованих, младих стручњака, у шта се уверио руски партнер у НИС-у, који је ту чињеницу искористио да подмлади, осавремени и активира људске ресурсе у највећој и веома успешној српској компанији. Нема ниједног разлога зашто то не би био случај и у седишту „Јужног тока“, смештеном у Србији.
Да ли ћемо о овоме само размишљати или се ангажовати да се то и реализује, на нама је, односно на водећим људима Србије. Потребно је само препознати интерес Србије у овоме.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *